Bila jednom jedna zemlja i srebro zlatnog sjaja

Blog ostalo 22. jul. 202112:00 > 17:131 komentar
Podeli:
Ženska košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1990.
KSS

Srebro zlatnog sjaja. Fraza, koja zna da bude toliko otrcana, da joj se i sami sportski novinari smeju. Ali u njihovom slučaju, misao, koja u suštini nosi veliku istinu, jer govori o fantastičnoj generaciji jugoslovenskih košarkašica, koje su kasnih osamdesetih i ranih devedesetih blistale posebnim, nekim svojim platinastim sjajem. Pre tačno 31 godinu, 22. jula 1990. osvojile su srebrnu medalju na SP u Maleziji, a prethodno na OI u Seulu 1988. godine isto odličje, kao i na EP 1991. u Izraelu, na prinudnom takmičenju ove legendarne družine.

A kada je reč o svetskim prvenstvima, Jugoslovenke su na četiri prethodna učešća bile najbliže pobedničkom postolju na debiju 1959. godine u Moskvi, kada su zauzele četvrto mesto. Međutim, pred odlazak u Kuala Lumpur u reprezentaciji Jugoslavije vladao je više nego opravdan optimizam. Srebro iz Seula je još bilo vruće, iskovano pobedničkim poenima Anđelije Arbutine, izvanrednom igrom Razije Mujanović, Danire Nakić i svih ostalih velikih ratnica pod obručima, koje je selektirao i vodio legendarni Milan Ciga Vasojević, a pomagao mu Mihajlo Miki Vuković. Čuveni stručnjak Miki Vuković preuzeo je od Cige kormilo tima za važnu akciju i kako se i očekivalo, pokazao da je dostojan i tog velikog dela. Prethodno je svoj tim, Jedinstvo iz Tuzle, bez stranih igračica, odveo na evropski tron 1989. godine.

Povezane vesti

Divan, pošten čovek i trener iskočio je iz šablona opreza i ćutanja pred veliko takmičenje, hrabro, jasno i glasno je uoči odlaska u Maleziju izgovorio čuvenu rečenicu. Kratku, ali jaku: „Možemo mnogo.“

Svakako, optimizam je bazirao na spomenutim prethodnim reprezentativnim i klupskim uspesima, a srebrne gracije koje je vodio u Kuala Lumpur, ne samo da su imale ogroman potencijal, nego i bogato pobedničko iskustvo. To se već videlo i tokom priprema, kada su Jugoslovenke zabeležile izvanredne rezultate na čak 18 jakih pripremnih utakmica. I dan danas, sve do jedne, prisećanje na to leto počinju rečenicom „bile smo u top formi, jake kao zemlja“…

Radile smo pakleno, od početka bazičnih priprema na planini preko košarkaških treninga i prijateljskih mečeva, sve je prštalo od naše energije. Stručni štab na čelu sa selektorom Mihajlom Vukovićem i pomoćnikom Miodragom Veskovićem je fenomenalno tempirao našu formu. Pokojnog Vukovića sam posebno cenila bio je predivan covek i odličan stručnjak, pored Cige Vasojevića njega sam najviše volela od svih trenera sa kojima sam sarađivala“, iznosi najjače utiske i sećanja za Sport Klub, Eleonora Vild, izvanredno krilo tadašnje jugoslovenske reprezentacije.

SAD – Jugoslavija 88:78 (41:31)

Kuala Lumpur. Gledalaca: 10.000. Sudije: Mildenhall (Australija) i Fajardo (Španija).

SAD: Edvards 17 (8-11), Hol, Vudard 8 (6-6), Džekson 2 (2-2), Azi 2, Or 11 (3-3), Bulit 4, Hening, Mekklein 23 (3-4), Dikson 8, Kuper 13 (3-4), Džons.

Jugoslavija: Džebo 4, Lakić 3 (1-2), Vild, Bajkuša 18 (4-5), Kvesić 4, Nakić 19 (5-8), Golić, Bjedov, Mujanović 20 (2-3), Ilić, Arbutina 4, Milošević 6.

Jugoslaviju su na šampionatu sveta u Maleziji predstavljale ove reprezentativke: Tima Džebo (Elemes, Šibenik), Mara Lakić (Jedinstvo, Tuzla), Eleonora Vild (Crvena zvezda), Vesna Bajkuša (Željezničar), Kornelija Kvesić (Elemes, Šibenik), Danira Nakić (Elemes, Šibenik), Slađana Golić (Bordo), Nina Bjedov (Crvena zvezda), Razija Mujanović (Jedinstvo, Tuzla), Danijela Ilić (Viner Broker, Niš), Anđelija Arbutina (Crvena zvezda), Bojana Milošević (Crvena zvezda).
Stručni štab su predvodili selektor Mihajlo Vuković i pomoćni trener Miodrag Vesković.

Bila je to neverovatna, stamena ekipa, koja je pripadala samom evropskom i svetskom vrhu, ali su joj milimetri nedostajali da dosegnu najvišu tačku, zlatnu zvezdu na nebu. Međutim, to nikako ne umanjuje njihovu klasu i retku vrednost, kvalitet svake pojedinke u dresu sa grbom sa šest buktinja imao je specifičnu težinu. Za respekt. I za istoriju…

Posle OI u Seulu bile smo uverene da možemo da preskočimo i tu poslednju barijeru i popnemo se najzad na najviši stepenik. Uspele smo prvi put u istoriji da pobedimo Ruskinje, ali smo u finalu, kao i u Seulu igrale sa Amerikankama, koje ipak, nismo uspele da iznenadimo. Sa ove vremenske distance žalim što i naredne godine, na EP u Izraelu, nismo osvojile zlato, ponovo smo bile neverovatno blizu, ali smo se zaustavile na srebru. Ali, mislile smo da sve to možemo da nadoknadimo u Barseloni na OI 1992. godine, da smo definitivno sazrele i za taj završni trijumfalan udarac, ali viša sila nam je uskratila tu priliku. Rat i sankcije su nas nepravedno odvojili od najvećih takmičenja i nove šanse.“

I posle više od tri decenije ostao je ponos zbog velikih uspeha, kao i lepe uspomene sa dalekih putovanja po planeti, ali i žal zbog neosvojenog zlata.

SP u Maleziji pamtim po zajedništvu, profesionanom odnosu, vrhunskoj formi svih igračica, funkcionisale smo besprekorno i pojedinačno i timski. Pamtim i veliku vrućinu, vlažnost vazduha, neverovatnu sparinu. Svaki mali kutak je imao klima uređaj, a čim napustiš klimatizovanu prostoriju u momentu si gola voda. Međutim, ništa nas nije omelo da odlično odigramo, bile smo u životnoj, top formi i uverene da možemo da pobedimo i u finalu, a ipak nismo uspele. I to je sport… Ali i konkurencija na turniru je bila vrlo jaka, kvalitet je bio na izuzetnom nivou„, istakla je Eleonora Vild.

Nacionalni tim Jugoslavije je na šampionatu premijerni meč odigrao protiv selekcije Zaira, što je bio lakši trening za izabranice selektora Vukovića, koje su ubedljivo slavile – 64:-39. U drugom kolu imale su ozbiljnijeg rivala u Kubankama, ali su Jugoslovenke maksimalno iskoristile prednost u visini i veći kvalitet i pobedile 75:68. Nezaustavljivi centar, Razija Mujanović, postigla je 25 poena, a vanserijsko krilo, Danira Nakić, ubacila 22. Na trećem meču u grupi, protiv Kine, vraćen je dug Kineskinjama, s kamatom, za poraz na SP 1983. u Brazilu, jugosloveski tim je ubedljivo trijumfovao – 88:70.

Ženska košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1991
Arbutina, Vild i Milošević Foto KSS

Prvi rival u finalnoj grupi u Kuala Lumpuru bila je Čehoslovačka, takođe stari dužnik, a Jugoslovenke su im se odužile sa 81:77. A na meču sa Australijom ostvarena je rutinska pobeda (80:70), najviše zahvaljujući raspoloženoj Daniri Nakić, koja je uknjižila 32 poena, od 23. do 28. minuta vezala 10 koševa.

Potom je usledilo čuveno četvrtfinale i istorijski dan za jugoslovensku žensku košarku, 19. jula 1990. godine najzad je savladan moćni tim Sovjetskog Saveza. Doduše, takav ishod je mogao da se nasluti, ako se zna da su „plave“ u pripremnom periodu na dva turnira oba puta pobedile SSSR i to ubedljivo (82:71 u Plovdivu i 90:69 u Rakoviku). Ruskinje su teško gubile na velikim takmičenjima, ali su ih sjajne Jugoslovenke nadmudrile.

Na startu su Vukovićeve devojke povele 9:4, ali su favorizovane protivnice žestoko uzvratile i očas posla je na semaforu stajalo 30:18 u njihovu korist. Ali nije se predavala hrabra jugoslovenska selekcija, serijom 12:0 je na veliki odmor otišla sa minusom od svega dva poena.

U nastavku je proradila fenomenalna Raza Mujanović i u 25. minutu se stiglo do izjednačenja (44:44), a vođstvo je svom timu donela Vesna Bajkuša sa dva poena i dodatnim slobodnim bacanjem. Posle nekoliko minuta egal igre i takvog rezultata jugoslovenska ekipa je odmakla na 60:55 (33. minut), ali je SSSR uzvratio serijom 6:0 i ponovo poveo – 61:60.

Do kraja susreta je viđena prava drama. Usledila je rezultatska klackalica, Mujanović 62:61, Sumnikova 62:63, Golić 64:63, uz promašeno dodatno slobodno bacanje 53 sekunde pre kraja. Zatim je Džebo faulirala Kuzinu koja je promašila oba penala, ali u napadu je Mujanovićeva dodala loptu protivnicama, ali pogrešila je i Zasulskaja. Tačka na istorijski duel Jugoslovenki i Ruskinja stavljena je posle dosuđene „mrtve lopte“, za koju su skakale Mujanović i Kuznjecova. Nenadmašni jugoslovenski centar je iskoristila svoj najveći adut, visinu 202 cm, poslala je loptu saigračicama, koje su je sačuvale u preostalih sedam sekundi. Na semaforu je ostao rezultat 64:63, koji je Jugoslaviju odveo u polufinale SP!

Razija Mujanović
Razija Mujanović, Guliverimage/Imago/WEREK

Rival u polufinalu je bila selekcija Kube, koju su „plave“ već lagano porazile u grupi, a slično je bilo i sada u borbi za medalju – 74:66. Ponovo je briljirao ubojiti tandem MujanovićNakić, Raza Mujanović je sa 29 poena i učinkom 12-11 sa linije penala bila nerešiva enigma za Kubanke, a Danira Nakić je upisala 21 poen.

Mnogi na spominjanje jugoslovenske reprezentacije pomisle na Raziju Mujanović, Anđeliju Arbutinu, Daniru Nakić, ali taj tim ne bi bio ono što je bio da nije imao Slađanu Golić. Srčani, borbeni centar, originalnog stila pod košem bio je suvo zlato te ekipe. Zahvalna igračica, koja se nikada nije predavala, za nju nikad nije bilo izgubljene lopte.

U prilog tome i podatak da je u finalu SP u Maleziji teško povredila prst, ali se posle lekarske intervencije kasnije vratila na teren…

Na SP u Maleziji smo došle sa puno motiva posle osvojenog srebra na OI u Seulu, sa željom da napravimo korak više. Bila je odlična atmosfera, a mi sjajno pripremljene, igrale smo u top formi, ali su nas u finalu zaustavile Amerikanke. Borile smo se koliko smo mogle, mene je omela i povreda prsta šake, koju sam zadobila u nekom skoku. Ušili su mi šaku i vratila sam se posle u igru. I u Seulu smo se sa Amerikankama borile za zlato, ali sada smo bile znatno bliže najsjajnijem odličju. Zaista šteta što nismo uspele u Maleziji da ih pobedimo. Posle smo samo još jednom bile na okupu, na EP u Tel Avivu 1991. godine i ponovo smo bile srebrne. Nažalost, po povratku sa tog šampionata reprezentacija se razišla, a zna se dobro i zbog čega„, emotivno priča Slađana Golić za Sport Klub.

Kao najiskusnija i najtrofejnija reprezentativka u tom sastavu samim prisustvom ulivala je dodatnu snagu ekipi.

Bila sam kapiten tog tima, a zbog neučešća na Oi u Barseloni, EP u Tel Aviv mi je bio oproštajno takmičenje u dresu reprezentacije, a Maleziju pamtim po našoj odličnoj igri i propuštenoj prilici da srušimo Amerikanke. U tom finalu u jednom skoku sam ozbiljno povredila prst šake, tokom utakmice su mu to ušivali i posle sam ponovo ušla u igru. Dale smo sve od sebe, borile smo se žestoko, ali ostale smo zauvelk srebrne. Bile smo ubeđene da zaslužujemo zlato i da je logično da ga na kraju i osvojimo, ali ostao je taj žal“, dodala je Golićeva, inače, rekorderka na večnoj listi ukupnog broja nastupa igračica u jugoslovenskoj i srpskoj reprezentaciji, čak 465 puta je oblačila dres sa državnim grbom.

Slađana Golić, Olimpijske igre 1988
Slađana Golić, Guliverimage/AP Photo/Susan Ragan

Slađa otkriva tajnu uspeha srebrne generacije, kaže, znale su se u dušu i na terenu i van njega.

Znale smo gde treba da se spusti lopta Razi Mujanović, kad će Raza meni dodati. Toliko dugo smo sarađivale da smo osećale jedna drugu. Živele smo jedna za drugu, a ostale smo prijateljice i dan, danas.

I kod Slađe je u sećanjima na te dane primetan ponos, ali i žal zbog propuštenih prilika za osvajanjem zlata, posebno onih uskraćenih.

Daleko bismo dogurale da se nije desio nesrećni rat. Približile smo se i Ruskinjama i Amerikankama, našle im mane, ma, bile smo sto posto uverene posle tog Svetskog prvenstva da ćemo im zagorčati život i da ćemo ih pobediti u nekoj narednoj borbi za zlato. I onda se desilo da nam zbog sankcija zabrane odlazak na OI u Barselonu 1992. godine i tu se ta priča završila“, dodala je Slađana Golić, dugogodišnja igračica banjalučkog Mladog Krajišnika, a kasnije francuskog Bordoa i španske Pamplone.

A spektakularno finale SP u Kuala Lumpuru odigrano je pred 10.000 gledalaca, fenomenalne Jugoslovenke su se hrabro suprotstavile virtuoznim, favorizovanim Amerikankama, koje su predvodile Tereza Edvards, Linet Vudard i Sintija Kuper. Nacionalni tim Jugoslavije je izgarao na terenu uprkos činjenici da je dobar deo susreta bio lišen pomoći povređene Slađe Golić, koja je morala da napusti teren u 6. minutu. U 10. minutu su „plave“ vodile sa 16:14, tri minuta kasnije bilo je 20:20, ali su Amerikanke pred kraj prvog poluvremena stekle vođstvo od 10 poena – 41:31. U drugom delu utakmice, reprezentacija Jugoslavije je posustala, u 27. minutu je bilo 59:41 u korist rivalki. Posle Bajkušine trojke na semaforu je stajalo 61:52 za Amerikanke, ali do kraja susreta bilo je sve manje šansi za preokret. Finalni okršaj je završen rezultatom 88:78, Jugoslovenke su izborile častan poraz i ostvarile još jedno učešće na velikom takmičenju za anale.

Vukovićev trofejni put

Selektor jugoslovenskih srebrnih dama, Mihajlo Vuković, rođen je 25. juna 1944. godine u selu Miločaj u okolini Kraljeva, a preminuo je 15. januara 2021. u Valensiji. Sa igračicama tuzlanskog Jedinstva Aide osvojio je tri titule prvaka Jugoslavije, Kup Jugoslavije, a kruna je bila trijumf u KEŠ 1989. godine.

U Valensiji je sa košarkašicama Dorna Godelje osvojio triplu krunu 1992. godine – KEŠ, špansko prvenstvo i Kup i to bez poraza. Evropsku krunu odbranio je 1993, osvojio i Svetski kup u Brazilu, a igrao je u finalu KEŠ 1994. i 1995. godine.

U muškoj ekipi Valensije obeležio je period od 1995. do 2000. godine, doneo joj prvi trofej u istoriji – Kup Kralja 1998, a kasnije je bio sportski direktor ženske, potom i muške ekipe i tehnički sekretar.

Mihajlo Vuković
Print screen

Rekorder je ovog kluba sa najviše utakmica. Proglašen je za najboljeg trenera u istoriji kluba, a po njemu je nazvana sala velelepnog, košarkaškog centra u Valensiji.

Vuković je kao trener ženske juniorske reprezentacije Jugoslavije 1984. godine osvojio zlatnu medalju na Balkanijadi, a na OI u Seulu 1988. bio je pomoćnik Milana Vasojevića. Bio je selektor ženske seniorske reprezentacije Jugoslavije 1989. i 1990. godine i na 29 utakmica zabeležio je 25 pobeda. Ostvario je istorijski uspeh osvajanjem srebra na SP 1990. godine u Maleziji.

Zaista, bilo je to srebro jugoslovenske ženske košarke sa najjačim zlatnim sjajem. Pre svega, zato što se radilo o prvoj osvojenoj medalji na svetskom prvenstvu, a do sada i jedinoj, jer aktuelnoj, vanserijskoj reprezentaciji Srbije upravo nedostaje odličje samo sa tog takmičenja. Ali, ima dana za megdana…

Nezaboravni selektor jugoslovenske reprezentacije, Mihajlo Miki Vuković, smelu izjavu pre šampionata u Kuala Lumpuru „možemo mnogo“ po povratku u Beograd je zaokružio novom kratkom porukom, koja je glasila: „Devojke su dale više od maksimuma, sada su na redu Olimpijske igre“.

Nešto slično je poručio i bivši trofejni selektor Milan Ciga Vasojević, koji nije bio iznenađen novim uspehom ženske seniorske reprezentacije: „Ovaj tim će dostići vrh u Barseloni 1992. godine“

Srebrne medalje u Kuala Lumpuru je Jugoslovenkama predao legendarni Bora Stanković, generalni sekretar FIBA, uz konstataciju da je to bio najjači ženski turnir, koji je do tada odigran.

Srebro zlatnog sjaja i nije zlato sve što sija. To bi se, s punim pravom, moglo reći prisećajući se svih podviga ove neverovatne generacije jugoslovenskih reprezentativki. Nisu ga osvojile, ali su bile zlata vredne. I timski i pojedinačno. Sve same legende… I današnje mlade košarkašice sa ovih prostora znaju im imena i slede njihov primer. One su prve i poslednje u istoriji jugoslovenske ženske košarke ustanovile kontinuitet velikih uspeha, srebrom optočile epohu pred kraj 20. veka.

Nažalost, kada su bile u najvišoj tački leta i uzleta, srebrna krila su im silom, da ne kažemo slomljena, ali jesu prinudno sklopljena… Srebrne ženske letače su neke vansportske mere zauvek prizemljile, ali sećanje na tmurne devedesete večno obasjava njihov sjaj. Taj plamičak, kao nade tračak, bacio je iskru u novom milenijumu na Srbiju. Aktuelne srpske reprezentativke, ne samo da su nastavile slavnu tradiciju legendarnih prethodnica, nego su ih i osvetile i osvetlile, nadmašile i nadasve pozlatile…

Nije to slučajno, ima neka tajna veza…

Komentari

Vaš komentar