Staša Gejo – kako se popeti na vrh, ali onaj pravi

Blog ostalo 26. avg 202012:00
Podeli:
Maja Hitij Getty Images

„Želim da se popnem na vrh“, reći će vam gotovo svaki sportista kad ga pitate o ambicijama u karijeri. Najbolji u tome i uspeju. Ali, samo metaforički.

Postoje, ipak, i oni koji se na vrh penju u bukvalnom smislu. Svakog puta iznova i iznova.

Na vrhu tog vrha nalazi se Staša Gejo.

Zlato na Sportskim igrama, zlato i bronza na Evropskom prvenstvu, bronza na Svetskom prvenstvu, prethodno i najsjajnija odličja na svim takmičenjima u juniorskoj konkurenciji…

Povezano

Mnoge medalje govore samo jedno – rođena Nišlijka (22) spada u svetski „crème de la crème“ kad je reč o sportskom penjanju.

O putu ka vrhu, njegovom početku, preprekama sa kojima se susretala, takmičenjima i podršci Ministarstva sporta i Olimpijskog komiteta Srbije, ali i o tome kako je penjanje postalo olimpijski sport i šta je na Igrama drugačije, Staša Gejo govorila je za Sport Klub.

Za početak, otkrijte nam šta je doprinelo da se bavite sportskim penjanjem?

Moji roditelji su prvi u Nišu počeli da se bave sportskim penjanjem.Diplomirali su na toj katerdi na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu .PAEK Niš (Planinarsko-alpinističko-ekspedicijski klub Niš) je osnovan 1994. godine kao specijalizovani klub za sportsko penjanje, alpinizam i odlaske na velike ekspedicije u Južnu Ameriku i Himalaje. Godine 1999. je sagrađena prva veštačka stena i tako se taj sport razvijao. Roditelji su išli i na razne prirodne stene i svuda me vodili sa sobom. Bilo je prirodno da i ja krenem tim putem od ranog detinjstva.

Kako je izgledao početak?

Kao i kod svakog deteta, sport me nije baš zanimao, pela sam se iz zadovoljstva, igrala sam se. Kad bi me zainteresovalo nešto drugo ja bih se predavala tome. Igrala sam fudbal sa dečacima i super mi je išlo. Onda bih videla neku decu kako penju i treniraju ih moji roditelji, e baš tada bi penjanje postajalo glavno… Kad sam htela da se penjem, pela sam se, kad nisam želela, nisam se pela i to je to. Niko mi ništa nije nametao. Jednog dana pridružila sam im sei na takmičenjimai mene su prijavljivali i vodili sa takmičarskim timom. Bila sam po 3,4 godine mlađa od drugih, nije bilo takmičenja za moj uzrast, i stalno sam plakala što ne mogu da ih pobedim. Tako se vremenom i pojavila želja da jednog dana budem najbolja u ovom sportu.

Matt Roberts/Getty Images

Koji trenutak je bio preloman?

Takmičenje u Velikom Trnovu u Bugarskoj 2006. godine. Tad sam imala 9 godina i osvojila sam srebro u brzinskom i težinskom penjanju. Roditelji su uvideli da taj rezultat ima težinu i kako moja psiha radi i odlučili smo da probamo ozbiljniji takmičarski režim.Videli smo da ja to mogu i da treba iskoristiti potencijal. Tražili smo veće izazove, a kod nas u Srbiji nije vladalo neko posebno interesovanje za sportsko penjanje i takmičenja. Zato sam išla u Austriju i Sloveniju na njihova državna prvenstva.

Približite nam celokupan taj period?

U početku je bilo teško, jer nisam bila na nivou ostalih koji su trenirali u najboljim svetskim uslovima. Ali, krenule su redovno pripreme, najčešće je to bio Tirol i veliki deo svog detinjstva i tinejdžerskih dana provela sam tamo. Ušla sam zatim u juniorske kategorije, išli smo na svetska takmičenja u Austriju, Singapur, i zemlje širom sveta, neke neverovatne destinacije. Samo na takmičenju u Novoj Kaledoniji nisam bila. Rezultati su brzo došli, osvojila sam prve medalje, a u poslednjedve godine u kategoriji „mladi“sam uzela sve što se moglo osvojiti.

Singapur, Nova Kaledonija… Koliko je teško obezbediti odlaske na takve destinacije i nadmetanja?

U početku je sve zavisilo od mogućnosti mojih roditelja, jer su oni uglavnom finansirali putovanja, dok sam bila u mlađim kategorijama. Kasnije bi izborilidelimičnu pomoć od Saveza i ponekog skromnog sponzora, tatinih prijatelja. Kad sam rezultatima, posle nekoliko godina dokazala da mogu da dostignem šampionske rezultate u kategoriji, pomoć je u nekom delimičnomiznosu dolazila od strane Ministarstva sporta. Potpuno finansiranje odlaska na takmičenja sam ostvarila kod Ministarstva sporta osvajanjem titule Šampiona sveta u kategoriji „mladih“.

Kada je sportsko penjanje postalo olimpijski sport, brigu o mojim putovanjima i ostalim potrebama je u saradnji da Ministarstvom sporta preuzeo Olimpijski komitet. Ovim putem, moram da izrazim veliku zahvalnost i zadovoljstvo zbog njihove podrške. Da nije bilo njih, mnogi moji uspesi se ne bi desili. Možda nismo razvijeni kao druge zemlje, ali da se zna da Republika Srbija ima najbolji sistem finansiranja sporta od strane države. Kod nas je to dovedeno na visok nivo i mi zaslužni sportistiimamo ogromnu podršku Ministarstva omladine i sporta i OKS.

Matt Roberts/Getty Images

Pošto ste već spomenuli finansijski deo priče –  kakvo je stanje na globalnom nivou po tom pitanju?

Federacije mnogih zemalja u kojima je razvijeno sportsko penjanje ima ozbiljne stručne timove, koji rade sa talentima, selektuju ih i stvaraju reprezentacije od najranijeg doba kada počinju da se takmiče u zvaničnoj konkurenciji svetske organizacije IFSC. Granske Sportsko penjačke organizacije tih država obezbeđuju od svojih država i sponzora, proizvođača penjačke opreme, godišnji budžet sa kojim raspolažu tokom godine u cilju putovanja timova, selektovanih kroz pripremna takmičenja i vode određeni broj takmičara širom Evrope, mlađe kategorije, a seniorske timove širom sveta po kalendaru IFSC. Pojedini najelitniji penjači na svetu sklapaju lične ugovore o finansiranju od, naprimer, Red Bula, Petzla i Adidasa, ali definitivno ne mogu da žive od toga. Praktično, većina sportskih penjača  takmiči iz ljubavi. Čak su i nagrade na najvećim takmičenjima jako male…

Vratimo se na vašu karijeru i velike uspehe koje ste do sad pravili. Koja medalja vam je najdraža?

Najčešće se osvrćem na zlato na EP u Minhenu iz 2017. Bilo je to neverovatno iskustvo. Za zlato sam se borila sa Janjom Garnbret iz Slovenije. Ona mi je bila najveća konkurentkinja i došle smo u direktan duel, pošto smo ostvarile identičan rezultat, posle polufinala i finala. Apsolutno identičan. To se samo jednom desilo u istoriji i naš slučaj je bio drugi. Organizovalo se superfinale. Jedino je par sudija koje je pisalo pravilnik znalo proceduru i objasnilo kako sve to ide, jer niko nije znao šta će da usledi.

Kako su izgledale završne borbe?

Izabrali su jedan od muških bolder problema, malo ga promenili i brojao se svaki maksimalni hvat. Išle smo naizmenično… Pela sam prva i pala na ključnom delu, na skoku. Obema je taj pokret zadavao problem. Ja sam uspela iz trećeg pokušaja da zadržim taj skok i uradim još par pokreta posle njega. I onda kreće iščekivanje da li će ona uspeti. Osluškujem reakciju publike, jer međusobno gledanje nije dozvoljeno, i ona pada na tom skoku ponovo, ja pobeđujem. Bože dragi, koja je to radost bila. Neverovatno! Mislila sam da će da me „zdrobi“ u tom superfinalu. Uopšte nisam očekivala pobedu. To je bio najsrećniji trenutak u mojoj dosadašnjoj karijeri!

Odličja ste osvajali u dve discipline – bouldering i kombinovano penjanje. To nisu jedine discipline?

Discipline su brzinsko, težinsko i boulder penjanje. Za Olimpijske igre u Tokiju je napravljen format kombinovanog takmičenja, kao proizvod sve tri olimpijske discipline. Takmičenja se održavaju pojedinačno, pa se onda kalkulacijom tri rezultata dolazi do koeficijenta, koji određuje plasman. Svako je specijalista u nekoj disciplini. Meni je u detinjstvu težinsko bilo omiljeno, ali sam se izrastanjem ipak pronašla u boulderingu i tome se posvetila. Ipak, sad se sve menja zbog Olimpijskih igara i što se disciplina tiče. Ovaj format se odnosi samo na OI u Tokiju, dok će se za Pariz 2024. promeniti, tako da će više odgovarati specijalistima u pojedinačnim olimpijskim disciplinama.

Koliko to spajanje disciplina otežava pripremu?

Svi takmičari su morali da promene način treninga zbog toga, što je i najkomplikovanija stvar. Uskladiti sve tri discipline i regenerisati telo jako je teško. Dovoljno je da malo zapostaviš jednu disciplinu, da bi napredovao u druge dve, i da u njoj padneš mnogo.I onda se tako vrtiš u krug. Stepen povreda je naglo porastao otkako je uvedeno to pravilo. I ja sam povredila koleno, operisala prednji ukršteni ligament. Godinu dana sam bila van takmičenja, sada treniram i spremam se za Evropsko prvenstvo u Moskvi, kada pobednik dobija vizu za Tokijo… Ipak su Igre najveće takmičenje za svakog sportistu.

Sportsko penjanje je 2016. postalo olimpijski sport. Kako je do toga došlo?

Penjanje dugo pokušava da uđe u olimpijski sistem. Bilo je nominovano dva ciklusa zaredom. Dobilo je dosta na popularnosti u SAD , Aziji i zapadnoj Evropi i sve je pratilo taj proces. Iščekivali smo dugo to. Bilo je dosta pregovora, lobiranja… Na kraju se dobio taj status i svi smo srećni zbog toga. Trebalo je da premijera bude u Tokiju ovog leta, ali nažalost, koronavirus je sve poremetio. Sačekaćemo sledeću godinu da budemo deo najveće smotre.

U međuvremenu, čeka vas i kvalifikacioni turnir?

Zbog povrede kolena sam propustila prethodne. Plan je da se od 20. do 27. novembra održi Evropsko prvenstvo u Moskvi. Tamo imam šansu da pobedim i izborim plasman u Tokio. Dobra stvar je što se gleda samo rezultat učesnika koji već nisu izborili plasman na Igre. Time je i moj put olakšan. Odlazak u Tokio predstavlja apsolutni cilj za mene.

Na koji način se pripremate za to takmičenje?

Sada u Nemačkoj, treniram sve tri discipline. Kod brzinskog radimna poboljšanju tehnike i povećanjubrzine nogu. Za to mi je bilo potrebno najviše vremena. U okviru boulderingatreniram penjačku specifičnu snagu i simulacije boulder takmičenja.Za disciplinu težinsko penjanje radim na poboljšanju tehnike i izdržljivost kaokomplement tome… Ma sve radim, ja to zovem žongliranje! Takođe, treniram ponekad i sa nemačkim timom. To je dobro za njih i za mene. Idem u Insbruk sa roditeljima, treniram i u Beogradu, Nišu, idem i u Sloveniju. Naporno je, ali je zabavno. Optimistična sam jako. Grabim punom parom i mislim da sam na odličnom sam putu.