Nikolić za SK: Mađarska hoće prvo mesto grupi!

Podeli:
REUTERS/Bernadett Szabo

Opet Srbi i Mađari. Ovog puta u Budimpšeti. U nedelju (20,45). Na travi modernog Nacionalnog stadiona „Ferenc Puškaš“. Pred 60.000 praznih stolica. U Ligi nacija. Peto kolo...

Nekom lepo, nekom tmurno, tako je, kako je… Domaćinu se baš igra, a što se nas tiče, videćemo. Sa Srbijom se nikad ne zna, i kad je trebalo, i kad je bilo važno, da ne može biti važnije, njeni (naši) fudbaleri u najvećem broju slučajeva nisu igrali, dovodeći u zabludu sve i svakoga. Možda su i precenjeni, možda od njih tražimo ono što oni ne mogu…

Za uvod, dosta, i previše. Idemo u glavni grad Mađarske, tamo nas očekuje mađarski reprezentativac Nemanja Nikolić (32)…

„Verovao sam da ćemo zajedno da odemo na Evropsko prvenstvo, išao toliko daleko u razmišljanju da ćemo se, možda, sastati u nokaut fazi, kad ono – šok. Za mene, rođenog u Senti, ogromno iznenađenje. I razočaranje. Volim Srbiju, žao mi je Srbije“, ističe napadač MOL Fehervara (Videoton) i mađarske selekcije u razgovoru za Sport Klub.

Hajde da se osvrnemo na ono šta je uradila Mađarska protiv Islanda u finalu baraža?

Povezano

„Za infarkt. I pobedu, bez selektora Marka Rosija, zaraženog koronavirusom – neće ga biti ni sutra na klupi – pobedu golovima Nega u 88, učestvovao sam u toj akciji, i Sobolšaija u drugom minutu nadoknade vremena – 2:1. Plasman na finalni turnir. Drugi put uzastopno. Sjajno! A, nije dobro krenulo. Nervozno, na palac, duvanje lopte, što kažemo mi igrači, sve ono što je odgovaralo Islanđanima, koji su umeli da iskoriste našu smušenost i kazne nas pogotkom Sigurdsona u 11. minutu, posle kiksa golmana Gulačija, godinama najboljeg mađarskog pojedinca… Od tog trenutka počela je i Mađarska da igra, na kraju prigrabila ono što je i zaslužila. Da li da podsećam da je pre EP u Francuskoj, održanog 2016. godine, poslednji put bila učesnik elitnog skupa Starog kontinenta daleke 1972? I, što je meni posebno važno, u mom fudbalskom kartonu stajaće da sam bio deo reprezentacije na dva uzastopna Evropska prvenstva.“

Vraćamo se Ligi nacija. Najpre, tabela grupe: Rusija osam, Mađarska sedam, Turska tri i Srbija dva boda. Preostale su dve runde.

„U svlačionici smo proslavili trijumf nad Islandom, zatim uz dve, tri čaše vina u Sportskom centru nastavili da se radujemo odlasku na EP, sve umereno, dozirano, pošto u nedelju dočekujemo Srbiju u, za nas, veoma značajnoj utakmici Lige nacija. Hoćemo pobedu! Nadamo se bodovima i u poslednjem kolu u susretu sa Turskom, priželjkujemo da Rusija negde kiksne i zauzmemo prvo mesto. Lako je reći, potrebno je i ostvariti. Srbija je prva na redu. Verovatno će biti izmena u srpskom timu, neki momci će dobiti šansu da se pokažu i dokažu, dok ćemo mi, izvesno, u najjačem sastavu da startujemo.“

Imate li vremena da odgovorite na još nekoliko pitanja?

„Dugo se poznajemo, čak i da sam u nekoj velikoj žurbi, pronašao bih način. Tu sam, pitajte šta vam je volja, slušam…“

Mađarska liga je iz sezone u sezonu sve bolja?

„U državnom projektu, započetom pre deset godina, jasno je definisana strategija. Ulaganje u fudbal se isplatilo i na klupskom i na reprezentativnom planu. Prisutan je kvalitet. Ferencvaroš je u Ligi šampiona, MOL Fehervar će, ipak, pokušatti da ga skine sa mađarskog prestola, a ja imam nameru da postanem najubojitiji golgeter u istoriji kluba. Za takav podvig nedostaje mi 14 golova, zasad ih imam 97, legendarni Jožef Sabo zabeležio je 111. O njemu mi je pričao otac Zoran, seća ga se sa revanš duela osmine finala Kupa UEFA, između Videotona i Partizana, u sezoni 1984/85. A, kako ga se seća? Ne po dobrom. Tada se Sabo u pobedi 5:0, čak četiri puta upisao u listu strelaca. Trideset i kusur godina kasnije, crno-beli su Videotonu vratili milo za drago.“

Porodica Nikolić je orijentisana na Partizan?

„Otac i ja smo za Partizan, brat Vukan i majka Valerija za Zvezdu. Možete samo da zamislite kako je bilo zanimljivo u našoj kući kad je na programu bio večiti beogradski derbi.“

Urezala su se, svojevremeno, i dva gola Partizana, u dresu Videotona, na pripremama za novu sezonu?

„Pamtih ih, ko ih ne bi zapamtio da je na mom mestu? Ne zato što sam ih dao klubu čiji sam simpatizer, nego što su bili efektni. Oba iz voleja, prvi levom, drugi desnom nogom. Neodbranjivo!“
I Vukan se bavio fudbalom?

„Još se bavi.“

Kažu da je bio talentovan?

„Bolji, jači i 17 meseci stariji od mene. Zajedno smo iz Sente otišli u Mađarsku. Prva stanica – Kapošvar. Tačnije EŠMTK, filijala Kapošvara u Drugoj ligi. Obojica smo postizali golove u novoj sredini, onda je, posle šest meseci, reagovao Kapošvar i mene vratio u klub, a Vukan odlučio da fudbalsku sreću potraži u Budimpešti, da bi češće bio na oku brojnih tamošnjih klubova. I, igrao je u prestonici neko vreme, da bi potom potvrdno odgovorio na poziv trećeligaša Nađatada, opet se približio gradu Kapošvaru, gradu moje sudbine. U Kapošvaru sam upoznao Noru, s njom se venčao, u braku dobio troje dece, Tijanu, Marka i Niju. I Vukan se oženio, on ima sina, devet godina je u Nađatadu, igra i trenira mlađe kategorije. Kažem vam za Vukana, fantastičan osećaj za gol, visok 195 centimetara, jak kao stena. Znate onu narodnu: nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno. Meni je, eto, bilo suđeno da zaigram na elitnoj mađarskoj sceni, da tri puta budem golgeter lige…“

Vrhunsku golgetersku priču ponovili ste kasnije u Poljskoj i Americi?

„Legija i Čikago. Uspomene. Trofeji za nezaborav. Sa onima iz Mađarske, ukupno pet. I biće ih još, ako Bog da. Uveren sam da če ih biti. Zato sam i došao u Fehervar, kupio kuću, planiram s porodicom da to bude naš dom i u budućnosti, a, ukoliko u junu iskoči nešto…Razmotrićemo. U fudbalu se nikad ne zna“, zaključio je Nemanja Nikolić, strelac bez mane, čovek na koga je šef Veljko Paunović u Čikagu mogao da se osloni u svakom trenutku, znajući da radi dobru stvar za tim, baš kao što ga je i Marko Rosi, aktuelni selektor mađarske reprezentacije, odmah po njegovom povratku iz Amerike, vratio u državni tim, verujući da s njim dobija mnogo.

Uzdanica svakog trenera.