Aleksa Kolaković – dečko koji obećava

Blog ostalo 27. jan. 202111:00 > 13:164 komentara
Podeli:
Aleksa Kolaković
Rukometni savez Srbije

Muška rukometna reprezentacija Srbije, pomalo i neočekivano, skrenula je pažnju domaće javnosti već na početku 2021. godine sjajnim igrama u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

Pobeda i remi protiv velike Francuske, a potom i ubedljiv trijumf nad Grčkom, vratili su veru navijačima Srbije u sport, koji je decenijama unazad donosio mnogo radosti i medalja.

Čovek sa čarobnim štapićem, španski stručnjak Toni Đerona, za kratko vreme stvorio je jak i homogen tim od momaka iz domaće Lige, ali i internacionalaca o kojima se ipak nije mnogo znalo.

Jedan od njih je i jedan od najmlađih, 23-godišnji Aleksa Kolaković, momak zvučnog prezimena, rođeni Podgoričanin, koji je izabrao nešto težu životnu priču na putu ka zvezdama.

Sin Igora Kolakovića, bivšeg odbojkaša i danas jednog od najboljih svetskih trenera, te Sandre Kolaković, nekada najboljeg srednjeg beka Evrope i osvajačice Lige šampiona, ali i unuk Petra Fajfrića, olimpijskog šampiona u rukometu, svakako je „dečko koji obećava”.

Verovatno će Aleksa biti mnogo uspešniji od Berčekovog Bobana iz istoimenog jugoslovenskog filma i jedan od retkih kojima će na putu popločanom uspesima značajno pomoći i nesrećna „korona” godina, koja ostaje iza nas, a u kojoj je junak ove priče imao dosta uspeha na sportskom i životnom planu.

Meni je 2020. godina zaista bila dobra! Ustalio sam se u Sen Rafaelu, francuskom klubu u kojem sam već nekoliko godina. Uspeo sam i da se oženim, pa u 2021, pored dobrih partija u klubu i reprezentaciji, očekujem i miran, porodičan život!”, kaže najmlađi iz čuvene sportske porodice Kolaković.

Aleksa Kolaković
Privatna arhiva

Na sportskom planu, 2021. je počela sjajno?

Svi nas pitaju šta se to promenilo preko noći? Šta je Toni Đerona uspeo da uradi, pa smo 120 minuta igrali ravnopravno sa dugo godina nedodirljivim Francuzima?”.

I dobro, u čemu je tajna uspeha?

Mislim da je ljudski faktor u pitanju! Pristup igračima, mirnoća, vera u igrače, dobri treninzi, vrhunska priprema. Nekako se sve poklopilo i pravo da vam kažem, jedva čekam prvo naredno okupljanje. Razišli smo se sa željom da se što pre ponovo vidimo”, kaže Aleksa, koji se vratio u Francusku, odakle prati zbivanja na Svetskom prvenstvu.

Izgleda da smo dobro pripremili Francuze. Došli su do četvrtfinala sa šest pobeda i favoriti su u meču protiv Mađarske. Ako dobiju taj meč, ja ih vidim u borbi za zlato!”, dodaje Aleksa.

Nije zaboravio mladi Kolaković da pohvali organizaciju priprema, ali i utakmica u našoj zemlji.

Savez nam je obezbedio jako dobre uslove za rad. Boravak u Fudbalskom centru u Staroj Pazovi bio je prijatan, trenirali smo u prelepoj dvorani, hranili se na vrhunskom nivou. Sve je nekako za par stepenica otišlo na bolje”, primećuje Aleksa.

O novom selektoru još je dodao…

On je jako smirena osoba, odličan psiholog, profesionalac, mudar čovek. Ne treba od njega praviti najboljeg trenera na svetu, ali svakako zaslužuje pažnju i naše duboko poštovanje. Sistem rada mu se razlikuje od rada naših trenera. Taj sistem nam je predstavio na početku i odmah rekao šta se može, a šta ne može. Kad je sve to definisao, dao nam je i neku slobodu, koju možda pre nismo imali. Možete i da istupite iz sistema, ali sve to mora da se zaradi dobrim treningom i dobrim ponašanjem. I na psihološkom aspektu smo bili rasterećeniji, jer nema više stresa, vike, graje. Ima pritiska, on mora da postoji, ali je umeren, nema preterivanja”.

Aleksa Kolaković
Privatna arhiva

Kolaković je oduševljen taktičkom pripremom utakmica?

Meni je posebno bilo zanimljivo to, kako je čovek pripremio meč protiv Francuza. Vodio je računa o svakom detalju, a dao nam je precizne instrukcije, toliko precizne da su se činili jednostavnim. Niko nije morao da lupa glavom i razmišlja o tome šta mu je činiti u datom trenutku”.

Toni Đerona je, dodaje Aleksa, oko sebe okupio i sjajne saradnike.

Tu su Žikica Milosavljević, pa Dimitrije Pejanović, Ratko Nikolić, Boris Rojević. Sve sjajni mladi ljudi, koji pričaju španski, što nam mnogo olakšava način rada. Istini za volju, Toni priča i engleski i francuski. Na treningu najčešće engleski, ali kada želi da razgovaramo jedan na jedan, onda se prilagođava igraču”.

Kakve su bile reakcije Francuza posle prvog meča u Srbiji?

Bili su iznenađeni i nije im bilo do priče. Nisu očekivali našu veliku želju da izginemo na terenu i da im ne dozvolimo samo da istrče na teren i prave šou. Ja sam uživao u svakoj lopti, čak i kad smo grešili, borili smo se jedni za druge, tako da je bilo jako teško Francuzima. Mislim da su oni malo prepotentno ušli u celu priču, bili su puni sebe i došli nekako turistički, da odrade posao”.

A posle meča u Kreteju i remija, verovatno im nije bilo svejedno?

Oni su se pripremali za Svetsko prvenstvo i baš smo ih iznenadili. Ali vidite i na vreme upozorili, pa sad blistaju na Svetskom prvenstvu”, smeje se Kolaković.

Nakon pobede nad Grčkom, plasman na Evropsko prvenstvo je gotovo izvestan?

Realno, mi smo i pre početka takmičenja imali lepe šanse da se plasiramo na Evropsko prvenstvo. Jedina razlika između tog perioda i sadašnjeg je što sada znamo da možemo mnogo. Znate, mi smo igrali oslabljeni, bez nekolicine standardnih reprezenativaca, što Toni Đerona nije nijednom spomenuo. Nije ni pomišljao na alibi. Zato nam je i ulio takvu sigurnost”, kaže Kolaković.

Aleksa Kolaković
Rukometni savez Srbije

Vi ste čak igrali i na poziciji levog krila?

Bilo je tu dosta improvizacije, ali niko nije tražio alibi. Svi smo igrali sa željom da pokažemo to što imamo i da se borimo do kraja. Moja pozicija u reprezentaciji nije bitna. Siguran sam da bi bilo koji igrač iz ekipe, da se našao u mojoj poziciji, dao svoj maksimum. Dati sve od sebe, to i jeste biti reprezentativac i ako reprezentacija kaže da stojiš na golu, ima da ti bude čast što stojiš na golu”.

Zanimalo nas je i kako je počela rukometna karijera rođenog Podgoričanina?

Kao mali bio sam hiperaktivan i non-stop sam trčao oko zgrade. U sedmoj godini došao sam na prvi trening rukometnog kluba Gorica, ali tamo su sve bile devojke. Mama mi je rekla da treniram kod Nataše Cigankove i tu sam naučio prve rukometne korake. Posle toga je došao Miško Popović, koji je pored kluba u Cetinju, odlučio da osnuje klub u Podgorici. Jedno vreme bio sam jedini na treningu i Miško je samo zbog mene dolazio sa Cetinja. Kasnije se priča proširila, ali to su stvari koje se pamte. Zanimljivo je i to da ja do 15. godine nisam odigrao nijednu Ligu. Trenirao sam u svim uslovima, ali utakmica nije bilo. Sve se nekako promenilo kad sam otišao u Sloveniju…”.

Aleksa je sa 16 godina došao na trening Rukometnog kluba Slovan, kod Bojana Čotara i tu je sve počelo daleko ozbiljnije.

Bojan mi je jako brzo ulio samopouzdanje i ubedio me da bih mogao da budem odličan sportista i jako dobar rukometaš. U Slovanu sam odigrao i prve prave utakmice. Kada malo bolje razmislim, mislim da je Bojan u meni video jednu dobru sirovinu, koju je mogao da obrađuje. I tako je krenulo…”.

Sa Slovanom ste u prvoj godini postali kadetski vicešampioni Slovenije?

U Ljubljani sam ostao kratko, samo godinu dana, jer se tata preselio u Kan, pa je i mene poveo sa sobom. Bila je to za mene nova priča, novi jezik, novi problemi… Dobili smo informaciju da se u blizini Kana nalazi gradić Sen Rafael, koji ima sjajan klub i kome trebaju mladi srednji bek. Vrlo brzo sam završio u njihovom internatu. Odradio sam jedan trening, bili su zadovoljni onim što su videli i zatražili su od tate da ostanem i da potpišemo neki ugovor, gde su troškovi trebali da se dele”.

FIVB

Bila je to prekretnica u životu i karijeri mladog Alekse Kolakovića?

Tada sam shvatio da bih od rukometa mogao i da živim. Maksimalno sam se posvetio sebi i sportskom životu, počeo pravilno da se hranim, vodim računa o oporavku i spavanju, što do tada i nije bio slučaj. Ušao sam u Centar za formaciju, radio individualno, igrao dve Lige, sa mlađima i starijima”.

U međuvremenu je naučio i jezik, što nije bilo nimalo lako. Sen Rafael je postala Aleksina sudbina.

Tek tamo sam shvatio šta je rukomet i šta je profesionalizam. Učim svakog dana, iako je sada mnogo lakše”.

Zanimalo nas je i to, kako je Aleksa izabrao reprezentaciju za koju će da igra?

U našoj porodici se nikad nije pravila razlika između Srbije i Crne Gore. Otac nas je tako učio, uvek je poštovao mamin Šabac i Srbiju, a znam da u isto vreme najviše na svetu voli Podgoricu i Crnu Goru. Ja sam se jednom našao na spisku crnogorske reprezentacije i to je bilo pred moj polazak za Sloveniju. Bile su to pripreme za Mediteranske igre, pa sam odradio nedelju dana treninga. Bilo mi je lepo, ali se posle toga više niko nije javio. U međuvremenu sam zaigrao za Slovan, bili smo na nekom turniru u Srbiji i tamo su me videli neki ljudi, pa me je jednog dana kontaktirao Vladica Spasojević, koordinator mlađih selekcija u tadašnjem Rukometnom savezu Srbije. Pitao me je da li bih ja voleo da igram za Srbiju? Bio sam oduševljen, ubrzo sam odigrao turnir u Bugojnu, a posle toga i Evropsko prvenstvo. Tako je sve krenulo…”.

Aleksa Kolaković
Privatna arhiva

O francuskom rukometu Aleksa bi mogao da nam priča danima. U najkraćem kaže da su oni „fabrika rukometaša”.

U svakoj generaciji postoji bezbroj provera, kako bi se došlo do najboljeg tima u tom godištu. I tako svake godine, nikada niste sigurni da ćete ostati u reprezentaciji”.

Ko Vam je najviše pomogao u Sen Rafaelu?

Na prvom mestu Nikola Vojinović. Nekada sjajan igrač, inače veliki čovek, on je od mog prvog dana bio tu. I dan danas se svakodnevno čujemo, postavio se kao moj roditelj, pogotovo od momenta kad su mama i tata napustili Francusku”.

O ambicijama Sen Rafaela i šansama da se do kraja sezone dokopaju nekog od evropskih kupova, Aleksa kaže:

Naš klub ima budžet oko četiri miliona evra i po tome je na nekom šestom-sedmom mestu. Naša regija je jako bogata i Opština daje veliki novac u klub. Ambicije su da se vratimo u Evropski kup, da budemo u pet najboljih, a trenutno smo osmoplasirani. Videćemo gde smo zaista, kad se odigraju sve zaostale utakmice. PSŽ je dominantan, teško da će izgubiti neku utakmicu, imaju ekipu koja ne može da se poredi sa drugima”.

Ko Vam je omiljeni saigrač?

Znate kako, Košeto je najbolji strelac u istoriji Lige, preći će sigurno dve hiljade golova! Španac Sarmijento je osvojio sve što se može i veliki je profesionalac. Naučio sam od njega mnogo stvari, jer se i postavio prema meni kao stariji brat. Eto, posle mečeva protiv Francuske, odmah mi je poslao poruku i čestitao”.

U San Rafaelu vas tek čekaju prave bitke, a na privatnom planu, posle ženidbe, spremate se i za neke nove uloge?

To će jednog dana biti ozbiljan izazov za mene. Trudiću se, ako to bude ikako moguće, da malo češće budem kod kuće. Mada, znajući kako smo brat Veljko i ja odrastali uz roditelje sportiste, nema od te priče ništa. Ali, nek nam Bog da zdravlja i sreće, snaćićemo se nekako”, završio je priču 23-godišnji Podgoričanin Aleksa Kolaković, seniorski reprezentativac Srbije u rukometu, dečko koji obećava…

Komentari

Vaš komentar