Srpska košarka obeležava vek postojanja i dok promiču stoletne slike, seta, nostalgija i ponos podsećaju... Gotovo da nema više savremenika, ispisnika kraljice igara. A sve je manje i posleratnih košarkaških pionira. Jedna po jedna živa legenda odlazi u večnost, a njihove životne priče, smeštene među obručima, satkane od košarkaških mreža i mrežica, ostaju za buduća pokolenja. Da podučavaju i povezuju.

Povezane vesti

Jelenina posebna hemija pod obručima

Skener

8. mar 2023 2

Skener

8. mar 2023 2

Kraljica Sonja u službi carice Teodore

Skener

11. jan 2023 2

Skener

11. jan 2023 2

Mihovil Nakić: Vi, Srbi ste vrlo duhovit narod

Skener

21. dec 2022 11

Skener

21. dec 2022 11

Radovan Bata Radović nije dočekao vekovni jubilej, napustio nas je pre nešto više od pola godine, ali ostaju uspomene na jednog od poslednjih starih košarkaških asova i boema. Legendarni reprezentativac i igrač OKK Beograda i Partizana posle blistave sportske karijere nije se eksponirao, ali i van reflektora glavne scene, živi mit o njemu.

Mnogi ljubitelji košarke savremenog doba ga možda nisu prepoznavali na ulici, ali su znali da postoji čuveni Bata Radović, koji je nosio zastavu Jugoslavije na otvaranju OI 1960. u Rimu. Bilo je to prvo, istorijsko učešće jugoslovenskih košarkaša na najvećoj svetskoj sportskoj smotri, kada je stasiti barjaktar ušao u carstvo besmrtnih.

Dostojanstveni as je nosio državnu zastavu, kao i gene iz crnogorskih, donjomoračkih vrleti, a malo ko je znao da su u tom ponosnom hodu rimskim olimpijskim stadionom bili utkani i koraci sedmogodišnjeg dečaka. Malog, velikog borca. Na putu ravnicom, sam, iz Loznice ka Beogradu, u potrazi za preživljavanjem, opstankom, u jeku rata…

Cake i čari otvorenih terena

Bata je rado prepričavao razne dogodovštine, pa se tako sećao pravila igre kada je posed lopte trajao „beskonačno“.

„Bora Stanković se dosetio kako da doskočimo daleko jačoj Zvezdi. Rasporedi nas petoricu na pet krajeva terena i kaže da se samo dodajemo. Protivnički igrač dok stigne do našeg s loptom, ovaj je već dodao saigraču i nije bilo šansi da nam oduzmu loptu. I tako, maltene, celo poluvreme. I naš Brka iz kluba donese kafu na poslužavniku i krene da služi igrače Zvezde. Smejala se publika, a i mi na terenu. Igralo se po vetru i kiši, nije bilo patika broj 45 za mene, a po šljaci su stradala stopala. Dobro se sećam 1957. godine, vladao je azijski grip, imao sam temperaturu 38, a moramo u Tuzlu. Predsednik kluba mi kaže, ako izgubimo ispadamo iz lige. A tamo teren u nekim kockama, pljušti kiša. Zanimljivo, igrao sam kao u transu, 49 koševa sam dao bez promašaja i pobedismo. Bilo je svega na utakmicama pod vedrim nebom, svi su koristili prednosti domaćeg terena, igrali ih ranije, da gosti dođu umorni, nenaspavani. Zakazivali smo Olimpiji mečeve po najvećoj vrućini, mi navikli na žegu, a Slovenci nisu mogli da dišu“.

„Otkako sam 1959. godine na Mediteranskim igrama u Libanu nosio zastavu na otvaranju nekako je postalo uobičajeno da tu ulogu i kasnije dobijam. Malo čudno, jer bilo je na tim takmičenjima naših boljih sportista od mene, ali mene su valjda birali zato što sam pristojno izgledao. Između ostalog, dobra stvar je bila što sam zbog toga na OI u Rimu imao status rukovodioca, pa sam mogao da naručim automobil za obilazak grada. I ja sam to koristio i onda smo Neca Đurić, Rica Gordić, Sija Nikolić tako upoznavali Rim. Poznato je i da sam poput sovjetskog dizača tegova Jurija Vlasova nosio barjak sa zastavom u jednoj ruci. Rekao sam, kad može on, mogu i ja, ali, istine radi, nisam uspeo tokom celog defilea, već onaj najvažniji deo, ispred glavnih tribina“, ispričao je Radović za Sport Klub prošle godine.

Logično, nije voleo da priča o surovom detinjstvu, ali ostalo je nekoliko njegovih video i audio svedočenja, između ostalog i baš to poslednje, sudbinsko, snimljeno na „Sport Klubu“, svega nekoliko dana pre Batine smrti, 25. avgusta 2022. godine.

Radovan Radović je rođen 19. januara 1936. godine u Kučevu, dok mu je otac bio tamo na službi, a inače su živeli u Beogradu. Otac Marko, poreklom iz Donje Morače, iz rodoslova u kome je i Amfilohije Radović, bio je početkom rata oficir, u dva navrata je hapšen od Nemaca, prvi put beži u partizane, a drugi put su ga poslali u logor na Banjici, a zatim i u Mathauzen. U međuvremenu, Batinu majku Angelu od četničkog noža spasava otac Živorada Lazića (scenarista serije “Građani sela Luga”), a brigu o budućem košarkaškom asu preuzima rodbina iz Loznice. Međutim, Batinog teču ubijaju Nemci i hapse celu porodicu, samo starija sestra od tetke uspeva da ode u partizane. Maleni Radović ostaje sam u kući sa 7 godina i upućuje se kod druge tetke u Beograd, gde stiže posle tri dana, putujući vozom, kolima, autobusom i peške…

Posle rata, Batin otac je bio komandant milicije u Smederevu, zatim inspektor kontrolne komisije kod Kardelja, a majka direktor agencije Jugoslovenskog rečnog brodarstva, ali usledila je nova golgota familije Radović. Marko Radović je 1949. godine zbog Informbiora preplivao Dunav i prebegao u Rumuniju, a majku ondašnja vlast odvodi u zatvor u Požarevcu, pa u Glavnjaču, a kasnije na Goli otok. Radovan Bata Radović ponovo ostaje sam i već sa 13 godina počinje da radi najteže fizičke poslove, na železničkoj stanici Dunav je za nadnicu utovarao ugalj i kreč.

Incident sa profom, putešestvija i tuča

Sećao se Bata i incidenta sa profesorom Acom Nikolićem i teških gostovanja u Zadru…

„Pred utakmicu u Zagrebu sa Lokomotivom, starom mušterijom, kažem Aci da polažem ispit i da ću doći avionom, a on neće ni da čuje. I ostanem, položim ispit, dođem avionom i pobedimo, ali Aca dve nedelje nije govorio samnom, a bili smo jako bliski… Neka putovanja su nam teško padala. Išli smo vozom, u kojima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli sedenje. Najteže gostovanje je bilo u Zadru, vruć teren, težak rival, a naporan put. I tako, umorni posle utakmice idemo na voz u kojem nema mesta, bilo je strašno. Kad god je mogao pomogao bi nam Milutin Mrkonjić, da dobijemo poseban vagon, tamo i nazad. Pomagao je svom Radničkom, ali i drugim klubovima. A u vezi Zadra pamtim kako su nas tukli navijači. Dade im jednom Korać pobedonosni koš, sjuri se publika na teren, jedva smo stigli do svlačionice i tu smo sedeli tri sata. Dođe Josip Đerđa i kaže mi, izađite da odemo malo u grad, ne brinite, ja sam sa vama. Kad smo izašli, navijači prebiše i nas i Đerđu…“

„Nerado se sećam toga… Najteže mi je bilo da istovaram grafit i kreč“, bilo je sve što je izjavio o tome izjavio Radović.

Ali zato, sa mnogo ljubavi i strasti je pričao o sportskim počecima u Beogradu, a zbog sjajnih fizičkih predispozicija bio je višestruko talentovan.

„Ima tu i genetike, otac mi je bio član sokola, bavio se gimnastikom i plivanjem, a majku pamtim kao lepoticu, poticala je iz izuzetno lepe familije Marinković, a kasnije sam saznao da je i ona bila talentovana za sport. Kad god su bili neki vašari i takmičenja svi su pitali da li će doći Marinkovićeva, ako je odgovor bio potvrdan, odustajale su konkurentkinje, jer se znalo unapred da moja majka pobeđuje. Zbog svega toga bio sam sportski tip, postao sam 1950. godine pionirski prvak Beograda u plivanju, na 50 metara kraul, igrao sam u rukometnoj reprezentaciji Beograda, ali i odbojku kod Sirotanovića, a bavio sam se i atletikom, bacanjem kugle i skokom u vis. U plivačku sekciju Beogradskog plivačkog kluba sam se upisao, jer se tamo dobijala užina, a ponekad i sendvič“.

Međutim, kada je 1952. godine osetio čari sporta pod obručima, više nije imao nikakvu dilemu, košarka je postala njegova najveća ljubav.

„Išao sam u Petu beogradsku gimnaziju, u tom periodu se zvala Prva ženska gimnazija i sa 16 godina sasvim slučajno sam se našao na balkonu sale u kojoj su trenirali juniori Metalca, kako se nekad zvao OKK Beograd, trener Dragan Glišić je video da sam viši od ostalih i pozvao me da siđem na teren. Tako je sve počelo i jako sam se vezao za OKK Beograd u kojem je Bora Stanković bio prvi trener, a Glišić i Todor Lazić su vodili mlađe selekcije. Mnogo smo voleli trenere i košarku i nije nam bilo teško da dva puta dnevno treniramo, ujutru rano pre škole i popodne. Tako da priče da se nekad malo treniralo ne piju vodu. Naprimer, Zvezda je imala 10, 12 juniorskih timova, što dovoljno govori o ozbiljnosti i masovnosti. Trenirali smo na terenu OKK Beograda kod glavne Pošte, a kasnije je država uzela taj plac za zgradu televizije, a nama dodelila onaj u ulici Zdravka Čelara. I iz tog kluba su tada iznikla tri reprezentativca Korać, Gordić i ja. U to vreme je otvoren stadion na Tašmajdanu, gde smo pratili žensko EP. A ženske reprezentacije su bile lepe, pogotovo naša, sve su to bile vrlo lepe žene“.

Vrtoglavo se odvijao uspon mladog Radovića, već 1954. godine je priključen treninzima prvog tima, godinu kasnije debituje u Prvoj Saveznoj ligi. Te sezone na 15 utakmica postiže 118 poena (prosek 7,9 po utakmici) i treći je strelac tima. OKK Beograd tada ispada iz elite i takmiči se u Srpskoj ligi, gde Bata dominira i ima velike zasluge za povratak kluba u najviši rang, u kojem će startovati sa novim timom, sa Koraćem i Gordićem na čelu, ali bez Radovića.

Đakonije u Italiji i nestvarni Ameri

Boravak u Italiji, na predolimpijskom turniru u Bolonji i na OI u Rimu 1960. godine i dueli sa čudesnim Amerikancima ostali su u posebnom sećanju.

„Najviše su nas iznenadili Mađari, koji su pili pivo za ručkom. Mi da smo spomenuli pivo, nama bi naši treneri glavu otkinuli. Dobismo u Bolonji ključnu utakmicu protiv Izraela i odosmo u Rim. A tek tamo, nema čega nije bilo u restoranu u Olimpijskom selu. Video Aca da smo za par dana svi nabacili po 3,4 kilograma. A i vaterpolisti još više. I stanu Aca i Boža Grkinić na kraj trake, kojom stižu naši natovareni poslužavnici i sa svakog sklanjaju dve trećine hrane. Amerikanci su bili superiorni fizički u Rimu, Robertson me je udario laktom u grkljan nisam mogao da dišem pet minuta. Iz tadašnje njihove petorke, kroz tri godine u prvih pet NBA lige bili su Džeri Vest, Oskar Robertson i Al Keli. Ali i naša košarka je bila već na ceni. Gledamo njihovu utakmicu i kažem Neci Đuriću, kad bi Kuzi igrao za nas i šutirao ovako desnom rukom sa levom nogom napred, Aca bi mu rekao nemoj više da treniraš. Sećam se i našeg meča sa Amerikancima kod nas, izlaze na teren i poslednji u koloni nosi mrežu sa loptama, a publika dobacuje „ua, ekonom“. E, taj ekonom nama dade 28 koševa“, ispričao je Radović.

Kako je Bata od malena bio navijač Partizana, a sestrin muž, pukovnik Dragoljub Stevanović, lako ga nagovara da predje u Humsku 1956. godine. Uz osmeh je pričao kako nije poslušao legendarnog Boru Stankovića, koji ga je uoči odlaska u vojsku upozorio da slučajno ne predje u Partizan.

„Nikad mi to nije oprostio, ali to su bile blage primedbe, u Borinom stilu“, pričao je Radović.

Godinama je sa Miškom Bojovićem, Đorđem Milojevićem, Blagojem Jankovićem, bio uzdanica Partizana ali samo 1966. godine je Partizan bio blizu titule kada su završili na drugom mestu iza Olimpije. U Humskoj su ga trenirali: Mirko Marjanović, Aca Nikolić, Boža Munćan, Borislav Ćurčić, Branislav Rajačić i Mile Novaković. Bio je sedam puta prvi strelac Partizana (najviše u istoriji kluba), dva puta drugi, bio je tri puta drugi strelac Prve savezne lige. Na večitoj listi crno-belih je treći strelac iza Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića, koje je uz Zorana Slavnića i Aleksandra Đorđevića smatrao najboljim igračima svih vremena na ovim prostorima.

Bata je bio neverovatno brz, snažan i skočan i imao sjajnu koordinaciju pokreta. A zanimljivo, dok je igrao bio je visok 187 cm, a kad je prestao da igra posle 30. godine porastao na 192 cm. Šalio se sa prijateljima da su oni ostarili, a da je on još u razvoju. Duhovito je komentarisao i večiti rivalitet sa Crvenom zvezdom.

„Zvezda nas je pobeđivala deset godina, ali mi kažemo da su oni bili zemljani prvaci, pošto se tada košarka igrala na zemlji i šljaci. Mi to ne računamo, ali smo im vratili dug našom pobedničkom decenijom i to na pravim terenima. To su naše interne šale, ali za igrače Zvezde me vežu lepa prijateljstva, dva puta sam, kao igrač Partizana bio njihov gost na stranim turnejama, što bi danas bilo nezamislivo“.

U Partizanu ostaje do 1968. godine, završava igračku karijeru sa 32 godine, Đorđe Andrijašević mu nudi da nastavi karijeru u Francuskoj, čak mu predlaže da igra ragbi, jer je fizički dominantan, ali Bata ostaje u Beogradu i kreće sa trenerskom karijerom.

Zaigrao je za seniorsku reprezentaciju posle tri godine bavljenja košarkom! Bilo je to 1955. godine na prijateljskoj utakmici sa Turskom, a četiri godine kasnije na Balkanijadi u Rumuniji je osvojio srebrnu medalju. Iste godine se okitio zlatom na Mediteranskim igrama u Libanu, a na EP u Turskoj tog leta Jugoslavija je sa samo jednim porazom zauzela deveto mesto.

Tokom osam sezona u nacionalnoj selekciji odigrao je, kako je isticao, „samo“ 70 utakmica, jer tada kalendar takmičenja nije bio pretrpan.

Obavezno prisustvo u „Maderi“

Za život Bate Radovića i njegovih saboraca iz sveta sporta i umetnosti neizbežno se vezuju kultne beogradske kafane.

„Kao klinci iz OKK Beograda svi smo bili redovni u „Složnoj braći“, a za vreme studija u kafani „Smederevo“ boravili smo dva puta dnevno. Tu smo imali problem sa vlasnicima kafane, jer je za našim stolom uvek bilo više od osam osoba, koliko je dozvoljeno. Od 1966. godine sam prešao u „Maderu“, u koju sam prethodno, kao tinejdžer, dolazio po hranu sa posudama, takozvanim porcijama. Imali smo „obavezu“ da u Maderu dolazimo bukvalno svaki dan i vikendom. U tom velikom društvu vladala je lepa atmosfera i prisno prijateljstvo. Družio sam se sa glumcima Ljubom Tadićem, Đuzom Stojiljkovićem, zatim sa Muharemom Pervićem, Bucom Mirkovićem. Od sportista za tim stolom su sedeli Toša Živanović, Božović, Predrag Đajić, Ivković, Bane Vukosavljević. Dan Tana je odavno u tom društvu, Perica Radenković otkako se vratio iz Nemačke, pa Lale Lučić, dolazio je i Ilija Petković…“, pričao je Bata u vreme korone i planirao nove susrete sa dragim ljudima.

Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine Bata i „plavi“ su završili učešće na izvanrednom šestom mestu, a na EP u Beogradu 1961. godine osvojeno je srebro, prva medalja Jugoslavije na velikom takmičenju. Radović je dres sa državnim grbom nosio i na Balkanijadi u Skoplju 1961. i Istanbulu 1962, kada je Jugoslavija uzela zlato, da bi se oprostio na Mediteranskim igrama 1963. godine u Napulju, sa osvojenom bronzom i kapitenskom trakom na dresu.

Iduće godine odlazi u vojsku u Kraljevo, gde malo radi sa Ljubodragom Ducijem Simonovićem, koji je kasnije postao proslavljeni reprezentativac i član čuvenog jugoslovenskog zlatnog tima na SP 1970. u Ljubljani.

Kada se osvrtao na karijeru nije propuštao da kaže da je igrao iz ljubavi, da je njegovoj generaciji košarka bila jedino zadovoljstvo. Uživao je na Kališu, tu je bilo i sporta i zabave, košarka, tenis, film, a zatim su svi špartali čuvenom štraftom, ulicom Knez Mihaila, gde se „sve dešavalo“.

Divio se očevima jugoslovenske i srpske košarke Nebojši Popoviću, Bori Stankoviću, Raši Šaperu i ponosio što je

u Partizanu igrao sa centrom Marjanovićem, a u reprezentaciji sa takvim veličinama kao što su Engler i Loci.

I napominjao je da bi ponovo išao istim životnim putem, da ga je košarka naučila najvažnijm stvarima na svetu, „da umeš da izgubiš, da ceniš kolektiv i sve saigrače u timu“, što mu je mnogo pomoglo u kasnijoj više nego uspešnoj poslovnoj karijeri.

Isticao je da su mu omiljeni saigrači Milojević Žutić, Bojović, Damjanović, a najbolji prijatelj u mladosti bio mu je legendarni Radivoj Korać, kojeg na terenu nije uspevao da zaustavi, jer „Žućka niko nije mogao da čuva“.

Završivši Ekonomski fakultet u roku još dok je igrao, zaposlio se u Centrotekstilu, gde je dogurao do funkcije direktora, radio je i u Centroturistu, u koji je primio mnogo sportista, pre svega, košarkaša, poput Žutića, Čermaka, Marojevića i drugih, kojima se ponosio i na tom polju.

Od 1968. do 1971. godine je kao trener vodio juniore Partizana, pa ženski tim crno-belih, da bi dve sezone bio i šef stručnog štaba muškog prvog tima, u kojem je trenirao i Svetislava Pešića. Međutim, u ekonomskoj struci je video sigurniju budućnost. Radio je u Energoprojektu, Geneksu, u Australiji, Češkoj, Nigeriji. U Rusiji se bavio privatnim biznisom do 2011. godine, kada se vratio u Beograd da provodi penzionerske dane u voljenom gradu sa porodicom i sa prijateljima u kultnoj kafani „Madera“.

Kako je pričao, dva puta se srećno ženio, sin iz prvog braka, Goran, bio je reprezentativac Jugoslavije u hokeju na ledu, a Ivan, iz drugog braka, bavio se skijanjem na vodi.

Radovan Bata Radović, legenda jugoslovenske i srpske košarke, sinonim za sportske i poslovne uspehe, simbol Beograda, boem, drugarčina…

Bio je realan, nikad lažno skroman, svestan svojih kvaliteta, ali se nije razmetao njima. Nosio ih je viteški samopouzdano, ali pre svega, dobroćudno. Imao je meru, gde, kada i koliko se pojavljivao u javnosti, s kim se družio, a cenio je prave vrednosti.

Takav je bio Bata barjaktar, ponos svih generacija…