Najgore organizovani sport: Zašto boks pada, a MMA ne?

Blog ostalo 1. nov. 20208:59 > 21:28
Podeli:
Richard Heathcote, Getty Images Sport

Glamur velikog boks meča je nešto što je uvek privlačilo ogromnu pažnju javnosti. Kada se datum dugo najavljivane borbe približi, napetost se oseća svuda – analize, predviđanja, kvote, projekcije... Vrhunski boks spektakli su bitna stvar za koju se interesuju svi koje sport iole zanima.

Ili je to makar bio slučaj ranije.

Boks je od Drugog svetskog rata čvrsto povezan sa „mejnstrim“ popularnom kulturom. Za „Borbu veka“ (Ali protiv Frejzera 1) jedan Frenk Sinatra nije mogao da nađe karte za dobra mesta, pa se registrovao kao fotograf časopisa „Lajf“ da bi mogao da bude blizu ringa. „Roling Stoun“ je slao jednog Hantera S. Tompsona u Kinšasu da isprati okršaj Alija i Formana. Tupak Šakur je ubijen dok se vraćao sa meča Majka Tajsona i Brusa Seldona.

I svi su u drugoj polovini dvadesetog veka znali ko su najveći bokseri sveta, i to ne samo u SAD, perjanici tzv. „selebriti kulture“, već je to bio slučaj širom sveta. Kubanci su u Teofila Stivensona, Feliksa Savona i ostale olimpijce gledali kao u polubogove, Meksiko je plakao kada je poginuo Savlador Sanćes, a Panama je „No Más!“ koje je Roberto Duran izgovorio predavši Šugar Reju Lenardu doživela kao nacionalnu tragediju. Jugoslavija nije ni najmanje zaostajala – Mate Parlov, Marijan Beneš, braća Kačar i mnogi drugi bili su imena poznata u svakom domaćinstvu od Đevđelije do Nove Gorice.

Sada jednostavno nije tako – boks je, uprkos slavnoj tradiciji i naoko neupitnom statusu među borilačkim sportovima, došao do situacije u kojoj svakom godinom sve više gubi primat. U boksu je procentualno manje novca nego što je to ranije bio slučaj, a interesovanje široke javnosti, tzv. „letimičnih fanova“ na prilično je niskom nivou.

Daleko od toga da je boks na izdisaju, kao i da nema poznatih lica koja ga teraju napred – Kanelo Alvares, Naoja Inue, Terens Kroford, Aleksandar Usik, kao i „poljuljane“ superzvezde poput Vasilja Lomačenka i Genadija Golovkina i dalje su veoma interesantne publici. Ipak, nisu ni blizu visinama koje su dosegli slavni teškaši iz sedamdesetih ili devedesetih godina prošlog veka, ili „četiri kralja“ osamdesetih (Hagler, Lenard, Duran, Herns).

Povezano

Uprkos tome, revanš meč Tajsona Fjurija i Dionteja Vajldera krajem februara tekuće godine, u kojem je „Kralj Cigana“ deklasirao „Bronzanog bombardera“, privukao je čak iznenađujuće veliku pažnju medija i delovalo je da će 2020. doneti veće interesovanje za boks, a onda…

Pandemija je par nedelja nakon toga „satrla“ boks za praktično celu 2020. godinu i dodatno doprinela urušavanju ugleda slavnog sporta. Boks je bio jedan od sportova koji se nikako nije snašao sa „lokdaunovima“, zabranama prisustva gledalaca i drugim neotuđivim aspektima nove (ne)normalnosti.

I dok je boks tavorio kao talac kovida, jedan drugi sport nije dozvolio da mu pandemija pomrsi račune i iskoristio ju je – mešovite borilačke veštine, ili kako je sada planetarno poznat – MMA.

Najpopularnija svetska MMA promocija UFC nije čekala da joj se ukažu predpandemijski uslovi da bi nastavila sa održavanjem borbi, već su njeni rukovodioci na čelu sa Dejnom Vajtom aktivno tražili model po kojem bi mogli da nastave da funkcionišu u trenutku kada to nije mogao nijedan drugi sport. I uspeli su – nije bilo publike, testiranje je bilo često i rigorozono i sve je nekako funkcionisalo. Bilo je tu brojnih saplitanja i bezbednosnih nedoslednosti, ali je uskoro UFC dostigao nivo korona-organizacije u Las Vegasu i Abu Dabiju koji je omogućio da se priredbe održavaju vikend za vikendom.

Josh Hedges/Zuffa LLC via Getty Images

I održavaju se dobri iventovi – mnoge borbe su zapravo spektakularne. Videli smo rat Dastina Poarjea i Dena Hukera, munjevite razmene Džoša Emeta i Šejna Burgosa, pa čak i „lokdaunovsko“ stradanje neumornog Tonija Fergusona zahvaljujući dinamitima u pesnicama Džastina Gejdžija. Dobili smo nove šampione u muva kategoriji (Dejvisona Figereda), bantam diviziji (Pjotra Jana) i poluteškoj (Jana Blahoviča), kao i instant-zvezdu Hamzata Čimajeva.

Posvedočili smo “Teken 3” nokautu Hoakina Baklija, i “Matriks” eskivažama Rafaela Fizijeva. Ostali smo bez Habiba Nurmagomedova, koji se oprostio u maniru najvećih, a Izrael Adesanja i Kamaru Usman su svojim nadmoćnim odbranama pojasa stavili navijačima do znanja da su potencijalni MMA velikani u stvaranju.

Dobili smo još i Uroša Medića, novog Srbina u UFC, debitovao je i Beograđanin Duško Todorović i to na impresivan način, a Aleksandar Rakić je počeo da se bori pod srpskom zastavom i stavio kompaniji do znanja da šansu za pojas treba da dobije što je pre moguće. I sve to otkad se zahuktala pandemija…

A boks? Svetska boks scena bila je grad duhova, a revije koje su se stidljivo održavale bile su sve, samo ne vredne pažnje. Izuzevši Povjetkinov „aperkat iz pakla“ koji je resetovao Dilijana Vajta, do polovine oktobra i krunisanja Teofima Lopesa nismo videli nijedan aktraktivan meč.

Daleko od toga da je boks mrtav, ali jaz između boksa i prvog sledećeg borilačkog sporta trenutno daleko manji nego što je ikada bio. UFC je iskoristio odsustvo svih drugih sportova, pa su često i u „mejnstrim“ medijima, koji se u „normalnoj“ situaciji skoro pa gnušaju MMA, mogli da se vide izveštaji sa UFC priredbi. Prosto – nije bilo drugog sporta na televiziji.

Takav razvoj događaja samo je naglasio problem sa boksom koji se pomalja iza horzonta u poslednjih petnaestak godina – popularnost boksa slabi, a jačanjem MMA taj pad je samo vidljiviji. Šta je razlog tolikog sunovrata sporta koji je nekada delovao nedodirljivo?

Komobrbiditeti boksa

Jasno je da ne postoji jedan razlog u koji se može upreti prstom, već je u pitanju niz faktora – stvari koje doprinose gubljenju „cajtgajsta“ koji je boks nekada posedovao.

Boks je skoro 150 godina star sport i logično je da će on postati malo staromodan i manje dostupan mladima, ako se o njemu ne brine kako treba. I tu dolazimo do ključnog problema – o boksu ne da se ne brine, već ponekad deluje da se svetske organizacije koje ga regulišu trude da ga što je moguće više otuđe od navijača. Stari su i fudbal i ragbi i tenis i bejzbol, pa nijedan od tih sportova nije toliko „zapušten“.

Povezano

Ako ne pratite pažljivo, verovatno vas je uvek zbunjivalo kako to neko može da bude prvak sveta u jednoj kategoriji u WBA verziji, a neko drugi u WBC i WBO verziji, dok je treći bokser šampion u IBF verziji. Kako je to moguće? U fudbalu je prvak onaj koji osvoji Svetsko prvenstvo i to je to. U tenisu je prvak onaj koji je prvi na ATP listi i tu nema dileme.

Boks međutim ima četiri svetske organizacije – zapravo, ima ih mnogo više, ali se četiri smatraju relevantnim. To su WBA, WBC, IBF i WBO. Nastale su tim redom, odcepljujući se od matične WBA. Pritom, današnji profesionalni boks ima 17 različitih težinskih kategorija, pa borci često fluktuiraju iz jedne u drugu u zavisnosti od putanje karijere ili želje da se oprobaju sa nekim određenim protivnikom. Fenomen „neprikosnovenog“ šampiona toliko je redak da je praktično potpuno nestao.

To su zvanje u proteklim godinama nosili samo Terens Kroford i Aleksandar Usik, ali se mora reći da, uprkos činjenici da su oni sjajni bokseri, to ne bi uspeli da im se nisu poklopile zvezde prljave politike boksa.

Richard Heathcote/Getty Images

Kada je Džo Luis bio šampion, bilo je prilično lako pratiti – ako pobediš šampiona sveta, ti postaješ šampion sveta i to je to. Bez mnogo politike.

Na sve to WBA je uveo instituciju „Super“ šampiona kao dodatni naslov, tako da sada u jednom trenutku može postojati pet različitih svetskih prvaka u jednoj kategoriji. Gospode Bože. Dakle, ako sve izračunamo, teoretski u svetskom boksu u jednom trenutku može postojati 85 različitih legitimnih svetskih prvaka?!

Sledeći put kada odlučite da pošaljete poslovično „drvlje i kamenje“ na organizacije kao što su FIBA ili FIBA samo upamtite da su te federacije zlatne u odnosu na ono šta se u boksu dešava. Bokserske organizacije su poput parazitskih organizama preuzele sport i čine ga sve hermetičnijim i konfuznijim, a navijači polako nalaze druge izvore zabave.

Ovde treba naglasiti – problem boksa nipošto nije manjak dobrih takmičara, nivo talenta nije ništa niži nego prethodnih decenija, ali je nivo organizacije doživeo takav krah, da sport regresira uprkos odličnim sportistima, a ne zahvaljujući njima.

Kevork Djansezian, Getty Images Sport

Jedan od najvećih kritičara stanja u modernom boksu je i Tedi Atlas, nekada štićenik verovatno najvećeg bokserskog trenera svih vremena Kasa D’Amata, i čovek koji je život posvetio boksu – što kao komentator, što kao veoma uspešan trener. Atlas odlično formuliše narodno nezadovoljsvo načinom na koji se boksom upravlja i neumorno kudi sve što je zrelo za kritiku:

1) Ziheraški mečmejking koji omogućava osrednjim bokserima da dođu do skora 20-0;
2) Sudijske krađe izazvane korupcijom u regulatornim telima;
3) Možda i najgore od svega, to prokleto odlaganje borbi koje fanovi žele da vide kako bi se pojačao profit jednom kada budu održane.

Sva tri aspekta su prilično jasna. Promoteri će od svog pulena praviti novog Flojda tako što će mu čuvati „nulu“ u koloni poraza i nalaziti mu protivnike koji mu neće predstavljati izazov, već teži sparing.

Sprega funkcionera „alfabet“ organizacija, promotera i sudija odgovorna je za neke od najbeskrupuloznijih krađa koje možemo videti u sportu. Boks je takav sport da, ukoliko neko ne slavi prekidom, dosta pravila ostavljaju određeni prostor za interpretaciju sudije koji boduje. Međutim, kao što je za očekivati, takva sudijska tumačenja se prečesto flagrantno zloupotrebljavaju.

Koji su načini na kojima MMA krade publiku boksu?

Prvi je najbanalniji – postoji izvestan procenat niskointeligentnih posmatrača borilačkih sportova koji naprosto voli nasilje. To su oni ljudi kojima je drago što je borba zbog posekotine prekinuta, umesto da im bude žao. Nema tu preterane analize – tužno je što je tako, ali takvi „fanovi“ postoje, a MMA im je plodno tle za takvu percepciju sporta: kolena, laktovi, male rukavice… Nije mudro zadržavati se na njima.

UFC, kao trenutno nedvosmisleno prva i ubedljivo kvalitetom vodeća svetska MMA promocija, ima dobru praksu organizovanja mečeva koju fanovi žele da vide. Neporaženi prospekt neće se „graditi“ tako što će mu se dodeljivati pogodan „match-up“ za protivnika u nedogled, već će prvom prilikom deliti oktagon sa drugim atraktivnim borcem.

Osim toga, ako neko u UFC izgubi, to ne znači da je on pao u zapećak i da je njegova reputacija nepovratno okaljana. Pa borac i mora da izgubi da bi postao bolji, iako to možda kontraintuitivno zvuči. Sposobnost da prevaziđe poraze i vrati se jači je ono šta čini šampiona, a ne krstarenje protiv nedorasle konkurencije.

Tu su i tehničke stvari – UFC je lako pratiti. Postoji osnovnih osam muških kategorija i tri ženske – dakle maksimum 11 prvaka. Postoji jedan izvor informacija, tim koji se bavi montažama i društvenim mrežama radi fantastično, a roster je dovoljan da isporuči priredbu skoro svakog vikenda. Jasno, oscilacije u onome što se pruža su velike, ali dostupnost i kontinuitet UFC su njegove velike prednosti u odnosu na moderni boks.

A možda najveća prednost od svih je postojanje jedne krovne organizacije koja „vedri i oblači“. Ponekad samovolja rukovodstva može da bude problem, ali u odnosu na anarhiju boksa predstavlja apsolutno blagostanje.

Valja naglasiti da MMA nije samo UFC, i da sposobnih boraca ima i van okrilja te kompanije, ali je u 2020. godini neozbiljno tvrditi da iko može da se poredi sa UFC po pitanju kvaliteta borbe. Sa druge strane, daleko od toga da su UFC i MMA generalno bez svojih mana – imaju nekolicinu zjapećih. Od haosa sa skidanjem kilograma, preko nedovoljnog plaćanja boraca, do nedoslednosti u pravilniku i proizvoljnosti šansi za različite borce… Ipak, to je jedna druga priča.

***

Moderni boks baziran na „Kvinsberi“ pravilima postoji od 1867. godine, a za to vreme je prešao put od marginalnog poligona za argesivne muškarce, preko visokotaktičkog nadmetanja, do samog vrha svetske pažnje. Danas se nalazi u padu, koji veoma lako može biti rešen.

Puka promena sturkture koja je danas na snazi bez dileme bi učinila sport zanimljivijim – učinite ljudima boks dostupnim i razumljivim i već ćete obaviti 90 odsto posla. Boks se toliko izvitoperio, toliko je zastranio u nepotrebnim marketinškim egzibicijama da je sebi oduzeo publiku. Boks bi trebalo da bude nešto jednostavno, zar ne? Situacija je sada takva da je bolno komplikovan.

Kako god to grubo zvučalo, deda rođen pre 150 godina mogao bi mnogo toga da nauči od 27-godišnjeg praunuka – MMA.

Potrebna je modernizacija. Zapravo, ne! Potrebna je normalizacija.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)