Seltiksi i Lejkersi: Ima li šta bolje?

Blog ostalo 7. nov. 202021:57 > 22:10
Podeli:
Mike Powell/Getty Images, Rick Stewart /Allsport

Sport već odavno nije ni najmanje "sporedna stvar". Ništa ne doliva ulje na vatru kao kada vam neko nezainteresovan za meč koji gledate uz najbolju nameru dobaci „Šta se nerviraš? To je samo sport...“

Naravno da se ljudi koji su strastveni u vezi sa sportom živciraju – u suprotnom bi sve izgubilo poentu. Rivalstva u svetu sporta su česta, a neka od njih sežu do razmera koje uključuju mnogo više od sporta. Ne vole se Seltik i Rendžers, Montreal Kanedijensi i Toronto Mejpl Lifsi, kriket reprezentacije Indije i Pakistana, a otvoreno se mrze pristalice Fenera i Galate ili Rivera i Boke.

I vrlo često taj sportski rivalitet ode predaleko – neretko možete čuti da je nekom fudbalskom derbiju prethodila tuča navijača sa smrtnim ishodom. Takve stvari su frapantne – ma koliko znali da je sport poligon za izražavanje pripadnosti zajednici, veri ili naciji, ni u jednom trenutku ne bi smeo da postane uzrok fatalnih raspleta. 

Povezano

Zato sportsko rivalstvo treba gajiti do izvesne mere – ono je najefikasniji motivator za postizanje najboljih mogućih rezultata. Da li bi Kristijano Ronaldo postao to što jeste da nije bilo Lionela Mesija? Da li bi se Mesi toliko trudio da se unapredi da mu Kristijano nije predstavljao permanentnu pretnju za status najboljeg na svetu? Ili možda najilustrativniji primer – da li bi Novak Đoković, Rafael Nadal ili Rodžer Federer ikada ostvarili sve uspehe da nije bilo druge dvojice članova „Velike trojke“? Izvesno je da ne bi.

Baš zato slična nadmetanja su ono za čime ljubitelji sporta žude – ljudi koji su u izvesnoj veštini ili atletskoj sposobnosti na vrhunskom nivou inspirišu jedni druge da dosegnu nove granice. Retki su trenuci kada se suparništvo dogodi, a sve potrebne okolnosti se poklope – pravi istorijski trenutak, optimalni intenzitet i istorijski kvalitetni sportisti.

U košarci su se bitke tog tipa dešavale tokom istorije, ali jedno rivalstvo posebno je impozantno jer je imalo čak tri etape – u pitanju je miks animoziteta, ali i poštovanja koje su jedni prema drugima gajile dve najuspešnije NBA franšize: Boston Seltiksi i Los Anđeles Lejkersi.

Jesen 2020. godine bila je po mnogo čemu značajna za istoriju NBA – prvi put je sezona okončana u „mehuru“ bez prisustva navijača koji su organizmi na bazi ugljenika. Digitalne predstave gledale su sa „Zoom“ tribina Lebrona Džejmsa, Entonija Dejvisa i ostale „Jezeraše“ kako dolaze do svoje 17. NBA titule i na taj način se izjednačavaju na večnoj listi upravo sa Seltiksima.

Prvi put od 1963. godine jedan tim nije osamljen na čelu liste najuspešnijih u prošlosti NBA – organizacija iz Los Anđelesa konačno je u potpunosti „istopila“ razliku neprijatelja iz Masačusetsa i ne može se više reći da je jedan tim najtrofejniji. Međutim, i pre ovog distopijskog floridskog oktobra nije bilo dileme – Seltiksi i Lejkersi su najbolji timovi koji su ikada postojali u NBA, a sada to možemo i da potkrepimo jer su i jedni i drugi osvojili po 17 šampionskih prstenova. Priča o njima ne opisuje samo način na koji se razvila NBA organizacija već ona predstavlja evoluciju košarke i moderne simbioze sporta i popularne kulture.

Prva „dinastija“ NBA bili su Lejkersi, još iz vremena kada su igrali u Mineapolisu – franšiza je od 1947. do 1958. nastupala u jezerima bogatoj Minesoti, zbog čega je i dobila nadimak „Jezeraši“. Od selidbe u jezerima oskudnu Kaliforniju ne može se reći da opravdavaju nadimak. Ipak, i dalje su u tom pogledu bolji od Jute Džez, tima koji se u zemlju mormona preselio iz Nju Orleansa. Preneli su ime u Solt Lejk Siti – teško da postoji manje „džez“ grad u SAD od prestonice Jute.

Mineapolis je pod vođstvom prve prave igračke zvezde lige, Džordža Majkana, doneo pet titula Lejkersima, a zatim su se upoznala dvojica najvećih pobednika u istoriji američkog profesionalnog sporta – Red Ojerbah i Bil Rasel. Ovo neočekivano i u šezdesetim godinama šokantno prijateljstvo stvorilo je dinastiju od Boston Seltiksa, ali i začelo famozno rivalstvo sa Lejkersima.

Povezano

Najbitniji Seltik svih vremena nikada nije dao nijedan poen” – govorili su ljudi o Arnoldu “Redu” Ojerbahu, legendarnom treneru, a potom i generalnom menadžeru Seltiksa. On je vodeći “Zelene” od 1950. stvorio prvu dominantnu košarkašku kulturu u NBA, a za to je najviše zaslužen bio njegov otvoren um. Pedesete godine dvadesetog veka u SAD bile su bitno drugačije od današnjih dana, a to se pre svega odnosi na rasne odnose.

Zbog toga je i ključni potez Ojerbaha bila odluka da “ključeve tima” preda u ruke crnom igraču – velikom Bilu Raselu. On nije bio prvi crnac u NBA, ali je bez dileme bio prva crna NBA zvezda. Seltiksi su prema Ojerbahovoj želji draftovali Rasela 1956. godine, a tamnoputi igrači su do tada u košarkaškim ekipama bili zastupljeni kao “ispomoć” – oni koji omogućavaju belcima da postižu mnogo poena.

Ojerbaha nije bilo briga koje je Raselovo poreklo, njega su zanimale pobede i titule, a Rasel je u tom trenutku, kao najbolji atleta lige, svakako mogao da mu ih donese. Slavni trener Seltiksa ostaće upamćen po tome što je prvi draftovao crnog igrača, ali i kao prvi koji je na parket izveo petorku sačinjenu isključivo od crnaca. U vreme kada su beli igrači Atlante predvođeni čuvenim Bobom Petitom odbijali da dodaju loptu Kliju Hilu zbog boje kože, ovakva praksa u Seltiksima bila je novitet.

REUTERS / Sue Ogrocki

Prvi put je tu bio trener koji se borio za mene“, govorio je Rasel o Ojerbahu koji je u maniru nekih balkanskih trenera znao da izazove „frku“ kako bi uticao na tok meča. A sjajni centar znao je kako to da vrati zalaganjem na terenu – bio je fizički uvek besprekorno spreman, a na parketu je bio neprikosnoveni vođa svojih saigrača.

Naravno, bilo je tu i drugih odličnih košarkaša – situacija je u NBA pre šezdesetak godina bila mnogo drugačija, Red je bio veoma promućuran pri vođenju transfer-politike, a pored toga imao je i mnoge veze sa sumnjivijim članovima američkog društva tog doba, prema pisanju nekih savremenika. Pritom, nije bilo „seleri kepa“, pa su sa Raselom igrali asovi poput Sema Džonsa, Boba Kuzija, Frenka Remzija, Toma Hajnsona, Kej-Sija Džonsa, Toma Sendersa i „večnog“ Džona Havličeka. Mnogi očaravajući momenti te ere ostali su zabeleženi uz promukli komentar čuvenog Džonija Mosta – Jutjub ih je prepun.

Seltiksi su igrali inovativnu i brzu košarku punu dodavanja, a „gazda“ Red je bio i odličan poznavalac ljudskih odnosa – atmosfera koja je vladala uvek se opisivala kao harmonična i pobednička. Ti Seltiksi su bili faktički nepobedivi, a Ojerbah je obožavao da tu činjenicu „nabije na nos“ protivnicima – njegova pobednička cigara ostala je do danas simbol sportske nadobudnosti.

Šta je bio proizvod partnerstva Ojerbah-Rasel? Seltiksi su od 1957. do 1969. godine bili prvaci neverovatnih 11 puta. Rasel je u ligi bio 13 godina, a osvojio je 11 titula, što je rezultat koji verovatno nikada neće biti ponovljen u budućnosti NBA. Naročito su fascinantne bile titule iz 1968. i 1969. godine, u kojima je Rasel istovremeno bio i trener tima, tako postavši prvi trener-igrač u istoriji američkog profesionalnog sporta koji je došao do naslova.

Najviše su od tih Seltiksa stradali Los Anđeles Lejkersi, koji su na drugoj obali SAD gradili neku potpuno novu košarkašku kulturu – LA je dobro znao kako da odgaji kult poznate ličnosti. Tada je nastajalo ono što najbolje personifikuje Džek Nikolson na mestima pored terena – prestiž džet-set prisustva meču Lejkersa. „Ljubičasto-zlatni“ su tu praksu uveli u NBA jer je ona ranije važila pre svega za MLB.

Donald Miralle/Allsport

Lejkersi su imali sjajan tim, ali jednostavno nedovoljno dobar da bi stigao do titule preko Seltiksa. Eldžin Bejlor je bio proto-Majkl Džordan, bio je tu odlični Gejl Gudrič, a u svojim redovima imali su verovatno drugog najboljeg belog igrača u istoriji košarke – Džerija Vesta. Do prvog ćemo ubrzo doći.

Vest, čovek koji je dao siluetu za NBA logo, bio je i najveća „žrtva“ strahovlade Seltiksa – u karijeri je NBA finale igrao devet puta, a zahvaljujući „zelenom teroru“ briljantni bek osvojio je tek jednu titulu. Najbolnija je bila 1969. godina, u kojoj je delovalo da se Lejkersima sve poklopilo. Bio je tu i Vilt Čembrlen, sa svim svojim manama i prednostima, igrala se sedma utakmica, a rešio ju je Don Nelson posle očajničkog pokušaja i neverovatne količine sreće.

Nelson je kasnije postao trenerski velikan, ali šut mu je zaista izgledao kritično. U tom trenutku, na izmaku šezdesetih, rivalstvo praktično nije postojalo. Nije vam rival neko ko vas uvek pobeđuje, zar ne?

***

Ni sedamdesete nisu donele mnogo sreće Lejkersima. Kada su se Vestovi „večni vicešampioni“ raspali, Lejkersi su godinama lutali, dok su Seltiksi pod palicom Ojerbaha kao generalnog menadžera bili mnogo uspešniji u „prelaznom periodu“. Formirali su novi jak tim predvođen „starosedeocem“ Havličekom i centrom Dejvidom Kauensom i uzeli još dve titule, dok su „Jezeraši“ osvojili jednu, i to 1972. pobedivši u finalu Njujork Nikse. Lejkersima nije pomoglo ni to što ih je pojačao najbolji igrač lige – Karim Abdul Džabar.

Sjajni centar rođen pod imenom Lu Alsindor je dominirao, osvajao MVP nagrade, ali nije bio naročito voljen među navijačima, ali ni među kolegama-igračima. Čitava liga bila je u problemu – gledanost je drastično opadala, mnogi igrači su imali problem sa zavisnošću od kokaina, a jedno od tumačenja pada popularnosti NBA bio je i rasizam u SAD. Seltiksi iz sedamdesetih godina bili su mnogo popularniji od onih iz šezdesetih, uprkos činjenici da su osvojili pet puta manje titula, a razlog je bio jednostavan – najbolji igrači Havliček i Kauens bili su beli.

Sam Wasson/Getty Images

Ipak, sedamdesete su se bližile kraju, a u ligu su stigla dvojica momaka koji su, tumače danas mnogi, spasili NBA propasti ka kojoj je klizila sedamdesetih. Godine 1979. u NBA su debitovali Leri Bird i Medžik Džonson – dvojica košarkaša koji će biti protagonisti druge i najintenzivnije etape rivalstva Lejkersa i Seltiksa.

Ervin Džonson imao je neverovatnu harizmu koja je pratila njegov košarkaški talenat, toliko da je već u srednjoj školi postalo jasno zašto ga zovu „Medžik“. Njegova igra jeste bila „magija“, a nadimak mu je toliko srastao sa ličnošću i stilom igre, da se danas mnogi pitaju da li mu je to zaista pravo ime.

U Indijani je istovremeno odrastao jedan sasvim drugačiji dečko, ali po košarkaškoj nadarenosti ništa manje impresivan – Leri Bird. Rođen u malom gradu Frenč Lik, Bird je do srži razumeo košarku, a njegova čelična volja uparena sa shvatanjem igre učinila ga je najvećim belim košarkašem svih vremena.

Getty Images

Posle rivalstva koje su pokrenuli u NCAA, Džonson i Bird su uskoro su „preuzeli“ i NBA. Medžik je zablistao kao ruki i doneo svom timu titulu 1980. godine, a u narednoj godini i Bird je došao do svog prvenca pobedivši Rokitse predvođene Mozesom Melounom. Lejkersi su koristili Karimovu i Medžikovu saradnju, pa su osvojili titulu ’82, a dve godine kasnije opet su se u borbi za šampionski prsten sreli najveći rivali.

Seltiksi su izgradili tim oko Birda – Kevin Mekhejl, Denis Džonson, Robert Periš, Deni Ejndž i Sedrik Meksvel, uz uvek nezgodne igrače s klupe, koji su protivnicima znali „plastično“ da objasne šta sve podrazumeva bostonski „šljakerski“ mentalitet. I Medžikovi i Karimovi Lejkersi bili su tada već kompletirani – sjajno krilo Džejms Vorti letelo je po parketu, a bili su tu i Majkl Kuper, neumorni Ej-Si Grin, nezgodni Kurt Rembis, bek Bajron Skot i mnogi drugi…

„Kelti“ su te ’84. slavili u šest utakmica, a naredna sezona donela je osvetu Lejkersa. Impresivno je sa ove razdaljine gledati ta finala jer su timovi bili prepuni kvaliteta – košarkaši sa klupe bi bez problema u drugim NBA ekipama bili vodeći igrači.

Rick Stewart /Allsport

Sezona 1985/1986. donela je verovatno najbolje izdanje Seltiksa – pojačani veteranom Bilom Voltonom Seltiksi su mleli sve pred sobom i do Džordanovih Bulsa iz sezone 1995/1996. ti Seltiksi smatrali su se najboljim timom u istoriji NBA. Kod kuće su u regularnoj sezoni dobili 40 od 41 utakmice i svi su očekivali finale sa Lejkersima, ali su momci iz Kalifornije „kiksnuli“ i ispali od Hjuston Rokitsa, koje su predvodili mladi centri Hakim Olajdžuvon i Ralf Sempson.

Delovalo je da su Seltiksi ponovo našli način da neutrališu Lejkerse i da je Leri u svoju korist rešio bitku za najboljeg igrača lige. Ipak, Pet Rajli je napravio jednu bitnu promenu u igri Lejkersa – odlučio je da umesto Karima osnova napadačke egzekucije postane upravo Medžik, momak koji se do tada najčešće bavio obezbeđivanjem dobrih šuteva za saigrače.

Sezona 1986/1987. bila je kulminacija „rata“ ove generacije Seltiksa i Lejkersa jer su stari znanci opet bili u finalnom okršaju plej-ofa, deseti put u istoriji. Boston je imao velikih problema sa povredama, a Mekhejl je igrao na polomljenom stopalu, zbog čega i danas ne hoda sasvim pravilno. LAL su poveli sa 2:0 na domaćem terenu, ali su im se „ranjeni“ Seltiksi usprotivili i smanjili na 2:1.

Četvrta utakmica donela je čuvenu neizvesnu završnicu koju je odlučio Medžik „bejbi-hukom“ za špice. Svojeručno je rešio ključni napad, iako je imao Abdul-Džabara otvorenog, i na taj način simbolično ustoličio sebe kao apsolutnog lidera. Bird je imao dve sekunde za šut, ostvario je odličnu poziciju, ali nije bio precizan i serija je praktično bila rešena u korist Lejkersa.

Ispostavilo se da je to bio poslednji put da na najvećoj sceni gledamo okršaj Medžika i Birda. Leriju su leđa već tada bila u fazi otkazivanja, a zenit Medžikove karijere je prošao par godina nakon toga. Videli smo još i zajednički nastup dvojice bliskih prijatelja na čuvenim Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, ali tada su veliki rivali već uveliko predali štafetu nekom drugom – momku u crvenom dresu Čikago Bulsa sa brojem 23.

Osamdesete su decenija u kojoj je NBA najviše napredovala – od potpune beznačajnosti krajem sedamdesetih stigla je do toga da je postavila scenu za globalni proboj devedesetih predvođen Makjlom Džordanom. Najzaslužniji za taj preokret bili su bez dileme Seltiksi i Lejkersi, što ilustruje činjenica da je od 1980. do 1989. u svakom NBA finalu bio makar jedan od ta dva tima. Titula nije otišla u Boston ili LA samo ’83. (Siksersi) i 89’ (Pistonsi) – bila je to neporecivo decenija u znaku dva najveća NBA tima.

Mike Powell/Getty Images

***

Od penzionisana Medžika i Lerija oba tima su očekivano zapala u krizu rezultata, ali su se Lejkersi daleko brže oporavili. Dosta je lakše ako na noći drafta dobijete Kobija Brajanta, a istovremeno privučete pod svoje okrilje fizički najimpozantnijeg košarkaša svih vremena – Šakila O’Nila. Lejkersi su predvođeni tim dvojcem uspeli da osvoje tri vezane titule (2000-2002.), pre nego što su međusobne svađe razdvojile Kobija i Šeka, što je rezultiralo O’Nilovim odlaskom u Majami i povratkom Lejkersa u osrednjost.

Treća etapa rivalstva bila je nešto kratkotrajnija, ali takođe veoma uzbudljiva. Nastala je tokom sezone 2007/2008, a scena je postavljena u leto koje joj je prethodilo. Seltiksi su bili solidna, ali za borbu za naslov nedorasla ekipa predvođena Polom Pirsom, a generalni menadžer Deni Ejndž smislio je kako da klubu vrati slavu. Trejdovao je za superzvezdu Kevina Garneta i jednog od najboljih šutera svih vremena Reja Alena i stvorio okosnicu tima koji će se tokom narednih pet godina legitimno boriti za titule.

Lejkersi su se i dalje nosili sa O’Nilovim odlaskom, a Brajant je igrao praktično sâm, što je najbolje opisala i njegova partija u kojoj je Torontu ubacio 81 poen. Samo, do titule se ne može doći igrajući „jedan-na-pet“, to nas je istorija u mnogo navrata naučila. Da bi mogli da se bore za tron, Lejkersi su morali da dovedu još jednog sjajnog igrača, a njega su našli u Pauu Gasolu, genijalnom centru Memfisa, za kojeg su trejdovali u februaru 2008. Zajedno sa Derikom Fišerom, Lamarom Odomom i drugima, Kobi i Pau igrali su finala protiv Bostonove „velike trojke“ 2008. i 2010. godine i opet „oživeli“ NBA, koja je od Džordanovog (drugog) povlačenja 1998. godine imala problem sa gledanošću.

Stephen Dunn/Getty Images

Prvo finale dobili su Seltiksi Doka Riversa, a posebno se pamti šesta utakmica u „Gardenu“ u kojoj su Seltiksi slavili sa 39 poena razlike za prvi naslov od 1986. i poslednji do danas. Godinu kasnije, 2009, Seltiksa nije bilo u finalu, a za to je bila najzaslužnija Garnetova povreda, iako su mnogi do tog peha smatrali Bostonov tim još snažnijim od prošlogodišnjeg.

Ipak, 2010. godina donela je novi klasik i finalnu seriju u sedam utakmica najvećih suparnika. Kobi je vukao i vukao, a kada mu nije išlo Gasol mu je briljantno uskakao u pomoć, pa se tim iz Los Anđelesa okitio svojom 16. titulom. Iako su se „muški“ „tukli“ na terenu, asovi u zelenom čestitali su Kobiju i prijateljima na velikom uspehu u maniru „Vidimo se u Kući slavnih“. Nažalost, Brajant je u toj ustanovi stigao da vidi samo Reja Alena, a u međuvremenu je njen član postao i Garnet. Nema sumnje da će ta počast u budućnosti biti ukazana i Pirsu, ali i Kobijevim saigračima predvođenim starijim bratom Gasolom.

Nakon završetka trećeg rivalstva dve ekipe ponovo je usledio ciklus obnavljanja – Seltiksi su tokom „desetih“ bili prilično konkurentni pod trenerom Bredom Stivensom, dok su Lejkersi ekspresno okončali tavorenje na dnu Zapada dolaskom Lebrona Džejmsa. LBJ je za dve sezone veoma posrnulog giganta doveo do titule u „mehuru“. Boston je 2020. igrao finale Istoka, pa deluje da je i četvrti istorijski okršaj na pomolu.

Katelyn Mulcahy/Getty Images

***

Tokom brojnih spomenutih okršaja Seltiksa i Lejkersa svaki ljubitelj organizovanog sporta mogao je da uživa baš u onome zbog čega se sportske utakmice željno i iškečuju – umeću, emociji i drami. NBA je kao organizacija uvek znala odlično da „upakuje“ svoj proizvod i poklonila nam večne lepe priče.

Nikako se nisu voleli Seltiksi i Lejkersi, neretko je dolazilo i do fizičkih obračuna, ali su uvek po završetku umeli da pruže ruku i prihvate protivnika kao poštovanja vrednog. Pritom su, to ne treba kriti, svi akteri lepo finansijski naplatili učešće u spektaklu.

I to je lekcija o poenti sporta koju su nam preneli članovi raznih generacija dva najveća NBA tima – bori se za pobedu do krajnjih granica mogućnosti, ali ako izgubiš civilizovanost, izgubio si sve.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

REUTERS/Mike Segar (UNITED STATES SPORT BASKETBALL)