Sovjeti slave, šok u SAD – najintrigantnije tri sekunde

Podeli:
print screen

Pre 48 godina, 9. septembra 1972. reprezentacije Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država su u finalu Olimpijskih igara u Minhenu odigrali verovatno najdramatičniju i najsporniju završnicu jedne utakmice u istoriji košarke.

Tri poslednja sekunda minhenskog neponovljivog duela ušla su u anale ovog sporta ne samo zbog toga što je na njihovom isteku Aleksandar Belov, nakon neverovatnog dodavanja Ivana Jedeška preko celog terena, postigao pobedonsoni koš (51:50) za Zbornaju i tako prekinuo dotadašnju dominaciju Jenkija na olimpijskim turnirima, već i zbog činjenice da je pre toga konačnog epiloga utakmica dva puta okončavana kratkotrajnom radošću Amerikanaca.

Zapravo i dan danas postoje različite verzije haosa koji je usledio nakon što je Dag Kolins poenima iz slobodnih bacanja doveo selekciju iz zemlje postojbine košarke tri sekunde pre kraja susreta u vođstvo (50:49). Nesporno je da je poslednji neuspeli napad Sovjeta okončan zvukom sirene, međutim, ovu selekciju je u ‘život’ vratila žalba njihovog selektora Vladimira Kondrašina koji je prethodno zatražio da u pauzi između Kolinsovih slobodnih bacanja dobije tajm-aut. Ljudi za zapisničkim stolom (iz SR Nemačke) su, pogrešno protumačivši njegov odluku da pauza ne bude pre slobodnih bacanja, pomislili da je sovjetski selektor odustao od tajm-auta, pa je nakon protesta košarkaškog trenera iz tadašnjeg Lenjingrada nastupila burna rasprava u koju se uključio i ondašnji generalni sekretar FIBA, Britanac Vilijam Džons.

Mada nije imao status službenog lica koji donosi odluke na ovom finalu, prvi čovek FIBA je svojim autoritetom uspeo da brazilskom sudiji Rigetu nametne ‘kompromisno rešenje’ po kome će Kondrašin ostati bez traženog tajm-auta, ali će zato njegovi izabranici, umesto jedne, dobiti tri sekunde za poslednji napad. Sovjetski selektor je tada, zamenivši Žarmuhamedova, na parket uveo Jedeška (što je bilo suprotno pravilima koja nisu dozvoljavali izmene mimo tajm-auta), a ovaj zatim poslao previsoku loptu prema Aleksandru Belovu. Sirena se ponovo oglasila označivši kraj meča, posle čega su američki košakaši utrčali na teren, počevši još jednom prerano da slave osmi uzastopni trijumf reprezentacije SAD na Olimpijskim igrama.

Ponovo su zakazali ‘zapisničari’ koji nisu vreme za napad vratili na tri sekunde zbog čega je sirena označila kraj meča samo sekundu nakon što je Jedeško neuspešno pokušao loptom da pronađe Belova. Sovjeti su dobili i treću šansu da uđu u košarkašku istoriju, a ubrzo se pokazalo da je za njih te minhenske večeri treća zaista bila sreć(n)a. Druga dalekometna asistencija Ivana Jedeška prema Aleksandru Belovu bila je daleko preciznija od prethodne, što je omogućilo centru lenjingradskog Spartaka da, nakon što je primio loptu i zatim se fintom oslobodio dvojice američkih igrača, Forbsa i Džojsa, postigne najvažniji koš u karijeri.

Čovek koji će, posle gubitka bitke sa opakom bolešću, napustiti ovaj svet samo šest godina kasnije (u oktobru 1978), time je svojoj otadžbini doneo prvo i to neočekivano olimpijsko košarkaško zlato, a istovremeno naneo bolan udarac rivalskoj supersili u tadašnjem ‘hladnom ratu’. Amerikanci su nakon 36 godina superiornosti, tokom kojih su na Igrama od Berlina do Meksiko Sitija sa svojim univerzitetskim selekcijama bez većih problema pobeđivali sve protivnike, doživeli prvi poraz na olimpijskom turniru, a minhenski gubitak titule olimpijskog šampiona im je još teže pao zbog neprijatne činjenice da je pretrpljen u duelu sa najvećim ideološkim protivnikom, mrskim Sovjetskim Savezom.

Zato je razumljivo (mada ne i opravdano) što su nezadovoljni reprezentativci SAD odbili da se te večeri u glavnom gradu Bavarske popnu na pobedničko postolje i prime srebrne medalje. Usledila je i žalba gubitnika finala koju je 18 sati nakon utakmice Komitet za žalbu FIBA odbio većinom glasova (3:2) svojih članova sa obraloženjem “da se radilo o jednoj tehničkoj odluci”, odnosno da je “Kondrašin imao pravo na tajm-aut jer je lopta bila u posedu sudije”. Pošto je odluka o odbacivanju žalbe donesena glasovima predstavnika zemalja (Poljske, Mađarske i Kube) koje su u to vreme bile potpuno zavisne od Moskve, Amerikanci su optužili žalbeni organ FIBA za ‘političku pristrasnost’, što je do danas ostao jedan od argumenata onih koji tvrde da je politički odnos snaga u ovom komitetu presudno uticao na konačni ishod minhenske utakmice.

Može se naravno postaviti pitanje zašto je selekcija zemlje koja do tada nije izgubila ni jedan susret na olimpijskim turnirima (pre Minhena su Amerikanci na Igrama ostvarili 63 uzastopne pobede!) uopšte došla u situaciju da u odlučujućem duelu nadmetanja u SR Nemačkoj dođe na ivicu ambisa i na kraju padne u ponor. Reprezentacija koju je kao selektor vodio Henri ‘Henk’ Iba sa Univerziteta Oklahoma stejt, je u Minhen stigla kao prvi favorit za zlato iako je i u samoj Americi sve više rasla svest o smanjenu kvalitetnog jaza između njihovih selekcija sastavljenih od mladih i neiskusnih košarkaša sa tamošnjih univerziteta i najjačih državnih timova sa evropskog kontinenta, čije sastave su odlikovali uigranost i iskustvo. Ti potencijalno najopasnija izazivača sa Starog kontinenta bile su na ovom olimpijskom turniru selekcije tada aktuelnog svetskog šampiona (iz Ljubljane sa Mundobsketa održanog 1970) Jugoslavije i osmostrukog uzastopnog prvaka Evrope Sovjetskog Saveza.

I Plavi i Zbornaja komanda su na prethodnim svetskim šampionatima pobeđivali američke selekcije (a to je činio i Brazil) i penjali se na najviše stepenice pobedničkog postolja, međutim na olimpijskim turnirima, koje su u zemlji koja je izmislila košarku smatrali najvažnijim međunarodnim takmičenjem i na njih zato slali najjače amaterske reprezentacije, do tada niko nije uspeo da ugrozi Jenkije. Selektor Iba, ali i američka javnost, su verovali da se ništa neće promeniti ni na predstojećem turniru u glavnom gradu najjužnije nemačke pokrajine.

Iba se odlučio da u Minhenu forsira defanzivnu igru, a ova taktika, pokazaće se u finalu, upravo je odgovarala iskusnoj i fizički besprekorno pripremljenoj selekciji SSSR čiji košarkaši su prethodno zajedno odigrali oko 400 utakmica i bili u suštini (mada ne i formalno) istinski profesionalci. Glavni asovi ovog sovjetskog državnog tima, koji je od 1971. sa klupe vodio trener lenjingradskog Spartaka Vladimir Kondrašin, bila su dvojica Belova – bek Sergej i centar Aleksandar (nisu bili u rodbinskim vezama), Litvanac Modestas Paulauskas, te Gruzijci Mihail Korkia i Zurab Sakandelidze. Uz njih svoje mesto u ‘mašini’ imali su plejmejker CSKA Ivan Jedeško, kazahstanski centar Alžan Žarmuhamedov i igrač moskovskog Dinama Aleksandar Bološev, zapravo može se reći da je Zbornaja komanda bila dobro popunjena na svim pozicijama i spremna za velika dela.

Za razliku od Sovjeta, drugi potencijalni izazivač na minhenskom turniru nije stigao ni do polufinala, već je takmičenje završio na razočaravajućem petom mestu. Za ambicije izabranika selektora Ranka Žeravice koban je bio duel sa Portorikancima u prvoj fazi turnira iz koga su tadašnji svetski prvaci 29. avgusta 1972. neočekivano izašli kao poraženi (74:79). Mada je nekoliko dana kasnije utvrđeno da je Portorikanac Migel Kol u tom duelu nastupio dopingovan, MOK i FIBA su odbili da susret registruju u korist u Jugoslovena. Jugoslovenski reprezentativac Ljubodrag Duci Simonović je u znak protesta zbog ovakve odluke napustio olimpijski turnir, a njegovi saigrači su nakon gubitka derbija sa Sovjetskim Savezom (67:74) morali da se zadovolje borbom za peto mesto.

Selekcija sa Istoka je u polufinalu savladala kasnijeg neočekivanog osvajača bronzanog odličja, Kubu (67:61), dok su čuvari trona u drugom duelu isprašili Italijane (68:38) i tako još više učvrstili sampouzdanje pred presudnu bitku za titulu olimpijskog šampiona. Sovjeti su, međutim, iznenadili neiskusne rivale iz favorizovane selekcije SAD čvrstom igrom u odbrani. Tog 9. septembra 1972. na parketu minhenske olimpijske dvorane “Rudi Sedlmajer” poeni su se teško postizali ali su puleni selektora Kondrašina tokom gotovo celog toka meča bili u vođstvu. Predvođeni raspoloženim Sergejom Belovom, koji će sa 20 postignutih poena poneti epitet najefikasnijeg aktera finala, Sovjeti su na startu utakmice poveli sa 7:1, da bi na odmor (tada su se igrala dva poluveremena od po 20 minuta) otišli sa pet poena viška (26:21).

U drugom poluvremenu razlika je narasla i do 11 poena pa se činilo da će evropski prvaci bez većih problema privesti utakmicu željenom kraju. Grogirani Amerikanci su se, međutim, u završnici susreta trgli i agresivnim presingom koji je često bio na granici faula počeli da izbacuju protivnike iz dotadašnjeg ritma. Prednost selekcije SSSR se polako ali sigurno topila, a iskusni košarkaši vodeće zemlje socijalističkog bloka su u tim trenucima podlegli strahu od pobede koja im je bila na dohvat ruke.

Sovjeti su u poslednji minut susreta ušli sa minimalnom prednošću, da bi 10 sekundi pre kraja, pri rezultatu 49:48 za Zbornaju komandu, Tom Makmilen blokirao šut Aleksandra Belova. Usledila je kontra Amera koju je tri sekunde pre poslednjeg zvuka sirene prekinuo Zurab Sakandelidze načinivši faul nad bekom Dagom Kolinsom. On je realizovao oba slobodna bacanja, posle kojih su nastupila već na početku teksta opisana dramatična tri poslednja sekunda susreta koja su promenila košarkašku istoriju. Ostalo je zapisano da je Vladimir Kondrašin, nakon odluke Vilijama Džonsa da ostavi Sovjetima još tri sekunde za poslednji napad, sledećim rečima ohrabrio svoje igrače.

Getty Images

Šta ste se snuždili? Vremena ima dovoljno. Ima ga i da se pobedi, a ima ga i da se ponovo izgubi.

Bilo je zaista vremena da se ostvari spektaklularna pobeda, mada je ostalo sporno zašto je sudija Arabađan iz Bugarske pre istorijskog koša Aleksandra Belova prevideo grešku asistenta Ivana Jedeška koji je prilikom slanja lopte nogom nagazio aut liniju. Sam Belov je kasnije opisao akciju nakon koje je postao heroj Sovjetskog Saveza.

Prevario sam igrače koji su me čuvali, a zatim slobodno dao koš. Dodavanje Jedeška je bilo odlično. Bio sam sam ispod koša Amerikanaca. Čak sam se okrenuo da vidim da iza mene nema nikog i zatim ubacio loptu u koš.“

Junak minhenskog trijumfa je preminuuo u 27. godini života od retke vrste kancera, u poslednjoj godini prošlog veka ovaj svet je napustio i selektor Kondrašin, a njima se 2014. pridružio i najbolji akter nezaboravnog finala Sergej Belov. Jedan od retkih olimpijskih šampiona iz 1972. koji još živ je asistent nezaboravnog istorijskog pogotka Ivan Jedeško. Ovaj košarkaški veteran, rođen u Belorusiji, bio je 2017. godine angažovan kao konsultant prilikom snimanja ruskog filma “Tri sekunde za večnost” kojim je, na osnovu memoara Sergeja Belova, ispisana filmska priča o najvećem trijumfu sovjetske košarke. Jedeško je tom prilikom sa istorijske distance duge četiri i po decenije ocenio značaj podviga njegovog državnog tima, ali i prokomentarisao uporno odbijanje nekadašnjih rivala da prihvate poraz i uzmu srebrne olimpijske medalje.

“Pobedili smo u minhenskom finalu zemlju koja ima najjaču i najbolju košarku i biće najjača u ovom sportu i narednih 100 godina… Amerikanci su uvek želeli da budu prvi. Ako nisu prvi traže izgovor. To je njihov nacionalni problem.

Srebrne medalje namenjene američkim reprezentativcima nalaze se gotovo pola veka u trezoru jedne banke u švajcarskoj Lozani. Njihovi vlasnici nemaju međutim nameru da ih uzmu, a kapiten gubitnika minhenskog finala Keni Dejvis je čak testamentom zabranio članovima porodice da, nakon njegove smrti, podignu medalju.

„ismo zaslužili srebro, zaslužili smo zlatne medalje. Sve ove godine nakon finala ni jedan igrač našeg tima nije prihvatio srebrnu medalju,” ističe Dejvis.

Njegov saigrač iz ovog susreta Tom Mekmilen žali što vreme nije ublažilo tvrdi stav većine američkih reprezentativaca, ali i naglašava da se moralo desiti da jedna selekcija njegove zemlje pretrpi poraz na košarkaškom olimpijskom turniru.

“Bilo je to obaranje američke hegemonije u košarci i pokušaj poravnanja. Za Sovjete je pobeda nad nama bila sve. Nikad nismo izgubili pre toga. Nismo, međutim, mogli igrati sa decom sa koledža protiv profesionalnih igrača i pobeđivati zauvek,” smatra Mekmilen.

Amerikanci se se 1976. u Montrealu vratili na olimpijski Olimp, da bi se četiri godine kasnije u Moskvi u njihovom odsustvu (bojkotovali su Igre u glavnom gradu SSSR) elitnom društvu olimpijskih pobednika pridružila i Jugoslavija. Jenkiji su 1988. na Igrama u Seulu ponovo primili košarkaški ‘šamar’ pošto su članovi njihove reprezentacije sa tribina morali da posmatraju finalni obračun Sovjeta i Jugoslovena. Sve se, međutim, promenilo četiri godine kasnije u Barseloni, gde su prvi put prava nastupa na košarkaškom olimpijskog turniru dobili profesionalci iz NBA lige, dok su selekcije SSSR i SFRJ, nakon raspada država, nestale sa sportskih mapa sveta.

Trijumf originalnog Drim tima označio je početak nove dominacije olimpijskih selekcija iz postojbine košarke, koja je samo na kratko prekinuta podvigom Argentinaca u Atini 2004. godine. No to je već jedna druga priča o košarkaškom 21. veku koja, međutim, ne može da izbriše sećanje na nezaboravno minhensko finale iz 1972. godine, čije su poslednje tri sekunde susreta zauvek promenile istoriju ovog sporta.

SSSR-SAD 51:50 (26:21)

Olimpijska dvorana u Minhenu. Sudije: Rigeto (Brazil) i Arabađan (Bugarska). Gledalaca: 6.500.

SSSR: Sergej Belov 20 (4-6), Zurab Sakandelidze 8 (4-8), Mihail Korkija 4 (2-2), Aleksandar Belov 8 (2-4), Modestas Paulauskas 3 (3-4), Aleksandar Bološev 4, Ivan Jedeško, Genadij Voljnov, Anatolij Polivoda, Alžan Žarmuhamedov 4, Ivan Dvornij, Sergej Kovalenko.

SAD: Tom Henderson 9 (1-2), Ed Ratlef 6, Bobi Džons, Džim Bruver 9 (3-4), Dag Kolins 8 (6-6), Majk Bantom 2 (0-2), Džim Forbs 2, Tom Mekmilen 2, Kevin Džojs, Keni Dejvis 6, Dvajt Džons 6, Tomi Barleson.