Beše jednom jedna evropska titula u Istanbulu

Blog ostalo 16. apr. 202110:00 > 10:196 komentara
Podeli:
KK Partizan prvak Evrope 1992
KK Partizan NIS

Serđo Leone je svojevremeno napravio filmski omaž i lični postament „Beše jednom u Americi“, skoro pa, romantizovanu gangstersku priču, želeći da u istoriji sedme umetnosti ne bude upamćen samo kao reditelj špageti vesterna. Partizan sa 50-ak trofeja nije samo košarkaška priča „Beše jednom u Istanbulu“, ali je 16. april te davne 1992. godine, slava, praznik, istorija, prve i (dalje) jedine evropske klupske titule.

Kada se po 29. put seda u „vremeplov“, više ne postoje ni sagovornici, ni detalji, ma sekunde, koji u proteklim evociranjima uspomena nisu dotaknuti. Često na ivici patetike, od „trojkaške ruke Božje“ Aleksandra Đorđevića do „okruglih“ proslava, poput onih na deceniju, pa 20, a sledećeg proleća, čak 30 godina od najvrednijeg klupskog trofeja pod srpskim obručima. I svaki put proleti pitanje: ‘Može li repriza?’, a (negativan) odgovor već visi u vazduhu. Ne, sigurno, isključivo sa suvim, domaćim potencijalima, koje bi predvodili neki novi supertalentovani duet „Sale – Saša“.

Povezane vesti

Ne, sigurno iz „egzila“, kao što su crno-beli tada, od 21, čak 20 utakmica, na putu besmrtnosti, voljom i silom politike, odigrali daleko od njihovog Beograda. Uz svu zahvalnost Fuenlabradi, koja ih jeste domaćinski zagrlila.

Bila je to specifična godina, mislim da se to u istoriji sporta nijednom klubu nije desilo da gotovo sve mečeve odigra u gostima i završi sa titulom kontinentalnog šampiona. Naš Milenko Savović je napravio odličan izbor sa „domaćim terenom“ u madridskom predgrađu, iako je dilema bila Italija ili Španija. Tamo je uz nas uvek bio Radomir Antić, crno-bela, a i šire, fudbalska legenda. Taj običan svet Fuenlabrade nas je oberučke prihvatio, kao da smo njihovi ceo život. I dan, danas se pitam da li je bilo normalno da tamošnja publika ludo navija za neki klub iz Srbije, koja je već bila medijski razapeta zbog građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Sa tribina su nas „nosili“ i kada smo igrali protiv Estudijantesa, madridskog kluba, na svu zgranutost španskih medija,“ priseća se Dragan Todorić, nekadašnji prvotimac i funkcioner kluba iz Humske, u razgovoru za Sport klub.

Ali, čovek koji je u raznim klupskim rolama, učestvovao u osvajanju svih 47 trofeja, sumnjičavo vrti glavom na pitanje da li je realno da se ponovi istanbulska noć.

Ne samo Partizan, već i da pričamo o odlasku nekog drugog srpskog kluba barem na fajnal for Evrolige, mnogo teško. Vremena su se drastično promenila. Možda je plasman Partizana na F4 2010. godine u Parizu bio poslednji košarkaški trzaj nekog iz ove zemlje da napravi veliki rezultat. Već dugo „igraju“ budžeti, i to basnoslovni. Neki sa ovih prostora nemaju taj problem, ali teško da mogu da naprave sportsku priču. Moguće je i da se desi da se u Partizan „strovali“ veliki novac, mada je potrebno i ono „nešto“ više od pukih finansija. A da sve to poveže, sa ovih prostora, sposoban je samo moj klub. Ipak, u skorije vreme ne verujem. Mi još saniramo stare dugove, tekuća sezona je takva, kakva jeste… Imali smo veliku šansu, prošle godine u ovo vreme, da nešto uradimo za navijače, izborimo povratak u Evroligu, ali, desila se korona. Nadam se da ćemo sa novim sportskim menadžmentom (Zoran Savić) krenuti kao u dobrim, starim, trofejnim godinama.

Gde su, šta rade

Od trenera početnika, Željko Obradović je postao jedan od najtrofejnijih sportskih stručnjaka, prevazilazeći košarkaške okvire. Dovoljno je spomenuti devet evropskih kruna, rekord koji će teško neko u bližoj budućnosti oboriti. Ove sezone odmara od obruča. Predrag Danilović je predsednik Košarkaškog saveza Srbije u drugom mandatu. Aleksandar Đorđević je kouč bolonjskog Virtusa, a kao selektor Srbije je osvajao evropski, svetski i olimpijski vicešampionski naslov.

Željko Rebrača i Slaviša Koprivica se bave privatnim biznisom. Zoran Stevanović je šef, a Vlada Dragutinović direktor mlađih kategorija Partizana. Ivo Nakić je agent u menadžerskoj ageniciji Bila Dafija, Mlađan Šilobad je izvršni direktor crno-belih, a Nikola Lončar je donedavno bio sportski direktor u Humskoj. Na žalost, Dragiša Šarić je jedini prvotimac iz 1992. koji je preminuo 2008. godine od posledica srčanog udara.

Iz šire klupske postave, u Partizanu su, kao i pre skoro tri decenije, dr Momčilo Jakovljević, zamenik direktora KBC „Dragiša Mišović“, referent Vuk Rajković, Stevanović, Todorić, Šilobad, Dragutinović i, neuništivi ekonom Nikola Tomašević.

Do tada, u crno – beloj familiji, snovi, kao što je na javi sanjao Aleksandar Đorđević, u sezoni 1991/92, da kao kapiten stigne u rodni Beograd sa trofejom u rukama, pravo iz Istanbula, gde se igrao završni turnir Kupa šampiona. Tog najvrednijeg trofeja, skoro u zoru 17. aprila, na beogradskom aerodromu, seća se i autor ovih redova, u zagrljaju Radojice Nikčevića. Na vratima JAT-vog Boinga, prvi se pojavio predsednik Partizana, sa izrazom (ne)verujućeg lica da će „neko jutro promeniti sve“. Da ta čarobna titula sa Bosfora možda čarobno nestane koliko je bila (ne)stvarna.

A desetak sati ranije, finale za istoriju i one sa jačim nervima. Crno-beli su odigrali sjajno prvo poluvreme protiv Huventuda, vodili sa desetak poena i, ništa nije slutilo na triler završnicu. Osam sekundi pre kraja, posle pomalo haotično organizovanog napada, bek katalonskog kluba, Tomas Đofresa, nekako je uspeo da ugura loptu u koš (70:68) i činilo se da je pitanje evropskog šampiona rešeno, ali… Koprivica je zahvaljujući Huanu Moralesu, koji je posle koša Đofrese prosto „stavio“ loptu u ruke srpskom krilnom centru, dodao Aleksandru Đorđeviću. Usledio je „sprint“ preko celog terena, najbolji evropski plejmejker se diže preko Tomasa Đofrese, totalno bez balansa i, pogađa trojku uz zvuk sirene – 71:70 za novog evropskog prvaka.

Tada se drugačije obračunavalo aktivno vreme, pa nam je Morales, pošto je nespretno reagovao, „uštedeo“ šest, sedam desetinki za poslednji napad i Sašinu trojku iz snova. Toga se jedino jasno sećam,“ priznaje tadašnji generalni sekretar Todorić.

Na mnogim fotografijama istorijskog šuta, u pozadini je Lolo Sains, trener Huventuda, koji očima nije verovao. A „Sale nacionale“ je kasnije, u reprezentativnoj karijeri (finale EŠ 1995, 11-9 za tri, EŠ 1997. protiv Hrvatske) pokazao da ništa nije slučajno… U „Abdi Ipekčiju“ te 1992. priznao je da je ostvario dečački san, da dok ističe vreme, bude čovek odluke.

Taj koš mi je promenio karijeru, podigao samopouzdanje. Od tada sam uvek preuzimao odgovornost da šutiram taj poslednji šut. Nešto nekad i nije ušlo, ali bilo je više srećnih trenutaka nego razočaranja. Kod te istanbulske trojke, nisam ni morao da gledam na koš, znao sam sve gledajući linije na terenu,“ mnogo godina kasnije, objasnio je „mister trojka“.

Partizan je te sezone imao ubedljivo najmlađi tim u Kupu šampiona – prosek od 21.7 godina. Trenera početnika, Želimira Obradovića, koji je u leto 1991. prekinuo reprezentativne pripreme za EP da bi, na nagovor Dragana Kićanovića, seo na klupu crno-belih. Ali, imao je i legendarnog profesora Aleksandra Nikolića, savetnika stručnog štaba, kao i, pokazaće se, evropski bekovski par broj jedan – Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović.

Bio sam još mlađi od njih dvojice, nepuna 21 godina. Stigao sam u Humsku, posle dve seniorske sezone u Crvenoj zvezdi, ali Kup šampiona je bio deseta priča. Ne, ne, nisam imao tremu uoči fajnal fora u Istanbulu. Ma, niko od nas. Niti smo imali pritisak. Za polufinale protiv Filipsa, bili smo svesni da možemo da ih dobijemo i treći put u sezoni. Malo nam je pao kamen sa srca što je Huventud išao na Estudijantes, od koga smo jedino, tokom ligaškog dela, oba puta izgubili. Željko i Profa su samo pokušali da nas što više opuste uoči odlučujućih duela,“ vraća se u prošlost Mlađan Šilobad, tada centar, a sada izvršni direktor Partizana.

Za igrača turnira proglašen je Saša Danilović, koji je zbog pete lične morao na klupu nekoliko minuta pre kraja napetog finala.

Kao u američkim filmovima

„Dolazak u Istanbul na fajnal for, istovremeno, za većinu prvotimaca, bio je dolazak, po prvi put u karijeri, u jedan ogroman grad, ludo dobar hotel… Bio sam cimer sa Danilovićem, a svaki igrački par je dobio po apartman od 80-ak kvadrata, sa odvojenim spavaćim sobama, kupatilima… Samo tada i nikad više u životu doživeo sam da policija, zbog saobraćajnog kolapsa, isprazni kontrasmer da bi se autobus, koji nas je prevozio, probio do dvorane, na finale. Bilo mi je kao u američkim filmovima. Mi smo krenuli na vreme, ali smo onda stajali skoro sat vremena u mestu, da nisu intervenisali saobraćajci, ko zna šta bi bilo. Sećam se i kako smo, posle finala, primili neke naše navijače u autobus. Kao i jednog Srđana iz Vladičinog hana… Sada je to nezamislivo, a tada, pa kako da ih ne povezeš, možda su „peške“ stigli do Istanbula. Inače, nije ih bilo više od nekoliko stotina u samoj dvorani,“ vraća film Šilobad.

Bio je poput strune pred pucanje. A kada je prošla Saletova trojka, uleteo je na teren, skočio mu sa leđa i zagrlio ga najčvršće na svetu. Njihove izraze lica, dok smo i mi ostali pritrčavali, nikada neću zaboraviti. To mi je slika do kraja života. I ništa tu ne bi bilo čudno, radovanje kao radovanje, da njih dvojica nisu govorili celu tu sezonu. Zato su besprekorno „govorili“ na terenu. Pored evropske titule, osvojili smo prvenstvo SR Jugoslavije, uz samo dva poraza (Rabotnički u produžecima i Bosna) i Kup.

Budući evropski šampion je jedva prošao u četvrtfianle, kao četvrti u grupi. Za prolaz na F4 trebalo je izbaciti bolonjski Knor, prvoplasiranu ekipu iz druge grupe. Istu onu u koju će kroz nekoliko meseci preći Danilović, a kasnije joj doneti i evropsku krunu (1998, drugi boravak u klubu).

„Mi smo bili kao bebe koje pokušavaju da prohodaju. Niti znaju šta je pasti, niti da može da boli. Tako smo „hodali“ kroz Kup šampiona. Kao da sam imao strah od Derila Doukinsa, centra Filipsa, legende NBA. Samo sam igrao najbolje što sam mogao, pa šta bude. A posle su mi govorili kako sam ga zaustavio. Ja ćutim i mislim se, kako da ne, on tada 130, a ja 94, jedino je Rebrača, kao centar, bio lakši od mene sa 92 kg.“ uz osmeh će Šilobad.

Jedino pravo domaćinstvo, FIBA je crno-belima dozvolila za prvi četvrtfinalni duel protiv italijanskog Knora, koji je, u slučaju majstorice (igralo se na dve pobede), imao prednost domaćeg terena.

Knor, a kasnije Kinder bio je favorit broj jedan za evropski naslov. U Beogradu smo ih dobili i poveli sa 1:0 u seriji. Lako smo mogli da slavimo u drugoj utakmici u Bolonji, ali je Jurij Zdovc na volšeban način prelomio, pa se igrala treća, odlučujuća utakmica. E, sad, kad skoro od gotovog napraviš veresiju, javi se zebnja šta će biti. Taj treći meč otvorimo slabo, gubili smo sa osam do deset poena, ma ništa ne valja. Onda Stragi (Zoran Stevanović) „napravi“ potez karijere u tom trenutku. Prilikom zakucavanja, okači se o tablu, a ona pukne u paramparčad, kako da izdrži njegovu masu… Usledi 20-ak minuta pauze, a za nas dobitna kombinacija, skoro neobjašnjivo. U nastavku, kao da nije Partizan, već neki drugi tim. Ne samo da smo stigli razliku u finišu, nego su Ivo Nakić i Đorđević „uboli“ i neke trojke. Dovoljno za šok italijanske publike. Bogami i za Etorea Mesinu, iako je bio trener početnik, bio je perspektivan i ambiciozan,“ objašnjava Todorić.

A posle plasmana na F4, uprava crno-belih više ništa nije prepuštala slučaju. Bilo je to „već viđeno“ kao 1988. u Ganu, ali se potajno nadalo boljem plasmanu od trećeg mesta.

Beogradska repriza

Đorđević je završio igračku karijeru oproštajnim glamuroznim mečom, početkom jula 2005. u „Pioniru“ (danas „Aleksandar Nikolić“). Ne samo da je okupio evropski i svetski košarkaški krem sa kojim, ili protiv kojih je igrao, nego je krcatu dvoranu, ali i one kraj TV ekrana hteo, po ko zna koji put, da oduševi. Kao nekad protiv Huventuda, u finalu Kupa šampiona, reprizirao je trojku i, otišao u igračku legendu.

Nema ko me nije savetovao da ne pokušavam, jer bi promašajem pokvario to slavlje. Imao sam sreću i pogodio, a taj šut mi je bio najteži u karijeri,“ priznao je svojevremeno Đorđević.

Iako je uspešno igrao u jednom Real Madridu, Barseloni, milanskoj Olimpiji (Filips), Skavoliniju, bolonjskom Fortitudu, Portlandu, najvredni trofej, evropsku titulu, osvojio je samo sa Partizanom te 1992. godine.

Još u avionu na letu Bolonja – Beograd, predsednik Nikčević je prišao sportskom direktoru Savoviću i meni i, rekao nam da po sletanju, odmah produžimo za Istanbul. Da pronađemo najadekvatniji mogući smeštaj i, da ne vodimo računa o ceni. To baš i nije bilo lako u jednom megapolisu, iako smo imali „otvoren“ račun. Hotel je morao da bude na mrinom mestu, ne predaleko od dvorane, da se ekipa ne sudara sa gomilom gostiju… “Kempinski“ je bio kao poručen, ali nas je pretekla izvidnica Filipsa. Vreme je curelo, predsednik nas je zvao iz Beograda sa pitanjem: ‘Šta više radimo’. Onda smo iza hotela „Svis“, u okviru kompleksa, ugledali apartmanski deo u šumi. Direktor hotela je vrteo glavom da li će uspeti da ga srede, a nama je bio kao poručen. Imao je sve što nam je bilo potrebno. Da ubedimo direktora pomogle su iste klupske boje. Navijao je za Bešiktaš, koji su crno-beli kao i mi. Posle finala je bio izuzetno ponosan što sto nam je baza bila u njegovom hotelu,“ čupa Todorić detalje iz prošlosti.

Od najvećeg klupskog uspeha, jedinog srpskog košarkaškog kolektiva sa evro-titulom (i još tri plasmana na F4, 1988, 1998, 2010), naređale se godine. Ostala je radost sećanja…

Poluprazan „Pionir“

„Kada su nam dozvolili da prvu utakmicu četvrtfinala odigramo u Beogradu, a ne da budemo domaćini u Fuenlabradi, klub je video šansu da nešto zaradi smatrajući da su nas navijači željni. Određene cene ulaznica su, ipak, bile previsoke, pa je za sudar sa Knorom bilo tek 2000 do 2500 gledalaca. „Pionir“ je bio poluprazan, a mi svesni da smo promašili sa cenama. Na sreću, ne i sa igrom i rezultatima, koji će uslediti,“ priseća se Todorić.

Posle toliko vremena, ljudi me zaustave, pitaju za titulu iz Istanbula. Čak i moju decu, kada im primete prezime. Mi, bivši igrači, ko god je u Beogradu, okupljamo se svakog 16. aprila. Lepo je da se sretnemo, samo pogledamo i, setimo nekog detalja. Od tada, košarka se mnogo promenila. Mnogo se više cene budžeti nego sportski uspeh onih koji imaju kvalitet, ali im se baš ne preliva iz kase. Nekima se nije „svidelo“ ni kada se Partizan 2010. plasirao na F4 u Parizu. Voleo bih da se i u košarci desi „slučaj Lester“ kao u fudbalu. Nikakva protekcija, samo šansa i za one koji nemaju pun koš para, a gaje talentovane klince. Ali, bojim se da je Lester nemoguć u Evroligi. Sport i jeste lep kada neki golobradi majstori pobede rutinirane sa „teškim“ ugovorima. Đorđević i Danilović su te 1992. bili klinci, ma svi smo igrali za slavu, a njih dvojica su napravili vrhunske karijere. Da nije osvojena evropska titula, da im nije dozvoljeno da odigraju kako su odigrali, ko zna šta bi bilo i sa njihovim razvojnim putem. Samo se bojim da je nemoguć povratak takvih vremena. Meni se ne sviđa više od tri stranca i u današnjem Partizanu. Oni su potrebni da se razvijaju mlađi domaći igrači. A kada ih je puno, nema ni hemije,“ spaja prošlost i sadašnjost Šilobad.

Fajnal for u „Abdi Ipekčiju“

Polufinale

Partizan – Filips 82:75 (31:35)

Partizan: Danilović 22, Đorđević 21, Koprivica 14, Šilobad 10, Nakić 5, Rebrača 4, Dragutinović 4, Stevanović 2, Šarić, Lončar. Trener: Željko Obradović.
Filips: Doukins 21, Rodžers 19, Riva 14, Pitis 10, Pesina 4, Monteki 4, Ambrasa 3, Alberti, Blazi, Baldi. Trener: Majk D Antoni.

Finale

Partizan – Huventud 71:70 (40:34)

Dvorana: „Abdi Ipekči“. Gledalaca: 9.500. Sudije: Ruven Virovnik (Izrael) i Filip Leman (Francuska).
Partizan: Đorđević 24 (7-2 za dva, 7-5 za tri, 2 sk, 3 as), Danilović 25 (12-7 za dva, 4-2 za tri, 5sk, 3 bl, 2 uk.lop), Nakić 5 (5-1 za dva, 4-1 za tri, 1 sk), Stevanović 6 (4sk), Koprivica 4 (4sk), Rebrača (3sk), Šilobad 4 (3sk), Lončar 2, Dragutinović 2, Šarić, Perović, Mihajlovski, Sinđelić. Trener: Željko Obradović.
Huventud: R. Đofresa 8, Viljakampa 13 (4sk, 4 ukr.lop), Presli 20 (9sk), Tompson 5 (8sk), Morales 6 (9sk), T. Đofresa 18 (6sk, 3 ukr.lop), Pardo, Ruf. Trener: Lolo Sains.

* Put do završnice: Solnok – Partizan 65:92, 72:89 (prvi, drugi meč). Grupna faza: Komodor Helder – Partizan 75:81 (77:111 prvi meč), Partizan – RMP Mehelen 87:67 (72:86), Partizan – Filips 86:70 (94:89), Huventud – Partizan 79:76 (75:76), Bajer 04 – Partizan 80:73 (69:93), Partizan – Estudijantes 75:79 (72:75), Aris – Partizan 75:83 (65:99). Četvrtfinale: Partizan – Knor Virtus Bolonja 78:65, Knor – Partizan 61:60, Knor – Partizan 65:69.

Komentari

Vaš komentar