Čija je snaga navijača? Ni navijač ni huligan već kriminalac

Blog ostalo 14. apr. 202110:00 > 10:1819 komentara
Podeli:
Ivan Bogdanov
Guliver Images

Od početnog okupljanja oko jednog kluba i praćenja trendova navijanja u Evropi, tokom devedesetih su se ideologije grupa menjale. Navijači Crvene zvezde možda su u tome i prednjačili i izdefinisali su se kao grupa sa nacionalnom ideologijom, grupa kojoj je srpstvo iznad svega.

„Onda su došle devedesete, tužne i nesrećne, opake,
Gospod je barut primirisao pa ladno zbrisao za oblake…

Onda su došle devedesete tužne i nesrećne, fobične,
U udžbenike i u čitanke ušle su bitange obične…

Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči,
A sad smo prosto zgranuti…“ (Đ. Balašević)

Tako je bilo u društvu, pa samim tim i u sportu, u fudbalu i na tribinama.

U prvom delu smo navijače i navijačke grupe ostavili tamo gde im je zapravo i mesto. U srećnoj ekstazi ljubavi prema klubu na čije utakmice odlaze kao na hodočašće.

Klapa #3 – odraslo dete, osamostalilo se

Od početnog okupljanja oko jednog kluba i praćenja trendova navijanja u Evropi, tokom devedesetih su se ideologije grupa menjale. Navijači Crvene zvezde možda su u tome i prednjačili i izdefinisali su se kao grupa sa nacionalnom ideologijom, grupa kojoj je srpstvo iznad svega. Na njih su ličili navijači Dinama iz Zagreba, Bed blu bojsi. Hajdukova Torcida imala je svoje ideje kao i navijači Sarajeva, Željezničara, Borca, Radničkog… Navijači Partizana ostali su u nekom projugoslovenskom procepu.

Prvi deo - Navijač

„Praktično je to tokom celih devedesetih tako izgledalo, navijači Partizana se u tom nacionalnom smislu nisu ni pominjali. Tu je Zvezda bila i navijači Zvezde kao prvi i jedini koji imaju vrlo artikulisane političke stavove za razliku od navijača Partizana gde se to pojavilo mnogo kasnije. Ali, to su specifičnosti. U Hrvatskoj se recimo retko dešavalo da se oko hrvatstva ujedine Torcida i Bed blu bojsi. Mnogo je veći antagonizam između Dalmacije i Zagreba, odnosno Splita i Zagreba i u suštini lokalne identitetske priče gde se rivalitet manifestuje kroz nju. A kao ujedinjavanje oko nečega je to bilo samo na početku devedesetih i možda još jedanput kasnije“, objašnjava dr Ivan Đorđević.

„Zapravo taj nacionalistički diskurs i ta nacionalistička priča koja se vezuje za navijače Zvezde je nasleđe gde su se navijači Zvezde još krajem osamdesetih deklarisali kao da oni podržavaju srpstvo i da je srpstvo iznad svega i onda je to ostalo kao baština iz tog perioda. Devedesete su bile čudne u smislu da je ta prva ekipa koja je bila tamo otišla na neke druge poslove pa su došli neki mladi koji nisu imali to iskustvo navijanja iz osamdesetih, ali su tu vrstu baštine pokupili i njihov politički angažman je bio evidentan još od 1997. i protesta, pa da ne pričamo o 5. oktobru gde je ‘Spasi Srbiju i ubi se Slobodane’ postala mantra, a to je počelo u julu ili avgustu na severu, mnogo pre 5. oktobra. Navijači Zvezde su bili prisutni i kada su bili oni protesti oko Studija B. Onda je to posle dvehiljaditih počelo da se podrazumeva, da se navijači pitaju kada su nacionalna pitanja na dnevnom redu, navijači se tada pronalaze pozvani da budu nekakvi arbitri, da odlučuju u kom pravcu treba voditi, u krajnjoj liniji i državnu politiku„, nastavlja Đorđević.

„To je ono što je specifičnost naše navijačke scene. U Hrvatskoj koliko god postoje problemi sa navijačima (uzimam Hrvatsku za primer zato što je najbliža i iz iste priče potiču, Delije i Bed Blu Bojsi su tih devedesetih bili isti, kao braća), oni nisu politička snaga. Oni mogu da se bore protiv Mamića, ali oni su navijači koji lokalno deluju u odnosu na svoj klub. Njih ne zanima da li je spoljna politika Hrvatske takva kakva jeste. Ne izjašnjavaju se u ime grupe. Mi smo zaista jedina zemlja za koju ja znam gde su fudbalski navijači relevantan politički faktor. Od transparenata koji ukazuju kako treba da izgleda spoljna politika, preko vrlo otvorene kampanje protiv Prajda koja je bila zaista jedna od upsešno sprovedenih kampanja koja je rezultirala ozbiljnim nasiljem na ulicama pa preko ‘izdaje’ Kosova i svih ostalih političkih faktora. Nijedan od naših političkih lidera ne voli da ga iko pomene na stadionu. Jer kad krene to na stadionu, oni instinktivno znaju da je vreme da se polako ide“.

Usluga za uslugu jer ruka ruku mije

I dolazimo do toga da se vlasti menjaju, da dolaze i odlaze ljudi sa svojim ideologijama, sa svojim stavovima po pitanju saradnje i članstva u NATO, sa svojim stavovima o Evropskoj uniji, svojim idejama o rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Svojim stavovima o Prajdu. Navijači ostaju na svojim pozicijama, u svojim utvrđenjima. Dočekuju i ispraćaju. Podržavaju pa smenjuju. Oni su snaga svake vlasti.

„To je ono što je meni od samog starta veoma interesantno zato što je evidentno upravo da svaka vlast voli da bude u dobrim odnosima sa navijačima. Ja imam utisak kao da su se stvorile određene vrste sinergija između odrđenih navijačkih grupa i nekih državnih struktura kojima oni služe kao nekakva grupa za pritisak. Dakle, svako ko je na vlasti treba njih u tom smislu da drži pod kontrolom i da koristi njihove usluge kada zatreba. Ili bar da ih pacifikuje određenim vrstama kontrausluga koje pruža. Jer se pokazalo zaista evidentno da oni tu političku moć imaju i da ako oni odluče da Prajda neće biti mi dobijamo haos na ulicama, a ako dobiju neku drugu direktivu ili šta god već da možda taj Prajd zaobiđu ove godine onda ga oni zaobiđu. Ali, samom činjenicom da su dovoljno moćni da oni mogu da naprave haos na ulici, svako ko je pripadnik političke elite mora o tome ozbiljno da vodi računa i to se zapustilo, da tako kažemo. Takve se stvari seku u korenu. Određena vrsta nezakonitog delovanja mora da se preseče i sankcioniše da se ne bi ponavljala do u nedogled. Ali, ako ti pustiš i na neki način u javnosti dozvoliš da se napravi kampanja kao što je ‘pravda za Uroša’ to je gotovo“, kaže moj sagovornik.

Tuča na tribini, ispred stadiona, oko njega nešto je što je postalo deo folklora u srpskom fudbalu. Ali, srpski stadioni su „ugostili“ i večeri pretnji novinarki Brankici Stanković, imali smo ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona, navijača koji je policajcu ugurao baklju u usta, pretnje javnim ličnostima, fudbalskim sudijama, čelnicima Fudbalskog saveza pa i samom vrhu države. Imali smo i neke pokušaje suđenja, ali uglavnom članke u medijima u kojima je „počinilac od ranije poznat organima gonjenja“ zbog više desetina pokrenutih i nikad završenih sudskih procesa.

„I ta suđenja su od strane države sprovođena kao da ih je polusramota što moraju da sprovedu zakon kada su u pitanju navijači. Tako se u stvari i u njihove glave, teško ih je nazvati navijačima, uvukla nekakva (kao svaka supkultura oni jesu inicijalno sami za sebe i sami protiv sistema i bore se i to jeste deo identiteta), ali u ovoj konstelaciji se sada moralna granica potpuno pomerila. Nije nikakva ‘jadna osoba’ koja je gurala nekome baklju u usta. Šta god da je ta osoba nije jadna. I tu dolazimo do problema zato što, da možda je napravljena proceduralna greška ovde, ali i dalje govorimo o činu guranja baklje u nečija usta. To se u mom svetu zove pokušaj ubistva. I ne postoji opravdanje. Ti možeš da kažeš policija je brutalna, ali to je sada drugi kontekst. To su zamene teza. Da li je policija bila brutalna prema tome i tome, pa idi pa se požali i napiši prijavu protiv policajca. Drugo, ne možeš da spojiš te dve stvari i da kažeš da je zbog brutalnosti policije čin guranja baklje nekome u usta opravdan. Mi tu ulazimo u priču gde navijači postaju i sami sebe vide kao osobe koje su iznad zakona. Imaju neku moralni ispravnost koja je samo njima jasna. Za Brisa Tatona je to još delovalo kao neka navijačka priča. Naročito zato što nije bilo nikakve diskusije o tome da ti ljudi treba da se pohapse i oni su pobegli, ali delovalo je još da to možeš da prodaš kao huligansku priču, ok možda patološku, ali opet huligansku. Ali u svemu ostalom je pečat neke instutucije bio vrlo vidljiv“.

Glave se okreću i biti vođa navijača postaje unosan posao, još i više – sjajan alibi. I to otvara neka druga vrata i nosi pitanje gde je granica? Ko ti daje pravo da se lažno prestavljaš kao navijač i da kao vođa navijača izvršavaš razna krivična dela. Svedoci smo nažalost poslednjih meseci i teške istine da su opraštana i ubistva i razna zverstva dok je onome ko okreće glavu tas na drugoj strani vage protivusluga držao ravnotežu.

„Kada je Insajder radio ceo onaj serijal, bilo je strašno zato što smo svi mi to u stvari znali. To je ono što je poražavajuće. Nas to nije frapiralo. I nije bilo reakcije ‘pa kako se ovo desilo’. Nego smo svi znali i mislili – konačno neko da kaže. Neko je izašao i dokumentovao sve što se desilo. I šta se desilo? Ništa. I kada Vučić kaže ‘mi nemamo snage da se obračunamo sa huliganima’, ma sa kime, ko su ti ljudi, sa kime ti to treba da se obračunaš a da država nema snage za to? Razumem da predsednik države kaže naša država ne može da ratuje sa NATO, ne može naravno. Ali, šta je ovo? Ko su ti ljudi? Koliko ih ima? 300? Pohapsi ih! Uradi nešto! Teško da celi represivni aparat ove zemlje ne može da izađe na kraj sa 500 ljudi. Znamo da može. Ali, očigledno neće. To je ono najporaznije što je nekako u javnosti to postalo normalno da se kaže ‘uhapšen je vođa navijača’. Pa nije uhapšen vođa navijača, uhapšen je diler droge. Da li on privatno ide na utakmice baš me briga. To je kao da umesto da kažeš da je uhapšen direktor Carine kažeš uhapšen simpatizer Crvene zvezde“, ocenio je Đorđević.

Klapa #4 – tanka, ali jasna granica

Za početak, volela bih da ova tema nije morala da zađe u ovaj hodnik. Ali, to je nemoguće. Ono što je moguće je da razgraničimo i razjasnimo – ko je navijač, šta je huligan, a ko je običan kriminalac zbog koga mi svoju decu ne vodimo na stadione. Jer navijač je navijač. Huligan je huligan. Ostalo su laži.

„Huligani ili ultrasi imaju veoma jasan kodeks. Oni neće povrediti dete. Učešće u huliganskom načinu života je pitanje izbora. Ko voli da bude na tom adrenalinu, on učestvuje u tome, ali neće mene niko terati da se pridružim. I ja ću moći da budem na istom tom severu i da isto pevam jer sam Zvezdaš, a da me ne uvlači niko u tuče. To je nekada bilo tako. I nije bilo frka ni devedesetih ni za taj 100. derbi. Nikoga nije interesovalo i nisi mislio ko je vođa čega. Ali znalo se ko je taj sa šipke koji vodi navijanje. I u njihovom svetu on ima svoje ime i kredibilitet i tako dalje. Ali je nebitan da gostuje u političkoj emisiji i da objašnjava šta su politički stavovi navijača“, kaže Đorđević.

U trećem, i poslednjem delu, posvetićemo se reprezentaciji Srbije i pitanju zašto Orlovi lete sami?

Do sledeće srede u isto vreme.

Komentari

Vaš komentar