Ni Džordan, ni Lebron: Timi je 'najbolji za košarku'

Blog ostalo 20. nov. 202013:36 > 14:02
Podeli:
Patrick Smith/Getty Images

Poslednjih godina se u košarci ustoličio jedan prilično bezvezan trend – ljudi analiziraju istoriju ovog sporta kroz prizmu najvećih košarkaša i tumače da li je neko od velikana bio loš ili dobar za razvoj košarke.

Recimo, Vilt Čembrlen je loš za rast košarke jer ju je svodio na individualno nadmetanje sebe i svih ostalih. Radio je to na osnovu neverovatnih fizičkih predispozicija uparenih sa ogromnim talentom, čime je narušio pojam o košarci kao o kolektivnom sportu, u kojem treba ceniti nesebičnost. To je donekle i razumljivo shvatanje, ali ima primera koji su mnogo više „sivi“.

Prateći ovaj tok misli, Stef Kari i Džejms Harden nisu dobri za budući izgled košarke jer je njihov ofanzivni potencijal dovoljan da budu ubitačno efikasni kada šutiraju trojke iz pada preko šest ruku. Tako npr. njih dvojica nehotice u košarkaško „kolektivno nesvesno“ unose da je u redu šutnuti trojku iz ekstremno teške pozicije i indirektno utiču na mnoge druge igrače da igraju na isti način. Problem nastaje u činjenici da nisu svi Stef Kari, tačnije – nije niko. Zbog toga imamo gomilu mediokritetskih bekova koji se ponašaju kao najbolji šuter u istroriji košarke – recept za katastrofu.

Getty Images/Ezra O. Shaw/Allsport

Lošima za istoriju košarke, bili oni sami zapravo krivi ili ne, smatrali su se, između ostalih Bob Petit, Aleks Ingliš, Bil Lembir, Šon Kemp, a u modernim vremenima taj epitet su iz ovog ili onog razloga nosili i Dvajt Hauard, Rasel Vestbruk, pa čak i pokojni Kobi Brajant.

Međutim, da vam kažem nešto – kada ste klinac od 11 godina baš vas briga da li je nešto u skladu sa tradicijom košarke kao timskog sporta ili da li je dobro za budućnost igre. Kada ste 11-godišnjak želite da gledate nekoga ko je kul i ko igra uzbudljivo. Tako je i 11-godišnjem meni ubedljivo najdraži NBA košarkaš bio Alen Ajverson.

Imao je “Odgovor” sve: tetovaže, „cornrows“ frizuru, četiri meseca robije, liniju svojih Ribok patika, rep album, loptu konstantno u svojim rukama i svega 180-ak centimetara visine – ama baš sve neophodno da ga jedan dečak naprosto obožava.

U godinama koje su usledile neke stvare su mi postajale jasnije, pa je moj heroj iz detinjstva, iako je nesumnjivo bio to – heroj, postajao malo „smrtniji“. Shvatio sam da je Ajverson bio prilično sebičan i da ga je činjenica da je bio nespreman da prihvati podelu ofanzivnog tereta sa drugom zvezdom na kraju koštala osvajanja titule. Odbranu je igrao tako što se kockao loveći ukradene lopte, nije trenirao i pazio svoje telo, pa je trajao prekratko, a bio je i prilično neefikasan strelac i nepopularan saigrač.

Uprkos tome, ma koliko mu sve pobrojano bilo zamerano tokom godina, iz moje današnje perspektive njegov uticaj na košarku je više nego pozitivan. Niko manji od njega u NBA istoriji nije bio prvi pik, niti MVP, ali najbitnije od svega je da je dodatno omasovio ideju da najsitniji momak na terenu definitvno ne treba da bude teret svom timu, već potencijalno najveći izbor straha za protivnika.

A znate li ko je za sve to vreme bio potpuna Alenova suprotnost, “najdosadniji” igrač, arhineprijatelj “gotivnim” igračima poput Ajversona? Tim Dankan!

Lisa Blumenfeld/Getty Images

 Šta je u njegovoj igri prijemčivo jedanaestogodišnjaku? Apsolutno ništa!

Vau, duga dvojka od table, kakav spektakl! Pa to mogu da vidim na terenu ispred zgrade po pet puta tokom jednog basketa koji igraju stariji. Jao, blokada posle koje odbrambeni tim dobija posed – pa bolje je da ju je smečovao u peti red tribina, to bi ušlo na ‘NBA Action’ Top 10 najboljih poteza”, govorila je ova fikcionalizovana verzija 11-godišnjeg mene.

A onda je, kako je vreme prolazilo, počelo da mi dolazi “iz jednog mesta u jedno drugo mesto”. Valjda sam dovoljno gledao košarku, a gledao sam je religiozno, moram reći. Počeo sam da o njoj razmišljam malo dalje od onog rudimentarnog, dečijeg “da li će dati koš ili neće”.

I što mi se svest o tome šta sport i pobeđivanje treba da predstavljaju razvijala, postajalo je sve jasnije – verovatno niko ličnim primerom nije bolje ilustrovao kako košarka treba da izgleda kada je na svom najlepšem stupnju razvoja. Dankan i njegovi Spursi su, kada pogledamo širu sliku, za tih Dankanovih 19 godina provedenih u franšizi (1997-2016.) sublimirali ono što danas nazivamo pobedničkom košarkaškom kulturom.

Povezano

Neće ovo biti klasičan pregled Dankanove karijere, svi znaju poznate priče o odrastanju na Devičanskim ostrvima, plivačkoj karijeri, obećanju majci da će završiti fakultet… Ono što valja apostrofirati kada se govori o Timiju je činjenica da je on kao kombinacija ličnosti i košarkaša bio otelotvorenje šampionske košarke.

On je, po tom ne baš jasnom kriterijumu, bio „najviše dobar“ za košarku, bolji čak i od košarkaša koji su možda bili bolji na terenu, koji su igrački više ostvarili. Jednostavno – da je bilo više „Timova Dankana“ kroz decenije, košarka bi danas bila još lepša nego što je sada. Koji su sve aspekti njegovog košarkaškog i životnog dela koji su ga učinili možda i najpozitivnijom košarkaškom ličnošću u istoriji?

Konstantnost. Otkad je Dankan ušao u ligu te ’97. godine, do njegovog povlačenja 2016. godine Sparsi su bili relevantni. Bili su tu, u razgovoru za titulu. Ponekad malo tiše, iz drugog plana, a ponekad kao najglasniji kandidati. Ako pogledate Dankanove statistike tokom godina prilagođene na 36 minuta, dobijate jednog neverovatno konstantnog asa, koji će vašem timu u svakoj prilici dati šansu da bude konkurentnan.

Lojalnost. Evo liste igrača koji su tokom NBA istorije čitavu karijeru proveli u jednom timu, a da im je karijera trajala 19 sezona ili više: Džon Stokton, Kobi Brajant, Dirk Novicki, Tim Dankan. Ljudi koji su simboli svojih timova. Nikada nije postojala dilema – bili su to Dankanovi Sparsi.

Odsustvo sujete. Evo jedne ilustrativne priče o Dankanu koju je sa fanovima podelio nekadašnji NBA košarkaš Itan Tomas.

Igrao sam protiv Dankana i posle jednog napada u kojem sam pokušao da poentiram protiv njega u postu, dao mi je savet kako da sledeći put budem uspešniji. ‘Moraš više da mi uđeš u telo, inače ću te blokirati’. Bio sam šokiran. Sledeći put sam pokušao da uradim to što mi je rekao, ali sam ipak promašio. ‘Mnogo bolje’, rekao mi je Dankan.”

Ezra Shaw/Getty Images

Prilagodljivost. Sparsi koji su osvojili prve četiri titule (’99, ‘03, ’05, ’07.) smatrali su se mašinama koje su igrale dosadnu i defanzivno orijentisanu košarku. Šampionske “Mamuze” iz 2014. godine igrali su jednu od najdivnijih verzija “motion offense” postavke. Sve je počinjalo od najboljeg igrača, koji je morao da vodi primerom i revidira dotadašnju košarkašku filozofiju. Kada saigrači vide takvog asa kako radi na promenama, mnogo im je lakše da i sami prionu na posao.

Ultimativni saigrač. Dankan je počeo karijeru kao četvorka, a završio ju je kao petica. U odnosu na to šta je bilo potrebno aktuelnoj iteraciji Sparsa, Tim je menjao svoju ulogu. Kada je imao uz sebe velikog Dejvida Robinsona, doduše u poznoj fazi karijere, igrao je više spolja i licem ka košu. U završnim sezonama, kada je postalo jasno da se “smolbol” revolucija ne može izbeći, takođe je revidirao svoju ulogu kao centar.

Vođa, a ne šef. Bio je personifikacija liderstva – igrač koji je vodio ličnim primerom. Ako ti kao glavni igrač pristaješ na smanjenje plate da bi tim imao više prostora na seleri kepu i mogao da dovede pojačanja, ako se ti kao MVP i Ol-star ne buniš da radiš najbazičnije drilove tokom trening-kampa, ako ti ne protestuješ (baš previše često) protiv sudijskih odluka – onda to neće raditi ni drugi igrači. Ako inspirišete igrače na taj način, a ne agresijom, vaša vladavina će biti dugoročnija.

Zaštitni znak. Duga dvojka od table je zaštitni znak Tima Dankana i sjajno je što je tako. Mnogi velikani su imali akrobatske poteze po kojima su bili prepoznatljivi – Lebronova “čejsdaun” blokada, Šakilov “Crni tornado”, Medžikovo dodavanje bez gledanja, Džordanov “fejdavej”… Svi su izgledali fantastično, a Dankanov šut je bio nešto najprozaičnije što može da se zamisli. Samo jednu stvar treba imati na umu – dva poena su dva poena.

Povezano

Marljivost. “Dankan je anomalija – centar koji voli da bude u sali i trenira. Mnogi centri igraju u ligi samo zato što su visoki. Bekovi igraju u NBA jer strastveno vole igru. Timi ima mentalitet beka – želju beka u velikom telu. Zbog toga je toliko dobar”, rekao je Šon Eliot, nekadašnji Dankanov saigrač.

Neodustajanje. Dankan nije imao ni najbližu pomisao da odustane od svoje misije da u svakoj sezoni bude kandidat za titulu, a nije da nije imao srceparajućih poraza. Kada je igrao košarku karijere naleteo je na Šekove i Kobijeve Lejkerse, 2011. su Sparse kao tim sa najboljim skorom na Zapadu eliminisali osmoplasirani “Grit and Grind” Grizlisi. Da ne spominjemo trojku Reja Alena u poslednjim sekundama šeste utakmice 2013. godine…

Kako su Sparsi reagovali? Sledeće godine su veličanstvenom košarkom došli do titule deklasiravši i rastavivši upravo Majami koji im je taj težak poraz i naneo.

Partnerstvo. Ovaj citat Grega Popviča trebalo bi da objasni sve i sumira najveći deo svega do sada izrečenog:

Pre nego što krenete da hvalite bilo koga u San Antonio Sparsima za bilo šta što smo postigli, setite se da sve počinje i prolazi kroz Timija. Čim se on povuče, bićemo deset koraka iza. Nisam glup, znam da je tako.”

Coachability. Tu dolazimo do ključnog kvaliteta – iako nema dobrog direktnog prevoda na srpski jezik, sposobnost da se prihvate trenerove instrukcije je ono u čemu je Dankan bio najveći. On je imao privilegiju da tokom cele igračke karijere radi sa jednim glavnim trenerom, po mnogima najvećim svih vremena – Gregom Popovičem. Međutim, baš kao što je i sam Pop mnogo puta naglašavao – da Dankan nije slušao i usvajao ono što mu je trener govorio, Pop ne bi potrajao više od nekoliko sezona.

Chris Covatta/Getty Images

***

Nedavno, kada je stigla vest da Tim Dankan više nije član stručnog štaba Grega Popoviča i da se vraća mirnom životu na svom imanju u Teksasu, pomislio sam – ništa prirodnije.

Može da radi ono u čemu najviše uživa – da ne bude poznat. Pored svih jada koji snalaze svet, ne treba žaliti NBA košarkaše milionere, ali treba reći da kao NBA zvezda nije lako ostati normalan. A Dankan je tokom svoje skoro 20-godišnje karijere košarkaškom briljantnošću radio u ime jedne prilično ugrožene vrline u današnjoj NBA – normalnosti.

I kada se danas postavi to kontroverzno pitanje – ko je u istoriji košarke bio ’najbolji’ za njen razvoj, malo je onih koji imaju više argumenata za to zvanje od Tima Dankana, pa makar nosili i broj 23 na dresu.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)