Aco Petrović – sedam godina bez trenerčine i dobričine

Blog ostalo 3. dec. 202112:00 > 12:323 komentara
Podeli:
Aco Petrović
Srdjan Stevanovic/Starsport

Sigurno su vam poznate floskule o dozi sportskog bezobrazluka, neophodnoj za uspeh. Međutim, ima onih koji se na stazi "kroz trnje do zvezda" uzdaju u neke druge adute, znanje, poštenje i dobrotu. Samopouzdano, mirno i hrabro hodaju putem kojim se ređe i teže ide, svesni da kvalitet i istinske vrednosti kad, tad moraju da budu prepoznate.

Jedan od ovih drugih, retkih, bio je Aco Petrović, vrhunski srpski trener, koji nas je pre tačno sedam godina, nažalost, prerano napustio. Bio je jedna od najsvetlijih tačaka u trenerskoj struci sa ovih prostora, kako njegovi igrači i kolege kažu „odličan stručnjak i retko dobar čovek“. Ali, jedna retkost baš i nije morala da mu se dogodi. Teška, neuobičajena bolest je ugasila svetlost kojom je zračio i odvojila ga od porodice, lične i košarkaške. Zaustavila iznenada uspešnu karijeru…

Povezane vesti

Miran, skroman i povučen, nije voleo da se ističe, više mu je prijalo da „priča“ rezultatima, trofejima i medaljama, ali svakako, nije pao u zaborav, mada bi njegov primer trebalo da bude češće u medijima. Nedavno su zlatni reprezentativci sa EP u Istanbulu (2001. godine) i selektor Svetislav Pešić u sklopu simboličnog obeležavanja dve decenije od tog uspeha napravili i omaž Aci, koji je bio trofejni član stručnog štaba na tom i na nekoliko vrhunskih reprezentativnih takmičenja. Naravno, setili su ga se i verni saborci iz UKTS, čiji je bio generalni sekretar i predsednik i svi oni koji su imali privilegiju da sa njim imaju nesvakidašnju lakoću i finoću saradnje.

Bio je inženjer geodezije, ali nikad se nije bavio tim pozivom, pronašao se u voljenom sportu, za koji je bio vezan odmalena. I nije pogrešio, ostvario je sjajne rezultate u domaćoj i inostranoj klupskoj konkurenciji, ali i kao pouzdani i stameni član stručnog štaba reprezentacije. Kada je bio u punom zamahu i naponu trenerske snage, sa 55 godina života, dijagnostifikovana mu je amiotrofična lateralna skleroza (ALS), neurološko oboljenje koje uzrokuje atrofiju mišića i od koje oboli jedna do tri osobe na 100.000 ljudi.

Bolest je osetio kada je radio kao trener Uniksa, a sudbina je htela da poslednji meč u karijeri vodi krajem januara 2013. godine u Beogradu protiv Crvene zvezde, čiji je glavni trener bio 2009. godine, a kao član stručnog štaba crveno-belih dao je veliki doprinos i osvajanju titule 1998. godine.

Radeći u inostranim klubovima zadužio je izvanrednim rezultatima i rusku, ukrajinsku i litvansku košarku. O njegovom životnom putu za Sport Klub priča Ivan Jeremić, poznati srpski trener, koji godinama radi u inostranstvu, u Evropi, Africi i na Bliskom Istoku. Inače, kum pokojnog Ace Petrovića

Uspešan trenerski put

Aco Petrović je rođen u Požegi 14. oktobra 1959. godine, a umro 3. decembra 2014. godine u Beogradu. U medijima su često znali da ga prekrste u Aleksandar, a on je u jednoj izjavi za list „Sport“ objasnio kako je njegovo pravo, kršteno ime Aco, koje mu je dala majka.
Bio je inženjer geodezije, ali se tom strukom nije bavio. Trenersku karijeru započeo je u beogradskom Radničkom, a posle četiri godine u klubu sa Crvenog krsta radio je kao pomoćni trener u Crvenoj zvezdi, kada je osvojeno prvenstvo Jugoslavije. Vodio je i FMP i Hemofarm, a prvi inostrani angažman imao je u Rusiji, u Lokomotivi iz Rostova, sa kojom je dospeo do finala FIBA Evrokupa. Od stranih klubova sa velikim uspehom radio je i u Uniksu, Žalgirisu i Azovmašu.

Bio je asistent selektoru Svetislavu Pešiću u reprezentaciji Jugoslavije, sa kojom je osvojio zlato na EP u Turskoj 2001. godine, a odličje istog sjaja prigrlio i na SP u Indijanapolisu 2002. godine. Kao članu stručnog štaba nacionalne selekcije kod Dušana Ivkovića pripalo mu je srebro na EP u Poljskoj 2009. godine.

Tokom rada u Uniksu zadesila ga je teška, retka bolest, amiotrofična lateralna skleroza, a igrom sudbine u januaru 2013. godine u Beogradu je vodio poslednju utakmicu u okviru Evrokupa protiv Crvene zvezde.

Bio sam venčani kum Aci i Gordani i krstio sam mu decu, kćerku Aleksandru i sina Vladimira. To je divna porodica. Mnogo su se žrtvovali za Acu i negovali ga tokom njegove teške bolesti. Inače, Aco je rođen u Požegi, bio je ponosan na rodno mesto i poreklo. Posle osnovne škole je došao u Beograd i upisao srednju geodetsku školu, živeo u đačkom domu na Zvezdari. Trenirali smo zajedno, igrali u juniorskom timu Radničkog, a posle smo obojica i studirali i završili geodeziju. I kada smo postali treneri putevi su nam se poklapali. Radili smo u tandemu u Beovuku, bivšem Tašmajdanu, koji smo uveli u Jedinstvenu srpsku ligu, kao i ekipu Stari grad“, započeo je Ivan Jeremić sećanja na velikog prijatelja.

Razdvojili su se kada je Aco nastavio trenersko usavršavanje u Radničkom.

Privatna arhiva

Poslao sam ga našem bivšem treneru Slobodanu Pivi Ivkoviću u Radnički da trenira kadete, među kojima je bio i Marko Jarić. Odlično se snašao i kasnije je postao i prvi trener, a sa Crvenog Krsta ga je Mihajlo Pavićević doveo u Crenu zvezdu za pomoćnika. Tada je Zvezda uzela titulu posle dužeg vremena. Niz Acinog uspona se nastavio tako što ga je Zvezdin kondicioni trener Mihajlo Švraka kasnije preporučio FMP, odnosno Nebojši Čoviću, sa kojim se Aco, inače, znao od ranije. Igrali su zajedno u Maloj Moštanici i u Železniku. Čović je prepoznao njegov trenerski talenat i dao mu šansu da vodi prvi tim FMP, bio je to njegov prvi pravi posao, koji je sjajno odrađivao“.

Jeremić dalje nepogrešivo nabraja preostala Petrovićeva radna mesta.

Vodio je vršački Hemofarm, zatim Lokomotivu iz Rostova, pa Kazanj sa kojim je uzeo Kup Rusije 2007. godine, kada je u polufinalu pobedio CSKA, kojeg je tada vodio Etore Mesina. Posle je u drugom navratu bio u Zvezdu i FMP, ali u međuvremenu, ostavio i dubok trag u Žalgirisu i u Azovmašu“.

Pešić: Acin odlazak je velika nepravda

Prilikom nedavnog podsećanja na jubilej, dve decenije od osvajanja evropskog zlata u Istanbulu tadašnji selektor reprezentacije Jugoslavije, a sada Srbije, Svetislav Pešić, prisetio se vernog kolege i saradnika Ace Petrovića.

„Acin odlazak je velika nepravda. Bio mi je kolega, ali i mnogo više od toga, veliki prijatelj. Stalno se pitam isto, zašto baš njemu to da se desi. Bio je mnogo dobar čovek, pozitivan u svakom pogledu, kao i cela njegova porodica. Nedostaje mi mnogo, a fali i mnogima iz košarkaških krugova. Često ga spominjemo. Nedostaje nam njegov vedar duh, optimizam, kojim je uvek zračio. Njegove zasluge za istanbulsko zlato su ogromne, on je tada bio trener u FMP. Zahvaljujući njemu i naravno, Nebojši Čoviću, imali smo odlične uslove za treniranje, u to vreme je jedino dvorana FMP imala klima uređaje. Sve je funkcionisalo na najbolji način, imao sam uvek odličnu saradnju sa Acom“, prisetio se selektor Pešić.

Nažalost, kada se Petrović drugi put obreo u Kazanju, u sezoni 2012/13, zadesili su ga teški zdravstveni problemi.

Tada sam bio trener Lokomotive i kada smo se videli na našoj utakmici rekao mi je, kume, ne osećam se dobro. Ubrzo je došao u Beograd sa Uniksom, na utakmicu protiv Zvezde, ispostavilo se, njegovu poslednju. Ostao je u Beogradu da se pregleda i leči i posle je usledila teška borba… Aco je bio retko korektan čovek, poštenjačina, srdačan, izuzetan domaćin, veliki patriota. Koliko je bio cenjen i voljen govori i podatak da su neki igrači iz Rusije i Hrvatske dolazili da ga posete. To je najbolja potvrda kakav trag je ostavio kod tih momaka“.

Ivanov i Acin put se ukrstio i u srpskom trenerskom Udruženju, gde su radili i kao operativci i prenosili znanje mlađim kolegama kroz razne aktivnosti.

„Nasledio sam Acu na funkciji predsednika UKTS, on je, ustvari, uz Pivu bio jedan od osnivača UKTS, a jedno vreme bio je i generalni sekretar naše trenerske asocijacije„.

I Pivin mlađi brat, Dušan Ivković, neraskidivo je bio vezan za Petrovićevu karijeru i život.

Duda nam je obojici bio trener u Radničkom, a potom učitelj, stariji kolega i veliki prijatelj. Meni je Duda takođe bio kum. Svi smo bili neraskidivo vezani, sve nas je vezivao Radnički„.

Sećanje nas vraća na 2014. godinu, kada je reprezentacija Srbije pre početka pripremne utakmice sa selekcijom Novog Zelanda pred SP u Španiji na parket „Pionira“ istrčala u majicama sa natpisom „Aco Petrović jedan od nas“. Na taj način su Orlovi dali treneru podršku u njegovoj borbi sa opakom bolešću. Nažalost, Aco Petrović je izgubio životnu bitku, nije uspeo da se vrati u reprezentaciju i možda jednog dana preuzme kormilo i najboljih seniora Srbije. Međutim, bolest je bila jača.

Aleksandar Djorovic/imago via Guliver

„Bila je projekcija da Aco ostane u stručnom štabu reprezentacije na duže staze. Radio je sa Pešićem i Ivkovićem, kada su oni bili selektori. Sigurno bi vremenom stasao i za tu ulogu, ali nažalost, sudbina je htela drugačije“, sa uzdahom je dodao Ivan Jeremić.

Akcija humanosti za bolesne od ASL

Sagovornik Sport Kluba, Ivan Jeremić se prisetio humanitarne akcije, sprovedene pre pet godina u znak podrške obolelim od ASL, koja je svesrdno podržana od tadašnjeg predsednika KSS Dragana Đilasa i UKTS.

„Na ideju Igora i Nenada Kokoškova, koji su, nažalost, u porodici imali gubitak od te bolesti i u znak sećanja na Acin prerani odlazak organizovana je aukcija originalnih dresova NBA zvezda i vrhunskih evropskih igrača. Igor je iz SAD poslao sve dresove, a KSS i UKTS su mnogo pomogli da se lepa ideja sprovede u delo. Priključila se i profesor doktor Zorica Stević, neurolog, koja je Aci postavila dijagnozu. Cilj akcije je bio sakupljanje novca za kupovinu respiratornih aparata za pomoć obolelima od ALS. Ti uređaji su prosleđeni u četiri centra, u Beograd, Niš, Novi Sad i Kragujevac“, podsetio je Jeremić na humanitarnu akciju simboličnog naziva „18 za 18“.

Novak Djurovic/Starsport

Naime, skupljala se suma od 18.000 evra prodajom 18 dresova ovih igrača: Željka Rebrače, Emanuela Đinobilija, Hidajeta Turkoglua, Radoslava Nesterovića, Aleksandra Pavlovića, Stefona Marberija, Džejsona Kida, Marka Jarića, Rašada Mekantsa, Vladimira Radmanovića, Nenada Krstića, Kventina Ričardson, Vlada Divca, Antonia Dejvisa, Žarka Čabarkape, Eurelijusa Žukauskasa, Miloša Teodosića i Miroslava Raduljice.

Pre sedam godina prvi decembarski dani doneli su veliku tugu srpskoj košarkaškoj porodici i šire, a 5. decembra 2014. godine Aco Petrović je ispraćen u večnost biranim rečima na komemoraciji i na sahrani.

„Otišao je veliki košarkaški stručnjak, ali pre svega dobar čovek, bio je prijatelj sa svima i u teškim vremenima nikad nije ulazio u konflikt. Bio je deo tima koji nam je dao svetsko i evropsko zlato, kao i 2009. kada se srpska košarka vratila u svetski vrh. Znanje nije čuvao samo za sebe, to mogu da potvrde sve njegove kolege. Bio je spreman da na svoje treninge poziva mlade, koji tek ulaze u svet košarke„, rekao je tadašnji predsednik KSS Dragan Đilas.

Aco Petrović
Srdjan Stevanovic/Starsport

A Petrovićev dugogodišnji prijatelj i predsednik Crvene zvezde Nebojša Čović je dodao:

„Znamo se od studentskih dana kada je igrao u Železniku, radi se o izuzetno vrednom čoveku, koji je znao da podnese i pobede i poraze, posvetio se košarci, iako mu to nije bila struka. Sve svoje znanje delio je drugima. Hvala mu na svemu i neka mu je večna slava“.

Dušan Ivković, zbog klupskih obaveza u Anadolu Efesu nije mogao da prisustvuje sahrani, ali je evroligašku pobedu nad Žalgirisom posvetio preminulom kolegi i prijatelju.

Aco je bio moj dobar prijatelj, blizak i Žalgirisu i srce nam se slama što više nije s nama. Želim da mu posvetim ovaj trijumf“, poručio je tada Ivković, a i Žalgiris, na čijem je kormilu Petrović bio 2010. godine, odao je poštu nekadašnjem strategu na toj utakmici.

Aco Petrović… Svi kažu, trenerčina i dobričina. Karijera i život čisti kao suza. A suza je ostala u oku kraljice igara, jer takvi treneri i ljudi se retko sreću.

Aco Petrović
Srdjan Stevanovic/Starsport
Privatna arhiva

Komentari

Vaš komentar