Antonin Panenka i beogradska legenda

Blog ostalo 24. jan. 202110:00 > 9:231 komentar
Podeli:
Tullio M. Puglia, Getty Images Sport

Fudbalski svet je u oktobru prošle godine obradovala vest da je borbu sa korona virusom dobio legendarni češki as Antonin Panenka, koji je jedno vreme u bolnici u Pragu bio priključen na respiratore.

Čovek prepoznatljiv po svojim karakterističnim brkovima ušao je istoriju najpopularnijeg sporta na svetu 20. juna 1976. u Beogradu kada je pogotkom iz penala u finalnom susretu sa SR Nemačkom doneo reprezentaciji tadašnje Čehoslovačke prvu (i jedinu) titulu šampiona Evrope. Ipak, više od te titule, sada 73-godišnjeg “pan Panenku”, je te večeri na “Marakani” u svet fudbalskih legendi lansirao način na koji je majstorski ali može se reći i drsko izveo taj odlučujući udarac.

Čehoslovački reprezentativac je u toj petoj seriji izvođenja najstrožih kazni hrabro “potkopao” loptu, koju je prevareni golman Pancera Sep Majer, dižući se iz svog levog ugla, samo nemoćno posmatrao dok se polako spuštala u njegovu mrežu. Bio je to udarac koji je zauvek promenio svet fudbala. Njegov izvođač ga je u Beogradu “patentirao”, pa ovaj udarac već četiri ipo decenije nosi ime po “originalnom pronalazaču” – Panenka. Nakon Antonina su mnogi, manje ili više poznati fudbaleri, na ovaj način izvodili penale ali, i pored majstorstva nekih od njih, spomenuti način realizovanja jedanesteraca će zauvek biti vezan za njegovog hrabrog tvorca, rođenog 2. decembra 1948. godine u Pragu.

Povezane vesti

On je kasnije objasnio da je na ideju da na ovakav način izvodi udarce sa bele tačke došao zbog želje da izmeni dotadašnji loš bilans koji je “u borbi za čokoladu i pivo” imao sa klupskim drugom, golmanom Bohemiansa Hruškom. Njih dvojica su se nakon gotovo svakog treninga ovoga praškog kluba kladila ko će biti uspešniji posle udaraca sa jedanaest metara, a budući heroj Čehoslovačke je morao na početku da poraze u dvoboju sa “jedinicom“ svog tima plaća kupovinom čokolada i piva za Hrušku.

Bio je stvarno dobar pa sam izgubio puno novaca, čokolada… Shvatio sam, međutim, da se golmani najčešće bacaju u jednu stranu pa sam pomislio da bi takav udarac po sredini gola mogao biti dobar. Onda sam počeo da koristim svoj trik i odjednom sam počeo da pobeđujem Hrušku. Loša stvar je bila što sam od silnih čokolada počeo da se gojim,“ prisećeo se tih praških “ranih radova” Panenka.

U godini (1976.) koja je predstavljala vrhunac njegove karijere fudbaler Bohemiansa je izabran u idealni tim završnog turnira Prvenstva Evrope i naravno proglašen za najboljeg fudbalera u tadašnjoj zajedničkoj državi Čeha i Slovaka. U dresu sa državnim grbom nastupio je na još dva velika takmičenja – Prvenstvu Evrope 1980. u Italiji i Mundijalu održanom dve godine kasnije u Španiji, gde njegovi saigrači i on nisu bili tako uspešni kao na šampionatu Starog kontinenta čiji je domaćin bila Titova država.

Panenka i drugovi su istina u Italiji 1980. osvojili treće mesto pošto su zahvaljujući boljem izvođenju penala savladali selekciju domaćina sa 9:8, a junak naše priče je tog 21. juna u Napulju bio među onim čehoslovačkim fudbalerima koji su sa bele tačke matirali Zofa. Na Svetskom šampionatu na Pirinejima 1982. godine ova generacija se oprostila od međunarodne scene već nakon prve faze takmičenja. Strelac jedina dva pogotka za nekadašnje evropske prvake na ovom Mundijalu je bio upravo “originalni pronalazač” iz Beograda, pošto je u utakmicama Grupe 4 sa Francuskom i Kuvajtom zatresao mreže pritivnika udarcima sa jedanaest metara.

Antonin je, posle 14 godina provedenih u Bohemiansu, nastavio 1981. karijeru u bečkom Rapidu. Sa ovim klubom je osvojio dve titule državnog prvaka i tri Kupa Austrije, te 15. maja 1985. u Roterdamu bio akter (ušao na teren kao zamena u 67. minutu) finalnog dvoboja Kupa pobednika kupova u kome je tim, čija je prva zvezda bio golgeter Hans Krankl, poklekao (1:3) pred Evertonom. Panenka je igračku karijeru okončao u austrijskim nižerazrednim klubovima ali je i dalje ostao u fudbalu.

Čovek koji je u vremenu najveće slave 1980. godine dobio epizodnu ulogu u čehoslovačkom filmu “Sonata za crvenokosu” je, po povratku u sada nezavisnu Češku Republiku, u svom Bohemijansu radio kao pomoćni trener, a zatim obavljao i razne funkcionerske uloge. Počasni predsednik ovog praškog kluba se 2014. neuspešno oprobao kao kandidat za Senat parlamenta Češke, dok mu je šest godina ranije predsednik Republike Vaclav Klaus dodelio državnu nagradu – medalje za zasluge prvog stepena.

Panenka je u domovini nosio dres samo jednog kluba, Bohemiansa, za koji je prvi put zaigrao u čehoslovačkoj elitnoj ligi u sezoni 1967/1968 kada je zabeležio tri nastupa. Ofanzivni vezni fudbaler koji se odlikovao preciznim dodavanjima i dobrim izvođenjem slobodnih udaraca, ubrzo se ne samo ustalio u prvom timu, već i postao jedan od “stubova” praške ekipe koja je tih godina bila u senci poznatijih gradskih rivala Sparte i Dukle (Slavija je u to vreme tavorila u prosečnosti) i daleko od čehoslovačkog fudbalskog vrha. Prvu i jedinu titulu prvaka države Bohemians je osvojio u sezoni 1982/1983 kada je njegov najpoznatiji fudbaler igrao za Rapid. Pošto praški klub sve do sezone 1975/1976 nije uspeo da izbori plasman ni u jedino evopsko klupsko takmičenje, Antonin je jedinu šansu za sticanje međunarodne fudbalske afirmacije imao kao reprezentativac Čehoslovačke.

Antonin Panenka
REUTERS/Charles Platiau

Za selekciju dvostrukih vicešampiona sveta (iz Italije 1934. i Čilea 1962.) je debitovao 6. septembra 1973. u utakmici kvalifikacija za Svetsko prvenstvo sa Škotima u Glazgovu koji je njegov državni tim izgubio sa 2:1. Selekcija sa Ostrva je kao pobednik grupe otišla na Mundijal u SR Nemačku dok su ujedinjeni Česi i Slovaci ovo takmičenje morali da posmatraju putem TV ekrana. Tada niko nije mogao ni da pomisli da će se upravo oni popeti na evropski fudbalski Olimp samo dve godine kasnije.

Čehoslovaci su sredinom sedamdesetih godina prošlog veka imali kvalitetnu reprezentaciju ali ne i tim koji je svojim vrednostima spadao među one najbolje na evropskoj i svetskoj sceni. Kvalifikacije za Prvenstvo Evrope su okončali kao pobednici grupe posle čega su u četvrtfinalu za protivnika dobili selekciju Sovjetskog Saveza koju je tada predvodio as kijevskog Dinama Oleg Blohin. U prvom duelu odigranom u Pragu 24. aprila 1976. domaćini su trijumfovali sa 2:0, a Panenka je u 47. minutu pogodio mrežu golmana Zbornaje komande. Revanš u Kijevu je okončan bez pobednika (2:2), pa su se izabranici selektora Vaclava Ježeka neočekivano našli među učesnicima završnog turnira koji je u junu te godine održan u Beogradu i Zagrebu.

U Jugoslaviju su otputovali kao autsajderi kojima niko od stručnjaka nije davao šanse da se, u konkurenciji finalista prethodnog mundijala SR Nemačke i Holandije, te reprezentacije domaćina, mogu popeti na evropski fudbalski tron. Panenka i drugovi su u polufinalu, odigranom 16. juna 1976. na zagrebačkom “Maksimiru” odmerili snage sa selekcijom aktuelnih vicešampiona sveta koju je predvodio “leteći Holanđanin” Johan Krojf. Očekivalo se da će protagoniti “totalnog fudbala” u ovom duelu potvrditi svoju superiornost ali su Čehoslovaci u 18. minutu poveli pogotkom Ondruša. Tu prednost su čuvali sve do 73. minuta kada je Ondruš pogodio i mrežu svoga golmana Viktora, pa je utakmica otišla u produžetke. U njima su, suprotno predviđanjima onih koji su verovali da će “tulipani” konačno doći na svoje, dominirali fudbaleri iz tadašnje države članice “istočnog bloka”. Pogoci Nehode (114.) i Veselog (118. minut) odveli su Čehoslovake u završni meč evropskog šampionata, a legendarni zagrebački radio komentator Ivo Tomić je u odjavi prenosa utakmice iz „Maksimira“ izrazio nadu da će im protivnik u utakmici za titulu biti selekcija Jugoslavije.

Poželimo slovensko finale„, poručio je Ivo.

Nakon prvog poluvemena drugog polufinalnog susreta, u kome su Plavi na “Marakani“ protiv tadašnjih svetskih šampiona vodili sa 2:0, činilo se da će se Tomićeva želja ispuniti. U nastavku susreta se, međutim, probudio do tada uspavani “Elf”. Nemci su, zahvaljujući pogotku Floea i het-triku rezerviste Ditera Milera, posle 120 minuta igre drugi put uzastopno postali finalisti Prvenstva Evrope, ostavivši Jugoslovene da tuguju za propuštenom šansom.

Usledio je 30. jun 1976. godine, ispostaviće se najveći dan u fudbalskom životu tadašnjeg veziste Bohemiansa ali i ostalih čehoslovačkih reprezentativaca koji su te večeri istrčali na travnjak “Marakane”. Bodreni od oko 30.000 gledalaca okupljenih na našem najvećem stadionu, Ježekovi austajderi su hrabro ušli u odlučujući dvoboj i već nakon 25. minuta vodili sa 2:0. Prvi šok Nemcima priredio je Švehlik u 8. minutu, da bi 17 minuta kasnije Dobijaš preciznim udarcem sa ivice šesnaesterca savladao Majera i doveo fudbalere iz zemlje “dobrog vojnika Švejka” u situciju da im se smeši senzacionalni trijumf u Beogradu.

Nakon što su Čehoslovaci propustili da ubrzo postignu i treći gol, Diter Miler je u 28. minutu vratio branioce titule u igru. Panceri su “pojačali gas” ali i pored brojnih stvorenih prilika nisu uspevali da savladaju sjajnog golmana Viktora. A onda je u 89. minuti, nakon kornera, Helcebajn iskoristio verovatno jedinu grešku čehoslovačke “jedinice” i udarcem glavom odveo utakmicu u produžetke.

Pošto ni posle dodatnih 30 minuta nije bilo pobednika, prvi put u istoriji finalnih mečeva Prvenstva Evrope pitanje šampiona Starog kontinenta je rešavano izvođenjem udaraca sa bele tačke. Sva prva četiri čehoslovačka izvođača (Masni, Nehoda, Ondruš i Jurkevik) su sigurno pogodili mrežu, dok su na drugoj strani precizni bili Bonof, Floe i Bongarc. Loptu je na kraju četvrte serije na belu tačku namestio napadač Bajerna Uli Henes, a zatim uputio neprecizan šut preko prečke Viktorovog gola. Ishod finala je sada bio u nogama Antonina Panenke. Njegov pogodak u petoj seriji donosio je dvostrkim vicešampionima sveta senzacionalno penjanje na evropski Olimp, dok bi u slučaju promašaja Nemci ponovo bili vraćeni u “život”, a on, u najmanju ruku, pretrpeo kritike sunarodnika zbog propuštene šanse da Čehoslovačku odvede među kontinentalne fudbalske besmrtnike.

Dvadesetsedmogodišnji zdepasti praški “brkajlija” se samouvereno zatrčao, da bi onda, kao da je na treningu, blago potkopao loptu koja je završila put na sredini mreže. Bila je nedostižna za jednog od najboljih svetskih golmana Sepa Majera koji je, bacivši se prethodno u svoju levu stranu, mogao samo da konstatuje da je “beogradska priča” okončana porazom njegove reprezentacije.

Heroj Čehoslovačke Antonin Panenka je trčeći sa visoko podignutim rukama proslavljao najspektakularniji ali i najvažniji pogodak u karijeri, a uskoro se našao na zemlji u zagrljaju razdraganih saigrača. Novitet koji je “uveo u igru” kako bi u nadmetanju za pivo i čokolade bio uspešniji od golmana Bohemijansa Hruške mu se višestruko isplatio – ne samo da je postao šampion Evrope, nego i vlasnik svetski poznatog “patenta” koji će zauvek nositi njegovo ime.

Decenije su prošle od istorijske utakmice u Beogradu, a zaslužni praški penzioner poslednjih godina ima to zadovoljstvo da za medije komentariše i ocenjuje kvalitet “panenki” koje u 21. veku izvode njegovi imitatori, najpoznatiji svetski izvođači najstrožih kazni. Pohvalio je Mesija za način na koji je realizovo penal u utakmici sa Hetafeom ali su njegovom srcu, čini se, najdraže “panenke” koje u pogotke pretvara štoper Reala Serhio Ramos.

Naravno, znam da Ramos izvodi jedanaesterce u mom stilu. Zbog toga se Beograd 1976. ponovo vraća u naše živote. Kakvo sećanje i jeza! Zaista sam ponosan što je Ramos razvio ukus za pucanje takvih penala, kao i drugi igrači najvišeg nivoa.“

Rado se priseća svog najvažnijeg trenutka u karijeri ali ističe kako bi verovatno u tadašnjoj komunističkoj državi trpeo teške posledice da kojim slučajem udarcem sa bele tačke nije matirao Sepa Majera.

Ponosan sam na taj udarac, ali malo mi smeta što je zbog njega zaboravljeno sve ostalo što sam postigao u karijeri. Da mi udarac u finalu nije uspeo, da sam promašio, verovatno bih sledećih 30 godina radio na traci u fabrici. A možda bi i tadašnji komunistički režim pomislio da sam se rugao narodu… I ne bih se dobro proveo“.

Želimo vam dobro zdravlje i još mnogo godina života pane Panenka!

Komentari

Vaš komentar