Kad se oči magle, a prsti teži od 100 kilograma

Blog ostalo 13. nov. 202012:00 > 11:45
Podeli:
REUTERS/Maxim Shemetov

Kraj. Nekako, iz ovog ugla, dan posle, kad se oči još uvek magle, kad srce preskače, kad prsti teži od stotinu kilograma padaju na tastaturu i ispisuju slova, reči, rečenice... Možda bi za nijansu, samo nijansu bilo lakše da je susret Srbije i Škotske stao u 90 minuta.

Konstatovalo bi se – izgubili smo od kvalitetnijeg tima (a bolji je bio sigurno u „regularnom“ toku), ovako… Od tuge (52. minut), do ogromne radosti (90), zatim i do 20 puta većeg razočaranja, ne samo zbog činjenice što nismo stigli do „biletarnice“ da uzmemo ulaznicu za Evropsko prvenstvo… U očaj su nas bacili produžeci, tek se u njima prepoznalo da Srbija ima veću vrednost od protivnika, ali kasno Marko… Na stranu penali, na stranu lutrija, na stranu sve drugo.

Povezano

A, ono, vezano za gaće, kad se mislilo i verovalo da se priča odnosi na Škote, u stvari se desilo u srpskom autobusu, negde na putu od Stare Pazove do Zvezdinog stadiona. Pritom, rival se nije zvao Francuska, nije to bio ni Brazil, ni Nemačka, ni Belgija… Neshvatljivo. Neobjašnjivo. Na zemlji. Da se dogodilo nedavno, u nebeskim visinama, na 10.000 metara, u avionu na liniji Beograd-Oslo, kad je srspka ekspedicija letela na megdan moćnom, neverovatnom Holandu i njegovom ne baš toliko (čast dvojici, trojici momaka) respektabilnom okruženju, pa i donekle da…

Ma, ni tada da se razume. Iako je, mnogi će reći, pritisak u Norveškoj bio bar jednak finalnom baražu. Uostalom, Srbija se na severu Evrope predstavila kao sila, kao TIM, tako da…

Sve ono što je bila u Oslu, nije bila u Beogradu. Do neprepoznatljivosti, poput uplašenog, prestravljenog đačeta pred nekim za koga se pretpostavljalo da ne može da bude autoritet, ostajući zarobljena u svom svetu, ne pronalazeći korak da iz njega izađe. Uzalud Jovićev izjednačujući pogodak, uzalud, uzalud…

Kraj. Nažalost. Oči se i dalje magle…