Bora Stanković – Gospodin Košarka

Blog ostalo 20. mar. 202110:00 > 10:072 komentara
Podeli:
KSS

Pre godinu dana, tačnije, 20. marta, svet je uveliko bio u haosu zbog zavladale pošasti zvane korona, ali tog dana zbog jedne druge, tužne vesti, zaustavila se zemaljska kugla. Planeta u obliku košarkaške lopte je stala. Nije letela u koš, već u košmar.

Tog prepodneva u medijima su brzinom svetlosti nicali naslovi, poput „Košarka tuguje“, „Odlazak Gospodina Košarke“… Tada je u večnost otišao legendarni Borislav Stanković, jedan od očeva jugoslovenske, srpske i svetske košarke.

Povezane vesti

Gubitak nenadoknadiv i godinu posle, nesaglediv. Sa životne scene u 95.-oj godini sišao je velikan, vizionar, stručnjak, stvaralac, pregalac, diplomata, vanserijski funkcioner i intelektualac. Tako jedinstven, a tako jednostavan. Velik, najveći i neponovljiv.

Već godinu dana košarkaška porodica, svetska, a najviše srpska, tuguje dostojanstveno u tišini. Ponosna na svog oca i zahvalna. Bio je košarkaški, sportski genije u svakom smislu, a iznad svega kompletna, svestrana, retka ličnost posebnog karaktera. Srdačan, pristupačan, ljubazan, toplog osmeha. Uvek spreman da sasluša, objasni i posavetuje prijatnim, odmerenim tonom u razgovoru. Očinski da pomogne saradnicima i predstavnicima medija, a novinarki, koja mu priđe sa tremom, odgovorao je strpljivo na pitanja, posle obaveznog uvoda „dušo, moja“.

Staložen i džentlmenskog ponašanja donosio je odluke, rešavao probleme i najteže izazove, smireno prihvatao i neke loše momente, ali nije im se predavao. I pod stare dane i sa „samo“ počasnim funkcijama, davao je celog sebe da se neke stvari reše, pragmatično i gospodski. Onako, kako je samo on umeo.

Težak, častan i odgovoran životni put

Bora Stanković rođen je 9. jula 1925. godine u Bihaću, gde je živeo do treće godine, kada se porodica seli u Novi Sad. Otac Vasilije bio je advokatski pripravnik u Bihaću, dok je majka Bjanka studirala u Zagrebu. Do aprila 1941. godine živeli su u Novom Sadu, kada su napustili okupiranu Vojvodinu. Bežeći pred ratnim nevoljama, porodica Stanković privremeno se smešta u sremskom selu Ledinci, da bi konačno utočište, bežeći pred ustaškom najezdom, pronašla u Beogradu.

Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, književniku Borisavu Stankoviću. Bio je jedinac u pravničkoj porodici, ali mu je posle očeve smrti (nove vlasti ga pogubile početkom 1945, kao državnog neprijatelja) majka savetovala: „Ne možeš da se baviš pravom u zemlji koja nema pravo!” Sa tim žigom Stanković je nastavio život, pronalazeći radost u košarci, koju je u to vreme otkrio i zavoleo.

A kasnije, kao odrastao čovek, pored velikih obaveza na najodgovornijim funkcijama u košarci i olimpizmu Bora je bio neraskidivo vezan za porodicu, suprugu Miroslavu (bivša košarkašica Crvene zvezde, sestra košarkaša i Borinog druga, Mije Stefanovića) i kćerku Ljiljanu. One su mu uvek bile podrška u svemu, kao i kasnije, unuke Aleksandra i Ivana i praunuke.

Stanković je sahranjen 23. marta 2020. godine na beogradskom Novom groblju u najužem krugu porodice.

Dugogodišnji generalni sekretar FIBA i član MOK ostavio je neverovatan trag i uticaj u košarci na planetarnom nivou, bio je i jedan od stubova olimpizma i obavljao na stotine raznih, prestižnih funkcija. Sa puno ljubavi i entuzijazma je popularisao igru pod obručima na svim meridijanima, a najpre na tlu Jugoslavije. A sada je Srbiji ostao ponos što je Bora bio njen.

Ujedinio je profesionalce i amatere, uveo NBA igrače u Olimpijske igre, doneo prvu košarkašku loptu u Palestinu, vratio Kinu u međunarodnu košarkašku familiju… To su samo neke stavke iz širokog dijapazona istorijskih Stankovićevih odluka i poteza. Uvek, za dobro kraljice igara…

Veoma mlad se zainteresovao za sport. Kao petnaestogodišnjak bavio se tenisom i stonim tenisom i zabeležio značajne uspehe. Bio je prvak Srbije u stonom-tenisu 1943. i 1946. godine. Za vreme rata prvi put je video košarku, na Tašmajdanu, kada mu je bilo 17 godina. Tada se upoznao sa ostalim pionirima košarke u Srbiji i Jugoslaviji, među kojima su najznačajniji bili Nebojša Popović, Aleksandar Nikolić i Radomir Šaper. Sa njima je decenijama činio veliku četvorku očeva jugoslovenske i svetske košarke.

Prve košarkaške korake načinio je posle rata, na terenima BTK-a, na današnjem Tašmajdanu. Košarku je tu često igrao sa Srđanom Mrkušičem, kasnije legendarnim golmanom Zvezde. Stanković je, ustvari, košarku počeo da igra na nagovor lekara Svetislava Bate Vulovića, koji je prvi doneo košarkašku loptu u Beograd, udarivši temelje velikoj sportskoj ideji, oko koje će se okupiti milioni poklonika u tadašnjoj Jugoslaviji.

Sećanje na oca u autobiografiji

O legendarnom košarkaškom magu, Bori Stankoviću, izdate su četiri knjige. Novinar „Politike“, Aleksandar Miletić, napisao je tri, “Bora Stanković – Gospodin Košarka”, ” Bora Stanković – Moje Olimpijske igre”, a priredio je i Borinu autobiografiju “Igra mog života“. Takođe poznati sportski novinar, Momčilo Jokić, napisao je o Bori knjigu „Osmeh na sedam jezika“. U igri mog života“ Stanković je govorio i o tragičnom gubitku oca Vasilija.

„Mog oca pogubio je vatreni odred, 5. januara 1945. godine, kao pristalicu pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je, smatrajući da je tako bezbednije, tražio da mu se pridružim. Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini, nismo mrzeli partizane i njih smo smatrali borcima za slobodu. Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik četničkog kongresa u selu Ba, početkom 1944, prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi „Tanjug“. Majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici. Kad smo se otac i ja rastajali zagrlili smo se snažno, dugo i tiho. Tada sam ga poslednji put video. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob. Početkom 1945. godine je došla opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića za mlade, koji nisu bili u borbama i tada sam otišao kući“, stoji u autobiografiji Stankovića, koji je tokom rata ostao bez čak 14 članova porodice.

„Počeli smo da igramo košarku fudbalskom loptom koja je imala šniru. Kad su se pojavile lopte sa rupicama bilo je mnogo lakše. Teški dani i nemaština samo su naizgled onespokojavali mladalački zanos koji je krčio put jednoj generaciji ka jasnijoj i boljoj sutrašnjici. Presvlačili smo se u kukuruzištima pored igrališta. Posebno mi je ostalo u sećanju jedno gostovanje u Čačku. Kiša je padala ceo dan, bili smo blatnjavi od glave do pete. Lopta udari o tablu, odskoči na desnu stranu, a mi nastavljamo kao da se ništa nije desilo“, sećao se Stanković.

Iako je Stankovićevo zaljubljivanje u košarku počelo na Tašmajdanu, on je govorio da je kolevka jugoslovenske košarke Kalemegdan. Tamo je ta mlada družina, prepuna entuzijazma, predvođena Nebojšom Popovićem, od zapuštenog teniskog terena napravila prvi košarkaški stadion. Istorijska ideja je realizovana posle dugih rasprava sa urbanistima, uz mnogo energije, truda i vizije.

Posle demobilizacije, Stanković prisustvuje čuvenoj Osnivačkoj Skupštini SD Crvena Zvezda, koja je održana 4. marta 1945. godine. Iste godine, meseca jula, na nagovor Nebojše Popovića, Bora započinje igračku karijeru u Crvenoj zvezdi, sa kojom osvaja tri titule državnog prvaka.

Zvezdu napušta 1948. godine zbog političkih pritisaka, kada odlazi u Železničar, kojeg ubrzo uvodi u Prvu ligu. Igranje pod obručima nastavlja 1950. godine u Partizanu, u kojem je proveo dve sezone.

Prvu međunarodnu utakmicu Stanković je odigrao u dresu Crvene zvezde u Budimpešti, protiv mađarskog Poštaša, 1948. godine. Za nacionalni tim je debitovao 1950. godine u Nici, a zatim, u oktobru iste godine u dresu reprezentacije Jugoslavije učestvovao je na prvom Svetskom šampionatu u Buenos Airesu. Kao reprezentativac, takmičio se i na EP u Moskvi, 1953. godine, kada je jugoslovenska selekcija zabeležila prvi značajniji uspeh, osvajanjem šestog mesta, pobedama nad tada vrlo jakim timovima Italije i Češke.

Vrhunska igračka i trenerska karijera

U istoriji jugoslovenske i srpske košarke Borislav Stanković je ostao upamćen i kao osnivač Crvene zvezde. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju crveno-belih (od 1946. do 1948.) i s njom osvojio tri prvenstva, zatim za Železničar (od 1949. do 1950.) i Partizan (od 1950. do 1953).

S državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. godine u Buenos Ajresu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953.

Igračke početke zabeležio je u ranoj mladosti u klubovima, BTK-u (od 1941. do 1944.) i Milicionaru (1945). Veoma uspešnu trenersku karijeru proveo je u četiri kluba. To su: Partizan (igrač – trener od 1951. do 1953), BSK (od 1953. do 1958.), OKK Beograd (1958. do 1963. i 1964. do 1965.) i italijanska Oransoda iz Kantua (od 1966. do 1969).

Kao trener OKK Beograda (1953. do 1965.) osvojio je tri prvenstva i tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a sa Oransodom iz Kantua (1966. do 1969.) postao je prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968).

Koliki je trag Bora Stanković ostavio u košarci najbolje ilustruje podatak da je u raznim ulogama, bilo kao igrač ili funkcioner, učestvovao na 28 EP, 14 SP i 14 OI.

Svojevremeno je na novinarsko pitanje kakav je bio igrač odgovorio na karakterističan, blago šaljiv način.

Ja sam uvek govorio da sam odličan, bio sam dobar, solidan strelac. Nikad se nisam odlikovao fizičkim karakteristikama, neka vas ne zbunjuje moja sadašnja korpulencija. Vremenom su u košarci fizičke karakteristike bile sve izraženije, ja sam gubio brzinu, nisam skakao i zato sam i relativno brzo završio igračku karijeru„, izjavio je Stanković uz neizbežan širok osmeh.

Zaključno sa 1953. godinom završava igračku i počinje sjajnu trenersku karijeru u BSK, današnjem OKK Beogradu, gde je imao najplodonosnije razdoblje u tom poslu. Tu je proveo punih 13 leta, od 1953. do 1962. i od 1964. do 1966. godine. Stanković je selektirao i stvorio šampionsku generaciju, predvođenu legendarnim Radivojem Koraćem i OKK Beograd je od malog kluba izrastao u višestrukog državnog šampiona i tim evropske vrednosti. Sa klonferima je tri puta bio prvak Jugoslavije, 1958, 1960. i 1964. godine, a 1963. godine tim je vodio Aleksandar Nikolić i takođe je osvojena šampionska titula.

FIBA.basketball

Bio je veoma vezan za OKK Beograd i u poznim godinama često je dolazio na utakmice voljenog kluba, a o uspehu sa klonferima je jednom prilikom kazao:

U OKK Beogradu se pojavio Korać i odmah postao lider tima. Miodrag Sija Nikolić, Erkić, Trajko Rajković, Gordić i ostali uspeli su vrlo brzo da dođu do šampionskog lovora. Glavni protivnik bila nam je Olimpija iz Ljubljane. Osam godina smo se smenjivali na prvom mestu.“

Među legendarnim Borinim saigračima u Crvenoj zvezdi nalazio se i Milorad Sokolović, veliki Borin prijatelj, koji je kasnije postao trener Zvezdašica i selektor ženske reprezentacije, a potom i čuveni sportski novinar, urednik u listu „Sport“. Sokolović je devedesetih godina prošlog veka u sećanjima na davne, slavne dane napravio zanimljiv i duhovit osvrt na svog druga i saigrača Boru Stankovića.

Naše intimno prijateljstvo zagazilo je već duboko u petu deceniju. Počelo je tamo 19…, sad svejedno koje godine, u Rijeci, kada smo bili ljuti što nas trener Popović zapostavlja i ne uvodi u igru, svratili smo u tada čuveni „Sport bar“, na jedan ajer konjak. Dugo smo išli istim putem, mada smo bili u mnogo čemu različiti. Bora je bio mnogo pametniji od mene, ja sam sa svojih 190 cm bio brz bek sa odličnim skokom, dok je Bora bio sporać, pa smo Gec i ja morali da motrimo na njegovog igrača dok se on vrati u odbranu. Kad bi se Bora kojim slučajem odlepio od zemlje u skoku sa loptom publika bi pljeskala. Bio je inteligentan, snalažljiv i sa poznatim horog šutem, koji je koristio po uzoru na čuvenog Mađara Nemeta. Da je pametniji od mene pokazalo se kad je uzeo da bude trener muškog tima, a ja košarkašica. Istina, obojica smo nizali uspehe. On sa OKK Beogradom, a ja sam prišivao šampionske zvezdice sa košarkašicama Crvene zvezde. Za razliku od mene, Bora je obogatio košarkašku strategiju jednom varijantom, koju je on po sopstvenom izboru nazvao „drombulja“. Bilo je to vreme kada je jedna ekipa mogla do besvesti da čuva loptu, a da ne šutira na koš. Bora je imao tada levoruku furiju, Radivoja Koraća, koji bi očas posla, natrpao protivniku pet, šest koševa. Posle toga bi lukavi trener tražio tajm-aut i naredio da se igra „drombulja“ od danas do sutra i da se tako čuva razlika„, vrcavo je napisao Milorad Sokolović, bard sportskog novinarstva.

Prestižne nagrade na celoj planeti

Legendarni Borislav Stanković je dobitnik visokih nacionalnih i sportskih priznanja u desetinama zemalja, od Obale Slonovače i Senegala do Kine i Sjedinjenih Američkih Država. Izdvojićemo samo najvažnije.

U Nejsmitovu Kuću slavnih u Springfildu primljen je prilikom obeležavanja stotog rođendana košarke (1991), čime mu je odato dvostruko priznanje. Na otvaranju FIBA Kuće slavnih, 2007. godine, postao je i njen član.

Odlikovan je mnogo puta, a primio je i mnoštvo domaćih i međunarodnih nagrada. Između ostalog, 1974. godine dobio je Oktobarsku nagradu Grada Beograda za zasluge u sportu, 1983. godine Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele, a 1985. godine, Olimpijski orden mu je dodelio predsednik MOK, Huan Antonio Samaran. Godinu kasnije pripala mu je Povelja za pomoć i saradnju Košarkaške federacije Obale Slonovače. Odlikovan je Ordenom zasluga SR Nemačke 1987. godine, a 2001. godine postao je Vitez ordena Legije časti, koji dodeljuje država Francuska. Godinu 2002. dodeljen mu je Orden zasluga SR Jugoslavije, a 2003, Zlatna plaketa Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore. Predsednik MOK, Žak Rog je 2006. Stankoviću uručio Olimpijski orden. Zatim, 2007. godine Stanković je izabran za člana FIBA Kuće slavnih, a 2011. dobio je Majsku nagradu Sportskog saveza Srbije za životno delo, potom, 2015. godine, FIBA mu je dodelila Nagradu za životno delo…

A novinari pamte emotivan trenutak, kada se Borislav Stanković u dirljivom govoru povodom otvaranja Kuće košarke u Sazonovoj ulici, u Beogradu, bukvalno zaplakao nabrajajući preminule saigrače i prijatelje, Rašu, Nebojšu, Sokola i ostale…

Bora Stanković je bio svestran čovek. Njegov radni dan, za vreme trenerskog mandata na klupi OKK Beograda imao je tri dela. S obzirom da je po struci bio veterinar, ujutro bi radio u Beogradskoj klanici, kao kontrolor mesa i životnih namirnica, da bi odatle žurio u KSJ, gde je od 1956. do 1966. godine obavljao dužnost generalnog sekretara. Radni dan bi završavao kasno uveče posle treninga sa ekipom OKK Beograda. U to vreme bio je i tehniko u nacionalnom timu, dajući nemerljiv doprinos razvitku reprezentacije i radu saveznog kapitena Aleksandra Nikolića.

U ulozi trenera imao je uspeha i u Italiji, gde je sa timom „Oransode“ iz Kantua osvojio titulu državnog prvaka i postao prvi strani strateg na Apeninima kome je to pošlo za rukom.

A kada je reč o uspesima jugoslovenske reprezentacije smatrao je EP 1961. godine za prekretnicu.

Srebro na EP 1961. bio je prelomni momenat za jugoslovensku košarku. Zatim je 1963. na SP u Riju osvojeno takođe srebro. Tada, sportska Jugoslavija nije spavala. Svi su bili pored radio aparata i pratili prenos iz Brazila. Posle smo na SP 1970. godine osvojili zlato, a potom, kao što je poznato, brojna odličja na Olimpijskim igrama i najvećim svetskim i evropskim smotrama„, s ponosom je isticao Borislav Stanković.

FIBA.basketball

A da bi se nabrojale sve Stankovićeve funkcije potreban je ogroman prostor, zato izdvajamo samo najznačajnije. Od 1953. do 1966. godine bio je član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije, a od 1956. do 1966. generalni sekretar KSJ. Prvo priznanje i početak trasiranja evropske funkcionerske karijere je izbor Stankovića u FIBA Komisiju za evropske kupove, 1958. godine. U ovom važnom košarkaškom telu tada je postao pomoćnik Vilijamu Džonsu, utemeljivaču svetske košarkaške organizacije, koji ga je devet godina kasnije pozvao u Minhen na profesionalan rad. Tamo je Stanković angažovan na najkompleksnijim i najodgovornijim, organizacionim zadacima (košarkaški turnir na OI u Meksiko Sitiju, Minhenu i Montrealu, svetskim prvenstvima za žene 1971. godine i 1975. godine, kao i na nekoliko evropskih šampionata).

Danilović: Bila je čast poznavati čika Boru

Posle ukidanja sportskih sankcija, reprezentacija Jugoslavije se vratila na scenu, na „mala vrata“, tako što je FIBA uvela dodatne kvalifikacije za učešće na EP 1995. u Atini, za šta su mnogi zasluge pripisali Stankoviću. Kako god, bio je to pravi potez, u korist košarke i tada, najbolje evropske reprezentacije. Među zlatnim reprezentativcima Jugoslavije iz Atine bio je i Predrag Danilović, sadašnji predsednik KSS, koji je na tom šampionatu ostao upamćen, pre svega, po zakucavanju lopte u koš preko gorostasnog litvanskog asa Arvidasa Sabonisa.

Bora Stanković je jedan od četvorice velikana koji su postavili temelje košarke u tadašnjoj Jugoslaviji. Jedan je od najzaslužnijih za razvoj našeg sporta i za to što smo u evropskim košarkaškim okvirima decenijama imali naše ljude na odgovornim mestima. Uz igrače i stručni štab reprezentacije imao je najveće zasluge za evropsko zlato koje smo osvojili u Atini 1995. godine. Bila je velika čast i privilegija poznavati takvu košarkašku, sportsku i ljudsku veličinu, kakav je bio naš čika Bora. Ponosni smo na čoveka koji je promenio i zadužio svetsku košarku, dovoljno je da pogledate njegovu biografiju i sve će vam biti jasno“, istakao je Danilović.

Kao potvrdu kvalitetnog rada, Stanković 1972. godine dobija ulogu zamenika generalnog sekretara FIBA, da bi olimpijske 1976. godine, u Montrealu, bio promovisan u generalnog sekretara svetske košarkaške organizacije.

Povezane vesti

Stanković na novoj dužnosti beleži značajne rezultate i uspehe. Postaje generalni sekretar Asocijacije međunarodnih sportskih organizacija, koja ima sportove na olimpijskim igrama, u okviru koje se donose važne odluke. Od 1976. do 2002. bio je odgovoran za sva zvanična FIBA takmičenja.

Veoma mnogo energije i truda uložio je u približavanje američke i evropske košarke. Jasan pokazatelj uspeha i na tom planu bio je prvi otvoreni turnir 1987. godine u Milvokiju, na kome su učestvovali Milvoki Baksi, sovjetska reprezentacija i evropski klupski šampion Trejser iz Milana.

Godine 1980. postaje član Upravnog odbora Nejsmitove košarkaške Kuće slavnih, organizacije koja vrši izbor legendi na osnovu vrhunskih dostignuća, igračkih, trenerskih i funkcionerskih, za ulazak u tu instituciju.

 

Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana MOK, na predlog tadašnjeg predsednika Huana Antonija Samarana. Takođe, imao je izuzetne zasluge za uključivanje američkih profesionalnih košarkaša iz NBA lige u svetska i olimpijska takmičenja, Stanković je u saradnji sa komesarom NBA lige, Dejvidom Šternom, prvi put realizovao dovođenje američkih profesionalaca na Olimpijske igre u Barseloni, 1992.godine. Kada su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na OI u Barseloni, košarka je ušla u novu eru. Deset godina kasnije Stanković se povukao s mesta generalnog sekretara FIBA.

Stanković je, verovatno, svetski rekorder po broju počasnih funkcija i to u vrhunskim sportskim domaćim i međunarodnim organizacijama. Aktivno članstvo u MOK zamenio je počasnim, 2005. godine, u OKS je takođe bio počasni član i to s pravom glasa, bio je doživotni počasni generalni sekretar FIBA, počasni predsednik KSS i počasni član Skupštine matičnog OKK Beograda…

Koliki ugled je uživao na međunarodnom planu svedoče i lepe reči, koje su mu u prigodnim prilikama uputuli najpoznatiji funkcioneri iz sveta košarke i olimpizma. Bivši predsednici FIBA su sa ogromnim poštovanjem govorili o Stankoviću i njegovom radu, Džordž Kilijan ga je nazvao Gospodin Košarka, a Bob Elfinston je istakao:

Košarka i FIBA su imale trojicu ljudi, najzaslužnijih za ovo što danas imamo, a to su njen izumitelj Džejms Nejsmit, prvi generalni sekretar FIBA Vilijam Džons i njegov naslednik Borislav Stanković„.

A na FIBA banketu 2002. godine, povodom Stankovićevog odlaska u penziju, tadašnji predsednik MOK, Žak Rog je naglasio da „olimpijski pokret ne bi dostigao današnji nivo da nije bilo ljudi poput Stankovića”. I legendarni komesar NBA lige, Dejvid Štern, na ulasku u FIBA kuću slavnih, u Ženevi 2016. godine, u svečanom govoru odao je priznanje Bori Stankoviću ovim rečima: „Dragi prijatelju, mnoge velike stvari smo uradili zajedno, ali niko nije toliko doprineo globalnom razvoju košarke kao što si ti.

Pored revolucionarnog učinka u košarkaškom sportu Bora Stanković je imao veoma velik doprinos razvoju olimpijskog pokreta. Uvek je insistirao da se neko od mlađih snaga iz Srbije kandiduje za članstvo u MOK, isticao je da je „neophodan veliki rad za prodor u međunarodnu organizaciju, da je potrebno izvršiti sondažu terena za tako nešto“. Imao je zasluge i to što je Srbija 2007. godine bila domaćin Olimpijskih igara mladih, a 2009. i Univerzijade u Beogradu. Na stupcima „Sporta“ je u to vreme preneta i njegova mudra i krajnje iskrena izjava o nedosanjanom snu, organizaciji LetnjIih OI u Beogradu:

Imamo novu zemlju, velike prohteve, a smanjenu teritoriju, sve to zahteva novo uređenje, kompletno izmenjen sistem rada. U ovom trenutku, sasvim je nerealno razmišljati o organizaciji OI u Beogradu. Veoma teško bi išla ta kampanja. Olimpijske igre su sve veće, a naša zemlja, kao što sam rekao, sve manja…

Do kraja života ostao je veran košarci i posvećen napretku košarkaške organizacije u kojoj je potekao. Kao počasni predsednik KSS učestvovao je u donošenju nekih vitalnih odluka za srpsku košarku u prethodnoj deceniji.

Dostojanstveno je trpeo i neke teške momente i nečije nepoštovanje, ali na sebi svojstven način našao bi kompromis, odmereno i kulturno rešavao poneku, sporadičnu neprijatnu situaciju.

Dino Rađa, Bora Stanković
Juan Navarro/Euroleague Basketball/Getty Images

Splet okolnosti, pandemija korone je učinila da košarkaški svet nije imao priliku da se oprosti od takve legende, a Stankovićev hroničar i biograf, novinar „Politike“, Aleksandar Miletić, u izjavi za Tanjug izneo je zanimljivo i prikladno zapažanje.

Siguran sam da će i domaća i svetska košarkaška organizacija to uraditi na pravi način kada se stvore uslovi. Da je održana javna sahrana, mislim da bi to bio najveći skup stranih delegacija u našoj zemlji posle smrti Josipa Broza Tita. Događaće se stvari zbog kojih ćemo tek videti ko je bio Bora Stanković. U Kini već godinama postoji „Kup Bore Stankovića“ i kada jedna takva zemlja nazove nešto po Bori, onda to dovoljno govori. Ne znam koliko stranaca u nekoj zemlji ima takav tretman kao što je on imao. Malo je zemalja u kojima nije bio i u kojima nije ostavio trag u sportu. To je velika istina, kao što je istina i da je imao i neprijatelja, ali kada ste tako veliki čovek i kada vučete velike poteze, ne možete da očekujete da svi budu na vašoj talasnoj dužini”, rekao je Miletić.

Ceo svet ga je oslovljavao sa gospodine, ekselencijo, uz nazive raznih funkcija koje je obavljao, a igrači, igračice, saradnici, prijatelji i mnogi novinari sa prostora bivše SFRJ i iz Srbije imali su privilegiju da ga zovu, prisno i jednostvano – čika Bora! Nikakve nadmenosti ni funkcionerske oholosti nije bilo kod njega, samo toplina, razumevanje i gospodstvo. Širio je znanje, dobre vibracije i ljubav na sedam svetskih jezika, na srpskom, ruskom, engleskom, francuskom, italijanskom, španskom i nemačkom. Zato ljubitelji košarke i svi drugi njegovi poštovaoci u Srbiji s pravom kažu: Borislav Bora Stanković, svetski a naš!

Ostavio je kraljici igara i njenim sledbenicima bogatu zaostavštinu u amanet i ljudsku i sportsku obavezu da se lepa tradicija poštuje i nastavi, a neke ideje i nedovršena dela realizuju.

Grandiozna figura poput Borislava Stankovića se, zasigurno, neće ponoviti, ali trebalo bi da njegova ličnost ostane svetao primer novim generacijama sportista, a posebno budućim sportskim radnicima.

Kao važan preduslov kako bi košarka ostala košarka.

 

Komentari

Vaš komentar