Ana Joković za SK: Najlepše je kada je najteže

Blog ostalo 28. dec. 202014:00 > 14:101 komentar
Podeli:
Ana Joković
MN Press

Kada se na uspeh čeka skoro deceniju i po, pa se na vrhuncu tog dugog posta pojavi neko, ko praktično krene od nule i za svega nekoliko godina ostvari san, možemo da pričamo o čudu. A ako se, zatim, pokaže da čudo nije bilo slučajno, jer počinje da se ponavlja, onda je već reč o fenomenu. Dovoljno je reći srpska ženska košarka i jasno je da smo asocirali na jednog od najvećih “krivaca” za uspeh. Ana Joković.

Potpredsednica Košarkaškog saveza Srbije, zadužena za žensku košarku, na početku trećeg mandata. Povoda za razgovor mnogo, tim više što ova agilna, uspešna i sposobna dama ne voli da se eksponira. Priznaje samo rad i to rudarski, red i disciplinu i po tome je već deceniju prepoznatljiva u Kući košarke, naravno i šire.

Trebalo se naći u njenoj blizini u trenucima istorijskih uspeha i videti kako sve to mirno, stameno i dostojanstveno preživljava. Uz poneki dubok uzdah sreće i olakšanja i kratak, ali lep osmeh i sjaj široko otvorenih očiju. A sledeća scena je blago mrštenje između obrva, kao uvod u priču kako se već “od ponedeljka” razmišlja o novom ciklusu, plasmanu na najveća takmičenja, medaljama, negovanju šampionske generacije, ali i daljeg stvaranja reprezentativki, uslova za njihov razvoj… i još mnogo, mnogo toga…

Povezane vesti

Fajterski duh je bivša sjajna igračica sa terena prenela u potpredsedničku fotelju Saveza i mnoge stvari dovela do perfekcije. I više nego zasluženo već drugi put joj se produžava mandat na toj važnoj funkciji, a kuriozitet je da je po stažu nadmašila sve najviše košarkaške, pa i mnoge druge sportske funkcionere…

Ako posmatramo Anu – nekad i sad, dakle, kao bivšu igračicu, zatim i fukcionerku na početku, pa na startu novog, trećeg mandata, konstantno vidimo jakog, (samo)pouzdanog borca, sada i sa primesama novih uspeha, zrelosti i iskustva. Vidimo nekog ko je hrabro u proleće 2011. godine ušao u Sazonovu, da bi dotakao zvezde i nebeske visine, a ostao čvrsto na zemlji.

I tada i sada znala je dobro šta i kako radi, uz konstruktivne poteze i maksimalnu posvećenost, a imala je kvalitet više – jasnu viziju! A biti vizionar, pokazalo se kasnije, sa pokrićem, bila je, ne mala hrabrost, s obzirom na tadašnji nezavidan položaj srpske ženske košarke. Jednostavno, znala je da će devojke da se plasiraju na EP 2013. godine, javno rekla da će na EP 2015. da osvoje medalju (i to je osvojeno zlato), da će otići na OI u Rio, da će da izvade vizu i za Tokio i vežu dva učešća na OI… U analima je ostalo zapisano da su najbolje srpske košarkašice minule slavne decenije osvojile i dve bronze, na OI u Riju 2016. godine i na EP u Beogradu prošlog leta, da su vezale čak pet učešća na EP…

Uspeh se ne meri pozicijom na koju si dospeo, nego preprekama koje si savladao”, stavila je Ana ovu misao na svoj Fejsbuk profil posle Izborne Skupštine KSS, održane 14. decembra, na kojoj je uz predsednika Saveza, Predraga Danilovića, reizabrana. A koji dan kasnije odlučila je i da progovori za par najznačajnijih sportskih medija posle tri godine ćutanja i naravno, vrednog rada.

Trofejna klupska karijera

Bivša reprezentativka Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Srbije, sada potpredsednica KSS zadužena za žensku košarku, rođena je 16. jula 1979. godine u Beogradu.

Sa Crvenom zvezdom osvojila je dve šampionske titule 1996. i 2004. godine, kao i tri nacionalna kupa 1994, 1995. i 2004. godine. Za Zvezdu je debitovala u sezoni 1992. sa svega 13 godina i do danas je najmlađi debitant u istoriji srpske i jedan od najmlađih u istoriji košarke. U dresu podgoričke Budućnosti je od 2001. do 2003. godine osvojila dve titule prvaka Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore 2002. i 2003. godine i 2003. i bila najbolji strelac Evrolige.

U Zvezdu se vratila u sezoni 2003/04 i kao kapiten predvodila tim do duple krune i proglašena je za MVP igračicu finalne serije. Karijeru je nastavila u mađarskom Miškolcu, izraelskom Ramat Hašaronu (2005/06), poljskoj Lotos Gdinji (2006/07), Mladom Krajišniku i svuda osvajala nacionalne Kupove.

U bogatoj kolekciji trofeja ima četiri državne titule i sedam nacionalnih Kupova.

Dres reprezentacije je nosila od 1998. do 2008. godine, učestvovala na tri šampionata Evrope i na SP u Kini 2002. godine.

Da, postignuti su istorijski rezultati, neko bi rekao ne može bolje, a ja mislim da može”, započela je Ana Joković razgovor za “Sport Klub”, uz prisećanje na svoje početke u Kući košarke, “Kada sam došla 2011. godine u KSS nije bilo ni kancelarije za žensku košarku, jedino sam mogla da počnem da radim na portirnici. Ubrzo je na prizemlju, baš preko puta portira napravljena naša kancelarija, koja je sada puna trofeja”.

Minulih godina ženska košarka je postala čudo i čedo Saveza, zahvaljujući, naravno, sjajnoj generaciji reprezentativki, koje su imale sreću da ih podrži i vodi “sveto trojstvo”, Dragan Đilas, tadašnji predsednik KSS, Marina Maljković, trofejna selektorka i Ana Joković, potpredsednica KSS.

Svega ovoga ne bi bilo da nije bilo selektorke Marine Maljković, igračica i Dragana Đilasa, koji je sve pokrenuo i podržao nas maksimalno, a Saša Danilović je sve to od 2016. godine oberučke prihvatio i nastavio na najbolji mogući način”.

Uz dalje prisećanje na 2011. godinu, svojevrsnu prekretnicu, Jokovićeva otkriva zanimljiv detalj kako je posle sportskog direktorovanja u Voždovcu dospela na visoko i odgovorno mesto u KSS.

Ustvari, mene je Marina Maljković preporučila Draganu Đilasu i pre nego što je razmišljala da preuzme kormilo reprezentacije. Posle toga smo uspeli da je na neki način nagovorimo da postane selektor, da je ubedimo da nije premlada za taj posao sa nepunih 30 godina, jer iza nje su stajali veliki uspesi sa Hemofarmom i Partizanom”.

Kako Ana voli da kaže “krivo sedi, pravo besedi”, ničije zasluge se ne zaboravljaju, ni preskaču, kako bivšeg, tako i sadašnjeg rukovodstva KSS, a i države, koja je prepoznala i podržala vrtoglav uspon i potencijal najboljih srpskih košarkašica. Taj sektor Saveza je, praktično, reanimiran 2011. godine, a zatim svesrdno podržan da uzleti do zasluženih visina. A uvek zahvalne, primerne i beskrajno talentovane košarkašice znaju da na svaki vid pažnje uzvrate na pravi način…

Film “Kako postati kraljica”

Prigrlile su svoje emocije i zaigrale najbolju košarku… Tako kažu autori u najavi dokumentarnog filma “Kako postati kraljica”, čije emitovanje iz dva dela je na programu 2. i 3. januara 2021. godine na RTS 2.

Ovo filmsko ostvarenje, koje će široj publici da približi šampionski put naših najboljih košarkašica, udruženim snagama su napravili produkcija PGM network i RTS u saradnji sa KSS. U filmu se pojavljuju akteri svih istorijskih uspeha, biće tu emotivnih prisećanja na sve podvige, iz ugla igračica, rukovodstva, novinara…

Autorsku ekipu filma čine: Marko Bogdanović, producent, Katarina Sinđelić, autor, Vladimir Kurćubić, reditelj, Pavle Ilić, direktor fotografije, Vladimir Đaković, dizajn zvuka i Ivana Mišić, novinar.

Pre 10 godina Komisija za žensku košarku je bila na izdisaju. Ženska košarka je imala dug 150.000 evra, dugovalo se trenerima, hotelima, selekcijama, dobavljačima… Sve smo to morali da vratimo”.

U međuvremenu Srbija je postala velesila u ženskoj košarci, nastavila tamo gde su stale nekadašnje slavne generacije krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Nastavile i unapredile priču prvim, istorijskim zlatom (EP 2015), stekle novi neverovatan ugled, koji je potvrđen i organizacijom EP 2019. u Srbiji, kao i kvalifikacionog turnira za plasman na OI u Tokiju.

Hvala državi i Ministarstvu sporta za organizovanje kvalifikacija i ženskih i muških za OI u Tokiju. Igranje tako važnog takmičenja pred svojom publikom bio je vetar u leđa za nastavak kontinuiteta učešća na velikim takmičenjima”.

U međuvremenu, Srpkinje su se na spektakularan način kvalifikovale i za EP 2021. godine, briljantnim učešćem u FIBA prozorima, a zatim i izvanrednim izdanjem, zbog epidemije korone, u takozvanom mehuru u Turskoj. Izabranice selektorke Maljković su sve zadivile fantastičnom igrom i pobedama nad selekcijama Litvanije i Turske u Istanbulu i skoro osigurale vizu, a nedugo zatim, stigla je i formalna potvrda, kada je Albanija izuzeta iz takmičenja. Srbija je pre roka, u decembru, izborila učešće na EP 2021. i bio je to šlag na torti, zaslužena nagrada “kraljicama”, koje su eto i u preteškoj i komplikovanoj 2020. godini – blistale!

I na kvalifikacijama za EP je ostvaren veliki uspeh i zaista ne možemo da ne budemo zadovoljni. U godini na izmaku, kao što je poznato, odložene su OI u Tokiju, ali ruku na srce, nama je to odgovaralo. Na okupu je ostala trofejna generacija, da odigra dogodine i OI i EP, koje je kvalifikaciono za SP u Australiji 2022. Odložene su OI, ali i oproštaj okosnice našeg tima, šampionki sa EP 2015. godine u Budimpešti”.

Igor Rakočević, Ana Joković, Predrag Danilović
MN Press

Dakle, srpske košarkaške kraljice su odradile maksimalno posao i u specifičnoj i komplikovanoj 2020. godini, a zajedno sa Savezom položile i sve organizacione i medicinske ispite u novonastalim okolnostima.

U 2020. godini o svemu se više pričalo nego o sportu. Ipak, uspeli smo mnogo toga da uradimo, imali smo četiri puta pripreme kadetske selekcije, dva puta juniorske, a seniorke i mlada selekcija su se okupile letos. Pored sportskih rezultata seniorki besprekorno smo obavili sve ostale zadatke, tako je, naprimer, FIBA prozor bio perfektan posao. Uspeli smo da maksimalno ispoštujemo stroge FIBA propise i mere i da devojke ostanu nezaražene koronom. Pred put u Istanbul, sve igračice su se testirale u zemljama u čijim klubovima igraju, zatim odmah ponovo, čim su stigle u Srbiju, zatim u Turskoj, u hotelu, po dolasku i odlasku. Sve po protokolu FIBA. Mnogo smo radili kako bismo sve to maksimalno ispoštovali i sproveli i zato je sve proteklo perfektno. Zato kažem, iza nas je teška godina, ali sportski uspešna. Svi smo se sreli sa koronom prvi put, ali mi u KSS nismo dozvolili nijedan kiks”.

Dragoceno privatno vreme

Potpredsednica KSS Ana Joković je veoma posvećena poslu, košarka je njen život i ispunjava je u potpunosti. Ali u retkim trenucima slobodnog vremena se rekreira i opušta na nekom privatnom putovanju, ili uz dobru knjigu, film, večeru sa dragim osobama.

“Nemam mnogo vremena za provod, opustim se kada sam na godišnjem odmoru, uz neke atraktivne rekreativne sportske aktivnosti, kao što su plivanje, ronjenje, vožnja skuterom. Omiljena knjiga mi je “Estoril” od Dejana Tiaga Stankovića, film “Kil Bil”. Volim da popijem čašu dobrog vina, da jedem rinflajš”, uz osmeh nabraja Ana.

A i kada je reč o čudnoj 2020. godini ne možemo da se otmemo utisku da je ženska seniorska reprezentacija bila na dobitku, zbog ostvarenih rezultata, ali i zbog “neobaveznog” okupljanja letos, umesto priprema za OI i uvođenja mlađih reprezentativki u sistem.

“Najbitnije je da smo sada u Istanbulu u mehuru kvalifikacija za EP imale čak pet mladjih igračica, koje su budućnost seniorske reprezentacije, to su Stanaćev, Stanković, Nogić, Crvendakić, Zec. Nažalost, nije bilo mogućnosti da iz Amerike dođu Raca i Dugalić, ali sve nabrojane i ostale, koje selektorka odredi, imaće šansu da se bore za mesto u A timu. Stvaranje seniorskih reprezentativki i uslova za njihov razvoj i rad, to je naša obaveza i zadatak. Realno, malo ko se kasnije seća reprezentativki mlađih selekcija, naš cilj je da one postanu seniorske”.

E sada, tu se već nameću zaključci o paradoskima. Baza igračka i klupska je značajno porasla tokom minule decenije, ali svakako Srbija zaostaje u Evropi po broju igračica, a najbolje srpske seniorske reprezentativke su već godinama u vrhu Starog kontinenta i sveta. Zatim, više od deceniju nema kluba iz Srbije u evropskim takmičenjima, a uprkos tome reprezentacija niže neverovatne uspehe… Podaci, zaista, za Ginisa.

U Srbiji imamo 3.500 igračica, uzrasta iznad 10 godina, 110 ženskih klubova i tri takmičarska ranga. To je vidan pomak naspram 1000 igračica i 40 klubova, koliko ih je bilo 2011. godine i tadašnja dva takmičarska ranga. Trudimo se da omasovimo žensku košarku, mnogo putujemo po Srbiji, obilazimo centre, pomažemo koliko možemo. Moram da istaknem važan podatak, nedavno smo od države dobili pomoć za klubove Prve i Druge lige. Na račune 12 klubova elitne lige uplaćeno je po 2.500.000 dinara, a svakom drugoligašu 600.000. Ta sredstva im mnogo znače. Inače, protiv sam klubova koje zovem članarincima, uzimaju članarine, a ne stvaraju igrače. Ja sam rasla u vreme SOFK-e. Nažalost, nemamo više trenere, pregaoce poput Zorana Kovačića Čivije, Bože Mitrovića, Dragoljuba Pljakića i ostalih iz stare garde, koji su obilazili škole i selektirali devojčice. U Savezu kao koordinator mlađih selekcija vredno radi Zoran Tir, ali bilo bi dobro da na nivou Srbije imamo više stvaralaca talenata”.

Ipak, bez sumnje, najbolji magnet i recept za masovnost su uspesi državnih seniorki, sve sami rezultati za ponos. A evo kada je Ana Joković bila najponosnija tokom prva dva potpredsednička mandata…

Ana Joković, Dejan Tomašević, Dragan Đilas
MN Press

Najponosnija sam bila kada smo otišli u Rio na OI, a zatim i osvojili bronzu. Mnogi se čude kada kažem da mi je olimpijska bronza draža od evropskog zlata, ali ja mislim da je jača od evropskog zlata. Ne samo zato što su OI najveće i najznačajnije takmičenje, nego i zato što smo imali mnogo teškoća posle EP u Budimpešti 2015. I zato što su devojke pokazale da evropsko zlato nije bila slučajnost, kako su neki komentarisali”.

Skoro svi snovi su joj se ostvarili, kako ističe, sve medalje, koje sticajem okolnosti nije osvojila kao igračica, stigle su je u ulozi funkcionerke.

Sve ono što nisam uspela kao igračica vratilo mi se u ulozi potpredsednice KSS. Osvojila bih i kao reprezentativka sigurno neku medalju da je naša ženska košarka imala tretman kakav ima sada. Ali velika satisfakcija su sva odličja osvojena u ovih deset godina. Jedina sam rekla da 2015. godine da osvajamo medalju, nisam baš znala da će da bude zlatna, ali pobedničko postolje sam zacrtala. Tada sam predvidela i da ćemo otići u Rio, a evo, ispuniće mi se san da odemo na dve uzastopne OI, a ostvarilo nam se da vežemo pet učešća na EP, da odemo na jedno SP, 2014. godine. Samo nam je promaklo SP 2018. u Španiji, ali zato sada razmišljamo uveliko o SP 2022. u Australiji. Uslov je da naš tim bude među prvih pet na EP dogodine i da potom prođe kvalifikacije”.

Funkcionerske medalje i nagrade

Po završetku igračke karijere bila je sportski direktor Voždovca, a 2011. godine postaje potpredsednica KSS, za žensku košarku, koja je u doba Anine vladavine osvojila osam medalja, tri seniorske i pet mlađih selekcija.

Pamti se titula na EP 2015. godine u Budimpešti i dve bronzane medalje, na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine i na EP 2019. godine u Beogradu. U periodu uspona, 2013. godine seniorke su zauzele 4. mesto na EP, a godinu kasnije 8. mesto na SP i jasno najavile podvige, koji su usledili.

A odličja mlađih selekcija su: juniorsko EP (2012. bronza, Bukurešt, 2013. bronza, Vukovar, 2017. srebro, Šopron), EP mladih srebro 2018. godine, Šopron i kadetski EP B divizije, 2013. zlato i ulazak u A diviziju, Portugalija.

Kao uspešan sportski funkcioner Jokovićeva je dobila Majsku nagradu 2017. godine, najveće društveno-sportsko priznanje Republike Srbije u oblasti sporta.

Dakle, jasno se nameće i jedina, za sada, neostvarena želja.

Moj jedini neostvareni san je medalja na SP. Nadam se i verujem da je i to moguće”.

Iskustvo nas uči da moramo da verujemo u svako Anino proročanstvo, jer nije zasnovano na besmislicama i pukom sanjarenju, već na žestokom radu i kvalitetu logistike u Savezu i naravno, igračkog i stručnog dela.

Imamo uhodan sistem rada, koji je postavljen 2011. godine, zaživeo je i sprovodi se na najbolji način. Sve rešavamo po zacrtanim principima i modelima, a neke stvari, iskusno u hodu. Meni lično je pomoglo rukovodeće iskustvo iz Voždovca, ali pre svega ono iz igračkih dana tokom 10 godina u reprezentaciji. Tačno znam šta mi je kao igračici nedostajalo i šta reprezentacija u svakom trenutku očekuje od Saveza. Da je nekada bilo kao što je sada naš nacionalni tim bi postizao više uspeha i osvajao medalje kasnih devedesetih i početkom dvehiljaditih, jer smo imali sjajne generacije igračica. Nikada neću prežaliti EP 2003. u Grčkoj, na kojem sam igrala, a imali smo “drim tim”. Splet okolnosti i nedovoljna briga su učinili da ostanemo bez većeg uspeha, a bile smo viđene za medalju”.

Ali zato pun džak “funkcionerskih” medalja. Osvojila ih je čak osam. Od toga tri seniorske i pet sa mlađim selekcijama. A već se u glavi, u kancelariji u Sazonovoj ulici i na parketu kuju buduća odličja. Postoji jasna strategija srpske kovnice medalja, od koje Ana Joković i saradnici ne odustaju. A zašto bi se i menjale dobitne kombinacije? Ali neki zadaci se logično nameću.

Uslov za dalje uspehe je razvoj struke i domaćih klubova i učešće naših timova u evropskim takmičenjima. Klubovi ne ulažu u stručni kadar, ne plaćaju trenere i oni odlaze u inostranstvo. Taj problem bismo mogli da rešavamo i tako što bi stariji, iskusniji stručnjaci aktivnije prenosili znanje naslednicima. Zatim, još jedna bitna stvar, 2002. godine naša zemlja je imala poslednji put predstvanika u Evroligi, bila je to Budućnost, u kojoj sam tada igrala, a 2013. u FIBA Evrokupu se takmičio Partizan, pod vođstvom Marine Maljković. Nemamo klupske predstavnike u nijednom evropskom nadmetanju, a reprezentacija nam je bila šampion Evrope 2015. godine i od 2019. smo bronzane. Svi se čude kako je to moguće”.

Verovatno odgovor na te zaista opravdane dileme može da bude i pravovremeno donošenje ključnih odluka, od strane Saveza i stručnog štaba reprezentacije. Idealno bi bilo da nacionalni tim čine samo domaće igračice, ali u trenutnoj situaciji angažovanje strane igračice ima svrhu, itekako…

fiba.basketball

“I kada je dovođena Daniel Pejdž bila sam protiv, nisam pristalica strankinja u reprezentaciji, ali pokazalo se da je to rešenje bilo pravo. Jednostvano, svaki potez naše selektorke Marine Maljković je za čistu desetku, pa tako i dovođenje Pejdžove i nedavno angažovanje Ivon Anderson, koja se odlično uklopila i odigrala sjajno u mehuru u Turskoj”, realna je Jokovićeva.

Za kraj razgovora za Sport Klub shodno njenom ratničkom mentalitetu pitamo je kada joj je bilo najteže minule decenije.

“Bilo mi je veoma teško kada smo na OI u Riju imali skor 0-3, ali sam kasnije osetila da pobeđujemo Australiju i da je medalja na dohvat ruke. Bila mi je teška 2017. godina, kada nismo osvojili medalju na EP, zbog raznih pehova, povreda i promene selektora. A kad bolje razmislim, bilo mi je najteže tamo gde nam je bilo i najlepše, na EP u Mađarskoj 2015. godine, taj put do zlata…

I naravno, sledi Anina novogodišnja poruka:

Svim sportistima, posetiocima portala Sport Klub, svim ljudima u Srbiji i širom planete želim srećnu i pre svega, zdravu Novu godinu. Uvek kažemo zdravlje je najvažnije, a u 2020. godini smo se baš uverili u to. Ako bude 2021. godina srećna i zdrava, onda će biti i uspešna”.

I još nešto od Ane svim mladim sportistima željnim uspeha, uz podršku i lepa pouka:

Uspeh je pronalaženje zadovoljstva u davanju, više od onoga koliko uzimaš”.

Da, to je Ana Joković. Mirno i racionalno gleda na stvari, na trofejnu prošlost i sadašnjost i na izazovnu budućnost. Svesna novih mogućnosti. Zadovoljna urađenim, nadahnuta ciljevima postavljenim. Preostaje da vidimo šta nam je to lepo spremila za narednih pet godina.

Zlatko Bolić, Ana Joković
KSS

 

 

 

Komentari

Vaš komentar