Čivijino delo za dva života

Blog ostalo 27. feb. 202112:00 > 12:154 komentara
Podeli:
KSS

Ni najprecizniji matematičari, statističari, hroničari, ne bi se lako izborili sa njegovom biografijom. Toliko godina, godišta, brojki, rekorda, imena igračica, takmičenja... ma, to je za Ginisa! A on, ne samo što je prevalio decenijski, blistavi put u perfektnoj trenerskoj karijeri, nego sve te detalje pamti. Zoran Kovačić Čivija. Najtrofejniji košarkaški trener na balkanskim prostorima, verovatno i šire.

Za 42 godine izveo je isto toliko generacija na put. Trenirao je više od 4000 košarkašica svih uzrasnih kategorija, vodio timove na preko 1600 utakmica, osvojio 131 medalju! A sve ih besprekorno tačno, nepogrešivo izvlači iz mnoštva ladica memorije. Vezuje datume rođenja igračica sa godinama održavanja velikih takmičenja i samo „sipa“ podatke. I to ne čini šturo, uskostručno, faktografski, nego uz životne, vrcave, prateće pričice. Sve to govori o njegovoj posvećenosti, sa koliko je profesionalizma i ljubavi i predanosti, stvarao, a zatim pakovao sve te priče u svoju, a svima dostupnu arhivu.

Povezane vesti

Trener Crvene zvezde, reprezentacije, ali pre svega legenda, institucija. Gde god je radio svuda je ostavio dubok trag, obeležio poluvekovnu epohu jugoslovenske, srpske i pre svega, Zvezdine igre pod obručima.

Učio od najboljih, sedeo na Zvezdinoj klupi kada je osvojena prva evropska klupska titula u istoriji košarke u SFRJ i pobedničkim mentalitetom nizao šampionske zvezdice. Možda baš zato razgovor sa Čivijom za Sport Klub krećemo „naopačke“, od goruće teme, deficita stručnjaka, nedoučenih trenera i igračica…

Malo sam se udaljio od struke, već šest, sedam godina. Mnogo se gleda NBA liga, a malo se uči košarkaška azbuka, preskače se individualni tehnički rad, osnovno gradivo, koje ne može da se nadoknadi. Uprave klubova stavljaju trenerima mač na glavu i onda on mora nešto da zanemari u radu. Problem je i u školi, deca nisu spretna i okretna, kao nekad kada se više igralo napolju, školice, lastiša i slično. Čim dođete na čas fizičkog vdite da, nažalost, ima puno trapave dece. Osnova svega je rad. Treneri su nekada radili po principu jednakostraničnog trougla, donja linija je baza, pa uzlazna linija je individualna tehnika i taktika, a silazna je kolektivna taktika. A danas uglavnom, kreću od ove treće faze. Svakako, manjak novca i uslova diktira mnogo toga, pa naši mladi treneri odlaze trbuhom za kruhom u inostranstvo. Ja sam uvek spreman da pomognem i posavetujem mlađe, ali nezahvalno je i da se namećem, ako neko misli da dovoljno zna„, jasan je Zoran Kovačić Čivija.

Prebogata trofejna kolekcija

Zoran Kovačić Čivija bio je u stručnom štabu košarkašica Crvene zvezde, koje su 1979. godine trijumfovale u KEŠ. Sa Zvezdašicama je dva puta bio seniorski prvak Jugoslavije, tri puta osvojio Kup, 12 puta je sa juniorkama, a sedam puta sa kadetkinjama bio državni šampion. Sa ekipom Budućnosti prigrlio je titulu u šampionatu Srbije i Crne Gore, sa Kovinom Kup Jugoslavije, a sa Levskim iz Sofije duplu krunu.

Na kormilu juniorske reprezentacije na SP pripalo mu je jedno srebro i jedna bronza. Na juniorskim EP je uzeo dva zlata, srebro i dve bronze, a sa kadetkinjama na EP zlato i srebro. A na Balkanskim prvenstvima sa juniorkama tri zlata i srebro i sa kadetkinjama zlato i srebro.

Devet puta je proglašavan za najboljeg trenera u državi, a od SD i kluba Cvena zvezda je dobio sva priznanja: Zlatnu značku, Zlatnu plaketu i Povelju (na obeležavanju 50 godina kluba) i nagradu za životno delo na jubileju, 70 godina Crvene zvezde. I od Grada Šapca dobio je nagradu za životno delo.

Obavljao je četiri godine funkciju predsednika Udruženja košarkaških trenera Srbije.

Trofejni strateg je svestan da su neka zlatna pravila u radu struke odavno pala u vodu.

Ne možeš da stvoriš veliku igračicu, ako ne radiš sa njom pre podne individualno i u teretani. Moraju da se rade osnovni elementi, da se podjednako koriste i desna i leva ruka, da se znaju osnovni principi igre i u odbrani. Nekad se znalo kod slobodnih bacanja kakav je pravilan izbačaj, da onda lopta mora dva, tri puta da zarotira, a ne da se drži kao da je vruća pegla i brzopleto šutira. Nije lako ni trenerima mlađih reprezentativnih selekcija, moraju za mesec dana da isprave greške kod dece, ili da ih nauče ono što nisu naučili u klubovima. Mnogo zavisi od rada u klubovima i klupske politike. Ja sam u Zvezdi imao nagradu 250 maraka za svako osvojeno kadetsko prvenstvo, 500 za juniorsko, a 1.000 ako napravim igračicu za seniorski tim„.

Mnogi kažu da je do najveće ekspanzije košarke u SFRJ došlo posle zlata naših košarkaša na SP 1970. u Ljubljani, koje sudbinski usmerilo i Čiviju.

KSS

Sve je počelo te 1970. godine, formirali smo klub Karaburma pri mesnoj zajednici „Ivan Milutinović“. Radili smo zajedno Petronije Zimonjić, Mile Protić i ja, a kasnije smo sjajno sarađivali i u Crvenoj zvezdi. Vodio sam juniore Karaburme i 1972. smo pobedili Partizan, koji je vodio Borislav Reba Ćorković, a onda i Crvenu zvezdu, Zdravka Kubata, zatim i do tada nepobedivi Železničar, trenera Ace Janjića. Posle je Strahinja Braca Alagić, predsednik komisije za žensku košarku, tražio za Zvezdu mladog perspektivnog trenera, a Kubat je predložio mene i 1. septembra 1972. godine sam se našao u Zvezdinom ženskom pogonu„.

 

Za bezmalo 30 godina u Crvenoj zvezdi osvojio je više od 60 titula u svim selekcijama crveno-belih. Imao je i kraćih pauza, kada je odsustvovao sa Malog Kalemegdana, jednu godinu je bio sportski direktor pančevačkog tima Profi D, posle se vratio u Zvezdu, pa je radio u Bugarskoj, u Levskom iz Sofije, zatim u Kovinu, Budućnosti, pa u KSS i ponovo u Zvezdi. I svuda osvajao trofeje.

„Kada sam počeo da radim u Zvezdi trenirao sam igračice 54.- og godišta, a otišao u penziju kad sam vodio 96. godište, što znači 42 generacije, a svake sezone sam imao po 40, do 45 utakmica i to mu dođe više od 1.600 ukupno. Rado se sećam mog prvog seniorskog trofeja, na Kupu Paraćinu, kada smo savladali fantastičnu ekipu sarajevskog Željezničara i to lagano, jer smo imali fenomenalnu ekipu, u kojoj su bile Nela Ilić, Anđa Arbutina, Milanka Nedović, Nina Bjedov, Sneža Pavlović, Goca Bogojević… Sa ponosom pamtim i titulu sa Budućnošću, zatim, nezaboravno osvajanje Kupa sa Kovinom, a u Levskom sam osvojio duplu krunu„.

Imao je sreću da je stasavo u vrsnog trenera u vreme legendarnih stručnjaka, utemeljivača jugoslovenske škole košarke.

Imao sam priliku da prisustvujem treninzima velikih trenera, profesora Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, Brace Alagića, Dragoljuba Pljakića, zapisivao sam šta su radili na treninzima. Išao sam na sve seminare, ponekad su me puštali i u svlačionice da vidim kako postavljaju taktiku i da čujem šta pričaju posle utakmice. Aca Nikolić je napisao nekoliko fenomenalnih knjiga, Žeravica je doneo mnogo materijala iz Amerike, što je Vladan Marković prevodio. Uskoro sam napravio određene rezultate, pet godina zaredom su Zvezdine kadetkinje i juniorke bile prvakinje Srbije i Jugoslavije„.

Kako je ispraznio plavu ložu

Sa Čivijom u društvu nikad nije dosadno, duhovite doskočice se nižu vrtoglavom brzinom, a od brojnih anegdota rado izdvaja jednu.

„Imao sam neki kraći period u Zvezdi slabije rezultate i jedan od čelnika Saveza, koji me nije cenio, a ni ja nešto njega, rekao je: „Ma, ne može taj dripac šabački to više da vodi“. I igramo utakmicu protiv Lovćena, a sudi sudija, prijatelj od tog funkcionera i sve je protiv nas. I tako, kilavimo na tom meču, a u plavoj loži „Pionira“ uprava i sve sami treneri bez angažmana. I najzad, u finišu povedemo 10 razlike i na 28 sekundi pre kraja uzmem tajm-aut. Nikom nije bilo jasno zašto to činim, pogotovo kada sam uzeo stolicu i krenuo ka izlazu iz sale. Saradnici su me u šoku pitali šta radim, a ja sam im rekao: „Gledajte koliko ljudi čeka na posao, ako ostavim stolicu ovde, neko će sigurno da sedne“. Brzinom svetlosti je loža počela da se prazni, razbežaše se i kolege i uprava“, šeretski je ispričao Čivija.

A imao je zadovoljstvo i čast da peče trenerski zanat u Crvenoj zvezdi, kada su u seniorskom timu igrale sve same legende poput Snežane Zorić, Gordane Popović, Nade Miletić.

One su bile pravi sportisti, igrale su iz ljubavi, posvećene, vredne talentovane. Bio sam trener pionirki i kadetkinja, Braca Alagić je vodio juniorke, a Dragoljub Pljakić seniorke. Išao sam na Pljakine treninge i učio. A kad god se setim prvog samostalnog vođenja seniorske utakmice uvek pijem vodu i šećer. Kup Jugoslavije, meč u Splitu, protiv istoimenog, tada, drugoligaša. Pljakić je imao obaveze na poslu u „Utvi“, a Braca Alagić je bio zauzet, kao direktor Sajma i mene su poslali sa prvim timom u Split. Spremili su me, rekli šta i kako da igramo, tada sam prvi put ušao u avion, sve je to za mene bilo stresno. Kazali su mi i da poštedim Snešku, jer nas je očekivala jaka utakmica sa Voždovcem, ali ona je meni igrala 37 minuta, izveo sam je iz igre kad smo vodili 28 razlike, toliko sam se plašio poraza„.

KSS/N.Parausic

U mnoštvu neverovatnih takmičarskih podviga, s posebnim ponosom se seća 1979. godine.

Te čuvene sezone Crvena zvezda je bila prvak u svim uzrastima na prvenstvima Beograda, Srbije i Jugoslavije i Evrope, jedino pionirsko prvenstvo Jugoslavije nije postojalo. Seniorke su bile šampionke Jugoslavije, osvojile nacionalni Kup i Kup evropskih šampionki. Nije mi poznato da je to pošlo za rukom još nekom klubu„.

Posebno poglavlje Čivijinog blistavog profesionalnog puta je učešće u stvaranju čuvene Zvezdine generacije, koja je osvojila KEŠ.

Formiranje tog tima je počelo u vreme kada sam došao u Zvezdu. Sofija Pekić je došla na studije u Beograd, zatim pojavile su se sestre Vukmirović, Gordana i Anđa, a u ekipi su već bile izvanredne pojedinke, poput Sneške Zorić, Vukice Mitić, Slavenke Đurić Kesar, Nade Miletić. A imali smo odličan juniorski tim, u kojem su bile Zorica Đurković, Jasna Milosavljević, Spomenka Mrđenović, a pristizale su kadetkinje, kao što je Natalija Bacanović, koja je sa 16 godina ušla u prvi tim i u jednoj godini je bila kadetski, juniorski, seniorski prvak i osvajač Kupa Jugoslavije! Polako su se slagale kockice, a s obzirom da Pljakić nije mogao zbog posla da se maksimalno posveti Zvezdi jednu godinu je trener bio Zimonjić. Potom je seniorke preuzeo Alagić. Prepodnevne treninge sam držao ja, jer sam bio jedini profesionalac u klubu„.

Veliki zvezdaš, ali i sportsmen, korektno priznaje da je pored nesumnjivog kvaliteta ekipe i vrhunskog rada i faktor sreće učinio svoje na putu do evropske klupske krune.

„Moram da priznam bila je uz nas i sreća 1979. godine, jer sovjetske ekipe nisu učestvovale u klupskim takmičenjima zbog predstojećih OI u Moskvi. Te godine je profitirala jugoslovenska košarka, Monting je osvojio Kup Lilijane Ronketi, muški tim Bosne KEŠ, Partizan Kup Koraća. Sve titule u Evropi uzeli su jugoslovenski timovi, a da je recimo, učestvovala Riga sa Semjonovom, ili CSKA sa Sergejom Belovim i ostalima, teško bismo u tome uspeli, ali činjenica je da smo po kvalitetu bili u samom vrhu„.

Put do finala KEŠ je bio težak, iz polufinalnog dvomeča sa ekipom Minora iz Pernika Zvezdašice su izašle kao pobednice posle divovske borbe.

Bila je paklena atmosfera na njihovom terenu u Bugarskoj, malo rudarsko mesto je živelo za tu ekipu. Imali su odličan sastav, koji su predvodile Slavčeva i Tuceva, vrhunske evropske igračice i tamo smo poraženi sa 16 poena razlike. U revanšu kod nas „Pionir“ je bio pun kao nikada ranije. Dan pred utakmicu se povredila Dragana Pandurov i Alagić je u tim ubacio mladu Biljanu Marković. U revanšu se razlika u našu korist non-stop vrtela oko tih famoznih 16 poena, ali nikako da prelomimo i da je povećamo. Igrao se jedan produžetak, pa drugi, ispadale su igračice zbog pet ličnih grešaka i Braca je uveo Markovićevu, koja je u trećem produžetku odigrala kao u transu. Za pet minuta je postigla 14 poena, napravila pet penala i odvela nas u finale. Oko 7.000 ljudi nas je, maltene, nosilo do Kalemegdana„.

KSS

Istorijsko finale se igralo 29. marta 1979. godine u španskoj La Korunji protiv mađarskog BSE.

Finale smo lako dobili, bilo je na kraju 97:62, devojke su igrale fenomenalno, pre svega, Jasna Milosavljević, koja je sa 32 poena pokazala da je tada bila najbolji centar Evrope. Mađarice su u Španiju došle preplašene i od teškog puta. Doputovale su posle nas i pri sletanju na aerodorom u Vigu uhvatila ih je jaka bura iznad okeana, jedva su sleteli. Braca je spremio Nataliju Bacanović da čuva njihovu najbolju igračicu koja je postizala preko 30 poena. Rekao joj je nije važno koliko daš, nego koliko poena primiš. Natalija je protivnicu svela na 12 poena, a ona postigla 16. Slavlje je bilo neopisivo, bili smo prvi klub u istoriji jugoslovenske košarke na tronu Evrope„.

Logično, klupski uspesi su Čiviju preporučili za rad sa nacionalnim selekcijama svih kategorija.

Prvi put sam u reprezentaciji radio 1973. godine, selektor je bio Bora Cenić, bilo je juniorsko prvenstvo Jugoslavije u tek otvorenoj hali „Veliki park“ u Užicu. To je bilo godište 1959. i mlađe, a posle toga su kadetkinje imale pripremama za EP, kada sam takođe bio pomoćnik Ceniću. Najviše sam u reprezentaciji radio sa Borislavom Rebom Ćorkovićem, kao asistent, a Reba mi je pomagao da sazrim, slao me na Balkanijade svake godine, a onda bi analizirao „sine, ovo si dobro uradio, a ovde si pogrešio“… Dugo sam bio pomoćnik i Milanu Cigi Vasojeviću, sa kojim sam 1985. godine u Kolorado Springsu na juniorskom SP osvojio bronzu. Bila je to strašna generacija, Stojna Vangelovska, Andrea Pukšić, Bojana Milošević, a tek se pojavile mlađe igračice, Razija Mujanović, Anđelija Arbutina, Danira Nakić i Nora Vild. Postepeno sam trenerski sazrevao, asistirao sam i selektoru Miodragu Veskoviću na još jednom juniorskom SP, kada smo osvojili srebro„.

Košarkaško i privatno bogatstvo

Kovačićev nadimak, naravno, otkriva njegovo poreklo. Rođen je u Šapcu 13. oktobra 1948. godine. Otac mu je radio kao ronioc u preduzeću „Ivan Milutinovć“ u Šapcu i tu se oženio njegovom majkom. Porodica Kovačić se ubrzo preselila u Beograd, gde je Čivija kao veliki navijač Crvene zvezde bio redovan posetilac fudbalskih i košarkaških utakmica, ali je dobar deo slobodnog vremena provodio u Šapcu. Kroz sport je stekao mnogo prijatelja, a veoma je srećan zbog podrške porodice i ponosan na sina Igora.

„Srećan sam što supruga voli sport, što je sin Igor sa 13 meseci išao na pripreme Zvezde i reprezentacije i zahvaljujući tome se posle opredelio za posao fizioteraputa. Završio je Višu fizioteraputsku školu, a zatim i master i subspecijalizaciju kod Sanje Mazić. Zadovoljan sam što sam ga izveo na put, ne puši, ne pije. Radi u Mađarskoj, u košarkaškom klubu Pečuj, kod trenera Ladislava Ratgebera. Nisam zaradio velike pare, toga nikad nije bilo u ženskoj košarci, najveća plata mi je bila u Budućnosti, 1250 evra, ali nisam razmišljao da li je 31. u mesecu, da li ću imati novca do prvog i da li ću moći detetu da kupim čokoladu. Živeo sam život srednjeg staleža, možda jednu stepenicu više“, zadovoljan je Kovačić.

Posle ranih radova u KSJ, Kovačić je u 21. veku ponovo angažovan u Savezu da rukovodi radom sa mlađim nacionalnim selekcijama.

Došao sam u KSS 1. septembra 2002. i postavio sistem sa saradnicima. Principe napada i principe odbrane iste za sve uzraste, tako da su prilikom prelaska u stariji tim već znale 70 odsto gradiva, pa nismo gubili vreme na uigravanje i taktiku. Uvek sam bio za to da mora da postoji sistem, bolje bilo kakav, nego anarhija. Poštovao sam saradnike, nikad ih nisam zvao pomoćnicima, uvažavao sam svako njihovo zapažanje. Svake godine smo unapređivali program i ono što se dogovorimo moralo je da se odradi“.

Naravno, kvalitetan rad dao je vrhunske rezultate mlađih nacionalnih kategorija.

Bio sam prvi trener juniorske selekcije 2005. godine na SP u Tunisu, kada smo osvojili srebro, a 2007. u Novom Sadu postali smo juniorski prvaci Evrope, to je bila prva medalja za samostalnu Srbiju u svim sportovima, čime se posebno ponosim. A posle tri nedelje, na juniorskom SP u Bratislavi osvojili smo bronzu. Iz te ekipe ponikle su Sonja Petrović, Jelena Milovanović, okosnica sadašnje trofejne seniorske reprezentacije, sa kojom je Marina Maljković napravila fantastične uspehe„.

Klupska i reprezentativna odličja krase ceo zid u Čivijinom stanu u Mirijevu.

KSS

Lep osećaj me obuzima kad ih gledam, svaku medalju prepoznajem, iako ih imam toliko. Samo moja supruga nije toliko oduševljena, zato što ih ona čisti, mada voli sport i svakoj se radovala. Ali zna i da kaže, da si za svaku medalju dobio po hiljadu evra, mi bi sada živeli u većem stanu od 50 kvadrata„.

Harizmatični stručnjak na simpatičan način pravi poređenje između ženske i muške košarke, u kojoj je radio na početku karijere.

Nema razlike u radu u muškoj i ženskoj košarci, jedino se razlikuje količina novca. Sa ženama je mnogo bolje raditi, poštenije treniraju, bolje slušaju. Žene su bolje, ali su veća zlopamtila, jednom mi je jedna igračica posle ko zna koliko godina rekla: „Mene si grdio kad sam šutirala penale 4-2, a onoj si za 6-0 rekao dobro, nema veze“. I lepo joj objasnim da je tih 6-0 bilo kad su bile pionirke i da je drugačiji odnos u pionirskom i starijim uzrastima. I pitam je: „Da li imaš isto znanje kad si u prvom razredu osnovne i srednje škole? Kaže, nisam o tome nikad razmišljala“, uz osmeh se priseća Čivija.

Izeđu njega i igračica uvek je vladalo i drugarstvo i uzajamno poštovanje i poverenje.

Jednom me je igračica, sva pocrvenela, pitala da li može da ne dođe na trening jer joj dolazi dečko iz unutrašnjosti i pustio sam je, jer je bila iskrena, a da je lagala da je bolesna isterao bih je iz ekipe. Imao sam radnu svesku sa planom treninga i evidencije izostanaka. Stavljao sam u te rubrike tačke u bojama, zbog čega su me igračice u šali zvale šabački Pikaso. Zelena tačka je značila da jednom mesečno mogu da ne dođu na trening, a da ne navode razlog. Moj trenerski moto bio je zdravlje, škola, pa košarka. Uvek sam govorio ako dete ima loše ocene u školi, to znači da je lenjo ili glupo, a košarci ne trebaju ni lenji, ni glupi. Nisam nikad pio, samo kada se osvoji neki pehar i kada mi se rodio sin. Skoro sam video bivšu igračicu, koja sada ima unuče, sedela je sa društvom i zapalila cigaru, a kad me ugledala brzo je ugasila. Meni to poštovanje i danas znači„.

Nikad nije krio da je veliki zvezdaš, da svim srcem navija za voljeni klub u svim sportovima. Otuda i njegove pošalice posle ubedljivo dobijenih utakmica košarkašica, tipa „bilo je nerešeno, 40 razlike“, ili „ko izgubi od Zvezde sa 30 razlike, taj urami zapisnik“.

Svi znaju koliki sam navijač Crvene zvezde, pre ću da gledam utakmicu Zvezda – Lapovo, nego finale NBA lige. A za trenera je najgore kad navija za klub u kojem radi, jer kad izgubiš meč, to je dvostruka patnja. Srećom, za šest godina u Zvezdi sam izgubio samo četiri utakmice. Bilo je pomešanih emocija kada sam sa Kovinom pobedio Zvezdu, jer su u klubu još bili ljudi koji su me potcenili i oterali. Dobro sam spremio tim i zasluženo smo slavili i svi su se u Kovinu radovali osim mene„.

Privrženost crveno-belom se negovala svakodnevno, pa iz Čivijinog doba datira zabrana igračicama da treniraju u opemi neke druge boje.

Dozvoljeno je bila samo crveno i belo i to je moralo strogo da se poštuje. Igračice su imale rituale, jedna je imala narukvicu i privezak krstić, prekrsti se i to stavi uvek u levu čarapu. Drugoj je Duci Simonović bio idol, vezivala je pertle sa ispruženom nogom i istrčavala na teren poslednja, sve kao on. Igrali smo važnu utakmicu u Zagrebu protiv Montinga i nismo mogli da nađemo pravoslavnu crkvu, pa smo ušli u katedralu, zapalili sveće, a ljudi su nas začuđeno gledali. Ja sam bio sujeveran, nosio sam isti, crveni džemper dok se skroz nije olinjao, nikad crne cipele i istu pobedničku košulju. Često je moja žena imala malo vremena da je opere i osuši između utakmica i putovanja, ali snalazila se“, smeje se Čivija.

KSS

Ogromno iskustvo stoji iza Kovačića, koji sa radošću prognozira evropsku budućnost i aktuelnoj ženskoj ekipi Crvene zvezde.

Sadašnja Zvezda ima evropsku perspektivu. Imamo četiri centra, dva su 2004. godište, a dva 2005. Marija Avlijaš i Ana MIlovanović su već u prvom timu. Dugujemo veliku zahvalnost Čovićima, Vesni i Nebojši, za besplatne termine u dvoranama „Basket Siti“ i „Basketlend“, u kojima možemo da treniramo koliko god želimo, što je velika stvar“.

Sportski bezobrazluk i Arbutina

Na fakultetu i privatno Kovačić je voleo da čita o psihologiji u sportu i znao kako da se postavi.

„Kada je „gusta“ utakmica prošetam pored klupe, igračice koje spuste glavu, znam, nisu spremne da uđu u igru, a one koje me gledaju u oči, sigurno će da „pokidaju“. I kad izgovorim ime ona je već stigla do zapisničkog stola. Desilo mi se dva puta, gubimo utakmice, a 5,6 minuta do kraja i uzeo sam tajm-aute i ćutao sve vreme. Nije bilo prijatno, ali su posle ginule na terenu i pobedile. Ponekad insceniram sukob, izgrdim nekog da nije dobro vezao pertle, samo da se trgne. I nikad nisam kritikovao 15-u igračicu, nego najbolju, jer ona daje primer. Pri tom, za svaku igračicu je drugačiji pristup, neku motiviše grdnja, a neku bodrenje. Na SP juniorki u Bratislavi sam osvojio bronzu na bezobrazan način. Slovenke su 20 sekundi pre kraja imale pola koša razlike, a suđenje je bilo katastrofalno i ja bacim flašu vode u teren. Siknuo sam kao Damjanov zelenko, sve se zatreslo, samo što nije nestala struja. Nisam dobio tehničku grešku, sudije su do kraja sudile korektno i mi pobedismo. Potreban je sportski bezobrazluk. Svojevremeno sam tražeći talente bio kod prijatelja, koji je predavao fizičko u školi u Borči i pre časa priđe devojčica i energično pita gde je lopta. Rekao sam mu, pošalji mi ovu. Ta devojčica je bila Anđelija Arbutina„.

Na pitanja ko su najbolje igračice svih vremena, postave, timovi, Kovačić nema odgovore, kaže, da su takvi izbori i podele neizvodljivi, pogotovo ako se skoro ceo radni vek provede u najuspešnijem klubu na ovim prostorima.

Košarka je kolektivan sport, ne može da se izdvoji pojedinka, možeš da pričaš o najboljem plejmejkeru, krilu, centru, ali o jednoj najboljoj igračici to je nemoguće. Ekipi je potreban centar da skine loptu na podbacivanju, dobar bek da prenese tu loptu i doda kvalitetnoj saigračici da poentira. Ne bih mogao ni da se odlučim ni kada bi se birala petorka ili ceo tim svih vremena, možda bi bilo lakše da se takav izbor napravi po decenijama, da se ne mešaju stare i nove generacije. Nekada se igralo drugačije, bez trojki i sa većom loptom. Košarka se baš menjala, za razliku od drugih sportova„.

Kao vrsni poznavalac ženske košarke, Kovačić je 2014. godine smelo prognozirao našim najboljim seniorkama medalju na EP 2015. i odlazak na OI u Riju 2016. Kada je izabranicama Marine Maljković izmaklo odličje na SP u Turskoj, 2014. godine, Čivija je rekao da je to dobro, jer će nam se sreća vratiti dogodine. Bio je u pravu, srpska reprezentacija je osvojila zlato na EP 2015. godine i direktno se plasirala na OI u Riju i tamo uzela bronzu.

O svakom treneru pričaju rezultati, a Marinini su fantastični. Uz Milana Cigu Vasojevića, Mihajla Mikija Vukovića, Miodraga Veskovića, ubrojio bih Marinu u najuži krug najboljih trenera jugoslovenske i srpske košarke. Pri tom, njih trojica su u SFRJ imali 22 miliona stanovnika, a mi sada u Srbiji nemamo toliko igračica koliko je u Jugoslaviji bilo klubova. Marinu izuzetno cenim, imala je pravi put, od Ušća, preko Hemofarma i Partizana do reprezentacije. Izuzetno je vredna, radna, zna košarku, sigurno je učila i uz oca Božu, čuvenog stručnjaka. Pomagala mi je kao saradnik u stručnom štabu na juniorskom SP u Tunisu, kada smo osvojili srebro, to je bila više nego korektna saradnja. Svako veče smo se na sastanku dogovorali za sutrašnji dan i ona je besprekorno pripremala i sprovodila treninge„.

Zoran Kovačić Čivija
KSS

Kovačić je uspeo sa najboljim juniorkama Srbije ono što seniorkama još nije pošlo za rukom, pobedio je neprikosnovenu selekciju Španije i to čak tri puta.

U Novom Sadu 2007. godine juniorske šampionke Evrope bile su Sonja Petrović, Jelena Milovanović, Nevena Jovanović, Sara Krnjić, a igrala bi i Tina Jovanović da nije bila povređena. To je bila prva medalja i prvo zlato za samostalnu Srbiju 2007. godine. Tada smo prvi put dobili Španiju, predvođenu Albom Torens, pa posle tri nedelje na SP u Bratislavi pobedili smo ih ponovo i uzeli bronzu. To je bila buduća španska A reprezentacija, koju za sada nikako ne uspevamo da pobedimo u seniorskoj konkurenciji. Treći put smo porazili Španiju na juniorskom EP 2012. godine u Budimpešti, tada je Aleksandra Stanaćev bila u petorci šampionata, a na EP 2013. u Vukovaru kada smo bili treći, u najboljoj postavi prvenstva su bile Aleksandra Crvendakić i Stanaćev. Te devojke su budućnost našeg nacionalnog tima„.

Posle ovog Kovačićevog prisećanja na trofejne dane mlađih nacionalnih selekcija, lako je zaključiti da nema zime za srpsku seniorsku reprezentaciju.

Marina je već počela smenu generacija. Nema bojazni za budućnost naše reprezentacije, zbog skorog odlaska Sonje Petrović Vasić, Jelene MIlovanović i Ane Dabović, ima ko da ih zameni. Tu su Crvendakić, Jovana Nogić, Anđela Dugalić, Stanaćev, Ivana Raca i ima još kandidatkinja. Samo se bojim nekvalitetnog rada, u smislu da nam deca rano odlaze u inostranstvo, a nisu dovoljno naučile. Imao sam predlog da nam juniorska selekcija igra u WABA ligi. Da subotom igraju za svoje klubove, a da u nedelju i ponedeljak treniraju u reprezentaciji i igraju kao tim u regionalnom takmičenju, međutim, to nije prihvaćeno„.

Mnogo lepih momenata je u bogatoj karijeri Zorana Kovačića i on je uvek na slatkim mukama da izbere one najdivnije.

To su, svakako, uspesi mlađih reprezentativnih selekcija, pa trofeji sa Crvenom zvezdom, zatim prva titula u SCG, koju sam osvojio sa Budućnošću, onda trijumf u domaćem Kupu sa Kovinom, kada smo u četvrtfinalu pobedili Hemofarm, u polufinalu Zvezdu, a u finalu Partizan. U prelepom sećanju mi je ostala prva juniorska medalja sa Crvenom zvezdom, na početku karijere, kada sam vodio ’57. godište, u kojem su igrale čuvene Zorica Đurković, Jasna Milosavljević, Natalija Bacanović, majka Nataše Kovačević. Trenirao sam i mamu Nataliju i ćerku Natašu. Sa velikom radošću pamtim juniorski EP u Vukovaru i osvajanje bronze. Ne pamtim da smo igde imali takvu podršku i takvo navijanje kao tada od Srba iz Vukovara”.

A nešto najemotivnije, više od osećaja sreće, doživeo je u finalu domaćeg plej-ofa, koje je voljom Zvezdine uprave pratio iz publike, posle nepravedno dobijenog otkaza uoči odlučujućeg meča sa Hemofarmom za titulu.

Šalio sam se sa Mišom Babićem, prvim čovekom koncerna Hemofarm i vršačkog kluba, da kod njih najbolje igračice dobiju lopatu i džak ispred trezora i rok od pet minuta da ubace para koliko mogu, a one malo slabije isto to, samo za tri minuta. A ja sam sa mojom sirotinjom od Zvezde tada ušao u finale, a prethodno, godinu dana nismo dobili ni dinar. Pobedimo Hemofarm u Vršcu, Milan Vasojević im je bio šef stručnog štaba i posle se igrala majstorica u Beogradu. Bila je teška situacija u klubu i mene iz nekog čudnog razloga uprava smeni pred taj meč. U Zvezdi su tada igrale Nina Bjedov, Milanka Nedović, Lara Mandić, Mensura Hadžić, pokojna Goca Bogojević, a u protivničkom timu Biljana Stanković, Gordana Grubin, bio je to duel svetskih ekipa. Došao sam na tu utakmicu i seo namerno malo dalje, preko puta Zvezdine klupe, među navijače„.

I posle toga dogodilo se nešto što se retko viđa na sportskim terenima.

„Zvezda je u tom finalu pobedila i osvojila titulu i kada je Nebojša Čović, tadašnji predsednik KSJ, krenuo da deli medalje, kapiten Nina Bjedov ga je zaustavila. Njih 12 se tada popelo na tribine kod mene i bukvalno me iznele na teren da i ja primim medalju. Uprava je zakazala proslavu, na koju su me igračice pozvale, ali sam rekao da neću da idem ako su tamo ti ljudi. One su zakazale večeru u drugom restoranu, došle kolima po mene i odvele me na slavlje. I tako smo proslavili tu titulu mimo uprave Crvene zvezde, a taj gest igračica pamtiću dok sam živ“.

Iskusni, trofejni strateg je kao najgori momenat u karijeri izabrao još jedan nesporazum sa upravom Crvene zvezde.

Bilo mi je najtužnije i najružnije kada sam se iz Kovina vratio u Zvezdu i smeniše me posle pet kola. Bio je to najteži udarac, koji sam doživeo u voljenom klubu„, nema dilemu Čivija.

Osvojio je skoro sve što se moglo osvojiti u klupskoj i reprezentativnoj košarci, ali žali zbog jedne stvari.

Olimpijske Igre su mi ostale nedosanjan san. Pred OI u Barseloni, 1992. godine, selektor je bio Miodrag Vesković, ali je otišao u Italiju, a ja sam ostao da budem prvi trener i sa mnom su bili saradnici Ladislav Ratgeber i Dragomir Bukvić. Naša reprezentacija je prethodno bila srebrna na EP u Izraelu i na SP u Maleziji i s velikim ambicijama smo iščekivali OI u Barseloni. Radilo se pakleno, sve je bilo spremno za put u Španiju, uveče smo dobili opremu i uniformu za put i defile na otvaranju, a sutradan je stigla vest da zbog sankcija našoj zemlji nije dozvoljeno učešće. To nas je sve užasno pogodilo. Planirao sam da idem na OI 2020. godine, onako penzionerski, turistički, ali sam odustao, jer je dalek put do Tokija, a u međuvremenu su Igre odložene zbog epidemije korone„.

KSS

Svi koji dobro poznaju njegov temperament i nemiran duh znaju da Čivija ni u kom slučaju ne može da bude klasičan penzioner. Lepo je ispraćen decembra 2013. godine, KSS mu je priredio koktel, potpredsednica nacionalnog Saveza, Ana Joković, mu je predala prigodne poklone, kao i Jelena Popović, ispred KSB, ali mirovanje nije dugo trajalo.

Otišao sam u penziju 31.12 .2013. godine. Zimu sam izdržao nekako, ali kad je došlo leto uhvatli su me pundravci i pita me žena šta mi je, a ja kažem: “ Moram da održim trening, sad ću da isteram tebe i sina napolje da trčite i radite vežbe“. Onda sam postao sportski direktor Crvene zvezde i krenuo da stvaram ekipu, da putujem po Srbiji i sve je bilo po starom. Imao sam pozive iz zemalja regiona da radim isto što sam radio u KSS, ali ne mogu da vodim tuđe ekipe protiv moje dece“.

Ne može košarka bez Čivije, a ni Čivija bez nje, kao ni Zvezda bez Čivije, ni on bez nje.

Ispunjava me rad u Crvenoj zvezdi i dan, danas. Doduše, sada obavljam taj posao uglavnom od kuće zbog epidemije korone. Neki mi kažu da sedim kući zato što se plašim, jeste, imam 73 godine, ali nije strah u pitanju, nego poštovanje propisanih mera. Disciplinovan sam, tako sam vaspitan, a disciplina se uči i u sportu, bez nje nema uspeha. Sada prošetam po komšiluku u Mirijevu, a u vreme najstrožeg karantina u stanu od 50 kvadrata, prelazio sam dnevno između 11.000 i 12.000 koraka“.

Gde god da je, u stanu, ili u košarkaškoj dvorani, Čivija je sa crveno-belima i njegova reč se sluša i poštuje. A pre pandemije penzionerski dani su mu bili ispunjeni, naravno, na košarkaški način.

Odlazio sam do KSS, tamo je moja bivša košarkašica, Ana Joković, potpredsednica Saveza za žensku košarku, svraćao u kafić pored, kod Mileta Protića, mog saborca, još iz kluba Karaburma. U kontaktu sam sa mnogim bivšim igračicama, sa kolegama iz bivše Jugoslavije, od Makedonije do Slovenije, redovno se čujemo„.

Uvek dobro raspoložen, srdačan, veseo, ali i sasvim realan, kada sagledava svoj sportski put.

Pobede i porazi su sastavni deo života i sporta. Ako je čovek mentalno jak nosiće se lako i sa jednim i drugim situacijama. Zahvalan sam sportu za sve šta mi je dao, dva puta sam bio u Americi, proputovao celu Evropu, bio u Japanu, stekao mnogo prijatelja. Košarka je moj život. Srećan sam što sam izabrao trenerski poziv. Da sam ostao „samo“ profesor fizičkog vaspitanje ko bi danas čuo za Čiviju, a ovako svi me znaju„, mangupski se smeška na kraju razgovora za Sport Klub.

U analima ostaje zapisano da je legendarni Čivija najtrofejniji član SD Crvena zvezda, u kolektivnim sportovima i kao što rekosmo u uvodu teksta košarkaški trener sa najviše trofeja na Balkanu i šire. Na tu konstataciju sleže ramenima u stilu „moguće, ko će to više znati“. Ali, s obzirom na to koliko dugo je u ovom poslu i da je radio sa svim uzrasnim kategorijama ostaje jedan, neponovljiv i nedostižan.

Dobio sam sve nagrade u SD Crvena zvezda koje postoje, zlatnu značku, plaketu, povelju, za životno delo. I u rodnom Šapcu su mi dali nagradu za životno delo, iako tamo nisam nikada radio„, zadovoljno rezimira Zoran Kovačić Čivija.

I ko zna koliko će vode Savom, od Šapca do Beograda, da protekne dok neko nadmaši sve te Čivijine rekorde i šampionska ostvarenja.

Dve nagrade za životno delo, zvuči sasvim logično. Čivijin sportski opus je taman za dva života.

 

 

Komentari

Vaš komentar