Bil Rasel je dobio zadatak da uništi Radivoja Koraća

Blog ostalo 9. avg 202210:002 komentara
Podeli:
Tašmajdan, Bil Rasel 1964
Detalj iz meča na Tašmajdanu; Foto: Radiša Mladenović

Jedan od najboljih igrača u istoriji košarke, Bil Rasel, koji je preminuo prethodne sedmice, igrao je na turneji po Jugoslaviji proleća 1964, koja je organizovana na inicijativu američkog predsednika Lindona Džonsona. U Karlovcu poslednji put na drvenim tablama, u Beogradu posebna taktika za njega: čim pređeš centar, odmah šutiraj na koš! Fotografije Radiše Mladenovića i tekstovi Jovana Kosijera kao važna svedočanstva tog vremena

Povezane vesti

Jedan od najboljih igrača u istoriji košarke Bil Rasel (1934-2022), koji je prethodne nedelje preminuo u 89. godini, bio je najveća zvezda na turneji u Jugoslaviji, organizovane proleća 1964. godine na inicijativu američkog predsednika Lindona Džonsona. Osam vanserijskih igrača NBA lige, vođeni jednim od najvećih trenera svih vremena Redom Ojerbahom, pod imenom All American Team, igrali su tog proleća u Beogradu, Zagrebu, Karlovcu i Ljubljani.

I danas se ne zna pouzdano zašto je Lindon Džonson, samo nekoliko meseci posle ubistva Džona Kenedija u Dalasu, dao nalog da se najbolji mogući tim SAD pošalje iza „gvozdene zavese”, ali se pretpostavlja da je razlog bio loš rezultat (četvrto mesto) američke reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru 1963. Jugoslavija, iako tada nije bila pod sovjetskim uticajem, zbog svog košarkaškog uspona delovala je privlačno – u Riju je osvojila svoju prvu svetsku medalju (srebro) i prvi put u istoriji savladala Ameriku.

Radiša Mladenović

Posle neuspeha na tom šampionatu, Džonson je naložio Stejt departmentu da organizuje ovu turneju i da, umesto amaterskih igrača, otputuju najveće zvezde NBA. Zadatak je poveren Niku Robisu koji je studirao na Harvardu s Robertom Bobijem Kenedijem, a prijatelj mu je bio najbolji trener na svetu u to vreme, Red Ojerbah, legenda Boston Seltiksa. Robis je pozvao Ojerbaha i rekao mu da sastavi tim od NBA asova s kojima će krenuti na evropsku turneju.
Zakazane su utakmice u Poljskoj, Rumuniji i Jugoslaviji, a navodno je, na molbu jednog od osmorice igrača – Bila Rasela – na spisak pridodat i Egipat, jer je Rasel kao veliki borac za prava crne rase u Americi želeo da makar na kratko zakorači na afrički kontinent. Egipat je u to vreme bio jedina afrička zemlja u kojoj se igrala ozbiljna košarka.

Na Ojerbahovom spisku našli su se: Bil Rasel (Boston), Tom Hejnson (Boston), Kej Si Džons (Boston), tadašnji MVP NBA lige Oskar Robertson (Sinsinati), Džeri Lukas (Sinsinati), Bob Petit (Sent Luis), Tom Gola (Njujork) i Bob Kuzi, koji je već bio završio karijeru ali im se pridružio na molbu Ojerbaha, svog trenera u Bostonu. U stručnom štabu je bio i Badi Leru, takođe iz Bostona.

Delić uspomena sa ove turneje, Red Ojerbah je ispričao u jednoj od svojih knjiga (Let Me Tell You A Story, sa Džonom Fejnstajnom, 2004), u kojoj je zabeleženo i to da se u Beogradu dva puta propisno iznervirao. Prvi put, kad su domaćini odbili njegovu ponudu da im besplatno održi trenerski kurs (neko od košarkaških radnika u Beogradu rekao je, otprilike: Nema potrebe, naša reprezentacija je pobedila vašu u Riju!!!), a zatim kada mu je rečeno da uoči utakmica neće biti intonirana američka himna na stadionu na Tašmajdanu.

Radiša Mladenović

-Amerikanci nisu znali za naše evropske običaje, da se svira himna oba tima samo kad se igra državna utakmica, ali ovo je bio susret selekcije Beograda i ekipe sastavljene od NBA igrača. Amerikanci su žestoko protestvovali, četiri puta su išli u Ministarstvo spoljnih poslova, ali su se na kraju smirili… – govorio je o tom događaju Bora Stanković, u to vreme pomoćnik generalnog sekretara FIBA Vilijama Džonsa.

Zahvaljujući zagrebačkom tandemu Jovan Kosijer – Radiša Mladenović, sačuvane su neke od najlepših uspomena vezane za turneju ovog američkog sastava po Jugoslaviji. Kosijer, jedan od najboljih hroničara jugoslovenskog sporta, uradio je pregršt tekstova, reportaža, izložbi na ovu temu, dok je Mladenović – jedan od najistaknutijih majstora sportske fotografije u regionu – snimio verovatno najlepše fotografije Bila Rasela i njegovih saigrača van NBA parketa.

– Ne znam više ulogu ni Šapera, ni Stankovića, ni Cindrića u Zagrebu, ali pamtim da smo u redakciji dobili vest od američke ambasade da će se u Jugoslaviji pojaviti nekakva ol-star selekcija NBA. Tada su komunikacije bile gotovo nikakve. Trčao sam ka američkom konzulatu, nedaleko od hotela „Palas“, da pokušam da saznam nešto više. I nekako sam od moje rođake iz Amerike uspeo da nabavim jedan NBA gajd. Nikada neću zaboraviti taj tim koji je na terenu predvodio Bil Rasel, za mene najveći košarkaš u istoriji, koji je devet puta bio prvak kao igrač i još dva puta kao igrač i trener. Dakle, to je čovek sa 11 NBA prstenova. Kad sam se usudio da u Karlovcu razgovaram s njim, preko prevodioca, rekao sam mu: „Gospodine Rasel, imam informaciju da ste bili treći u Americi u skoku uvis!“ Čovek se podigao onako visok ka meni, da sam zamalo upao u Koranu: „Otkud ti ta informacija?!“ Zaista, Rasel se kvalifikovao kao treći skakač Amerike, međutim, opredelio se za košarku i onda je na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. osvojio zlato.

Radiša Mladenović

Po dolasku u Jugoslaviju, američki tim je odigrao dve utakmice u Beogradu, pred više od 10.000 gledalaca na Tašmajdanu, 29. i 30. maja 1964. Gosti su bili smešteni u hotelu „Palas”, koji je samo za tu priliku produžio svoje krevete na više od 210 cm. I pored lepog dočeka, trener Ojerbah je ipak bio ljut zbog slučaja sa himnom, pa je uoči prve utakmice obavio poseban razgovor sa svojim najboljim igračem Raselom.

– Ako ti onaj riđi sa brojem pet da makar jedan koš, nadrljao si – rekao je Ojerbah, očigledno dobro obavešten o tome ko je najveća pretnja iz domaćeg tima.

Rasel, koji je uglavnom vodio duele sa Nemanjom Đurićem, stigao je i da potpuno zaustavi Koraća, najboljeg evropskog strelca, koji se do tada, a ni kasnije, nikada nije sreo sa takvom košarkaškom silom.

– Rasel je svima nama uterao strah u kosti, a najgore je prošao Žućko (Korać) – kaže Slobodan Rica Gordić, koji je tada igrao za selekciju Beograda. – Bob Kuzi baci loptu sa pola terena, misliš ode preko Tašmajdana, ali tamo Rasel bukvalno iskoči iz mraka i zakuca je u koš. Koševi tada nisu bili predviđeni za zakucavanje, mogla je tabla da pukne… Njihov reket je bio zatvoren, nismo mogli da priđemo, morali smo da pucamo sa osam, devet metara.

Selekcija Beograda, pojačana Zadraninom Josipom Đerđom i Zagrepčaninom Draganom Kovačićem (u to vreme na odsluženju vojnog roka) povela je sa 4:0 posle dva Gordićeva horoga iz daljine, ali je to bilo sve… Gosti su, prema očekivanju, odneli dve ubedljive pobede (98:51, 100:52) i produžili u Zagreb, gde je selekciju Hrvatske pojačao srpski centar Nemanja Đurić.

– Mene je Bil Rasel držao, a zna se ko je on – najbolji američki igrač svih vremena – kaže Nemanja Đurić, jedan od najboljih evropskih centara tog vremena. – Pokušam da pobegnem od njega, kao napravim dribling, pa kao horog i pogledam ka košu, a njihov igrač već postiže koš u kontranapadu. Blokirao me je kad god je hteo. Sećam se da je naš bivši reprezentativac Milorad Sokolović, u to vreme novinar „Sporta“ došao kod nas u svlačionicu uoči meča i onda priča: „Slušajte, da vam kažem jedan detalj.

Taj Bob Petit je takva sila, nemoj slučajno da se prevarite, da se sa njim pozdravite, jer ako mu date ruku, nema šanse da igraš posle. On te toliko stegne da to bude kontuzija”! Tako da smo svi bežali od njega kad je hteo da se rukuje s nama. Imao sam privilegiju da sa tim američkim timom otputujem u Zagreb, Karlovac i Ljubljanu, jer sam dobio priliku da igram sve mečeve, iako sam tada bio u vojsci. Kad su odlazili za Ameriku, ostavili su mi gomilu opreme koja je bila nešto nezamislivo za naše prilike.
U Zagrebu i Karlovcu, viđene su prve utakmice reprezentacije Hrvatske u njenoj istoriji. Meč na Šalati. 1. juna 1964, gledalo je 8.000 ljudi, a zatim su se ekipe opet srele dan kasnije, u Karlovcu (110:65 za goste) gde je Bil Rasel verovatno poslednji put odigrao jedan meč na drvenim tablama.

– Meč u Zagrebu je bio nezamisliv spektakl za to vreme – govori Kosijer. – Međutim, dan kasnije će se dogoditi nešto što će ostati zapisano u anale NBA za sva vremena, što je na svojim fotografijama ovekovečio moj cenjeni kolega Mladenović. Jedna je stvar to što su takve NBA zvezde igrale na betonu, jer betona je bilo i Americi, ali tada u Americi više nigde nije bilo drvenih tabli, a u Karlovcu su bile drvene table. Najvećih osam profesionalaca u istoriji je u Karlovcu šutiralo na drvene table i to je jedan kuriozitet koji posebno pamtim sa te njihove turneje.

Bora Stanković je često sa tih utakmica prepričavao anegdote vezane za Bila Rasela i strah koji je širio oko sebe:

– Na mene je najveći utisak ostavio Rasel zato što je u odbrani igrao fantastično. Miodrag Sija Nikolić bi se iz kontranapada stalno zaustavljao na deset metara i šutirao. I tada i danas, u kontranapadu želiš da dođeš ispod koša da daš lak koš, međutim, tada su naši igrači prvi put videli Rasela. „Sijo, ne budi blesav, šta ti je, šta pucaš sa deset metara?, vikali smo Siji, na šta je on govorio: „Ali, tamo je Rasel, ne smem da priđem uopšte“. Kad je svaki od naših igrača dobio po nekoliko rampi od Rasela, onda smo prešli na taktiku, čim pređeš centar, odmah šut na koš. Što je sigurno, sigurno! Ha-ha-ha…

Radiša Mladenović

 

Komentari

Vaš komentar