Branko gromada, rušio poput tornada

Blog ostalo 20. apr. 202110:00 > 17:013 komentara
Podeli:
Print screen

Sportisti često u izjavama za medije koriste reč karakter. A za igrača koji na plećima nosi svoju ekipu kaže se čovek - tim. Ako krenemo tragom tih osobina, put će nepogrešivo da nas dovede do Branka Kovačevića.

A on je, em čovek, em tim. Legenda valjevskog Metalca, Crvene zvezde i kasnije, ljubljanske Olmpije, sve te karakteristike je objedinio i potvrdio kao košarkaš i kao sportski funkcioner.

Bio je sjajan strelac, individualac, stameni košgeter, a zbog širokogrudosti i pouzdanosti, bila mu je suđena misija da gradi i neguje kolektiv. Jednostavno, kao takvog su ga prepoznali i za vreme igračke i funkcionerske karijere.

Povezane vesti

Stariji ljubitelji košarke ga pamte kao šutera, koji je nemilice cepao mrežice protivničkih koševa, oni nešto mlađi kao nezamenjivog tehnika Crvene zvezde, a bio je uspešan i u ulozi pomoćnika ministra sporta i omladine Savezne vlade početkom ovog milenijuma, generalnog sekretara Sportskog saveza Beograda i kao član UO KSCG i zamenik generalnog sekretara SD Crvena zvezda.

Na parketu je bio strah i trepet za rivale, prema nezvaničnoj statistici u Prvoj saveznoj ligi SFRJ, drugoj ligi po snazi u Evropi, sedamdesetih i osamdesetih, postigao je blizu 5.000 poena, oko 20 po meču. Velika sudbinska nepravda je što kao igrač, ni sa jednim klubom nije osvojio nijedan trofej i što nije obukao dres seniorske reprezentacije, ali njegova veličina je što je uprkos tome postao legenda, institucija. Branko, ljudska i igračka gromada, rušio je na parketu poput tornada.

Rekordi jači od titula

Branko Kovačević je rođen 15. marta 1951. godine u Valjevu, igrao je na poziciji krilnog beka, a visok je 194 cm. Bio je član Metalca od 1969. do 1977. godine, zatim Crvene zvezde od 1978. do 1984. godine i Olimpije od 1984. do 1986. godine.

Nije osvojio nijedan trofej, ali je vlasnik brojnih rekorda, ličnih i klupskih. Bio je četvrti strelac Prve savezne lige u sezoni 1976/7. Tokom pet sezona u eliti sa Metalcem, ubacivao je 25 koševa po meču, a tri puta je bio među najboljih pet strelaca nacionalnog prvenstva. Rekord mu je 56 poena, postignutih na Kup utakmici u Prištini, kada je u drugom poluvremenu ubacio 36. Tri puta je u karijeri zabeležio 48, a dva puta 47 koševa.

„Diže te publika, zaigraš se, uživaš. Na jednoj utakmici kada sam igrao u Zvezdi, protiv Olimpije u Ljubljani nisam mogao da ubacim loptu u koš ni na zagrevanju, počne utakmica, prvih pet minuta ništa, ja ljut, a trener Žeravica me izgrdi. I posle toga, najpre pogodim koš o tablu, pa opet, ali i dalje sve nekako bez osećaja, lopta se tvrdo odbijala od obruča, ali i prolazila kroz mrežicu i za 15 minuta dam 27 poena, a na celoj toj utakmici 47. Kako je utakmica odmicala sve bolje mi je išlo, krenulo me posle kao ludo, bio sam u čudu kako sam došao iz situacije u kojoj ne modu ga pogodim, u onu da ne mogu da promašim. I posle pričam sa Rankom i pitam ga šta mi se desilo, a on mi kaže „postigao si koncentraciju“. I razreši mi sve jednom kratkom rečenicom. Nekad rečenica može život da promeni, ova nije, ali to su neka životna iskustva, vrlo bitna“, objašnjava Kovačević.

A sve je počelo na basketu na terenu valjevske gimnazije…

Košarka je bila u ekpsanziji posle OI u Meksiku i SP u Ljubljani, znao sam za Koraća, Ducija Simonovića, koji mi je bio uzor, a fascinirao me Radmilo Mišović, protiv kojeg sam kasnije igrao. A kao deca smo se takmičili u svemu, u klikerima, fudbalu, takmičarski duh je u nama bio prisutan od malena. Kad sam se zaljubio u košarku, onda sam se sa drugovima nadmetao u školici, šutevima, basketu. A početkom sedamdesetih, Toma Jovančić se doselio u naš kraj, trenirao je u Metalcu i sa basketa nas je odveo na trening u klub, koji je tada počeo sa formiranjem pionirske ekipe. Već sa 17 godina sam ušao u prvi tim, ali nisam imao predstavu da imam ozbiljnu vrednost, igrao sam iz ljubavi. Nisam imao planove, niti video sebe u nekim visinama, ali igrao sam i trenirao mnogo. Non stop mi je lopta bila u ruci, po ceo dan sam, kada nisam na treningu, provodio na basketu„, započinje Branko Kovačević razgovor za Sport Klub.

Kovačevićevi košarkaški počeci se vezuju za trenera Metalca Luku Stančića, koji je igrao u prvoj selekciji Metalca sa Mićom Orlovićem, čuvenim televizijskim voditeljem.

Luka je bio moj prvi trener, entuzijasta, zaljubljenik, alfa i omega u klubu. Metalac je bio pri vrhu Druge lige, na pragu Prve lige, a generacija prvotimaca pre nas bila nam je uzor u svemu. Desetorica igrača i intelektualaca, koji su mnogo uticali na nas mlađe. To su bili: Antonije Purić, pravnik, Panta Kovačević, profesor psihologije, Mihailović i Džimi Petričević, tehnolozi, Lalović inženjer šumarstva, Ilija Ilić, profesor fizičkog, Ivan Đorđević, saobraćajni inženjer, Miroslav Popović, inženjer, Branko Kecojević, koji je bio na DIF-u. A Toma Jovančić, ekonomista, posle je postao čuveni košarkaški sudija. Plejada igrača, koji su bili intelektualni, akademski krem“.

Krilni bek, visok 194 cm, Branko Kovačević je u Metalcu igrao u tandemu sa bratom Zoranom, koji je takođe bio sjajan šuter. Braća Kovačević su bili predvodnici mladog talasa, koji je dobio šansu krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, uz Vojislava Kecojevića, Darka Marjanovića, Draga Medana, Milutinovića, Milana Jerinića i ostalih. Branko je sa neverovatnom lakoćom postizao po 30, 40 ili više poena u vreme kad nije bilo trojki i to sa „svih“ pozicija. Drugoligaški karavan, grupa Istok, bio je veoma jak i kvalitetan, sa centrima poput Čačka, Ivangrada, Zrenjanina, Kraljeva.

Branko KOVAČEVIĆ KK-METALAC-ValjevoSjajni bek je bio među najboljim i najopasnijim strelcima prve lige,u dresu…

Posted by Košarka ex Yugoslavia on Wednesday, January 24, 2018

Kada smo se izborili za ulazak u Prvu ligu bili smo jedan od najmlađih timova, ja sam bio drugi po starini, sa 22 godine. U Valjevu je te odlučujuće sezone u Drugoj ligi na naše utakmice u početku dolazilo 200, 300 gledalaca, ali kada smo dobili Ivangrad u gostima, pa Vojvodinu i došli na prag A lige, na pola prvenstva se napunila hala. Naš otac, oficir u penziji, nije znao šta to mi treniramo dok mu neko od penzionera za vreme partije preferansa nije rekao „tvoji sinovi rasturaju na košarci“. Posle nas je pitao šta to radimo, a ja sam mu odgovorio, dođi da vidiš. I eto njega četiri kola pre kraja, kupio kartu i došao da gleda. Više ga je fascinirala vatrena publika, nego igra koju tada nije razumeo, ali je posle stalno dolazio na utakmice„.

Kovačević je uveo tim iz Valjeva u elitno takmičenje u martu 1973. godine, a imao je sjajne saigrače pored brata Zorana, Ivana Đorđevića, Vojislava Kecojevića, Slobodana Ivkovića, Milana Jerinića, Dušana Ružičića, Nedeljka Stanojevića, Darka Marjanovića, Draga Medana, Rajka Borisavljevića i Gorana Radisavljevića.

Metalac je u poslednje dve sezone u Drugoj ligi, u sezoni 1971/72. gospodario zahvaljujući Branku Kovačeviću, koji je imao prosek 23 poena po meču, a naredne, odlučujuće godine za ulazak u elitu, postizao je 30 koševa po utakmici. Takođe, Branko je bio najzaslužniji za opstanak Metalca u najvišem rangu, u kojem su se Valjevci zadržali šest sezona. Najbolji plasman tima iz Valjeva bila su dva deveta mesta (od 14 timova) 1977. i 1978. godine, a 1977. godine stigli su i do četvrtfinala Kupa Jugoslavije.

Uz sav taj košarkaški angažman i niz velikih uspeha Branko, ne samo da nije zapostavljao studije na Saobraćajnom fakultetu, nego se maksimalno trudio da uskladi sve obaveze. Mnogo se žrtvovao i stalno putovao na relaciji Valjevo – Beograd. Rado se seća prvoligaških dana sa Metalcem, a još radije priča o tome kako su Valjevci izborili opstanak prve sezone u eliti.

Od tri utakmice je zavisilo ko ispada. Industromontaža je igrala u Čačku, a mi u Zagrebu protiv Lokomotive, Plećaš im je tada bio povređen, a OKK Beograd u Sarajevu sa Željezničarom. Industromontaža izgubi od Borca u Čačku, košem Mišovića sa centra, a najveće iznenađenje je bilo da je OKK Beograd tukao Željezničar u Sarajevu i Sarajlije su ispale odmah. I mi za vreme naše utakmice u Zagrebu saznamo oba rezultata, igramo produžetak, ali izgubimo. Ipak, posle smo u majstorici sa Industromontažom u Sarajevu izborili opstanak. Tada je došlo devet autobusa, krcatih navijačima iz Valjeva, koji su nam pomogli da ostanemo prve godine u Prvoj ligi. Posle smo bili sve bolji, ali kada sam otišao u vojsku te godine je Metalac ispao„.

Unuka Irina centar sveta

Jedan od povoda za razgovor sa Brankom Kovačevićem za Sport Klub je bio i njegov, nedavni jubilarni rođendan, tačnije, 15. marta je napunio 70 godina, a on uz osmeh komentariše:

„Dan kao i svaki drugi, nije bilo nikakvog slavlja, pogotovo ne u ovo vreme korone. Dvoipogodišnja unuka Irina nam je sada centar sveta, to je ćerka moje ćerke Darije, koja je završila studije primenjene umetnosti, a supruga Maja je bila balerina. Unukica već sada pokazuje karakter, vrlo je zanimljiva“, smeje se deda Branko.

Nosi Branko i veliku tugu u srcu, brat Zoran mu je preminuo kada je imao svega 47 godina, a bio je sjajan čovek, igrač i trener.

„I sada, posle toliko godina, nema dana da ne mislim na mog Zoću“, sa uzdahom dodaje Branko.

Inače, vodi poreklo od Kovačevića iz Grahova iz Crne Gore, otac mu je bio oficir u čuvenoj ratnoj Petoj proleterskoj brigadi, u kojoj je komandant bio legendarni partizan Sava Kovačević.

„Sava nam je bio rođak, poginuo je u bici na Sutjesci, odakle se moj otac vratio kući peške“, dodaje Branko.

Oslabljeni Metalac je te sezone (1978/79) eliminisan iz elite, a Kovačević je po povratku iz JNA potpisao za Crvenu zvezdu, gde je proveo pet sezona. Zvezda je u to vreme bazirala igru na centru Žarku Koprivici i spoljnoj liniji, koju su činili talentovani šuteri, Slobodan Nikolić, Stevan Karadžić i Boban Janković. Kovačević je kod trenera Ranka Žeravice imao manju minutažu, nego u Valjevu, pa je u Zvezdi beležio 11 poena po utakmici, ali je i u takvim okolnostima uspevao da postigne 20, 30 koševa.

Kada sam izašao iz vojske, hteo sam da igram u Prvoj ligi i da pređem u Beograd, a Crvenoj zvezdi je bio potreban iskusan igrač i tako se sve poklopilo. Hteo sam i ranije da pređem u Zvezdu, zbog studija i košarke, ali propisi su bili takvi da ne možeš da menjaš klub bez dozvole Saveza i jedno vreme mi nisu dopuštali da napustim Metalac zbog razvoja košarke u valjevskom regionu“.

Iako od trenera Žeravice nije dobio maksimalnu šansu, već sasvim drugačiju, ali vrlo odgovornu ulogu, Branko sa ove vremenske distance sve to razume na pravi način. Uostalom, nije ga trenerski mag poput Žeravice slučajno izabrao.

Povezane vesti

Doveli su me u Zvezdu da otprilike budem ono što je Duško Ivanović bio u Jugoplastici, neka vrsta balansa mladim prvotimcima. Ranko Žeravica je bio izuzetno vredan, imao je sjajnu komunikaciju sa svim trenerima u Jugoslaviji. Dok sam bio u Metalcu igrao sam na poziciji četvorke, a moj brat Zoran na petici, Ranko je došao u Valjevo održao nam trening i rekao Luki Stančiću da nam promeni pozicije, da mene prebaci na dva, tri, a Zorana na tri, četiri. To je odlučilo moju sudbinu, da sam ostao na onoj pozicjiji mogao bih da treniram ko zna koliko, ali ne bih napredovao. Ta promena je spasila moju karijeru“.

Trener Crvene zvezde Ranko Žeravica je stalno putovao, vodio je istovremeno i Zvezdu i Pulu, ali sve je postizao.

Radilo se žestoko i veoma kvalitetno. Ranko je imao vrhunski izbalansiran trening, imali smo veoma mali broj povreda, a enormno mnogo se treniralo. Probao je da svakom igraču pruži šansu, bio je fokusiran na pojedinca, čak bi žrtvovao i početak lige da bi razigrao što više prvotimaca. To je ogromna razlika u pristupu u odnosu na ovo što se radi danas. Sada to nikoga ne interesuje, samo tim, rezultat i kraj priče. A Ranko je imao takav autoritet da je mogao tako da radi i takva su bila i vremena. Bio je opsednut nalaženjem talenata, koje bi provukao kroz naporan proces rada i napravio od njih asove. U glavi mu je bila stalno jugoslovenska košarka, opšti interes, ne samo klupski i timski, tako da je svakome dao priliku da se iskaže. U to vreme u Zvezdi su igrali Nikolić, Vukosavljević, Živković, Koprivica, Dabić, Avdija, Janković, Karadžić…“

Print screen

Ipak, rasni strelac priznaje da mu nisu lako padali ti novi zadaci u dresu crveno-belih, makar ne u početku.

Bio sam pomalo depresivan zbog manje minutaže. To su ljudi u stručnom štabu primetili, Ranko je razgovarao samnom i objasnio da nije cilj da ja budem najbolji u Zvezdi, nego da nekog od mlađih izbacimo u prvi plan. Nije bilo lako ući s klupe i ne pokvariti nešto na terenu, a truditi se da podigneš nivo igre. Ipak, u tome sam uspevao, trudio sam se stalno da me trener ima u vidu. Trenirao sam kao lud i možda sam bio tada i najbolji u Zvezdi, ali Ranko mi je dodelio drugačiju ulogu„.

Najbolja ilustracija svega toga bilo je gostovanje Crvene zvezde u Holandiji na jednom turniru.

Na poluvremenu Ranko vodi ekipu u svlačionicu, a Nikolić i ja pošto nas nije uvodio u igru pitamo ga da ostanemo da šutiramo. On nas pusti. Nismo promašili i publika se u toj pauzi oduševila kako precizno šutiramo, pa ljudima nije bilo jasno zašto ne igramo. Kada sam najzad, u drugom poluvremenu, ušao u igru pita me protivnički igrač da li imam neke nesuglasice sa trenerom. Kažem mu da nemam. A koliko imaš godina, pita me on. Kažem 32, a on će meni, kakve to ima veze, pa ja imam 35! Kako god, sećam se da sam na tom turniru prilikom svakog ulaska u igru dobijao najjači aplauz. Mislim da je kasnije Ranku, ipak, bilo krivo što me više nije koristio, ali svejedno, u Zvezdi sam mnogo naučio„.

Poslednja sezona Branka Kovačevića u redovima beogradskog tima je bila 1983/84. Te godine je Zvezda igrala u finalu domaćeg plej-ofa, kada je propustila šansu u majstorici protiv Cibone, a i u Kupu Radivoja Koraća je stigla do finala. Kovačević je u polufinalnom meču protiv Saragose odigrao fantastično u Beogradu, u ubedljivoj pobedi crveno-belih (130:100) ubacio je 34 koša, uz šut iz igre 75 odsto, dok je u revanšu dodao 20 poena za plasman u finale. U borbi za trofej u Parizu, protiv francuskog, poludomaćeg tima Orteza, dogodila se sasvim drugačija priča. Rajko Žižić je u 34 minuta ostao bez poena, uhvatio je samo tri lopte, Branko je odigrao samo devet minuta i nije pogodio koš od pet pokušaja, a Zvezda je doživela ubedljiv poraz (73:97).

Igranje u Crvenoj zvezdi neizbežno je povezano sa magijom večitog derbija, a Branko Kovačević ističe sjajne odnose sa crno-belima, koji su vladali u to doba.

Naši odnosi sa Partizanom su bili lepi, bili smo prijatelji, družili se, nije bio naboj među igračima kao kod navijača na tribinama. Uvek sam u Partizanu bio lepo dočekan. Nije bilo organizovanosti navijača kao danas, nisu to bile grupe, već se spontano dolazilo i navijalo. Danas te grupe ne dolaze samo zbog košarke. Stalno mi je u glavi jedna utakmica, Partizan je igrao protiv Jugoplastike, predvođene Rađom, Kukočem i trenerom Božom Maljkovićem i pobediše Splićani u Beogradu, bez ikakvog incidenta. Bili su prvaci države i publika u Hali sportova je ustala i aplauzom pozdravila pobednika. To je bila prava publika, studenti, đaci, poznavaoci košarke, normalan svet, koji je iskreno voleo ovaj sport. U redu, navijalo se za svoje miljenike, pravila se tenzija da protivnika uplaše, ali nije bilo tuča, bili smo zaštićeni, bilo je sasvim drugačije. A što se situacije na terenu tiče, realno, Partizan je sa Kićom, Prajom, Petrovićem, Marićem, Todorićem, Beravsom bio u prednosti u odnosu na nas„.

Kada je imao 33 godine odigrao je oproštajnu sezonu u crveno-belom dresu, a misiju je nastavio u ljubljanskoj Olimpiji, koja je pre njegovog dolaska ispala u Drugu ligu. Tog leta, 1984. godine, uvedene su i trojke, tako da je Kovačević dobio pravu satisfakciju za precizne, dalekometne šuteve.

Slikarstvo pravo otkriće

U penzionerskim danima otkrio je da ima umetnički dar, počeo da se bavio slikarstvom, a pomalo i muzikom.

„Nisam odavno slikao, ali spremam se da nastavim gde sam stao. Puna mi je soba slikarskog materijala, ali sada nam je unuka čest gost, pa ne otvaram te hemikalije. Inače, slikanje je za mene bilo pravo otkriće. Ponekad malo sviram klavir i to opušta. Uvek sam se divio slikarima impresionistima, a moje teme su uglavnom, portreti i pejzaži. Neverovatno je opuštajuće slikati, utrošen rad i provedeno vreme na taj način je toliko lepo, da je to bilo veliko iznenađenje za mene. Nemaš predstavu kako vreme leti, jednostavno, ne primetiš, a isključiš se od svega. Kada sam počeo time da se bavim onda sam u potpunosti razumeo slikare. A sebe, svakako, ne mogu da nazovem slikarem, ali jeste fino iskustvo. Recimo, pravi slikar je bivši košarkaš Radničkog Miroljub Dugi Damnjanović. Sećam se da mu je izložbu u Valjevu, svojevremeno, otvorio moj pokojni brat Zoran. Inače, volim da šetam, stalno me vuče šetnja, sve imam utisak kao da ću nešto da propustim u spoljnom svetu. Mada ova situacija oko korone je veoma nezgodna, svi moramo da se čuvamo, vakcinisan sam i nadam se da će ova muka da prođe“, priča Branko Kovačević.

Pamti se drugoligaški susret u Ljubljani kada je Peter Vilfan ubacio 41 poena, a Branko 36, dakle, zajedno čak 77 poena. U petorci „zmajčeka“ igrao je i Dušan Hauptman, a kao rezervista se kalio Jure Zdovc, budući jugoslovenski reprezentativac.

Kovačević je te godine znatno pripomogao povratku Olimpije u najviši rang sa 20 poena po meču, da bi svoju poslednju prvoligašku sezonu, 1985/86, ponovo odigrao za Ljubljančane i dalje postižući dvocifren broj poena. Međutim, Vilfan je tada igrao u Partizanu, tako da su Ljubljančani ponovo morali u niži rang.

„Olimpija me upamtila još kada sam igrao u Metalcu, jer sam im na dve utakmice dao 95 koševa i odmah su me pozvali kada sam završio igranje u Zvezdi. Imali su problem sa Vilfanom, bio je vrlo talentovan, izvanredan igrač, ali ponekad, malo nezgodne naravi, pa sam im ja bio sredstvo da te njegove osobine neutrališu, kada bi se s vremena na vreme pojavile. Prve godine smo ušli u Prvu ligu, a druge smo ispali i tada sam završio igračku karijeru„.

Branko je po košgeterskom učinku bio među najefikasnijom petoricom u Prvoj saveznoj ligi, ali nikada nije postao reprezentativac. Ruku na srce, u njegovo vreme, konkurencija je bila prejaka. A uticao je i sistem „po ključu“…

Tada su na spoljnim pozicijama igrali Kićanović, Dalipagić, Delibašić, Skroče, sve sami velemajstori. Bilo je tu malo i po ključu, u Liježu je, naprimer, igrao Papić. Kako god, reprezentacija nam je bila jaka do bola. Svaki reprezentativac je mogao da ubaci 30 koševa, kao od šale. Kada je trebalo da dobijem podršku trenera Stančića, koji je imao angažman u nacionalnom Savezu, on je rekao da imam previše godina. To me je mnogo pogodilo, ali zaista konkurencija je bila žestoka„.

O svim tim asovima govori sa neskrivenim poštovanjem, a izdvaja Dragana Kićanovića, naravno, iz više razloga.

Protiv Kiće mi je bilo najteže da igram, bio je brz, sjajan strelac, a igrao je i odbranu, bio je veliki autoritet, on me najviše mučio. Nisam bio brz i skočan, ali sam imao repertoar šuteva i brzinu izbačaja lopte. Bio sam tremaroš kada znam da od mene mnogo zavisi, ali kada postignem koncentraciju, kada se zaigram onda dođe sve na svoje. Uđem u neko posebno stanje, tako da se sada ne sećam nijedne utakmice na kojima sam dobro igrao, već samo onih koje sam loše odigrao„.

Ipak, za utehu mu je ostalo igranje u juniorskoj reprezentaciji SFRJ, a koju je vodio legendarni makedonski stručnjak Lazar Lečić. A gde god je bio Laza, tu je uvek bilo događaja za pamćenje, pa tako Kovačević izdvaja jednu anegdotu.

Lečić mi je bio trener u juniorskoj reprezentaciji, igrali smo na Balkanijadi protiv Grka, koji su imali nezgodnog prljavog igrača. A Laza se okreće Blagoju Georgijevskom Bušturu i kaže mu „ovaj mali, ima da ga nema“. I u sledećoj akciji Buštur pada i hvata se za usta, dobio lakat od onog Grka, kojeg naravno, izbace sa utakmice. I u toj gužvi Laza diskretno pita Buštura „jel foliraš“, a ovaj klimne glavom i kaže da je uštinuo Grka za zadnjicu. I mi pobedismo Grke„, uz osmeh priča Kovačević.

Posle blistave igračke karijere maksimalno se angažovao kao sportski radnik i svuda ostavio dubok trag. Na nekoliko važnih funkcija došli su do izražaja Brankovo obrazovanje, dobrota, posvećenost, smisao za organizaciju i nerv za košarkašku struku. Međutim, stastiti valjevski dobričina nikada nije trpeo nepravdu i uvek je u poslu u diskusijama bio direktan i konkretan. Svima bi u oči rekao šta mu se ne sviđa i trudio se da što kvalitetnije i poštenije obavi sve zadatke.

Inače, nikada nije radio u struci kao saobraćajni inženjer, jer je po završetku aktivnog igranja odmah dobio poziv Crvene zvezde za mesto tehnika ekipe.

„Pozvali su me iz Zvezde, bilo je to kada je Ranko otišao iz kluba. Brzo smo smirili situaciju i rešili probleme, zadržao sam kompletan igrački kadar, jurili smo Vladu Divca, zatim, hteo sam da Boža Maljković bude trener Crvene zvezde, ali je pobedio Vlade Đurović, on je bio kandidat predsednika kluba Novčića. Sa Đurovićem sam lepo sarađivao te dve godine, nije mnogo širio stručni štab, a Maljkoviću se otvorila varijanta da vodi Jugoplastiku„.

U Crvenoj zvezdi je bilo uspona i padova, a Kovačević je uvek nesebično davao sebe voljenom klubu.

Dobro je što smo u određenom trenutku imali podršku SD Crvena zvezda, Vladimir Cvetković se baš angažovao da pomogne klubu. Pamtim njegovu izjavu: ‘Zvezda je mnogo lepa, a iznutra teška. Moramo da čuvamo ovo spolja, a iznutra da se borimo.’ Tako sam se uvek ponašao, nisam nikada nijednu lošu reč rekao o Zvezdi. Nisam se žalio, kada je bilo teško borio sam se. I kad sam video da je Zvezda ugrožena, kada je na čelu kluba bio Voja Stojaković, rekao sam na jednom sastanku, ljudi, mi zavisimo od jednog čoveka, to je pogubno! Bio sam u sukobu sa Stojakovićem, on je tražio da me isplate i otpuste„.

Ne samo što su se u Crvenoj zvezdi rešavali problemi, finansijski i kadrovski, Kovačević je stizao da savetuje i vaspitava igrače po valjevskom modelu, da sport i škola moraju ruku pod ruku.

Kada sam radio u stručnom štabu Crvene zvezde, sve je bilo drugačije u odnosu na moje igračke dane. Odmah su se promenili odnosi, ali trudio sam se uvek budem u funkciji igrača. Insistrao sam da se uči i trenira. Bilo je lepo, ali teško i stresno. Osvojiš titulu, ali već sutradan imaš glavobolju, šta i kako dalje, kakvi su propisi, kakav tim formirati… U to vreme nije bilo transfera igrača u sred sezone, šta uradiš do 1. jula to ti je za celu sezonu. Veći deo uprave se razbeži na odmor, a ja otprilike, koga vidim da dolazi u zoološki vrt svratim u klub da potpiše ugovor za prvi tim. Jedne sezone smo doveli Duška Vujoševića, a perjanice tima su bili Nebojša Ilić, Saša Obradović, Zoran Jovanović. Dogodine umesto Duška dođe Vladislav Lale Lučić i osvoji titulu. Onda se pojave razni ljudi u klubu i oko njega, koji misle da sve znaju, donesu pare, a hoće da odlučuje i o stručnim stvarima. Ne možeš da ga ubediš, ni da utičeš, a vidiš propast i kad sve sabereš, ti si deo neke priče, dobre, ili loše, ali bio si tu. Kao što kaže Šekspir, „Budi nevina kao led, čista kao sneg, ali- nećeš izmaći kleveti.“

Marcus Brandt/Bongarts/Getty Images

Požrtvovan i naporan rad mu je ozbiljno ugrozio zdravlje, stresne 1999. godine.

Pamtim tu godinu kao veoma tešku i stresnu, zbog bombardovanja, ali i uspešnu što se ekipe tiče. Trener Crvene zvezde je bio Jovica Antonić, doveo sam ga negde u sred sezone i ekipa se podigla. U trenutku kada se liga prekinula zbog bombardovanja bili smo u velikom naletu, na drugom mestu iza Budućnosti, sa velikim šansama da postanemo prvaci, ali nažalost, nije igran plej-of. Te godine smo pobedili Cibonu u sred Zagreba, bio je to prvi meč sa njima posle rata, nikada neću zaboraviti tu utakmicu i našu sjajnu igru i kako smo mi sa klupe, na čelu sa Jocom, lagano i trujumfalno napustili parket, dok je na tribinama sve ključalo, a tvrdi predmeti leteli ka nama. I posle te teške sezone prvotimci su odradili pripreme na Kopaoniku i ja tada doživim infarkt od nagomilanog umora i stresa…

I kada je radio kao pomoćnik saveznog ministra za sport i omladinu i kao generalni sekretar Sportskog saveza Beograda, posao je obavljao savesno i predano i imao mnogo uspeha.

Savezni ministar je bio Vojislav Andrić, koji je uz moju pomoć napravio dobar tim saradnika. Kada se ukazala potreba da angažuje još jednog pomoćnika hteo je Predraga Bogosavljeva, a ja sam mu rekao da je Bogosavljev odličan na mestu generalnog sekretara KSJ i preporučio mu Rajka Žižića. Pokojni Žiža ga je oduševio radom, divnim karakterom i ponašanjem. Kada je prošlo izvesno vreme kaže mi Andrić: ‘Baš smo uboli, izbor je sjajan.’ A priznanje je nezvanično Andrić dobio i od kolege Borisa Tadića, tadašnjeg ministra telekomunikacija, na basketu, koji su redovno igrale ekipe savezne i republičke Vlade. Ja nisam više smeo da igram iz zdravstvenih razloga, pa sam im bio trener. I jednom prilikom na basketu je Tadić rekao Andriću: ‘Imaš vrhunski tim saradnika, od ovoga ne može bolje.’ Posle se raspala državna zajednica, pa i naše ministarstvo„.

I u penzionerskim danima Kovačević je veoma aktivan, angažovan je u humanitarnoj fondaciji „Unitas“, koju je osnovao sa kumom Ljubišom Krstajićem, sa ciljem da pomognu siromašnima i ugroženima.

„Moj kum i najbolji drug Ljubiša Krstajić me pokrenuo da napravimo humanitarnu organizaciju, pa smo počeli da pomažemo siromašnima, nosili smo pomoć na jug Srbije, gde ljudi teško žive i ne mogu da dođu u javne kuhinje. Ljubiši je hotelijerstvo specijalnost, time se bavi u Meksiku i Americi. Kad su bile poplave u Krupnju, Obrenovcu, organizovao je niz donatornskih akcija sa prijateljima i poznanicima, napravljene su četiri kuće, u Krupnju, tri u Obrenovcu, jedna na Avali za šestočlanu porodicu. Nosili smo plastenike u sela u okolini Uba. Iza nas je mnogo aktivnosti, donirali smo 15 kreveta bolnici Sv Sava. Zatim se fondacija preorjentisala na borbu protiv trgovine ljudima.“

I u borbi protiv trafikinga postignuti su značajni rezultati,.

U saradnji sa Ministarstvom prosvete, sa Centrom za borbu protiv trgovine ljudima, organizovali smo seminare, edukaciju širom Srbije, napravili udžbenik, snimili film “Posmatrači”, koji je praktikulum kako da naši mališani budu bezbedni. Povezali smo se i sa Ministarstvom telekomunikacija i radimo na zaštiti dece preko IT tehnologije. Organizovali smo tri donatorske večeri u Njujorku, došli su viđeni ljudi, između ostalih i holivudski glumac Leonardo Di Kaprio. Naša organizaciju ima sedište i u Americi i u Srbiji, ali smo najinovativniji kod nas. Imali smo seminare sa 200 profesora fizičkog vaspitanja, jer su oni najdirektnije povezani sa decom. Mogu da uoče problem kod dece. Cilj je pre svega zaštititi najmlađe. Skrećemo deci pažnju kako da se sačuvaju od opasnosti. Film „Posmatrači“ je prosleđen školama i urađen u saradnji sa Ministarstvom prosvete. Rad u fondaciji „Unitas“ me zaista ispunjava, srećan sam da možemo nekom da pomognemo„.

Zanimljiva priča je vezana za Kovačevićev neodlazak u Ameriku na donatorsko veče u Njujorku.

Nisam mogao na vreme da dobijem američku vizu, jer je u to vreme postojao neki ubica iz BiH, istog imena i prezimena. U američkoj ambasadi su to danima proveravali, pa su mi izdali vizu sa zakašnjenjem i nisam otputovao“.

Kovačevićeva fondacija je imala promocije i na košarkaškim turnirima.

Učestvovali smo u saradnji sa Crvenim krstom na minibasket turniru “Rajko Žižić”, kada smo ideje preneli deci uzrasta između 12 i 19 godina. To je veliki turnir, koji KSS organizuje godinama a učestvuje više od 2.000 dece, njima smo predstavili naš film. Želeli smo na taj način im objasnimo kako da se čuvaju od opasnosti. Edukativni film je prevođen na mnoge jezike, što dovoljno govori koliki odjek ima ovo što radimo. Sada je došlo do manjeg zastoja zbog pandemije korone, ali u pripremi je serijal o trgovini ljudima, koji će da se emituje na RTS„.

Kovačević odavno nije angažovan u sportu, ponuda je bilo, ali…

Zvao me Nebojša Čović da se uključim, ali nisam sebe video u toj priči, zahvalio sam mu se i rekao konkretno zašto ne želim. Drago mi je što su košarkašice dobile dobre uslove da igraju i treniraju u „Basketlendu“, to je važna stavka. Sećam se kada sam bio u upravi Zvezde, išao sam u dvoranu „Pinki“, Aleksandar Vučić je bio direktor i uspeo sam na kartu zvezdaštva da izdejstvujem da devojke tamo treniraju. Žensku košarku, inače, ne bi trebalo zapostavljati, neophodno je tim talentovanim devojkama obezbediti što bolje uslove, jer one su zahvalne i uzvraćaju dobrim rezultatima“.

Marko Metlas/Euroleague Basketball via Getty Images

A o današnjoj muškoj košarci sa Brankom Kovačevićem, svakako, moglo bi da se priča satima, danima…

Ne sviđa mi se što je napuštena prognostika, individualni rad sa igračima, kojim se talenti bruse i obučavaju. Evo sada je Simanić posle tri godine otišao iz Crvene zvezde. Samo razmišljam šta bi Ranko Žeravica od njega napravio. To je ogromna razlika. Neophodno je da tim bude u istom sastavu duže vreme, a sada se ekipe non stop menjaju, dovode se strani igrači, a naši talenti ne napreduju. Ušli smo u filozofiju evropske košarke da novac sve diktira. Mi smo uvek igrali na talenat i pamet, ali sada je biznis ispred toga kao prioritet. Pratim košarkaške utakmice i nerviram se, ali ipak, gledam„.

O valjevskom Metalcu i stanju u srpskoj klupskoj košarci priča realno.

Metalac je na ivici egzistencije, ali entuzijasti u klubu se bore da održe klub velike tradicije. Nadam se da će uspeti, ali velika je muka naša klupska košarka. Ja se ne mešam, ne kritkujem, samo, ako neko pita za savet, tu sam. Ali realno, teško je domaćim klubovima da opstanu. Kad se setim, nekada je profesor Radomir Šaper, kao komesar lige, mogao od sponzora da privuče 3,4 miliona evra, a danas KLS nema budžet ni 50.000 evra„.

Bogato iskustvo izvire iz Branka Kovačevića, koji se uvek držao bitnih principa.

U sportu si fokusiran i disciplina je važna. To poneseš iz kuće. Moji roditelji su bili fokusirani, otac je bio oficir, a majka pedagog. Važilo je pravilo da sve što se počne mora da se završi. Kolektivni sport je nešto posebno, dragocen je u formiranju ličnosti. Danas ćete često čuti kako se u raznim oblastima spominje reč tim. Tim rukovodi poslovima, aktivnostima, institucijama. Osećaj pripadnosti timu, kolektivu je veoma značajan, tu se iskristališu odnosi. U sportu je najčistija priča u vrednovanju i rangiranju. Tu kao prvu stvar naučiš odnose unutar kolektiva i posle ti nije problem da se uklopiš bilo gde. Zna se koja je čija uloga i ko je lider i da zaslužuje to mesto. Strahovito smo narušili neki principe vrednosti i kvaliteta. Ne može prvo radno mesto da ti bude ministar, ako nisi prošao sve nivoe. Sportista je do 35 godina prošao sve, vrlo dobro shvata ko je ko,“ zaključio je Kovačević.

Tako govori Branko Kovačević, uvek srdačan i neposredan, prepun mudrosti, a iskren kao otvorena knjiga. Knjiga o košarci, dobroti i humanosti, o inspirativnom životu istinske sportske legende.

Komentari

Vaš komentar