"Azeri i Jermeni – to je nestvarno; Možda SFRJ…"

Podeli:
Action Images / Paul Redding

Srbin. Rođeni Beograđanin. Legenda Bakua i Azerbejdžana. Fudbalska, naravno. Jer fudbal kao retko šta drugo pomaže sudbini da se na taj način zaigra.

Ponikao je u Železniku i za čuvene Lavove debitovao 1998. Put ga je četiri godine kasnije odveo u francuski Bokairo, zatim u Černomorec iz Odese i na kraju u Amkar Perm.

Kažemo “na kraju” zato što je epizoda u Rusiji, proleća 2005, predstavljala upravo to – kraj. Kraj lutanju i traženju i početak onog pravog.  Ni manje ni više nego u – Azerbejdžanu. Tamošnjem glavnom gradu Bakuu i klubu Nefči, čiji je član bio naredne tri sezone.

Povezano

Najbolji period karijere Branimir Subašić proveo je tamo. Takav je utisak ostavio da je postao i državljanin i reprezentativac zemlje koja je ovih dana u centru svetske pažnje. Ne iz dobrog razloga. Zbog onog najgoreg – ratnog stanja proglašenog usled oružanih sukoba sa Jermenijom u Nagorno-Karabah regiji.

Kakva je situacija u Jermeniji, saznali smo iz razgovora sa Stefanom Čupićem, golmanom Ararat-Jermenije, nedavnog protivnika Crvene zvezde u plej-ofu za Ligu Evrope.

Subašić, koji je pored Nefčija tokom šest godina u Azerbejdžanu igrao i za Gabalu, Hazar i Karabag, bliže nam pojašnjava kako sve izgleda sa druge strane.

Za početak je važno da budemo upućeni kako je sve to počelo. Mnogi ljudi, pogotovu u Srbiji, koji prate situaciju tamo, nisu upoznati sa detaljima”, otvara nekadašnji reprezentativac Azera, kasnije i napadač Crvene zvezde, razgovor za Sport Klub.

REUTERS/Grigory Dukor

Dakle, kako je sve počelo?

“Sporni region Nagorno-Karabah je kroz istoriju pripadao Jermenima. Ipak, tamo posle Prvog svetskog rata, Josip Staljin je taj posed dodelio Azerbejdžanu i od tada se Nagorno-Karabah smatra azerbejdžanskom zemljom. Jermeni sa time ne mogu da se pomire. Otuda je tamo zapaljiva atmosfera sve vreme, pogotovo kad je posle došlo i do cepanja Sovjetskog Saveza”.

Samo je teritorija sporna?

Ma, ne! Oni se mrze oduvek. To je tolika mržnja da ja nisam mogao da verujem. Nešto neverovatno i neopisivo, koliko se oni ne podnose. Mislim da toga nema nigde u svetu”.

Sigurni ste da nema?

Ubeđen! U tolikoj meri ne. Sa ovim što se tamo dešava možda možemo da poredimo ono što je bilo na prostoru bivše Jugoslavije. Narodi su živeli zajedno, pili kafe, družili se i onda odjednom udario drug na druga… Ista situacija sa Jermenima i Azerima. Recimo, u jednom period je nekih 200.000 Jermena proterano iz Bakua. Dakle, oni su živeli tamo, radili, sve je bilo u redu i onda je to počelo. Sa druge strane, čak milion Azera je proterano iz Karabaha…”.

Pomenuti epilog vas ne iznenađuje?

Samo se čekalo kada će da bukne. Kakvo je stanje dovoljno opisuje to što u Azerbejdžan ne možete da uđete sa jermenskim pasošem. Velike su tenzije već dugo. Ne znam ko je koga prvi napao sada u ovom poslednjem sukobu, ali osećali su se nemiri u vazduhu”.

Kakvo je sada stanje u Azerbejdžanu, da li ste u kontaktu sa ljudima tamo?

Čujem se sa prijateljima redovno. To su sve ljudi iz fudbala, sa kojima sam nekada igrao ili sarađivao. Nije dobra situacija. Rat nikome nije dobro doneo. Svi žele da se to što pre završi. Nadam se i da hoće uskoro”.

Action Images / Paul Redding

U tamošnjoj zemlji igrali ste dugo, bili i reprezentativac. Kakve uspomene nosite?

Mogu da kažem sve najbolje za narod i celokupnu državu. Mnogo lepih trenutaka samo imao tamo i nikad se nisam osećao neprijatno. To je muslimanska zemlja, ali nikada nikakvu nevolju nisam doživeo tamo. Naprotiv. Osećao sam gostoprimstvo na svakom koraku”.

Prethodnih godina se ulagalo dosta novca u azerbejdžanski fudbal i liga doživljava ekspanziju?

Cela država raste nenormalnom brzinom. Recimo, kada sam ja bio tamo, putevi su bili katastrofa. Sada je sve to znatno bolje. Gradi se na sve strane. Imaju naftu, gas… Veliko bogatstvo. Glavni grad Baku je postao kao Dubai. Oseća se sve to i u fudbalu. Mislim da će napraviti pravi bum u doglednoj budućnosti”.

Kakav je vaš status kada je fudbal u pitanju? Igračku karijeru završili ste pre četiri godine u OFK Beogradu…

U potpunosti sam van fudbala i fudbalskih dešavanja. Imam firmu privatnu, jako sam zadovoljan kako to ide i time se bavim. Ništa nije povezano sa fudbalom, ali ne mogu da se žalim. Živim mirnim, porodičnim životom ovde u Beogradu”.

Nema nagoveštaja da ćete se u nekoj ulozi vratiti sportu koji vas je proslavio?

Teško, jako teško. Umorio sam se od svega toga, pobegao sam od fudbala. Možda nekada, ali mala je verovatnoća. Za sada me uopšte ne zanima da se bavim nekim trenerskim poslom, ili nečim drugim u fudbalu”, zaključio je Branimir Subašić u razgovoru za Sport Klub.