Čovek koji je Novaka pustio da sanja

Podeli:
REUTERS/Ivan Milutinovic

Pre 81 godine, 27. avgusta 1939, u Splitu je na ovaj svet došao Nikola Pilić, jedan od najboljih tenisera nekadašnje Jugoslavije i kasnije uspešni trener koji je odveo reprezentacije SR Nemačke (tri puta), Hrvatske i Srbije do trofeja Dejvis kupa.

’Šjor Niko’ je šezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka nosio epitet prvog reketa tadašnje SFRJ (pet puta je bio prvak države). Takođe je pripadao svetskoj teniskoj eliti tog vremena, iako nikad nije osvojio nijedan Gren slem u pojedinačnoj konkurenciji, niti u Open eri bio rangiran među deset najboljih igrača naše planete.

Čovek iz najvećeg grada Dalmacije je u ovoj eri najbolji plasman na ATP listi imao u oktobru 1973. kada je bio rangiran na 12. poziciji, dok je pre 1968. godine – u kojoj su svi profesionalni igrači stekli pravo nastupa na turnirima – u jednom trenutku zauzimao sedmo mesto među svetskim majstorima belog sporta. Tokom karijere je osvojio tri turnira, a 1973. stigao do svog jedinog Grend slem finala, u kojem na šljaci Rolan Garosa nije uspeo da savlada Rumuna Iliju Nastasea.

Šest godina ranije Pilić je, nakon što je prethodno eliminisao drugog nosioca Australijanca Roja Emersona, bio akter svog jedinog polufinala na Vimbldonu. Poklekao je pred još jednim rivalom iz  zemlje kengura Džonom Njukombom koji je, nakon finala, te 1967. podigao pehar u londonskom hramu tenisa. Ono što mu nije pošlo za rukom u singlu, teniser iz Splita ostvario je u igri muških dublova na Otvorenom prvenstvu SAD 1970. godine. Nikola i njegov partner Francuz Pjer Barte su u finalnom obračunu u Njujorku bili bolji (3:1) od australijskog para Emerson – Lejver. Naš ondašnji prvi reket je imao šansu da u igri parova trijumfuje i u Vimbldonu, međutim on i njegov prijatelj Boro Jovanović su 1962. u meču za trofej poraženi od dubla sa petog kontinenta Hjuita i Stola.

Ostalo je zapisano da su svi najbolji teniseri sveta, solidarišući se sa prethodno kažnjenim Pilićem, bojkotovali 1973. turnir u Vimbldonu. Teniski savez Jugoslavije je, zbog Nikolinog odbijanja da zaigra za reprezentaciju u susretu Dejvis kupa sa Novim Zelandom, sankcionisao svog najboljeg igrača devetomesečnom zabranom nastupa na svim turnirima. Kazna je kasnije bila smanjena na samo mesec dana neigranja, ali je i dalje sprečila Splićanina da bude učesnik Gren slema u Londonu. Pružajući podršku jugoslovenskom kolegi, čak 81 teniser (među njima 13 od 16 najboljih sa ATP liste) tog leta je odbio da bude deo spektakla na vimblonskoj travi, pa su se u finalu na kraju našla dvojica igrača iz ondašnjeg socijalističkog bloka Čeh Kodeš i Sovjet Meterveli.

REUTERS/Petr Josek

Vimbldonski bojkot je ojačao Udruženje profesionalnih tenisera (ATP), a Pilić se našao među osnivačima ATP Tura. Tačnije je bio jedan od osmorice profesionalaca koji su prvi potpisali ugovore sa Dejvidom Diksonom, čovekom koji je kasnije ta prava prodao Lamaru Hantu. Igračku karijeru Nikola je okončao u 40. godini, posle čega se posvetio trenerskom poslu u kojem je ostvario još veća dostignuća nego kao teniser.

’Šjor’ iz nekadašnjeg Dioklecijanovog grada se može pohvaliti time da je od 1982. uspeo da kao trener lansira čak 41 igrača među prvih 100 tenisera na ATP listi. Stekao je reputaciju strogog stručnjaka koji je insistirao na disciplini, ali i imao razumevanja za probleme svojih igrača. Kao vrstan dilomata uspevao je da sredi odnose između do tada anatgoniziranih (reprezentativnih) partnera Borisa Bekera i Mihaela Štiha. Pilić je kao selektor reprezentacije SR Nemačke koju je vodio punih 16 godina čak tri puta (1988, 1989. i 1993.) sa svojim izabranicima stizao do ’salatare’. Taj uspeh je 2005. ponovio i na klupi Hrvatske, da bi na kraju kao savetnik dao 2010. verovatno ključni doprinos prvom i za sada jedinom trijumfu Srbije u ovom takmičenju. U predgrađu Minhena je otvorio Akademiju tenisa u kojoj je klesao mnoge talentovane klince, među kojima i tada 12-godišnjeg Beograđanina Novaka Đokovića.

Kad je došao, Novak  nije znao ni servis ni volej, ali je imao neizmernu želju za učenjem. Nisam mislio da će biti broj jedan ili broj tri, ali bio sam siguran da će postati pravi profesionalac. Jednom dok je bio mlađi, rekao je da je njegov cilj da bude najbolji na svetu. Svi su mu se smejali, ali ja nisam. Ne mogu reći jesam li verovao u to, ali sam ga pustio da sanja jer je imao razloga za to”, prisećao se Pilić.

Budući teniski as i još veći  trener je u tajne belog sporta počeo da ulazi kao 15-godišnjak u rodnom gradu, nakon što je prethodno bicikl dobijen od oca trampio za reket jednog druga. U Splitu su tada postojala samo dva teniska terena na Firulama, a mladi početnik se na treninzima u početku suočavao sa problemom nedostatka kvalitetnog reketa, kao i odsustva trenera koji će ga podučavati tajnama ovog sporta.

Šest meseci posle trampe kontinuirano sam krao malo novca iz maminog novčanika kako bih skupio pare za pristojan reket neke talijanske firme, star više od 10 godina. Kad je nakon pola godine majka shvatila šta sam radio brzo mi je oprostila jer je videla kako reket stoji naslonjen na krevet dok spavam”, rekao je jednom prilikom Pilić.

Iako su uslovi za rad bili daleko od idealnih, uporni mladi član Teniskog kluba Split je polako, ali sigurno, napredovao u sportu koji ga je potpuno zaokupio. Nakon rane eliminacije na Omladinskom prvenstvu Jugoslavije u Beogradu, Nikola je zaplakao na tribinama. Tada mu je prišao jedan nepoznati gledalac i proročanski mu poručio “da se ne sekira jer će, na osnovu onog što je pokazao na terenu, jednoga dana postati veliki svetski igrač”.

Pilić je 1957. stekao status omladinskog reprezentativca  Jugoslavije, da bi četiri godine kasnije prvi put nastupio i za najbolju selekciju tadašnje države. Već naredne 1962. uzeo je prvu od tri uzastopne titule seniorskog šampiona Juge, a ovaj uspeh je ponovio 1966. i 1967. godine. Njegovi najjači aduti bili su jak i precizan servis, dobro kretanje i agresivna igra, a posedovao je udarce koji su pogađali cilj uz same ivice terena. Pored  Pilića, krem jugoslovenskog tenisa su u to vreme činili njegov mlađi sugrađanin Željko Franulović, Zagrepčanin Boro Jovanović i Subotičanin Nikola Špear, koji su nastupali za reprezentaciju Titove države, te pokušavali  da što dalje stignu na međunarodnim turnirima.

’Šjor Niko’ je svoju životnu šansu u Vimbldonu imao 1967. godine kada se nalazio u sjajnoj formi. Nakon što je preskočio pet prepreka među kojima se nalazio i drugi nosilac Roj Emerson (pobedio ga je sa rezultatom 6:4, 5:7. 6:3, 6:4), u polufinalu je trebao da odmeri snage sa Džonom Njukombom. Ishod meča je umnogome odredila činjenica da Splićanin nije imao dan odmora između četvrtfinalnog i polufinalnog duela, pa ga je odmorniji rival iz Australije sprečio (9:7, 4:6, 6:3, 6:4)  da ostvari najveći uspeh u karijeri.

REUTERS/Nikola Solic/Files

Pilić je dve godine kasnije trijumfovao na Gran Pri turniru u Stokholmu na kojem je nastupilo 50 najboljih tenisera sveta, da bi 1973. izborio plasman u svoje jedino Gren slem finale na Rolan Garosu. Nažalost, nije uspeo da pobedi Rumuna Nastasea koji se 3. juna 1973. bolje snašao u kišnim uslovima pariskog finala i nakon tri dobijena seta (6:3, 6:3, 6:0) podigao pehar namenjen osvajaču Otvorenog prvenstva Francuske. Nikola ne samo da je ostao bez trofeja, već je i novčana nagrada koju je dobio kao finalista jedva mogla da pokrije troškove boravka u gradu na Seni. 

Kao finalista Rolan Garosa dobio sam nagradu od 7.000 dolara na šta sam platio porez od 28 odsto. Na turniru sam bio 21 dan sa suprugom i kad sam platio sve troškove ostalo mi je oko 350 dolara! A danas se za takav uspeh dobija 500.000 dolara, plus novac za učešće na turniru, pa reklame. To su druge relacije”, prisetio se pre nekoliko godina nekadašnji teniski as skromne materijalne nagrade dobijene za uspeh u Parizu davne 1973.

Može se reći da je ta 1973. godina, i pored već pominute suspenzije koja ga je onemogućila da nastupi na Vimbldonu, bila vrhunac igračke karijere nekadašnjeg samoukog teniskog početnika sa splitskih Firula. Još pet godina je proveo kao teniser na velikoj sceni, da bi nakon kraćeg predaha započeo da jede trenerski hleb u belom sportu.

Startovao je u SR Nemačkoj gde je uspeo da trojici igrača za godinu dana rada podigne rejting za stotinu mesta na ATP listi. Zatim je kao trener odveo mladu reprezentaciju te zemlje do titule šampiona Starog kontinenta u dvorani, nakon čega je 1983. imenovan za selektora najbolje selekcije SR Nemačke. Malo ko je tada mogao da pretpostavi da će stručnjak iz tadašnje Jugoslavije na ovom radnom mestu provesti narednih 16 godina i u tom periodu zajedno sa svojim izabranicima doneti ovoj državi čak tri trofeja Dejvis kupa.

REUTERS/Ivan Milutinovic

Nije mu bilo lako da ostvari ove uspehe, pogotovo što se suočavao sa problemom međusobne netrpeljivosti Bekera i Štiha, koji su inače bili partneri u reprezentativnom dublu. Da bi popravio odnose među njima Pilić je pribegao lukavstvu. Posle prvog dana na jednom turniru najpre je poverljivo saopštio Borisu da Mihael hvali njegov servis, da bi zatim prodao priču drugom teniseru Nemačke da ’Bum Bum’ Beker ističe “dobru igru Štiha posle servisa protivnika”. Selektorova diplomatija je dala rezultate jer su njih dvojica bar na teniskom terenu popravili odnose i za mnoge neočekivano stigli do olimpijskog zlata u dublu na Igrama u Barseloni 1992. godine.

Mada je uvek hvalio Bekerove igračke kvalitete, Pilić je često kritikovao čoveka koji mu je na kraju preoteo selektorski posao u Nemačkoj zbog “njegove želje da uvek bude u prvom planu”.  Posle razlaza za Nemcima stručnjak iz Splita je 2000. godine preuzeo vođenje reprezentacije Hrvatske u trenutku kad se najbolja teniska selekcija njegove domovine nalazila u Trećoj ligi Dejvis kupa. Pet godina kasnije, Ljubičić, Ančić, Karlović i Ivanišević su, nakon pobede nad Slovacima u Bratislavi (3:2), proslavili prvi trijumf Hrvatske u ovom takmičenju, dok se njihov selektor po četvrti put u trenerskoj karijeri radovao osvajanju ’salatare’.

’Šjor Niko’ je pomogao svom mlađem sugrađaninu Goranu Ivaniševiću da se upiše među vimbldonske pobednike, ali taj isti Goran na treninzima nije imao popusta kod stručnjaka koga su, zbog insistiranja na disciplini, nazvali ’Prusom sa Balkana’. Poslednju ’salataru’ Pilić je zaradio 2010.  kao savetnik reprezentacije Srbije, a ovaj posao je prihvatio tri godine ranije na molbu svoga bivšeg učenika Novaka Đokovića. Mada nije bio zvanični selektor iskusni stručnjak je mudrim savetima olakšao put Novaku, Janku, Viktoru i Nenadu do željenog trofeja, a posle istorijske pobede nad Francuzima u beogradskom finalu je ispunio dogovor i – kao ostali igrači i članovi stručnog štaba Srbije – ostao bez kose.

Čovek iz Splita, koji je na novosadskom šetalištu upoznao svoju buduću suprugu glumicu Miu Adamović, danas zaslužene penzionerske dane uglavnom provodi u Opatiji. I dalje ne može bez tenisa, pa je uvek spreman da se odazove pozivu novinara i ćakula sa njima o raznim temama iz belog sporta u kojem je ostavio neizbrisiv trag, i kao igračka i trenerska legenda.