Čermak, realni romantičar sa Krsta

KSS/Privatna arhiva

Ne postoji veličina gde nema jednostavnosti, dobrote i istine. Rekao je odavno velikan Lav Tolstoj. Jednostavnost je krajnje savršenstvo. Rekao je još davnije genijalni Leonardo Da Vinči... Ali kroz epohe, čovek kao da sve više beži od jednostavnosti i srlja u neke nove "vrednosti". A ovo je priča o košarkaškoj legendi, Dragutinu Mišku Čermaku, koji je imao privilegiju, ljudsku, intelektualnu i sportsku da od rane mladosti spozna prave kriterijume...

Povezane vesti

Košarkaški podvizi, zlatne i srebrne medalje vinuli su asa Radničkog i jugoslovenske reprezentacije u zvezdane visine, ali on se posle svakog lansiranja ekspresno vraćao na sigurno tle. Uvek čvrsto na zemlji, ozbiljan, racionalan, dosledan i karakteran. Nenametljiv i neupadljiv, ali nepokolebljiv. Nikada nije zloupotrebio jak pedigre koji je imao. Računao je da se sve podrazumeva.

Podrazumevalo se tako da za života dobije zvanje zaslužnog sportiste, a nije ga dobio. Podrazumevalo se da posle blistave igračke karijere dobije neku značajniju ulogu u domaćoj košarci. Podrazumevalo se da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, ali to se nije dogodilo…

Bićemo prvaci sveta… Zvuči poznato? E, pa, Miško je bio prvak sveta, zlatni dečko sa SP u Ljubljani 1970. godine. Važno podsećanje, jer kažu, neki košarkaški poslenici su, nažalost, saznali da je Čermak bio reprezentativac tek kada je umro…

Napustio nas je pre 13 meseci, na svoj 77. rođendan. I to govori o njegovoj posebnosti, a on se borio i izborio da bude sasvim običan i normalan čovek.

Impresivni košarkaški putevi

Dragutin Miško Čermak rođen je u Beogradu 12. oktobra 1944. godine, a umro je 12. oktobra 2021. godine u Beogradu. Igrao je na poziciji beka, a bio je visok 197 centimetara.

Čermak je igračku karijeru počeo u Radničkom 1960, da bi 1969. godine prešao u Partizan. Nakon odlaska iz Humske dve sezone je proveo u holandskom Donaru i jednu u belgijskom Liježu.

KSS/Privatna arhiva

U seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije debitovao je u decembru 1963. godine na utakmici Kupa nacija protiv Francuske u Strazburu i sve do 1970. gdoine bio je njen standardni član, čak i kapiten. Za nacionalni tim je odigrao 170 utakmica i postigao 1.446 poena. Nalazi se na 15. mestu večne liste strelaca.

Sa reprezentacijom Jugoslavije bio je olimpijski vicešampion u Meksiku 1968. godine, a prvo zlato osvojio je na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani. Srebro je osvajao na Evropskim prvenstvima 1969. i 1971, a imao je i bronzu sa Mediteranskih igara 1963. godine. Na Balkanskim igrama je pet puta bio prvak, 1965, 1966, 1968, 1969. i 1970. godine.

Dva puta je bio učesnik Olimpijskih igara, 1968. i 1972. godine.

Trenerskim poslom se bavio od 1980. godine, radio je u Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Francuskoj, Turskoj, Jordanu i Alžiru.

Rođen je u Beogradu, koji dan pre oslobođenja glavnog grada, dok su topovska đulad udarala u jablanove u dvorištu, a kuća u Šumatovačkoj ulici primala neprijateljske šrapnele. Majka mu je bila domaćica, a otac doktor političke ekonomije, doktorirao na Sorboni.

„Kao i sve mlade i mene je interesovao sport. Okupljali smo se na poljančetu u blizini naše kuće. Najpre sam otišao u Obilić da treniram boks i moji su bili duboko nesrećni. Otac je rekao mojoj majci, pusti ga neko će ga udariti po nosu, pa će prekinuti. Tako je i bilo. Posle nepunih mesec dana napustio sam boks. Što se tiče košarke, imao sam sreću da mi je higijenu u osnovnoj školi „Milica Pavlović“ predavao Milan Ciga Vasojević, a fiskulturu Jovan Gajić, prvak Jugoslavije u bacanju kladiva. Ciga je tada trenirao podmladak Radničkog, tako da je iz moje škole odveo na Crveni Krst desetak devojčica i dečaka, među kojima sam bio i ja“, pričao je Čermak u malobrojnim intervjuima, u radio emisiji „Sportski spomenar“ i u monografiji Radničkog.

KSS/Privatna arhiva

Takođe, kako je isticao, imao je sreću i što su mu u Radničkom treneri bili izuzetni stručnjaci, Bora Cenić i Ranko Žeravica.

„Bora je uvek bio spreman da vas nauči svemu, a Ranko, koji je preuzeo muški tim posle ženskog, uneo je najviše novina u jugoslovensku košarku i po tome mu pripada najzaslužnije mesto među našim stručnjacima. Uspevao je da od treninga načini pesmu i danas se sa radošću više sećam treninga nego utakmica. Uz svo poštovanje prema profesoru Aleksandru Nikoliću, tvrdim da je Žeravica više od drugih uspeo da oseti naš mentalitet, da pomiri američko i sovjetsko gledanje na košarku, da uvek ima u vidu one s kojima radi, nas, jugoslovenske košarkaše. Kao i Amerikanci određivao je početnu postavu prema protivniku, a ranije je bilo da uvek startuje ista prva petorka i znalo se ko koga menja. Ali posle ove promene nikad nismo znali ko će da počne utakmicu, to nam je držalo koncentraciju, što je bilo dobro“.

Kao i svi čuveni krstaši i krstašice i Miško je proveo mladost na terenu Radničkog. Inače, od Krsta nije pravio kult, govorio je da je to deo grada, poput mnogih drugih, Dorćola, ili Zvezdare, jer „svako ima pravo da voli kao što su oni voleli svoj rodni kraj, kafane i devojke na Krstu, statiranje u Beogradskom Dramskom, čuvene izlete na Terazije, na Savu“. Za njega su to bila vremena iz mladosti od kojih ne treba praviti čudo. Ipak…

KSS/Privatna arhiva

„Crveni Krst je činila specifičnost ljudi i onda se to potrefi generacijski i malo i u kontekstu tog vremena, kada je počelo otvaranje zemlje. Radnički nam je bio sve, uradimo domaći, pa trk na teren Radničkog, bila su to celodnevna druženja, igrao se basket. Tu su stvorena velika prijateljstva i muško-ženska, svi smo bili iz kraja. Ono što sport donosi čoveku, košarka posebno, nezamenjivo je. Drugarstvo, deljenje dobra i zla, širinu, tako dragocenu i u svim drugim oblastima života i rada. I iznad svega, ono čemu sport najbolje nauči čoveka, da se nikad ne predaje!“

Radnički je u to vreme imao improvizovanu salu, malih dimenzija sa dva koša, ali se zato od proleća do jeseni treniralo i igralo na otvorenom terenu. Tu je i počeo da trenira 1954. godine. Uslovi su bili loši, ali nikom to nije smetalo, svi su voleli košarku i bili redovni na treninzima. Kasnije su mnogi odustali, a Čermak je ostao i 1960. godine, sa 16 godina kao prvotimac zaigrao u saveznoj ligi. Kao debitant bio je junak utakmice u Karlovcu protiv Železničara, ušao je u igru dva minuta pre kraja, a igrao se treći produžetak. Ubacio je oba odlučujuća penala i tako je krenula njegova blistava karijera.

Zlatni dečaci prijatelji zauvek

Zlatni dečaci sa SP u Ljubljani ostali su veliki prijatelji za ceo život. Bez obzira na raspad SFRJ ostali su u kontaktu i susretali se kad god su mogli na obeležavanju jubileja od osvajanja prvog zlata jugoslovenske košarke.

Okupili su se u Sloveniji 2007. godine na 70. rođendanu Ive Daneua i proveli tri nezaboravna dana, a slično je bilo i 2010. godine, kada je Daneu organizovao proslavu 40 godina od osvajanja zlata u Ljubljani.

Naravno, na obe svečanosti išao je i Dragutin Čermak i poneo predivne utiske. Posebno se 2010. godine radovao susretu sa Ratom Tvrdićem, koji mu je u reprezentaciji bio cimer.

KSS/Privatna arhiva

Čermak je voleo da ide na more u Rovinj, svojevremeno sa Radivojem Koraćem, koji mu je bio takođe bio cimer i veliki prijatelj. Znao je da za pet, šest dana odmora, koliko bi ugrabio, odvuče motorni čamac iz Beograda, kako bi makar kratko uživao na moru. A kasnije je često odlazio na Brač, na zajednička letovanja sa porodicom Tvrdić.

Naravno, svaki susret i lepo druženje nije proteklo bez podsećanja na slavnu 1970. godinu i osvajanje ljubljanskog zlata.

Jugoslavija – SAD 70:63 (35:31)

Jugoslavija: Tvrdić 4, Simonović 7, Jelovac, Rajković 6, Žorga, Kapičić 2, Daneu 4, Ćosić 11, Šolman 4, Plećaš 12, Čermak 6, Skansi 14.

SAD: Lukini, Bil Volton, Tal Brodi 2, Siliman 12, Volf 2, Vašington 15, Vilijams 2, Vilmor, Ajsak 2, Mekdonald 10, Smit 2, Hilman 12.

Bio je solidan đak, to je bio uslov da ga otac pušta na treninge. Posle se upisao na Saobraćajni fakultet i stigao do druge godine i postao reprezentativac, ali pošto su mu putovanja i pripreme oduzimale puno vremena prebacio se na studije spoljne trgovine.

„Bio sam manje darovit od drugih, ali sam sve slabosti nadokanđivao radom. I dalje tvrdim da u sportu, bogme i u životu, ne treba više od 10 do 15 procenata talenta. Sve ostalo je rad. Iako me bije glas da sam prokleti individualac, uvek sam tih 10, 15 odsto svoje ličnosti unosio u ekipu, a sve ostalo sam podređivao kolektivu. Priznajem, po prirodi sam pomalo i tvrdoglav, a kad se to udruži sa radom i poštenim odnosom prema svom zadatku i u klubu, a utoliko više u reprezentaciji, rezultati ne izostaju. Miran sam po prirodi, imam živce kao konopce, mislim da je od svega najvažnije dati sve od sebe, ako se tako čini, ne izostaju medalje, aplauzi i unutrašnje zadovoljstvo“, u retkim prilikama otkrivao je tajnu svog uspeha.

KSS/Privatna arhiva

Bio je zvezda Radničkog, ugradio je sebe u uspon matičnog kluba, ali je otišao sa Krsta u Partizan 1969. godine, pre nego što su krstaši 1972. godine osvojili istorijsku titulu državnog prvaka, a četiri godine kasnije i nacionalni Kup.

Radnički su šezdesetih predvodili Nemanja Đurić, Dragoslav Ražnatović i Čermak, tokom sezone 1964/5, Đurić se vratio iz vojske i odigrao pet utakmica, onda otišao u Rejer iz Venecije, a krstaši su na kraju lige bio peti. A posle trofejnih godina u drugoj polovini sedamdesetih usledio je pad kluba sa Crvenog krsta.

„Voleo sam Radnički, ali mali klub ostaje mali, tako je bilo predodređeno. Ljudi koji su ga vodili nisu animirali društveno političke radnike, ostali su u uskom krugu i neminovna je bila propast. Ali drago mi je da se Radnički malo digao kasnije…“, setno je pričao Čermak.

Za renesansu Radničkog devedesetih upravo je on bio zaslužan. Slučajno se sreo sa Milutinom Mrkonjićem na Kalenić pijaci 1994. godine i predložio mu da obnove Radnički. To je urodilo plodom, ali je principijelni Čermak ubrzo podneo ostavku na mesto direktora kluba, jer je tražio ravnomernu podelu prava i odgovornosti. Naravno, ostao je u klubu, veran krstašima do kraja života.

KSS/Privatna arhiva

Od 1965. do 1970. godine je bio nezamenjivi reprezentativac, jedno vreme i kapiten nacionalne selekcije, član idealnog tima OI u Meksiku. Prvu zvaničnu utakmicu za reprezentaciju odigrao je 1963. godine u Kupu nacija protiv Francuske u Strasburu. Premijerno veliko takmičenje su mu bile Mediteranske igre 1963. godine, kada je osvojio prvu medalju, bronzanu. Od nezvaničnog prvenstva sveta, 1965. godine u Čileu, pa do OI u Minhenu odigrao je 170 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije.

U Meksiku su Jugosloveni već bili zreli za zlato, jer su u pripremnom periodu pobedili američku selekciju u Beogradu i Ljubljani, a susreli su se sa njima i u Minsku na predolimpijskom turniru. Na tim utakmicama Čermak je blistao, na prvoj, na Tašmajdanu postigao je 24 poena, a u Moskvi na predolimpijskom turniru ubacio je 37 poena.

„Kad smo pobedili Ruse u polufinalu OI u Meksiku svi smo bili prezadovoljni i opustili smo se. Bili smo na bazenu, kupali se, zavitlavali se i izgubili smo u finalu od Amerikanaca. Na poluvremenu je bilo 32:29 za njih, a Korać, iako izvanredan izvođač slobodnih bacanja promašio je čak pet, šest. A čuvao ga je izvanredno, mi smo ga zvali Uspavani Džo. Žućko nije mogao da pogodi koš, toliko je bio nervozan da nije ni penale mogao da ubaci“.

Amerikanci su u tadašnjem sastavu imali trojicu NBA igrača, to su bili Spenser Hejvud, Čarli Skot i Džo Džo Vajt, a ovaj treći je sa Čermakom činio najbolji bekovski par u idealnoj petorci Igara, što je bilo veliko priznanje za jugoslovenskog beka. Čermak je tada igrao u životnoj formi i uvek je isticao da su mu najdraže utakmice sa OI u Meksiku. Bio je odličan šuter, u Jugoslaviji su on i Ivo Daneu važili za najbolji bekovski tandem. A sovjetski selektor, pukovnik Aleksandar Gomeljski ga je smatrao za najboljeg odbrambenog igrača u Evropi.

KSS/Privatna arhiva

Svakako da je vrhunac te generacije jugoslovenskih košarkaša bilo osvajanje zlata na SP 1970. godine u Ljubljani. Izdržali su izabranici selektora Ranka Žeravice veliki pritisak kao domaćini i stigli do svetskog trona.

„Bili smo u najjačoj grupi sa Rusijom, Amerikom, Češkom, Brazilom, a imali smo sreću da smo redom pobeđivali i da je Brazil dobio Sovjetski savez, pa nas je do titule delio trijumf nad Amerikancima. Dakle, u pretposlednjem kolu smo savladali SAD, a sutradan, posle slavlja cele noći, izgubili od SSSR, ali bili smo prvaci sveta. Posle meča sa Amerikancima bila je neverovatna euforija. Dva sata smo čekali u svlačionici, jer nismo mogli da izađemo od gužve. Na kraju su parkirali autobus do zida hale, na krovu su bili navijači, pa se čekalo dok su ih skinuli, a iza nas kilometarska kolona automobila koja nas je pratila. Normalno, svi su sedeli na prozorima, neki u kabrioletima, vikalo se, pevalo, slavilo. Došli smo u Medno i slavili do pred zoru. Onda su nas Žeravica i Šaper pokupili u četiri, pola pet, da idemo na Bled, gde smo bili smešteni. A tamo nas je čekalo kompletno osoblje hotela, gosti i stanovnici Bleda i orkestar i tu se nastavlja slavlje dalje. Oko 7 sati smo otišli da spavamo tog jutra. Cela Jugoslavija je slavila. I naredno veče, posle poraza od Rusa se slavilo, a ujutru smo ustali u 6 sati, jer je predsednik Tito poslao avion po nas da dođemo u Beli dvor na prijem“.

Najbolji jugoslovenski košarkaši su posle niza uspeha nepravedno zaustavljeni na OI u Minhenu 1972. godine.

„Za naš neuspeh je bio kriv Vilijem Džons, generalni sekretar FIBA, a bogami i naši funkcioneri. Utvrđeno je da su igrači Portorika od kojeg smo poraženi, bili dopingovani. Džons je čuvao ugled košarke, naši funkcioneri takođe, ali su čuvali i svoja mesta u FIBA komisijama. A bili smo ucenjeni da će da nas kazne ako odbijemo da igramo i nas i reprezentaciju neučešćem na sledećem takmičenju. Ja to znam jer sam kao kapiten učestvovao u tim pregovorima. Bilo je takvo vreme, nisi mogao ništa, ni onda nas nisu voleli veliki, kako god se okrene mi uzmemo medalju. Bili smo im trn u oku. I zarađuju više i ulažu više, ali mi smo bili bolji, eto, to je tako bilo“.

Te Igre je obeležio i teroristički bombaški napad Palestinaca na izraelske sportiste.

„Mogli smo iz zgrade gde smo bili smešteni da vidimo gde su bili Izraelci. Sa novinarom „Politike“ Đukom Julijusom uspeo sam da dođem do zadnje brane ispred zgrade gde se to desilo. Interesantno je da smo pred odlazak u Minhen imali nekoliko sastanaka, na koje su dolazili ljudi iz državne bezbednosti i upozoravali da su uhvatili neke poruke da ustaše spremaju neke otmice jugoslovenskih sportista. S obzirom da su košarkaši važili za favorite za medalju onda su nam govorili kako da se ponašamo i krećemo. Javna je tajna da su sa nama stalno išla dvojica policajaca u civilu, koji su stanovali u olimpijskom selu, a bili su prijavljeni kao sportisti, kao kajakaši u nekoj disciplini. Sećam se da smo ih zavitlavali kada je bila trka, a pojavila se njihova imena na startnoj listi, zašto se nisu tamo pojavili…“

Nerado se sećao OI u Minhenu, govorio je da mu je to gorka pilula.

„To je nešto što nikad neću zaboraviti, ni oprostiti. Tri meseca smo se pripremali za te OI, kao što kaže moj saigrač i prijatelj Rato Tvrdić, orali smo i kopali. Medalja nam donosi nagrade i novac. Posle tih OI odlazio sam u inostranstvo i da smo osvojili medalju mogao sam da odem u Italiju, u neku košarkaškiju zemlju…“

KSS/Privatna arhiva

A kad je 1969. godine prešao u Partizan, kao najveća zvezda Radničkog, Dragutin Čermak je izazvao pravu buru, sa Krsta je bilo čak i pretnji da neće više zaigrati u reprezentaciji, ali to reprezentativci nisu dozvolili. Tražila ga je i Crvena zvezda, ali pregovori su se odužili i Čermak je presekao i otišao u Humsku. U Partizanu su tada igrali Jelić, Farčić, Blagojević, Bojović, a nedugo potom su doveli Dalipagića i Kićanovića i otpočeli šampionsku seriju. A trener crno-belih je bio Žeravica, slavni stručnjak koji je Čermaku obeležio celu karijeru i sa kojim je postao veliki prijatelj.

„I u Partizanu sam nosio dres sa brojem 14. U Radničkom sam ga nasledio od Nemanje Đurića, a u Partizanu su ga posle mene nosili Dražen Dalipagić i Dejan Tomašević, na šta sam takođe ponosan“, isticao je Čermak.

Bio je jedan od ključnih igrača u stvaranju šampionske generacije Partizana, ali nije dočekao prvu titulu crno-belih (1976. godine), jer je 1973. godine, posle 102 utakmice i 1.836 poena, otišao u inostranstvo. Prešao je u holandski klub Doner, gde je na 38 utakmica imao prosek 26 poena.

„Neminovno se jednog dana zapitate, pa gde sam ja to i šta ću kad ovo tapšanje prestane. Jedanaest godina sam igrao bez dinara u Radničkom, a ni za četiri, pet godina u Partizanu nisam imao mogućnosti da sebi nešto koliko, toliko obezbedim za budućnost. Zato sam pred kraj karijere igrao u inostranstvu da imam sigurnost kad startujem kao običan čovek. U Holandiji nije bilo loše, iako je drugi mentalitet. Znao sam već engleski jezik, lako smo se sporazumevali, ali košarkaški su bili ispod našeg nivoa. Oni su me dočekali kao prvog igrača sa istoka Evrope, iza gvozdene zavese, Onda sam ih ja pitao gde je ta zavesa i sate i sate potrošio da im objasnim da je ona malo istočnije od nas, da mi nemamo veze sa Sovjetskim savezom i da ja sa svojim pasošem mogu da idem gde hoću. Međutim, politika je uticala i njihova neobaveštenost…“

Ponos što je otkrio Dalipagića

Posebno je Čermak bio ponosan što je otkrio Dražena Dalipagića. U Zvorniku je 1971. godine organizovan susret reprezentacija republika Bosne i Hercegovine i Srbije. U dresu BiH Dalipagić je dominirao u skoku pod oba koša, a postigao je i najviše poena. Čermak je u to vreme bio kapiten Partizana, a na toj utakmici je igrao za Srbiju. Preporučio ga je svom timu, što Dalipagić uvek ističe sa velikom zahvalnošću.

„Ponosan sam zbog toga, posle sam prilično doprineo da Praja ima onako sjajnu karijeru. Bio je vrhunski igrač, šteta što nije igrao u NBA ligi, ali nije hteo. Mislim da bi i tu ostvario vrhunsku karijeru, kakvu je imao u Evropi. Proveo je niz godina u Italiji i Španiji, bio jedan od najboljih strelaca svih vremena. Rano je završio karijeru, mogao je da igra još dve sezone, ali to je bio njegov slobodan izbor. Sticajem okolnosti, bili smo zajedno u Veroni, kad je on završavao aktivno igranje, a ja sam došao iz Antiba da ga posetim. Nudili su mu da ostane, da potpiše novi ugovor, ali mi je tada rekao, znaš majstore, seti se kako je bilo teško i psihički i fizički naporno trenirati svakog dana. Rekoh, znam. On je jedan od retkih igrača koji su proveli toliko godina u Italiji u zemlji koja je tada bila evropska košarkaška velesila“, ispričao je Čermak jednom prilikom.

Sa njim je tada bila i njegova tadašnja supruga Vesna Malohodžić, poznata jugoslovenska glumica. U Holandiji se oprobao i kao novinar, kao dopisnik jednog zagrebačkog lista. Igrao je posle u Liježu, onda se vratio u Beograd i zaposlio u Centroturistu, a kad su moćnici uništili Centroturist, rekao je ne možete da me uništite, imam još jedan zanat, a to je košarka. Postao je trener.

Radio je u nekoliko zemalja, otišao je 1980. godine u Kuvajt, gde je proveo tri sezone, osvojio prvo mesto u prvenstvu Kuvajta, sa Kuvajt sportingom, zatim je radio u turskom Ezačibašiju, sa kojim je eliminisao Partizan iz Kupa Koraća. Sa turskim timom je došao do četvrtfinala Kupa Koraća i osvojio prvenstvo Turske. Posle je vodio francuski Stad Frans, kada je u njemu igrao Ratko Radovanović, bili su četvrti u ligi i finalisti Kupa. Zatim je u Dubaiju osvojio prvenstvo Emirata, a bio je i šampion Jordana sa klubom Ortodoks.

„Trenerski posao nije toliko težak ako je trener psiholog, ako je u stanju da proceni karakter igrača i ljudi iz uprave i onda sebe modifikujete. Glavno je da radite korektno, a igrače, one koji ne veruju, jer u svakom timu ima po jedan koji pravi probleme, dovedete u red. Jednostavno, naterate one ostale u ekipi da ih menjaju. Ako ne prihvata onda je klupa najbolji lek za usijane glave. Naravno, lako je to pričati, ali nije lako uraditi, zato kažem ako imate osećaj za psihologiju, da uspete da procenite karaktere, onda već tokom priprema regulišete mnoge probleme“.

Kada je sve sumirao, 20 godina igračke karijere i isto toliko dug trenerski staž doneli su mu nova iskustva, upoznavanje različitih kultura, ljudi, širenje vidika i duhovno bogatstvo.

„Sport je kao i većina stvari prilično jednostavan, mislim da sam kroz sport odrastanje i vaspitanje od roditelja i svega ostalog došao do te jednostavnosti. Pre svega, u rezonovanju, da vam mozak radi tako da nevažne stvari odvojite od važnih, da se koncentrišete samo na važne. Tu jednostavnost sam dostigao, mislim da sam u tome uspeo. A to je najteže. Kad analizirate život, sva dešavanja su jednostavna. Ljudi su ti koji komplikuju svojim karakterima zlim mislima i željama da bi došli do nekih ostvarenja. Uz sve ovo sportsko što mi je život doneo to mi je najveće životno iskustvo, ta jednostavnost“.

KSS/Privatna arhiva

Takav je bio Miško Čermak, iskren i direktan, jednostavan u svoj širini svoje ličnosti.

„Uvek sam bio spreman da kažem sve šta me pitaju, samo nisu mi često postavljali pitanja, ili nisu objavljivali ono što bih rekao…“, ova Miškova izjava je govorila mnogo o njemu.

Otišao je u večnost pre nešto više od godinu dana i sa sobom odneo žal što nije imao zvanje zaslužnog sportiste, jer ta titula zvanično važi samo za dostignuća ostvarena posle 1. januara 1973. godine. Međutim, šta je jedan papir u odnosu na večna ostvarenja…

Zbog svoje nenametljivosti kao trener nikad nije dobio šansu u Beogradu i zato je, kako je isticao, imao pravo da na neke stvari ovde gleda hladno. Nije želeo da bude sportski funkcioner po svaku cenu, dosledan i principijelan, hteo je da radi za dobro košarke, a ne za lične interese.

Poslednjih godina Miško Čermak živeo je u Americi, u Los Anđelesu i Indijan Velsu, gde je držao restoran. Fotografije na zidu, među kojima je bila i jedna njegova iz igračkih dana sa čuvenim Bilom Raselom, govorile su posetiocima da je gazda bio „neki“ košarkaš…

Bio je vizionar i tvrdi realista u isto vreme. Realni romantičar sa Krsta. Običan, a tako poseban.

Kako god, takvi su retki…

Komentari

Vaš komentar