Čovek kojem se i Pele poklonio

Blog ostalo 19. jan. 202210:00 > 10:141 komentar
Podeli:

Na današnji dan pre 18 godina preminuo je Miroslav Pavlović, jedan od najboljih defanzivaca u istoriji Crvene zvezde i čovek koji je 46 puta oblačio dres reprezentacije nekadašnje Jugoslavije. Iako je prvoligašku karijeru započeo poprilično kasno, u 25. godini života. kada je iz užičke Slobode stigao na beogradsku “Marakanu”, Pavika je vrlo brzo postao jedan od stubova tima koji je predvođen Draganom Džajićem krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka dominirao na našoj fudbalskoj sceni.

Momak koji je svoj igrački vek proveo uglavnom na poziciji desnog halfa sa ’crveno-belima’ je osvojio četiri titule šampiona SFRJ (1968, 1969, 1970, 1971), tri trofeja Kupa Maršala Tita (1968, 1970, 1971) i međunarodni Mitropa kup (1968), dok je u sezoni 1970/71 bio učesnik nezaboravnog Zvezdinog puta u Evropu (u Kupu šampiona) okončanog senzacionalnom eliminacijom od Panatinaikosa u Atini. Tokom sedam godina provedenih u timu iz ulice Ljutice Bogdana sakupio je 400 nastupa (od toga 202 u prvenstvu države) i četiri puta matirao protivničke golmane. Klupu je u tom periodu grejao zaista retko, tačnije samo u delu sezone 1970/71 kada je Miljanić jedno vreme forsirao Zorana Antonijevića na Pavlovićevoj poziciji desnog halfa.

Pavlović je za reprezentaciju Juge debitovao već na kraju prve prvenstvene sezone u Zvezdi i to u istorijskoj polufinalnoj utakmici Kupa evropskih nacija sa Englezima u Firenci (5. juna 1968.). Sa tog turnira u Italiji, na kojem su ’Plavi postali vicešampioni Starog kontinenta, vratio se kao standardni reprezentativac i član gotovo nezamenljive half linije Pavlović – Paunović – Holcer koju mnogi, po kvalitetu, porede sa triom iz legendarnog olimpijskog tima iz Helsinkija, Čajkovski – Horvat – Boškov. Miroslav će u periodu od 1968. do 1974. od 52 utakmice našeg državnog tima propustiti samo šest ali će, na njegovu žalost, izgubiti mesto standardnog reprezentativca pred Svetski šampionat u SR Nemačkoj. Iako je putovao na ovaj Mundijal, nastupio je samo u poslednjem susretu sa Švedskom (1:2), što će biti i njegov oproštajni nastup za selekciju tadašnje Titove države.

Ostalo je zapisano da je u sezoni 1973/74, kada je Džajić bio na odsluženju vojnog roka, iskusni half iz Užičke Požege kao kapiten predvodio ’crveno-bele’. Koliko je Pavika bio cenjen na međunarodnoj sceni pokazuje podatak da je kao kapiten reprezentaciju Evrope  izašao na teren „Kamp Noua“ 31. septembra 1973. godine na utakmici koju je selekcija Starog kontinenta odigrala u Barseloni sa rivalima iz Južne Amerike. Možda najveći kompliment dobio je od Pelea koga je nekoliko puta čuvao na mečevima Jugoslavije i Brazila. ’Kralj fudbala’ je izjavio da je Pavlović “jedan od najboljih evropskih odbrambenih fudbalera protiv kojeg je igrao”.

Van terena mirni i skromni čovek, na zelenom travnjaku je bio neumorna radilica i uporni borac koji je prekidao napade protivnika, a zatim započinjao akcije svoga tima. Nije bio atraktivan ofanzivni fudbaler, ali je svojim čitanjem igre i sposobnošću da iznikne na gotovo svakom delu terena postao ljubimac stručnjaka i navijača. Mada mu to nije bilo u opisu radnih zadataka, znao je da ponekad ode napred i postigne pogodak. Od tih njegovih, istina retkih golova, svakao je najspektakularniji onaj koji je u ubedljivom trijumfu svog tima u večitom derbiju (6:1) zabio 17. novembra 1968. golmanu Partizana Ivanu Ćurkoviću.

Zanimljivo je da je Pavlović fudbalski put započeo kao napadač u ekipi Sloge iz Užičke Požege, da bi 1963. prešao u redove Slobode iz tadašnjeg Titovog Užica. U ovom klubu je postao prijatelj sa Radomirom Antićem sa kojim je ostao blizak i u vremenu kad su dvojica drugara iz grada sa Đetinje nosili dresove večitih rivala, kao i u kasnijim decenijama. Miroslav je imao već 25 godina kada ga je Miljan Miljanić doveo u Zvezdu. Novi šef stručnog štaba ’crveno-belih’ je stvarao moćni tim, čiji su značajan segment, prema njegovoj zamisli, bili neafirmisani kvalitetni igrači iz srpskih provincija (poput Krivokuće, Đorića, Pavlovića) i drugih jugoslovenskih sredina.

Pridošlica iz Užica se vrlo brzo uklopila u Miljanov stroj i u sezoni 1967/68 dala veliki doprinos osvajanju duple krune. Pavika je odigrao 30 prvenstvenih susreta i sve mečeve u Kupu Maršala Tita, a jedino je zbog povrede odustvovao iz završnih duela Mitropa kupa, čiji je trofej te 1968. godine stigao na “Marakanu”. I u narednoj sezoni, sada već sa epitetom standardnog reprezentativca, blistao je u timu koji je ponovo bio najbolji u prvenstvenoj trci. Zabeležio je čak 32 nastupa u jugoslovenskom šampionatu i postigao već pomenuti gol u derbiju sa Partizanom. Usledila je sezona u kojoj je Zvezda, ne samo uzela treću uzastopnu titulu, već i nakon finalnih susreta sa Olimpijom (2:2, 1:0) ponovo trijumfovala u Kupu, a njena standardna četvorka sa 29 odigranih prvenstvenih susreta bila jedan od ključnih stubova novog uspeha Džajićevog tima.

Nakon finalnog turnira Kupa evropskih nacija u Italiji, nastupao je u dresu sa šest buktinja u kvalifikacijama za Svetski šampionat u Meksiku u kojima su rivali našoj reprezentaciji bile selekcije Belgije, Španije i Finske. U presudnom susretu, odigranom 30. aprila 1969. u Barseloni, postigao je svoj prvi pogodak za ’Plave. Nažalost, taj gol nije bio dovoljan da izabranici selektora Rajka Mitića izbegnu poraz (2:1) od ’Crvene furije’ kojim su izgubili sve šanse da odu na Mundijal u zemlju Asteka. Pavlović je 18. jula 1971. u Riju bio akter susreta u kojem su Jugovići na “Marakani” dobrom igrom (2:2) uveličali oproštaj Pelea od reprezentacije tadašnjih trostrukih svetskih šampiona. Posle meča uspeo je da od ’kralja fudbala’ dobije njegov istorijski dres u kojem je odigrao poslednju utakmicu za Brazil.

Možda najbolju partiju za državni tim nekadašnji klinac iz Užičke Požege pružio je 9. maja 1973. u Minhenu u prijateljskoj utakmici sa tadašnjim evropskim prvacima. Gosti su te večeri, pogotkom Bajevića sa bele tačke, na Olimpijskom stadionu savladali favorita, SR Nemačku sa 1:0, da bi četiri dana kasnije u odmeravanju snage sa Poljacima u Varšavi (2:2) Miroslav postigao svoj drugi i kasnije će se ispostaviti, poslednji gol za nacionalne ’Plave’.

Sezona 1970/71 je bila jedina u kojoj junak naše priče nije bio standardni desni half Zvezde. Zbog već pomenutog Miljanićevog “eksperimenta” sa Antonijevićem, Pavlović je izvestan broj mečeva u jesenjoj polusezoni odgledao sa klupe za rezervne igrače, a kasnije je bio prekomandovan na poziciju levog halfa. Ipak, u prolećenoj polusezoni je vraćen na svoje prirodno mesto na desnoj strani na kojem je u takmičenju Kupa šampiona odigrao revanš četvrtfinala sa Karl Cajsom, kao i dva polufinalna duela sa Panatinaikosom u Beogradu i Atini. Na kraju te sezone titula je, posle trogodišnje Zvezdine dominacije, otišla u Split. Miroslav i njegovi klupski drugovi su utehu za neuspeh u prvenstvu i bolnu eliminaciju u Atini, našli u Kupu Maršala Tita, gde je pobednički pehar podignut nakon dve pobede (4:0 i 2:0) u finalnim mečevima sa Slobodom.

Mada je u narednom prvenstvu (1971/72) sa 34 odigrana susreta bio verovatno najbolji prvotimac tima sa “Marakane”, Pavlović se ni na kraju ovog šampionata SFRJ nije radovao tituli koja je završila u vitrinama sarajevskog Željezničara. Dvogodišnji post je okončan u idućem ligaškom takmičenju u kojem je iskusni 30-godišnji defanzivac nastupio 33 puta za ekipu koja je drugoplasirani Velež ostavila na šest bodova zaostatka. Bila je to četvrta titula koju je Pavika osvojio kao fudbaler Zvezde, ali i poslednji trofej u njegovoj igračkoj karijeri!

Svoju sedmu i poslednju sezonu na “Marakani” (1973/74) proveo je kao kapiten tima u kojem se osećalo odsustvo vojnika Dragana Džajića. Prvenstvena trka je okončana na trećem mestu, ali je zato u Kupu šampiona ekipa koju je predvodio Pavlović zablistala u nezaboravnim duelima sa Liverpulom (2:1 i 2:1). Nažalost, naredni četvrtfinalni mečevi sa Atletikom (0:2, 0:0) bili su njegovi poslednji evropski nastupi u dresu ’crveno-belih’.

Iako su prema tadašnjim propisima jugoslavenski fudbaleri u 28. godini života mogli da odu u neki inostrani klub, Miroslav je to pravo iskoristio tek kao 31-godišnjak. Iz Zvezde je 1974. otišao u belgijski Dist za koji će odigrati 43 prvenstvene utakmice i postići jedan gol. Dugačku igračku karijeru okončao je 1980. u Americi gde je tri sezone nastupao za tim San Hozea.

I nakon penzionisanja ostao je u fudbalu, kao direktor omladinskih škola, najpre Obilića, a zatim i Crvene zvezde. U njegovom kafiću “Četvorka” na Vračaru – kojim je dominirala slika na kojoj Pavika odnosi loptu ispred Pelea – dešavanja u napopularnijem sportu su bila glavna tema razgovora brojnih gostiju i domaćina. Široko srce ga je neočekivano izdalo 19. januara 2004. godine, a večni mir je našao na beogradskom Topčiderskom groblju. Ostalo je sećanje na legendarnog desnog halfa ’crveno-belih’ i ’Plavih’, dobrog čoveka Miroslava Pavlovića Paviku!

Komentari

Vaš komentar