Zlatni dečko italijanskog fudbala

Blog ostalo 18. avg. 20208:00 > 13:52
Podeli:
REUTERS/Stefano Rellandini

Pre tačno 77 godina, 18. avgusta 1943. godine, u italijanskom gradu Alesandrija rođen je Đovani Đani Rivera, nekadašnji as Milana i jedan od najvećih veznih fudbalera naše planete šezdesetih i s početka sedamdesetih godina XX veka.

’Zlatni dečko italijanskog fudbala’, kako su ga zvali tokom blistave i duge karijere spadao je u najkreativnije ofanzivne plejmejkere svoga doba. Pored fudbalske inteligencije i sjane tehnike koja mu je omogućavala da se vešto oslobađa protivničkih igrača i upućuje precizne asistencije napadačima, posedovao je i spobnost da sam često pronađe put do mreže rivala.

Povezano

Đani je tokom karijere nastupao samo u dva kluba – Alesandriju iz rodnog grada i Milan, čiji je dres u periodu od 1960. do 1979. godine oblačio 501 put, postigavši tokom te dve decenije 122 pogotka. Sa ekipom sa “San Sira” osvojio je sve najvažnije domaće i međunarodne trofeje. Tri puta (1962, 1968. i 1979) se sa saigačima radovao uzimanju titule u Seriji A, u Kupu Italije se domogao jednog trofeja više (1967, 1972, 1973. i 1977.), a posebno može da se ponosi činjenicom da je dva puta u razmaku od šest godina (1963. i 1969.) bio član tima ’Rosonera’ koji je trijumfovao u Kupu šampiona. Kolekciju Riverinih internacionalnih klupskih trofeja upotpunjuju i dva pehara namenjena osvajačima tada drugog po vrednosti evropskog rakmičenja Kupa pobednika kupova (1968. i 1973.), kao i Interkontinentalni kup koji je Milan uzeo 1969. godine.

Ta 1969. je možda bila i najuspešnija godina u njegovoj karijeri jer je poslovođi tadašnjeg evropskog i (nezvaničnog) svetskog šampiona u njoj dodeljeno i najveće individualno priznanje – „Zlatna lopta”, pariskog lista “Frans fudbal”. Rivera je te godine proglašen za prvog fudbalera Starog kontinenta dobivši 83 glasa, četiri više od najvećeg konkurenta, saigrača iz reprezentacije Luiđija Rive. Šest godina ranije Đani je kao 20-godišnjak posle prvog trijumfa Milana u Kupu šampiona bio na korak od ovog priznanja, ali je u konkurenciji sa velikim Lavom Jašinom, ipak, morao da se zadovolji “Srebrnom loptom”.

Plejmejker iz Alesandrije ima čime da se podiči i kao reprezentativac Italije. Bio je član selekcije ’Azura’ koja je na završnom turniru na Apeninima 1968. godine donela Italiji za sada jedinu titulu evropskih šampiona, mada Rivera, zbog povrede zadobijene u polufinalnom duelu sa Sovjetskom Savezom, nije bio akter finalnih duela sa Jugoslovenima. Dve godine kasnije je značajno doprineo plasmanu fudbalera sa čizme u finale Svetskog šampiona u Meksiku. Iako je, zbog nesporazuma se selektorom Valkaređijem, utakmice počinjao na klupi, ipak, je kao rezervista uspeo da zabije dva važna pogotka u završnici turnira. Prvi je dao na utakmici sa selekcijom domaćina u četvrttfinalu, dok je drugi još značajniji usledio u produžetku nezaboravnog polufinalnog obračuna se Nemcima. Lopta koju je Đovani u 111. minutu uputio  ka golu ’Pancera’ završila je u mreži Sepa Majera čime je Italija stigla do pobede (4:3) i plasmana u finale sa Brazilom.

Po okončanju igračke karijere Rivera je jedno vreme ostao u fudbalu, obavljajući funkciju potpredsednika Milana. Kasnije je ušao u politiku i bio član Evropskog parlamenta, da bi 2013. godine bio imenovan za predsednika obrazovnog omladinskog sektora za italijansku fudbalsku reprezentaciju.

Junak naše priče igračku karijeru je započeo u rodnom gradu, udaljenom 90 kilometara istočno od Torina. Kao 13-godišnji dečak krenuo je sa treninzima u lokalnom klubu Alesandriji, a već dve godine kasnije je debitovao za prvi tim u utakmici Serije A sa Interom. Tog 2. juna 1959. imao je samo 15 godina, devet meseci i 15 dana, da bi samo devet meseci kasnije u susretu sa Sampdorijom postigao svoj prvi pogodak u Kalču. Bio je drugi najmlađi strelac i treći najmlađi debitant u istoriji Serije A, a u toj svojoj prvoj sezoni u elitnom fudbalskom društvu je odigrao 26 mečeva i šest puta savladao protivničke golmane.

Naredne godine kupio ga je Milan na osnovu ugovora o suvlasništvu, pri čemu je taj tada rekordni transfer iznosio 200.000 dolara. Nakon što je jednu sezonu proveo na pozajmici u Alesandriji, Rivera je konačni zaigrao za tim sa “San Sira” i vrlo brzo potvrdio svoje neosporne kvalitete. Debitovao je 18. septembra 1960. u susretu Kupa Italije sa Alesandrijom, dok je prvi pogodak za Milan dao u derbiju sa Juventusom (4:3), odigranom 9. oktobra iste godine u Torinu. Talentovani klinac je u sezoni 1960/61, koju je njegov novi klub okončao na drugom mestu Serije A – izborio status člana prve postave sa brojem 10 na leđima.

Đaniju je trebalo malo vremena da se prilagodi zahtevima novog trenera Nerea Roka, ali se uskoro, ne samo vratio u startni tim, već i postao jedan od ključnih igrala Milana u njegovom pohodu na skudeto u sezoni 1961/62. Budući sedmostruki šampioni Evrope su prvenstvenu trku na Apenininima okončali sa pet bodova prednosti ispred gradskog rivala Intera, a Rivera je ovom trijumfu doprineo, kako sjajnim plejmejkerskim potezima, tako i sa 10 postignutih golova. Dobre igre u klubu lansirale su ga među ’Azure’ za koje je debitovao 13. maja 1962. u duelu sa Belgijom. Krajem tog meseca nastupio je u Čileu na svom prvom od okupno četiri Svetskog prvenstva, ali mu turnir u ovoj južnoameričkoj zemlji nije ostao u lepom sećanju zbog rane eliminacije italijanske selekcije.

Već u narednoj sezoni 19-godišnji kreator igre tima sa “San Sira” postao je ime, fudbaler za koga su znali svi ljubitelji najpopularnije sporedne stvari na svetu širom Starog kontinenta. Milan je 22. maja 1963. pobedom nad Benfikom (2:1) u finalu na “Vembliju” postao prvi italijanski osvajač Kupa šampiona, a njegov vezista je sjajnu seriju nastupa u ovom takmičenju okončao briljantnom partijom u završnom susretu. Nije se u engleskom hramu fudbala upisao u strelce, ali su njegove asistencije Altafiniju u 58. i 66. minuti omogućile brazilskom napadaču da dotadašnje vođstvo lisabonskh ’Orlova’ pretvori u veliki trijumf kluba iz najvećeg grada Lombardije. Rivera je tu sezonu okončao sa 11 datih golova u svim takmičenjima, da bi mu na kraju 1963. godine bila dodeljena i “Srebrna lopta”.

Odlazak trenera Nerea Roka u Torino označio je kraj uspeha ’Rosonera’, dok je dominaciju u Italiji i Evropi preuzeo drugi milanski klub – Ererin Inter. Milan se tih narednih mršavih godina dokopao samo trofeja Kupa Italije (1967.), pri čemu je za osvajanje pehara najzaslužniji bio upravo njegov prvi as koji je u ovom takmičenju bio najbolji strelac sa sedam pogodaka. 

Povratak Roka na klupu Milana u sezoni 1967/68 doneo je nove uspehe Riveri i njegovom timu. Protutnjali su kroz Seriju A ostavivši drugoplasirani Napoli na čak devet bodova zaostaka. ’Zlatni dečko’ je u ovu drugu titulu ugradio 11 prvenstvenih pogodaka, dok je 23. maja 1968. godine, nakon finala sa HSV (1:0) u Roterdamu, kao kapiten ’crveno-belih’ podigao pehar namenjen osvajaču Kupa pobednika kupova. Samo dve nedelje kasnije uspešnu sezonu je upotpunio kao član reprezentacije Italije koja je nakon pobede nad Jugoslavijom (2:0) na Olimpijskom stadionu u Rimu, postala šampion Evrope.

Naredna sezona je predstavljala vrhunac karijere najkreativnijeg italijanskog veznog fudbalera. Milan je, nakon što je u polufinalnim nadmetanjima Kupa šampiona eliminisao branioca titule Mančester Junajted (2:0, 0:1), 24. maja 1969. u Madridu u meču za trofej imao za rivala sastav nadolazećeg Ajaksa, predvođenog Johanom Krojfom. Te večeri se pokazalo da još nije došlo vreme da se amsterdamski ’Kopljanici’ popnu na fudbalski Olimp. ’Leteći Holandez’ se nije video na travnjaku “Santijago Bernabeua” kojim je dominirao Đani Rivera. Arhitekta igre Milana je namestio dva pogotka trostrukom strelcu Pratiju i uz njega bio najzaslužniji za ubedljiv trijumf (4:1) italijanskog prvaka.

REUTERS/Stefano Rellandini

Za razliku od 1963. godine, Rokovi izabranici su ovoga puta, uz titulu evropskog šampiona, uzeli i trofej Interkontinentalnog kupa. U prvom susretu na “San Siru” savladali su argentinski Esudijantes sa 3:0, da bi 22. oktobra 1969. u revanšu u Buenos Ajresu sve dileme o ukupnom pobedniku rešio vodeći pogodak kapitena Đanija. Domaćini su na kraju slavili Pirovu pobedu (2:1) u susretu koji je, zbog grubosti argentinskih fudbalera dobio nimalo laskav epitet “najkrvoločnije utakmice svih vremena.”  Na kraju godine u rukama nekadašnjeg dečaka iz Alesandrije se konačno našla “Zlatna lopta” koju je svojim igrama te 1963. nesumnjivo zaslužio.

Italijani su želeli da se 1970. na Mundijalu u Meksiku rehabilituju za debakl doživljen četiri godine ranije u Engleskoj gde su ih fudbalski anonimusi iz Severne Koreje izbacili iz takmičenja senzacionalnom pobedom u grupi. Zvuči gotovo neverovatno, ali za najboljeg fudbalera Evrope u prethodnoj godini nije bilo mesta u startnoj postavi ’Azura’. Selektor Valkaređi je smatrao da Đani Rivera i Sandro Macola ne mogu da igraju zajedno u timu, a prednost je dao napadaču Intera zbog njegovih većih trkačkih sposobnosti i bolje igre u defanzivi.

Ulje na vatru je pred odlazak u zemlju Asteka dolio sam Rivera optuživši u jednom intervjuu saigrače iz reprezentacije da hoće da ga izbace iz ekipe. Strasti su se uskomešale pa je trener Milana Nereo Roko otputovao u Meksiko kako bi smirio svog najboljeg igrača, da bi se na kraju Valkaređi odlučio za kompromisno rešenje – Macola će započinjati utakmice, dok će Rivera ulaziti na teren kao njegova zamena.

Naravno da se ovakav kompromis nije nimalo dopao ’zlatnom dečku italijanskog fudbala’ koji je zbog navodnih stomačnih problema propustio prve dve utakmice svoje reprezentacije na turniru. Na teren je prvi put istrčao u meču sa Izraelom, da bi u četvtfinalnom susretu sa donaćinima šampionata zabio u 70. minutu treći gol za reprezentacuju sa Apenina. A onda je 17. juna 1970. usledila istorijska utakmica ’Azura’ i ’Pancera’ na stadionu “Asteka”. Rivera je početkom drugog poluvremena zamenio Macolu. U produžecima je asistirao Burgniču i Rivi kod drugog i trećeg gola evropskih šampiona, da bi u 111. minuti postigao već pomenuti pobednički pogodak i tako postao heroj Italije.

Iako se očekivalo da će ovim golom kupiti mesto u startnoj postavi u finalnom obračunu sa Brazilcima, to se, ipak, nije desilo. Valkaređi ga je ostavio na klupi sve do 84. minuta kada je bilo jasno da će trofej Žila Rimea otići u ruke fudbalera iz najveće južnoameričke države. Izostanak prvog fudbalera Starog kontinenta iz početne jedanaestorice rivala iznenadio je i Pelea.

Brinuo sam se da će Rivera zaigrati, mislio sam da će sa njim u timu Italija biti opasnija”, rekao je ’Kralj fudbala’.

Đani se od reprezentacije oprostio četiri godine na Svetskom šampionatu u SR Nemačkoj na kojem su ’Azuri’, baš kao u Čileu i Engleskoj, morali da pakuju kofere već nakon grupne faze takmičenja. U susretu sa Haitijem zabio je poslednji 14. pogodak za državni tim, da bi u narednom duelu sa Argentincima poslednji, 60. put izašao na teren u dresu sa italijanskim grbom.

Milan je početkom sedamdesetih godina prošlog veka tri uzastopna šampionata Serije A okončao na drugom mestu, za šta je Rivera glavne krivce pronašao u italijanskim sudijama. On je zbog optužbi da arbitri u borbi za titulu favorizuju Inter i Juventus u sezoni 1971/72  zaradio tromesečnu suspenziju. Sa ’Rosonerima’ je 1973. došao do svog poslednjeg međunarodnog trofeja, drugog pehara u Kupu pobednika kupova. Podigao ga je nakon pobede nad Lidsom (1:0) u Solunu, a malo je nedostajalo da to učini i naredne sezone kada su Milanezi ponovo stigli do završnice ovog takmičenja. Istočnonemački Magdenburg je, međutim, 8. maja 1974. u Roterdamu iznenadio (2:0) mnogo uglednijeg rivala iz Italije, a ta utakmica je bila poslednji nastup kapitena Đanija u finalu nekog evropskog takmičenja.

Da je plejmejker tima sa “San Sira” i dalje izuzetan strelac pokazao je u sezoni 1972/73 u kojoj je sa 17 postignutih golova podelio titulu prvog strelca Kalča. Godine su polako počele da stižu nekadašnjeg dečaka iz Alesandrije, pa su čelnici Milana, nakon drugog odlaska Nerea Roka sa klupe ovog tima, pokušali da nagovore legendarnog asa da promeni sredinu. Rivera je odlučio da ostane u klubu čiji je dres nosio od 1960. godine za šta je u svojoj poslednjoj igračkoj sezoni (1978/79)  nagrađen još jednom titulom šampiona Italije.

Sad već 35-godišnji veteran je u tom prvenstvu osvajanju skudeta doprineo sa 13 odigranih utakmica i jednim postignutim pogotkom. Poslednji put je u dresu Milana izašao na teren 13. maja 1979. u susretu sa Lacijom, da bi 10. juna saopštio odluku o odlasku u penziju.

Čoveka iz Pijemonta, koji je fudbalski radni vek proveo u centru Lombardije, mnogi smatraju najvećim italijanskim ofanzivnim veznim igračem svih vremena. U njegovom Milanu kasnije je zasijala zvezda još jednog sjajnog plejmejkera Andrea Pirla, pa, ipak, ni on ni ostali asovi ne mogu da ugrozei ogromnu fudbalsku zaostavštinu nekadašnjeg nestašnog dečka italijanskog fudbala. Đani je jednostavno originalni i neponovljivi produkt jednog vremena u kome je njegovo fudbalsko umeće bilo daleko važnije od nedostataka koji su mu pripisivani na defanzivnom planu. Koliko su ga stručnjaci cenili pokazuje kompliment koji mu je uputio nekadašni selektor Engleske Alf Ramzi nakon pobede ’Azura’ na “ Vembliju” (1:0) 1973. godine. Na novinarski zahtev da izdvoji četiri najjača italijanska igrača u ovom duelu, Remzi je dao kratak ali jasan odgovor:

Rivera, Rivera, Rivera, Rivera”.