Adžić za SK: Stvaranje je moja misija

Podeli:
Dragan Adžić
ŽRK Budućnost/D.Starčević

Dragan Adžić je pri kraju 2020. godine, doneo tešku, ali kako je naglasio nekoliko puta, jedinu ispravnu odluku. Završio je misiju u Rukometnom klubu Budućnost, dirigentsku palicu je predao Bojani Popović, a ljubiteljima rukometa je ostalo da kažu samo, hvala i bravo.

Jedan od najboljih trenera planete, stručnjak kojeg bi svaki klub i svaki državni tim poželeo na svojoj klupi, ostvario je magične rezultate tokom karijere. Sa ekipom Budućnosti je osvojio trofej u Kupu Kupova 2010. godine, dve titule klupskog prvaka Evrope, 2012. i 2015. godine. Sa reprezentacijom Crne Gore je osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Londonu, odnosno zlatnu na Evropskom prvenstvu u Beogradu.

Povezane vesti

Uz deset duplih kruna u Crnoj Gori, Adžić je sa ekipom Budućnosti osvojio i osam trofeja u Regionalnoj ligi.

Samostalnu karijeru u Budućnosti je počeo 2010. godine, a pre toga je dugi niz godina radio sa mlađim selekcijama, stvarao generaciju koja je kasnije ispisala zlatne stranice u istoriji crnogorskog rukometa. Maksimalno posvećen sportu koji voli iz dubine duše, pomno je upijao znanje od stručnjaka kakvi su Nikola Petrović, Nataša Cigankova, Pero Milošević, Saša Panov, Tone Tiselj, Đula Žiga

Maksimalno spreman i silno motivisan dočekao je priliku da preuzme prvi tim, a zatim opravdao očekivanja čelnika kluba, Saveza i svih ljubitelja rukometa u Crnoj Gori.

Ne mogu da odgovorim na pitanje koja utakmica ili takmičenje, odnosno koja godina je kruna moje karijere. Objektivno to je nemoguće, a ne bih rekao istinu. Kruna moje dosadašnje karijere i razlog zašto ću nastaviti sa radom, je ogromna ljubav prema stvaranju vrhunskih sportista i ljudi. Rečima je zaista nemoguće opisati kakav je osećaj kada počnete da trenirate devojčicu od desetak godina, a kasnije imate priliku da uživate dok je gledate na velikim evropskim i svetskim takmičenja, kako briljira na parketu, osvaja trofeje ili postaje majka. Stvaranje je moja misija, osnovni razlog zašto sam se bavio i zašto ću nastaviti da se bavim rukometom“, naglasio je Dragan Adžić za Sport Klub i nastavio:

ŽRK Budućnost/D.Starčević

Trenutno uživam punim plućima sa svojom porodicom i prijatejima, ne žurim nigde. Sa porodicom ću doneti odluku gde ću nastaviti karijeru. Naravno da sam ponosan na ostvareno u proteklom periodu. Počastvovan sam i zahvalan što sam dobio priliku da radim u klubu koji spada u sam evropski krem, naravno govorim o Budućnosti, a iluzorno je trošiti reči koliko sam počastvovan i zahvalan što sam bio selektor Crne Gore. Nadam se da sam uspeo na pravi način da se odužim svim ljudima koji su imali poverenje u mene, koji su verovali da sam kadar da vodim brendove ženskog rukometa, što Budućnost i reprezentacija definitivno jesu“.

Kada je reč o Budućnosti i reprezentaciji kao brendovima, Dragan Adžić, skroman i smiren kao i uvek, nije ni pomislio da istakne sebe kao jednu od ključnih karika u stvaranju pomenutih brendova, a nema nikakve dileme da je bio jedna od ključnih, ako ne i ključna karika na tom putu.

Adžić je kao klinac zavoleo rukomet. Igrao je sasvim solidno i imao dobru karijeru. Branio je boje Budućnosti, Rudara iz Pljevalja, igrao je u Hrvatskoj i Makedoniji, a može da se pohvali da je kao igrač osvojio i Kup Makedonije. Zbog problema sa povredom kolena odlučio je da završi karijeru 1999. godine, a baš u tom trenutku je stigao poziv od Nataše Cigankove da joj pomogne u radu sa mlađim selekcija Budućnosti.

Zeleno svetlo je dao i tadašnji predsednik Rade Đurđić, pa su Nataša i Dragan krenuli praktično od nule, ali odlučni u nameri da korak po korak, od zainteresovanih devojčica, selektiraju generacije koje će uspešno moći da igraju na seniorskom nivou. Većina pomenutih devojčica su kasnije osvojile dve titule klupskog prvaka Evrope, srebro u Londonu i zlato u Beogradu.

Nemoguće je rečima opisati entuzijazam, energiju i ljubav koju smo ulagali u tom periodu. Imali smo pet, šest treninga u toku dana, ali ništa nam teško nije padalo, jer je uz našu posvećenost, bilo ogromno zadoljstvo gledati mlade rukometašice, kako rastu i napreduju iz dana u dana. Prvi veliki rezultat je ostvaren na juniorskom prvenstvu Evrope 2004. godine, kada je pod komandom selektora Duška Milića, sa selekcijom u kojoj su nosioci igre bile devojke iz Budućnosti osvojena bronzana medalja. U tom trenutku, bilo je jasno da dobijamo generaciju koja ima potencijal da ostvari velike rezultate u seniorskoj konkurenciji. Tako je i bilo. Iz ove generacije na podijumu u Beogradu 2012. godine imali smo četiri rukometašice. Još jedna generacija stasavala je zajedno samnom i sedam od njih su bile na pobednickom postolju 2012. u Beogradu. Počele su sa bronzom 2006. godine u Tivtu na Mediteranskom šampionatu, a završile juniorskom bronzom sa Svetskom prvenstvu u Koreji 2010. godine. Naravno o značaju povratka u naš rukomet Bojane Popović 2010. godine, nekoliko godina ranije Katarine Bulatović je suvišno govoriti jer se radi o jednoj vrhunskoj viziji čelnih ljudi rukometa u Crnoj Gori.“

U međuvremenu, Adžić je nastavio sa predanim radom u mlađim selekcijama Budućnosti, a svakodnevno je nastojao da prikupi što više znanja od vrhunskih stručnjaka koji su bili na klupi seniorskog tima, a sve su to bili treneri, koji su osvajali medalje na velikim evropskim i svetskim takmičenja, na evropskom klupskom nivou.

Godine 2010, posle eliminacije Budućnosti u grupnoj fazi Lige šampiona, čelnici kluba su doneli odluku da se raziđu sa trenerom Žigom iz Mađarske, a priliku je dobio Adžić. U tom momentu počelo je pisanje istorije, kako kluba, tako i trenerske karijere, sada stručanjaka koga mnogi smatraju jednim od najboljih na planeti.

Dragan Adžič, ŽRK Budućnost
ŽRK Budućnost/D.Starčević

U godini kada je Budućnost ostala bez mesta u drugoj fazi Lige šampiona, stigla je do trofeja u Kupu Kupova. U velikom finalu, u dvomeču protiv danskog Kif Vejena Budućnost je dobila oba duela – 18:16 i 23:20.

Godinu dana kasnije, Budućnost je stigla do polufinala Lige šampiona, ali je sedmi put zaustavljena na putu ka finalu.

Nije nam bilo lako posle poraza u polufinalu Lige šampona 2011. godine, ali smo svi bili odlučni u nameri da nastavimo da se borimo, verovali smo da će ogroman potencijal koji smo imali u ekipi biti pretočen u kvalitet, te da će rezultirati velikim uspesima. Tako je i bilo, a 2012. godina će ostati svim ljubiteljima rukometa zauvek u sećanju,“ naglasio je Adžić i nastavio:

Ponovo smo stigli do polufinala Lige šampiona, a pritisak je bio neverovatan. Silno smo želeli mesto u finalu, a silno su to želeli i ljubitelji rukometa, pa je atmosfera u dvorani Morača protiv Larvika bila neverovatna. Dobili smo meč odluke sa 23:13 i smatram da je to bio prelomni trenutak. Devojke su zbacile veliko breme sa leđa, a u finalu protiv Đera odigrali dva fenomenalna meča. U prvom smo poraženi sa 29:27, a u drugom slavili sa 27:25. Dali smo gol više u gostima, a nemoguće je opisati kakvo je slavlje usledio u dupke punoj Morači.“

Pitanja nije bilo potrebno postavljati, Adžić je nastavio sa izlaganjem:

Usledio je istorijski uspeh na Olimpijskim igrama u Londonu. Osvojili smo srebrnu medalju, dočekani smo te nezaboravne avgustovske noći kada je čitava Crna gora disala kao jedno. Što se tiče finala, sa ove distance mogu da kažem da nismo u tom trenutku bili na nivou finala, da nismo bili dorasli za takav meč, kao ni sudije. Norvežanke su se bolje adaptirale, imali su više iskustva, kaznile su naše padove u igri koje su bile posledica dekoncentracije zbog kriterijuma suđenja, pa su stigle do olimpijskog trona. Dobili smo priliku za revanš veoma brzo i zgrabili smo je sa obe ruke. U velikom finalu šampionata Evrope u Beogradu, posle triler utakmice, posle produžetaka, uspeli smo da nanesemo prvi poraz selekciji Norveške u istoriji, kada su finalni mečevi na Evropskom prvenstvu u pitanju. Bio je to period, koji ni ja, ni devojke koje sam vodio, nI čelnici Saveza i Budućnosti, ni ljubitelji rukometa nikada neće zaboraviti. To je istorija koja će se pamtiti zauvek“.

U godinama koje su usledile, Budućnost je stizala do finalnih tunira Lige šampiona u narednih pet godina, a na tron se ponovo popela 2015. kada je u polufinalu pobedila Vardar, a u borbi za trofej Larvik.

Bila je to sjajna sezone, slična onoj iz 2012. godine. Od početka do kraja takmičenja u elitnom društvu, svi smo u ekipi disali kao jedan. U decembru 2014. godine smo na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj i Hrvatskoj igrali polufinale, a nekoliko meseci kasnije odigrali maestralno na finalnom turniru elitnog takmičenja. Vardar je napravio iznenađenje, eliminisa je Đer u četvrtfinalu, a mi samo kao favoriti stigli na finalni turnir i tu ulogu uspeli da opravdamo. Usledila je smena generacije, pre tri sezone nas je na putu ka finalnom turniru zaustavio Vajpers, godinu dana kasnije Đer, a prošle sezone nismo dobili priliku da se borimo za mesto u samoj završnici zbog koronavirusa. Pomenuti virus je neverovatnom snagom pogodio ekipu Budućnosti ove sezone. Počeli smo takmičenje bez 11 rukometašica iz prve postave, nizali su se porazi, ali se nismo predavali. Pobedili smo virus, došli u situaciju da sami odlučujemo o tome da li ćemo izboriti plasman u osminu finala ili ne. U tom trenutku shvatio sam da je došao momenat za novu energiju u klubu koji mi je mnogo pružio i dao. Čestitam čelnicima kluba na odluci da na mesto prvog trenera postave Bojanu Popović koja je pravo i logično rešenje, sa kojom sam sjajno sarađivao svih deset godina i koja je svojim savetima i svojim radom meni neprocenjivo pomogla koja je bez ikakve dileme bila jedna od ključnih karika na putu ka odličnim rezultatima koje je reprezentacija ostvarila na Evropskom prvenstvu u Danskoj.“

Budućnost uskoro nastavlja takmičenje u Ligi šampiona, a na pitanje koji su krajnji dometi kluba gde je do nedavno bio šef stručnog štaba, Adžić je rekao:

Koronavirus i povrede su uticale na planove i ciljeve. Ostali smo bez Andree Lekić, Milene Raičević i Tatjane Brnović. Očekujem da Bojana i sjajan stručni štab dobije podršku koju sam imao i ja, a siguran sam da će ona zajedno sa njima odgovoriti na isti način. Ne sumnjam ni jednog trenutka da će devojke uložiti i poslednji atom snage, kako bi stigle do osmine finala, a zatim nastavile borbu za mesto na finalnom turniru, ali je veliko pitanje koliko je to objektivno u paklenoj konkurenciji, a pored toga, u ovoj situaciji, pritisak je samo kontraproduktivan.“

Trofejni trener ističe da iz dubine duše želi sve najbolje ekipi Budućnosti u periodu koji sledi, kao i reprezentaciji Crne Gore, koju očekuje težak posao.

Verujem i nadam se plasmanu na Olimpijske igre, treće za redom. U Podgoricu stiže aktuelni šampion Evrope, Norveška, Rumunija koja je bila u glavnoj rundi na smotri najboljih selekcija Starog kontinenta i Tajland. Ponavljam, neće biti lako, ali verujem da će Crna Gora izboriti plasman na Olimpijske igre u Japanu“.

Dragan Adžić
ŽRK Budućnost/D.Starčević

 

Komentari

Vaš komentar