Pre 20 godina, 1. oktobra 2000. odbojkaši SR Jugoslavije su savladali selekciju Rusije (3:0) u finalu Igara u Sidneju i tako osvojili prvo i kasnije će se pokazati jedino olimpijsko zlato uzeto pod imenom ove države.

Bila je to, ne samo prva zlatna medalja za odbojkaše tadašnje male Juge (sačinjene od Srbije i Crne Gore), već i prvo najsjajnije odličje koje su u ovom atraktivnom sportu sa nekog od najvećih takmičenja ikada doneli predstavnici zemlje koja je taj naziv u različitim državnim uređenjima nosila još od 1929. godine.

Povezano

Daleko je ostao Sidnej: 20 godina od olimpijskog zlata

Skener

30. apr 2020

Skener

30. apr 2020

Za razliku od ostalih ekipnih sportova sa loptom (fudbala, košarke, rukometa i vaterpola), odbojkaši u periodu postojanja druge Jugoslavije nikada nisu uspeli da se sa nekog evropskog, svetskog ili olimpijskog turnira vrate kao šampioni. Prve medalje i to bronzanog sjaja dokopali su se kao domaćini šampionata Starog kontinenta održanog 1975. u Beogradu, a taj uspeh je ponovljen četiri godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Parizu. Pobednička postolja na svetskim šampionatima i olimpijskim turnirima su ostala nedostižna za reprezentativce SFRJ sve do raspada ove zemlje, ali je selekcija novoformirane države, Savezne republike Jugoslavije počela sredinom devedesetih godina prošlog veka da menja ovu neugodnu zaostavštinu.

Pod vođstvom mladog selektora iz Novog Sada Zorana Gajića, generacija predvođena braćom Vladimirom i Nikolom Grbićem, Dejanom Brđovićem, Slobodanom Kovačem i Željkom Tanaskovićem, stupila je na veliku scenu na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini sa koga se vratila kao trećeplasirana reprezentacija našeg kontinenta. Ovaj državni tim osvežen Goranom Vujevićem, Đulom Mešterom, Andrijom Gerićem i na kraju kompetiran mlađanim” Ivanom Miljkovićem podizao je svoj rejting, ali i ambicije na narednim takmičenjima.

Već na Igrama u Atlanti 1996. ’Plavi’ su, nakon pobede nad Rusima (3:1) u borbi za treće mesto, proslavili osvajanje prve olimpijske (bronzane) medalje, da bi već naredne godine na Evropskom prvenstvu održanom u holandskom Ajndhovenu premijerno bili akteri jednog finalnog meča. Nažalost, selekcija domaćina i tadašnjeg olimpijskog pobednika je tada bila prejaka (3:1) za Gajićeve izabranike, baš kao i reprezentacija Italije (3:0) godinu dana kasnije u odlučujućem duelu Svetskog šampionata, koji je 1998. organizovao Japan. Jugosloveni su na tom turniru u grupnoj fazi takmičenja savladali ’Azure’ i pokazali da imaju kvalitet za sam svetski vrh, međutim u još važnijem duelu nisu uspeli da još jednom nadmudre iskusnije rivale sa čizme za koje se sumnjalo da su u finale ušli ojačani prethodnom upotrebom nedozvoljenih sredstava.

Usledio je mali pad na prvenstvu Starog kontinenta u Beču na kojem je uzeta samo bronzana medalja. Ipak, nije bilo sumnje da je predstojeće Olimpijske igre u Sidneju trebalo da predstavljaju vrhunac ove generacije koja je pokazala da je sazrela za najveća dela. Budući olimpijski pobednici su imali višemesečne pripreme za turnir u Australiji, a u zemlju kengura su radi što bolje adaptacije stigli dve nedelje pre starta. Stručnjaci su kao glavne kandidate za olimpijsko zlato proglasili selekcije Italije i Rusije, dok su Jugosloveni, zajedno sa Holandijom, Amerikom i Brazilom, svrstavani među one reprezentacije koje mogu iz drugog plana stići do vrha. Od svih jugoslovenskih reprezentativaca samo je Vanja Grbić javno govorio da je cilj ’Plavih’ u Sidneju najviša stepenica pobedničkog postolja.

„Verovatno su svi mislili to, ali smo samo predsednik OSJ Aleksandar Boričić i ja javno pričali da u Australiju idemo po zlatnu medalju. Postavio sam sebi taj cilj mada su me mogi čudno gledali. Imao sam razloga jer smo svi odigrali sjajne sezone u svojim klubovima, a Ivan Miljković je kao najmlađi stasao u velikog igrača. Predolimpijski turnir u Italiji, kao i četiri prijateljske utakmice pred same Igre odigrali smo fantastično. U poslednje dve provere savladali smo Italiju i Brazil”, prisećao se kasnije Vanja svog optimizma ispoljenog pred početak turnira.   

Žreb je hteo da selekcija sa Balkana na startu takmičenja u grupi odmeri snage sa dva najteža rivala – Rusijom i Italijom. I turnir za reprezentativce Jugoslavije nije počeo dobro, pošto su, nakon velike borbe, pognutih glava napustili parket po okončanju ovih mečeva. ’Zbornaja komanda’ je 17. septembra 2000. savladala selekciju SRJ sa 3:1, dok su dva dana kasnije odbojkaši sa Apenina iz dramatičnog duelu sa Jugovićima, koji je trajao pet setova, izašli kao pobednici. Kasnije se čulo objašnjenje da je selektor Gajić svesno tempirao formu svojih izabranika za završne susrete turnira. Ipak, nakon ovih poraza, njegovi igrači su samoincijativno organizovali sastanak na kome su rekli jedni drugima sve što treba i zatim krenuli dalje.

Pokazalo se da je ova samokritika dala željene rezultate. Najpre su maksimalnim rezultatom pobeđeni Amerikanci, posle čega su u rezultatski nešto neizvesnijim utakmicama pred ’plavom četom’ poklekli i Argentinci (3:1) i Južni Korejci (3:2). Takmičenje u grupi je okončano na trećoj poziciji, što je za rivala u četvrtfinalu odbojkašima iz Srbije i Crne Gore donelo branioca olimpijskog zlata iz Atlante – Holandiju. Bio je to izuzetno težak protivnik u susretu u kojem poraz znači rastanak od snova o medalji i prevremeni povratak kući. Utakmica sa ’Lalama’ je zaista bila najneizvesnija na sidnejskom turniru i u njoj su se kasniji osvajači zlata nekoliko puta nalazili na ivici ambisa. Na kraju su, ipak, Holanđani morali da sa pomire sa činjenicom da više nisu olimpijski šampioni pošto je na semaforu po okončanju meča stajao rezultat 3:2 (25:21, 18:25, 25:18, 30:32, 17:15) za selekciju SRJ.   

Poslednja  prepreka na putu ka prvom olimpijskom finalu bio je stari dužnik Italija kojoj su reprezentativci Jugoslavije silno želeli da se revanširaju za bolni poraz u finalu prethodnog Svetskog šampionata u Tokiju.  I uspeli su u tome u meču odigranom 29. septembra. Prva dva seta su Gajićevi izazivači dobili na razliku (27:25, 34:32), dok je u završnom trećem sve bilo mnogo lakše i ubedljivije (25:14).

Braću Grbić i njihove drugove iz državnog tima sada je od najviše stepenice na pobedničkom postolju delila samo selekcija Rusije, rival iz borbe za bronzanu medalju na prethodnim Igrama u Atlanti. Odbojkaši iz zemlje naslednice Sovjetskog Saveza su u duel odigran 1. oktobra u sidnejskoj dvorani “Entertejment” pred 10.000 gledalaca ušli kao blagi favoriti, ali je tu ulogu valjalo opravdati na parketu.

’Zbornaja’ je na startu prvog setu povela sa 2:0, međutim reprezentativci Jugoslavije su brzo preokrenuli rezultat. Protivnici su se sve do rezultata 20:20 smenjivali u vođstvu, a onda je do tog trenutka indisponirani Ivan Miljković sa nekoliko sjajnih servisa doneo odlučujuću prednost Jugoslovenima koji su ovaj period igre rešili u svoju korist sa 25:22. I drugi set ’Plavi’ su započeli dobro pa se činilo da neće imati težak zadatak da povećaju prednost. Usledila je, međutim, serija grešaka, prvenstveno pri prijemu servisa što su Rusi iskoristili da izjednače rezultat (17:17). U trenutku kada je pri rezultatu 22:22 vladala potpuna neizvesnost u pogledu ishoda ovog seta reprezentativci su SRJ su napravi odlučujuću seriju od tri vezana poena (25:22). Posebno atraktivan je bio poslednji poen Gorana Vujevića ostvaren asom iz servisa.

Otpor rivala je time bio praktično slomljen iako je trebalo odigrati još jedan set do konačne pobede. U njemu je jugoslovenskim igračima sve polazilo za rukom – servis i blok su bili besprekorni, baš kao i igra u polju. A onda je pri vođstvu ’Plavih’ od 15:12 usledio spektakularni antologijski potez Vanje Grbića koji je ušao u istoriju odbojkaškog sporta i imao nekoliko miliona pregleda na Jutjubu. As iz Kleka je najpre, preskočivši reklamu, uspeo da vrati jedno gotovo izgubljenu loptu u teren, a zatim, stigavši da se i sam ponovo uključi u igru, briljantnim blokom doneo poen novim olimpijskim pobednicima.

„Servirao je Jakovljev i znali smo koliko jako to radi. Lopta se od Gorana Vujevića nezgodno odbila, išla je visoko. Potrčao sam za njom sa samo jednom namerom, da je vratim u teren. Preskočio sam reklamu, i što sam mogao pre vratio se u teren, da ispratim igru u tom poen do kraja. Ruski tehničar Ušakov to nije primetio, pa je podigao loptu Jakovljevu u ’zonu jedan’. Ja sam za to vreme dotrčao, stao pored mreže, samo prebacio ruke i blokirao ga. Posle tog poena, znao sam da nam niko ne može uzeti olimpijsko zlato” , objasnio je stariji od braće Grbić kako je uspeo da ostvari ono što je izgledalo nemoguće.

Finale u Sidneju se približavalo svom neumitnom kraju pa su čak i komentatori ruske državne televizije u TV prenosu pre završetka susreta konstatovali “kako je sve gotovo”, tačnije “da ni čudo ne može da spase njihovu reprezentaciju od poraza”. Bili su u pravu jer je nakon poslednjeg poena Ivana Miljkovića (25:20), usledilo veliko slavlje novih olimpijskih šampiona koj su poleteli jedan drugom u zagrljaj. Vladimir Batez, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Đula Mešter, Vasa Mijić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Andrija Gerić, Goran Vujević, Ivan Miljković, Veljko Petković, Igor Vušurović i njihov selektor Zoran Gajić postali su legende, ostvarivši ono što pre njih (a za sada ni posle njih) nije učinio niko u muškoj odbojci na prostoru nekadašnje Jugoslavije.

“Isplatio se petomesečni rad, koji je isključivo bio u funkciji Olimpijskih igara. Znao sam da imamo kvalitet, da su momci odvažni ali smo bili na velikim iskušenjima. Završilo se kao san i nadam se da će bajka trajati bar do sledećih Igara”, rekao je tada presrećni selektor Zoran Gajić.

Osvajači olimpijskog zlatra nisu imali mnogo vremena da u Sidneju proslave veliki trijumf.  Ljudi iz adminstracije OSJ nisu verovali da ’Plavi’ mogu da doguraju do samog kraja turnira pa su im ranije rezervisali avionske karte za let iz Australije za veče 1. oktobra, samo nekoliko sati po završetku finalnog susreta. Na žalost olimpijskih pobednika u Beogradu je – zbog demostracija koje su 5. oktobra dovele po pada Slobodana Miloševića sa vlasti – izostao tradicionalni doček sportskim junacima na balkonu Skupštine grada. Na aerodromu u glavnom gradu SRJ dočekalo ih je samo tridesetak ljudi koji su uspeli da se probiju. Među njima je bila i majka Vanje i Nikole Grbića, koja je našla načina da preko kukuruzišta dođe do aarodroma kako bi poželela dobrodošlicu svojim zlatnim sinovima.

Junaci iz Sidneja su naredne 2001. godine postali šampioni Evrope, ali nisu uspeli da osvoje toliko željenu titulu svetskih prvaka, niti na narednim Igrama u Atini ponove podvig iz Australije. Posle raspada državne zajednice SCG, reprezentacija Srbije je, jedina sa prostora nekadašnje Jugoslavije, stizala na evropski odbojkaški tron (2011. i 2019.), međutim na olimpijskim turnirima ’Orlovi’ ni jednom nisu bili ni blizu medalje. Pošto nisu izborili plasman na Igre u Tokiju jasno je da će,p morati poduže da čekamo (najmanje četiri godine) narednu priliku da neki novi momci ponove podvig legendi iz Sidneja ili bar donesu u Beograd medalje srebrnog ili bronzanog sjaja.