Džajić za SK: Ulica i manje sredine prave bolje igrače

Podeli:
FK Crvena zvezda

Legenda Crvene zvezde i srpskog fudbala Dragan Džajić bio je gost emisije „Sportlight“ u kojoj je sa Igorom Mikljom razgovarao o svojim počecima, strogom ocu i podršci brata, uspesima i rekordima koji su mu obogatili veliku karijeru.

 „Ulica i manje sredine prave bolje igrače. Mi koji smo živeli u manjim mestima imali smo više prostora da igramo fudbal. Nije bilo problema da odete iz jedne ulice u drugu, sa jednog igrališta na drugo. Naravno, nisu to bili stadioni kao u današnje vreme, to su bila školska igrališta na kojima je uvek bilo mnogo dece. Mogao je da se igra fudbal. Kada ste u tim godinama nemate trenera, pa vam se ‚javi‘ neki dribling koji kasnije, kada odrastete i uđete u neki veliki klub, počnete i da primenjujete“, istakao je Džajić i dodao:

„U to vreme je svaki roditelj želeo da mu deca uče školu i da budu dobri đaci. Iako ste bili talentovan fudbaler i ako je mesto smatralo da ste talentovani, roditelji su prvenstveno razmišljali o tome da završite školu. Naravno, uslovi su bili daleko teži. Imao sam brata i sestru, školovanje nije bilo tako jeftino. Moj otac je i o tome morao da razmišlja. Ali, ja sam u toj meri voleo fudbal, da nije bilo prepreka da se njime bavim“.

Povezano

Miklja je potom konstatovao da su današnji roditelji fanatičniji od svoje dece koja treniraju.

„Zadnja stvar o kojoj je moj otac razmišljao kada sam ja u pitanju je da ću jednog dana biti fudbaler. Dobro ste to rekli – sada roditelji dovode decu i žele da oni budu igrači, što ja na kraju krajeva i razumem. U moje vreme su roditelji branili, bilo je obrnuto. Oni su vodili računa da budete dobar đak, da učite školu, da studirate i da se zaposlite. Vreme je bilo takvo. Međutim, ja sam veoma rano došao u Beograd, i to uz veliko protivljenje mojih roditelja, pogotovo oca, ali i majke. Ali, zahvaljujući mom bratu, koji se amaterski bavio fudbalom i koji je studirao u Beogradu, ja sam takođe došao u glavni grad“.

Partizan je prvi uočio potencijal mladog Džajića i napravio prvi korak u cilju da ga angažuje.

„Odmah da se razumemo, moja porodica i ja smo uvek bili Zvezdaši. To je bilo vreme kada su se deca opredeljivala za Zvezdu ili za Partizan. Brat je voleo fudbal i ja sam ga zavoleo uz njega. Otac je bio nezainteresovan. Nije gledao utakmice čak ni lokalnog kluba Jedinstvo. Sve što sam postigao, postigao sam zahvaljujući mom bratu, koji je imao veliki uticaj na dalji tok moje karijere i dolaska u Crvenu Zvezdu. U jednom trenutku stigao je poziv iz Fudbalskog saveza Jugoslavije da sva talentovana deca iz svih jugoslovenskih gradova odu na logorovanje, tako se to zvalo, ili kamp koji je bio u Kruševcu. Moj drug sa Uba, dva drugara iz Valjeva i ja smo zajedno otišli u Kruševac i tu je bilo oko 300 igrača. Pošto nas je bilo mnogo, bilo je i mnogo poznatih trenera koji su radili u jugoslovenskim klubovima. Da bi nas malo istestirali, podelili su nas da igramo po 10-15 minuta na dva gola i mene su odmah izdvojili. Proveo sam tu 15-20 dana i kada sam se vratio na Ub, Partizan je prvi došao po mene“, prisetio se 74-godišnjak i dodao:

„To je bio klasičan razgovor sa ocem, koji je rekao da ne mogu da idem jer moram da učim školu na Ubu. Međutim, taj gospodin iz Partizana, čijeg imena ne mogu da se setim, rekao je za mene generalnom sekretaru Zvezde Đoletu Mirkoviću, koji je oženjen ženom sa Uba. To je bio signal i sutradan je Zvezda došla po mene. Ponovo su izvršili pritisak na moga oca i prvi predlog je bio da dođem u Beograd, da stanujem u internatu i da se hranim u menzi. Moj otac je to apriori odbio. Rekao je: ‚Ovde mu je škola 100 metara od kuće, hrani se kod roditelja i ne dolazi u obzir‘. Međutim, ja sam uz pomoć brata našao neko solomonsko rešenje da putujem sa Uba u Beograd na treninge, što je 60 kilometara u jednom smeru, pošto sam imao 16 godina i jer je bilo neizvesno šta ja mogu da uradim kao fudbaler. Svakog sam dana sa Uba putovao u Beograd na treninge“.

FK Crvena zvezda

Trud i upornost su se isplatili, te je nedugo potom stigao i poziv za prvi tim.

Jednog dana je moj otac bio u Beogradu i tada je svratio do Zvezde. Doktor Obradović mu je rekao: ‚Da kažeš tvom sinu da dođe sutra ovde u prostorije jer treba u nedelju da igra za prvi tim‘. Kada je otac došao na Ub i to mi rekao, nisam verovao. Još sam živeo na Ubu kada sam zaigrao u prvi tim. Kada sam prvi put ušao u prostorije Zvezde u Kolarčevoj ulici, video sam doktora Obradovića koji je u to vreme bio Bog i batina. Sreo me je sa lulom u hodniku i rekao: ‚Šta je mali, na šta je Zvezda spala, ti treba da nas vadiš‘. Prvi meč sam odigrao protiv Budućnosti iz Podgorice“.

Ono što karakteriše velike igrače je neutoljiva glad za napredovanjem i spremnost da se ona utoli velikim radom.

„Uvek sam tražio više. U meni je uvek postojala ambicija da sve to uradim i da postavim rekorde. Bilo mi je drago kada sam oborio rekord Branka Zebeca u reprezentaciji, pa sam posle bio rekorder kada sam prestao da igram fudbal u reprezentaciji Jugoslavije sa 85 utakmica. U Zvezdi i dan danas držim rekord od 590 mečeva. Tako da, uspeo sam da srušim brojne rekorde, ali to je bilo nešto moje lično, ne da se time hvalim. Samo sam voleo da sam dobar igrač. To je bio motiv više da igram bolje i da se ne zadovoljavam postojećim i da uvek tražim bolje od onoga što sam postigao. Tako i danas razmišljam“.

Gotovo celu karijeru Džaja je proveo u Zvezdi, osim dve godine u inostranstvu, što je retkost u današnje vreme.

„To je period kada niste mogli da razmišljate da odete u inostranstvo. Ja sam igrao u jugoslovenskog ligi. Bilo je interesantno, dosta dobrih igrača. Međutim, postojao je propis da pre 28. godine ne možete da odete u inostranstvo. Nisam se opterećivao time. Imao sam dosta ponuda. Kada smo ‘68. bili u Rimu u finalu Kupa nacija, mogao sam da biram sebi klub. Da se to vrednovalo kao sada, verovatno bih davno otišao, ali ja se ne kajem nijednog trenutka što nisam. Ne kajem se što sam toliko godina proveo u Zvezdi. Kada podvučem crtu, u materijalnom smislu bih daleko bolje prošao da je to bilo vreme kao što je sada, ali ne žalim ni zbog čega. Radio sam ono što sam najviše voleo u životu, postigao sam koliko sam postigao. Neko to ceni, neko možda ne. Koliki je moj učinak, ne bih ja komentarisao. Ceo život provodim u fudbalu i nije mi žao“.