Cvele, rođen pod srećnom Zvezdom

Blog ostalo 24. maj. 202110:00 > 11:571 komentar
Podeli:
Sport Klub

Da nije njega koliko bi jugoslovenski i srpski sport bio siromašniji, pre svega, košarka i fudbal. Čovek - sinonim uspeha. Vladimir Cvetković.

Legendarni Cvele na čuvenu osmicu sa košarkaškog dresa danas dodaje nulu, ulazi u devetu deceniju života, ali šta su puke brojke spram života legende… Uostalom, nula i nije broj. A godine nisu bitne, važan je momenat. Pamte se trenuci, a pišu uspesi i podvizi, sportski i ljudski, a tu je Cvele bio i ostao, šampion. Večiti.

Povezane vesti

As, koji je odavno dostigao zvezdane visine i još zrači tim šampionskim sjajem, odiše ispunjenošću i zadovoljstvom. Jasno stavlja do znanja da ništa u svojoj karijeri ne bi menjao, srećan i zahvalan bogu. I tako, Cvele i u poznom životnom dobu natenane uživa na lovorikama slave. I to čini mirne duše, čiste savesti posle blistave prošlosti. Potpuno logično i zasluženo.

Dovoljno je da se samo prisetimo najvećih njegovih uspeha, u košarci, četiri medalje sa reprezentacijom Jugoslavije, tri titule i Kup u dresu Crvene zvezde, a za 18 funkcionerskih godina u fudbalu 18 trofeja, u koje spadaju evropska i svetska kruna!

A ovaj mesec, maj 2021. godine, zaista je poseban. Protiče u znaku Cvetkovićevog jubilarnog, 80. rođendana i jubileja FK Crvena zvezda, 30 godina od istorijskog osvajanja evropske titule u Bariju. Jedan od tvoraca fudbalskog crveno-belog čuda, zaista, ima razloga za ponos i sreću i ne krije da mu je srce puno. Za početak razgovora za „Sport klub“ prisetio se jubilarca, 24. maja slavne 1991. godine.

Biografija iz snova

Vladimir Cvetković je rođen 24. maja u Loznici, visok je 196 cm. Najpre je bio fudbalski golman, ali je sa 14 godina doživeo prelom ramene kosti leve ruke, a tu povredu je i obnovio. Po savetu lekara, prešao je na košarku, u kojoj se proslavio kao član Crvene zvezde i reprezentacije Jugoslavije.

U Beogradu je diplomirao na Ekonomskom fakultetu, bio je direktor SC „Tašmajdan“, a od 1992. do 1998. godine obavljao je funkciju ministra za sport.

Kao generalni sekretar FK Crvena zvezda sa Draganom Džajićem stvorio je ekipu, koja je postala šampion Evrope i sveta i osvojila 18 trofeja tokom njegovog staža, dugog 18 godina. Velike zasluge za te uspehe imali su i funkcioneri kluba, Miša Slijepčević i Nastadin Begović.

Cvetković je prvi zvanično izabrani najbolji sportista u istoriji SD Crvena zvezda (1965. godina), dobio je oktobarsku nagradu Grada Beogrda, majsku nagradu Republike Srbije, orden zasluga za narod sa srebrnim vencem i orden rada sa zlatnim vencem, nosilac je Nacionalnog sportskog priznanja i brojnih drugih nagrada.

Cvetkovićeva bivša supruga, Rada Đurić, bila je košarkašica. Otac je dvoje dece, ima i unuke. Kćerka Zorana je igrala košarku u Partizanu, sada je doktor kliničke psihologije u SAD, a sin Rastko je nekadašnji košarkaš Crvene zvezde i brojnih inostranih klubova.

Tačno pre 30 godina, baš na moj 50. rođendan putovali smo za Bari, na finalnu utakmicu Kupa šampiona, a sa peharom smo se vratili u Beograd na Džajićev rođendan. Bili su to dani neopisivog slavlja i neizrecive sreće. Nedugo potom Zvezda je osvojila i Interkontinentalni kup u Tokiju, postala klupski prvak sveta. I sada, kad vratim film, tri decenije su i mnogo i malo. Mnogo je kad znamo da su to tri decenije života, ali i malo, s obzirom na to kako sve brzo ide, pogotovo kada su u pitanju lepe stvari, ali to ostaje zauvek„, počinje Vladimir Cvetković sećanje na dane kada je u ulozi generalnog sekretara doveo FK Crvena zvezda na krov Evrope i sveta.

Fascinantno je sa koliko žara, ljubavi, lepih emocija i dan danas proslavljeni košarkaški as i vrhunski sportski funkcioner priča o najvećem fudbalskom uspehu kluba sa ovih prostora. A tek kakav sjaj i toplina izbijaju iz njegovih plavih očiju na pominjanje odlučujućeg penala, koji je izveo Darko Pančev u finalu KEŠ (današnja UEFA Liga šampiona) protiv Olimpika iz Marseja, 1991. godine, na stadionu „Sveti Nikola“ u Bariju.

Print screen

Kada je Darko postigao taj gol mislio sam, ali stvarno, da će mozak da mi pukne! Imao sam osećaj da ću da eksplodiram od neverovatne sreće i uzbuđenja! Pomislio sam u tim trenucima, eto, dogodilo se, postali smo prvaci Evrope i sad je kraj sveta! Više ništa ne može da bude iznad toga. Nema dalje! Iskreno i danas smatram da je to vrh vrhova, da je dovoljno jednom za života da budeš prvak Evrope i sveta i to ostaje zapisano. Dok je sveta, veka i fudbala Zvezda će biti jedan od velikana, koji su bili na planetarnom vrhu. Ta etiketa te prati. Proputovao sam ceo svet i gde god kažete „red star“ svi znaju da je reč o našoj Crvenoj zvezdi. To nije mala stvar„.

Cvetkovićeve reči i sada odišu nesmanjinom količinom ponosa i njemu svojstvenog optimizma, naročito kada je budućnost crveno-belih u pitanju.

Ne bi trebalo nikada da budemo pesimisti, recimo, slavni Real Madrid je imao 32 godine pauze između dve evropske titule. Ne smemo zaboraviti da je Barselona, jedan od najstarijih klubova na svetu, formirana u 19. veku, tačnije, 1899. godine, a prvi put je postala prvak Evrope, tek posle Zvezde. I to zahvaljujući nesrećnom ratu u Jugoslaviji, jer mi te sezone zbog sankcija nismo mogli da branimo titulu u Beogradu, pred svojim navijačima. Barselona je osvojila KEŠ zbog jedne utakmice, pobedili su Sampdoriju, od koje smo mi nesrećno izgubili u Sofiji“.

Bujica emocija prepljavljuje sportsku legendu, ljudinu, dok priča o Zvezdinom zlatnom fudbalskom dobu. Iznosi poentu, uz neizbežnu šalu.

Znači, stvar je jasna, bio si, a ima šansi da budeš ponovo. Jednog dana će Zvezda sigurno opet da postane prvak Evrope. Ali, važno je da si to već bio i da nemaš nervozu. Partizan je bio finalista, ali nije napravio završni udarac i pitanje je kada će biti i zato ima tu vrstu nervoze. Da ne budem pogrešno shvaćen, uvek sam poštovao i cenio sve rivale, a posebno Partizan. Naravno, Crvena zvezda ne bi bila velika da nije Partizana i sva je sreća što naša zemlja ima takva dva kluba. Nikada nisam nikoga vređao, to nije moj stil, ali u razgovorima sa mojim velikim prijateljima iz Partizana, Žarkom Zečevićem i Nenadom Bjekovićem, volim da se našalim. Na jednoj večeri sam im rekao: „Blago Partizanu, ima budućnost. Crvena zvezda je svoju upropastila, može samo da je ponavlja“, uz osmeh prepričava Cvetković.

Crveno-beli sjaj za sva vremena

Legendarni Cvele je nosio crveno-beli dres od 1959. do 1972. godine, punih 13 sezona. Već 1961. godine bio je treći strelac ekipe (10.1 prosek), iza Sretena Dragojlovića i Ratomira Vićentića. Bio je najbolji strelac prvenstva Jugoslavije 1962. godine sa prosekom 25,5 poena, a 1965. godine je prosečno beležio 28,2 poena.

Neverovatno efikasan je bio u sezoni 1966. godine, kada je na 22 utakmice postigao 755 poena, sa nestvarnih 34,3 poena po meču. Na utakmici protiv Ivangrada je te sezone postigao 57 poena, što mu je lični rekord i četvrti najbolji učinak u istoriji kluba.

Zatim, protiv Olimpije je 1967. godine ubacio 56 poena, a ekipa je zauzela treće mesto, kao i u šampionatu 1968. godine, kada je Cvele beležio 27,1 poen po utakmici.

Vladimir Cvetković je u sezoni 1968/69. uz pomoć mlađih saigrača Kapičića, Simonovića, Vučinića i Slavnića stigao do svoje prve šampionske titule sa Zvezdom. Bila je to i prva titula za klub posle 14 godina.

Crveno-beli su u Kupu šampiona stigli među osam najboljih timova, a Cvele je postigao 195 poena na 10 mečeva u i bio najefikasniji u timu.

Prvi nacionalni Kup u istoriji kluba osvojen je 1971. godine, a Cvele je sa 98 poena na četiri susreta bio najefikasniji u ekipi. Od aktivnog igranja se oprostio, kao kapiten, šampionskom titulom 1972. godine, koju su crveno-beli osvojili u majstorici na neutralnom terenu u Ljubljani, savladavši Jugoplastiku – 75:70.

Dobro raspoloženje, ali i simbolika, ne izostaje ni na obeležavanju Cveletovog 80. rođendana. Mada, s obzirom na okolnosti, zbog pandemije korone, svečanost je samo u krugu porodice.

U najužem smo mogućem sastavu i zbog korone, a i zbog mog zdravstvenog stanja, kuburim sa kolenima, a imam i osetljiva pluća. Kad sam bio mlad mislio sam šta još čovek od 80 godina traži u životu. Ali sada, meni je ovo najnormalnije, imam 80, pa šta? Došla mi je ćerka Zorana iz Amerike, a sin Rastko je tu, stanuje 200 metara od mene, ima ćerkicu, svakodnevno smo zajedno. A kada sam proslavljao 60. rođendan u hotelu „Radmilovac“, kod prijatelja Pere Pavlovića, imao sam 60 gostiju. Tad sam planirao, ako bog da, za 80. rođendan da pozovem 80 gostiju, ali sada je situacija takva, samo nas je osmoro. Kao osmica na mom dresu. Prati me broj osam i to je super, zadovoljan sam„.

Da je moguć scenario proslave sa 80 gostiju, nema sumnje, bilo bi veselo uz pesmu „Đurđevdan“…

„I uz „Čija je ono zvezda“. Naravno, te dve pesme se podrazumevaju, a ima ih još mnogo koje bih naručio, greh bi bilo da izdvojim sada samo poneku, gomila dobrih pesama me veže za razne uspomene i drage ljude. Naravno i u ovoj situaciji neću da zaboravim svoje drugare, naći ćemo se sad neki dan kod Pere u Radmilovcu„.

A na konstataciju da će na rođendanu možda biti i neko iznenađenje u smislu nečije posete, poruka, ili poslatih poklona, legendarni Cvele je odgovorio duhovito:

„Sve je iznenađenje kad imaš 80 godina. Iznenađenje je i što sam živ!

Protekli period pandemije korona virusa proveo je, bogu hvala, bez problema.

Shvatio sam šta znači izreka „ko se čuva i bog ga čuva“. Poštovao sam preporuke i lekara i države. Sve vezano za nošenje maski, smanjenje kontakata i druženja, zabrane izlaska. Nažalost, poslednje dve godine sam, uglavnom, vezan za kuću, ali spadam u rizičnu grupu i zbog godina i slabijih pluća. Među prvima smo se vakcinisali i ja i moja porodica i svi moji prijatelji. To zaista preporučujem svima. Greh je da budemo najbolje opremljeni vakcinama, a među najmanjim smo zemljama u Evropi i da ne iskoristimo tu privilegiju. Nadam se da ćemo uskoro uspeti da dostignemo kolektivni imunitet, kako bismo se vratili normalnom životu. Minulih 15 meseci i ja sam imao gubitaka, korona mi je odnela mnogo prijatelja i deo rodbine. Otišlo je i mnogo poznatih ličnosti, sportista, pevača, glumaca, neki su mi bili dobri prijatelji. To su ljudi sa kojima si proveo životni vek i uživao u životu, ali takav je život, to je neminovnost„.

Predvodio plave do četiri srebra

Sjajan učinak je Vladimir Cvetković ostvario i u dresu reprezentacije Jugoslavije, za koju je odigrao 149 utakmica i postigao 1276 poena. Osvojio je četiri srebrne medalje na velikim takmičenjima (Svetsko prvenstvo 1963. i 1967. godine, Olimpijske igre 1968. i Evropsko prvenstvo 1969. godine).

Na SP u Montevideu 1967. godine zabeležio je 48 poena na sedam utakmica. U pobedi protiv Brazila (87:84) ubacio je 15 poena. Iste godine je bio i prvi strelac podmlađene reprezentacije Jugoslavije, koja je na EP u Finskoj zauzela deveto mesto. Postigao je 157 poena na devet mečeva i sa prosekom od 17,4 po utakmici bio četvrti košgeter turnira. U trijumfu nad Španijom (82:68) ubacio je 29 poena, dok je Finskoj isporučio 24 poena u pobedi rezultatom 68:59.

A učešće jugoslovenske reprezentacije na Olimpijskim Igrama 1968. godine u Meksiku ostalo je upamćeno po Cvetkovićevim slobodnim bacanjima, koje je uspešno izveo u polufinalu na megdanu sa selekcijom Sovjetskog Saveza. Sovjeti su savladani 63:62 u i plavima je srebro tada bilo u džepu.

Ali Cvele ne bi bio to što jeste da odmah ne razvedri priču, pa čak i na temu prolaznosti života, koju je ilustrovao sa dve anegdote, u kojoj su junakinje njegova majka i tašta.

Moja pokojna mama Danica mi se u starosti žalila, a doživela je lepih 86 godina, dok pijemo jutarnju kafu, „znaš, opet sam sanjala mrtve“. Ja joj kažem, pa dobro majka, to je tako. I evo, šta je život, sada se i meni to isto događa kao i mojoj majci. I onda, kad se setim toga, samo se nasmejem. Sve je to prirodno, kad dođeš u poznije doba, odlaze mnogi tvoji ispisnici, kumovi, prijatelji, rođaci i normalno je da te bliske ljude sanjaš, kao što je i logično da su u ovim godinama većinom pokojni. A moja tašta je svojevremeno rekla „eh, da sam mlađa gde bi mi bio kraj, šta bih sve radila“. Ja sam joj na to rekao, to je mučenje, ko bi se sad vraćao na 30 godina, pa ponovo brinuo o poslu, porodici i o mnogo čemu. Ona mi je odgovorila, ma kakvi 30, volela bih da imam 60, u tim godinama je čovek sve prebrinuo, a još može mnogo toga„.

Nekadašnji div pod obručuma, gromada od čoveka, realno govori o trećem dobu, naravno, u svom šmekerskom stilu.

„Kad je čovek mlad, on zna da će umreti jednog dana i to mu je daleko, ali ne misli o tome da će biti star. A starost može da bude teška, čak i ako si zdrav. Uz zahvalnost bogu što živiš toliko dugo, ima nekih stvari, koje su problematične i neprijatne u starosti. Kad ponekad hoću nešto da popravim u stanu, pa se sagnem ili kleknem, posle mi je potrebno pet minuta da ustanem. Imam veštačko koleno, bole me leđa, ne mogu da potrčim, skočim, ali ako si pametan, naučiš sebe da radiš ono što možeš. Jednostavno, ne pokušavaš da izigravaš Cveleta sa Kalemegdana ili Marakane„.

Na pitanje kada je u karijeri i uopšte u životu bio najsrećniji, najponosniji, odgovara sa uzdahom i uz slatke muke. Kako iz mnoštva srećnih događaja izabrati one najvažnije…

Bio sam veoma ponosan i presrećan mnogo puta. U košarci sa Zvezdom kada smo osvojili ponovo prvenstvo i doneli titulu na Kalemegdan. Zaista sam imao sam sreću da pripadam crveno-beloj porodicici i klubovima u dva najpopularnija sporta. I to klubovima, koji su svetske veličine, poznati u planetarnim razmerama. U momente moje najveće sreće i ponosa ubrojio bih svakako, sve divne košarkaške pobede sa Zvezdom i reprezentacijom, zatim, u fudbalu je bilo puno lepih Zvezdinih uspeha, naravno, pre svega, Bari i Tokio. A privatno, to je rođenje dvoje predivne dece, koji su postali sjajni ljudi, zatim, činjenica da sam stekao puno prijatelja„.

Print screen

A kako glasi Cveletov odgovor na suprotno pitanje, kada mu je bilo najteže, najtužnije i najneprijatnije?

Takvih trenutaka je bilo veoma malo. Naravno, najtužniji su gubici bliskih osoba, a što se karijere tiče, skoro da nisam imao neprijatnih situacija. Nisam se povređivao, ni bio bolestan, tako da sam odigrao sve važne utakmice u Zvezdi i reprezentaciji. Sudbina mi je podarila životnu sreću sa vrlo malo ružnih situacija. Nije bilo teških poraza, ni povreda, koji bi me sprečili da igram u nekom finalu. Povrede su me pratile pre i posle aktivnog bavljenja sporta. Kao što je poznato, košarkom sam počeo da se bavim po savetu lekara radi oporavka leve ruke od stravičnih preloma, posle igračke karijere su mi ugradili veštačko koleno, a trebalo bih i drugo da operišem. Voleo sam rekreativno da igram tenis, ali sam zbog togao bio prinuđen da odustanem. Zato sada, kada gledam mečeve Novaka Đokovića, uživam kao ja da igram. Nole je super, njegov sam veliki navijač.“

Svi će se složiti da je Vladimir Cvetković gospodin, sportsmen, o čemu svedoči i sledeći primer. Kao standardni reprezentativac trebalo je da se nađe i u šampionskoj ekipi na SP 1970. godine u Ljubljani, ali to je sprečio Ivo Daneu, kapiten jugoslovenskog nacionalnog tima.

Bio je neki nesporazum. Selektor Ranko Žeravica je imao ideju da se na tom šampionatu od reprezentacije oprostimo Daneu, pokojni Trajko Rajković i ja. Međutim, Daneu je bio protiv mog igranja, a nije želo da iznese razlog čak ni na sastanku, koji su organizovali Žeravica, Bora Stanković i Boris Kristančić, u ljubljanskoj hali „Tivoli“, u cilju pomirenja. Niko nije mogao da se suprostavi Daneuu, on je bio veliko ime, a sve se događalo u Sloveniji, na njegovom terenu. Pripreme su bile na Bledu, SP u Ljubljani, Tito je bio pokrovitelj SP, a Titov blizak saradnik Stane Dolanc predsednik komiteta, takođe je bio Slovenac. Već tada sam se vodio geslom da sve što se desi u životu, mora da se desi i to moje neigranje na SP 1970. godine svrstavam u takve, neminovne stvari. Nije vredelo boriti se protiv nečeg nemogućeg„.

Nisu pomogle ni Cveletove konsultacije sa najvećim jugoslovenskim političarima.

Mogli su oni da narede da ja igram, ali je postojala mogućnost da Daneu kaže, onda ne igram ja. Da je SP bilo u Beogradu i da sam se ja pitao igrali bismo obojica. Sigurno ne bih rekao, šta god da je u pitanju, da neko ne može da igra. Selektor Žeravica je bio divan, korektan čovek, nije želeo da me precrta, nije mogao to da podnese i nalazili smo se u vrlo nezgodnoj poziciji. Jedino rešenje je bilo da ja otkažem i tako sam i učinio. I porodična situacija je bila takva, kćerka Zorana je bila mala, a supruga je bila pred porođajem, SP je bilo u maju, a sin Rastko se rodio u junu i to sam naveo kao razlog mog odustajanja od SP„.

Ono što je zanimljivo i mnogo govori o sagovorniku Sport Kluba je njegov fer-plej, sportsko džentlmenstvo, uostalom, vaspitanje, koje je poneo iz porodice. O toj velikoj nepravdi i sada, kao i nekada, govori mirno i pomirljivo. Pet godina posle SP u Ljubljani bio je u prilici da sa Ivom Daneuom najzad raščisti o čemu se radilo, ali ni to nije bilo na Cvetkovićevu inicijativu. A još manje je bilo pomisli o nekom revanšizmu, ili ne daj bože, osveti.

Ma, kakva osveta? Osveta nikad nije dobro donela nikom. Osveta je nemoć. Naime, na EP 1975. godine u Beogradu bio sam potpredsednik šampionata i imao zaduženje da brinem o gostima, starim igračima, veteranima, među kojima je bio i Ivo Daneu. Na zvaničnoj večeri tom prilikom Daneu mi je prišao i rekao: ‘Izvini, bio sam u zabludi’. Objasnio mi je da je, tada u Sloveniji poverovao u neku privatnu intrigu, za koju je posle saznao da je neistinita. Mirno sam to prihvatio, jednostavno, tako se sve to desilo, jer je moralo da se desi…

Inače, Cvele penzionerske dane provodi, tako što između ostalog posvećeno prati prenose sportskih događaja.

Imam sve televizijske sportske kanale, pratim mnogo toga, posebno košarku, fudbal i tenis. Ali, kada Novak izgubi, a to se retko dešava, taj turnir me, iz principa, više ne zanima. Ima dobrih knjiga, emisija, čitam, gledam, čak mi u toku dana fali malo više vremena za sve što me zanima. A volim i da odremam, moram deo dana da odvojim za to, hvala bogu, lepo i mirno spavam„.

Svakako, jedna od najkompetentnijih je ličnosti da iznese mišljenje o današnjoj košarci u Srbiji.

Problem današnje košarke je što deca odlaze u inostranstvo. To je greh, ali to je globalizacija koja je uvedena u svim sferama, To ne možete sprečiti, jer uvek će bogatije zemlje da otimaju od siromašnih. Što se reprezentacije tiče, svi igrači koji su napolju, hoće da igraju za državni tim. Ponekad se desi da neko otkaže iz nekog razloga, ali retko. Uglavnom su svi na raspolaganju selektoru i to je dobro i očekujem da reprezentacija i ubuduće pravi dobre rezultate. Ove dve godine su im se odužile kvalifikacije za velika takmičenja, pa tim nije bio kompletan iz objektivnih razloga, bilo je i nekih neočekivanih poraza, ali očekujem da na velikim takmičenjima ponovo beleže velike uspehe. To uostalom, zaslužujemo. Jedini problem za selektora će biti da odabere tim, jer imamo zaista mnogo vrhunskih igrača„.

Ako točak istorije vratimo na 1968. godinu stići ćemo do nekadašnje države i reprezentacije i prve olimpijske medalje, koju su jugoslovenski košarkaši osvojili sjajnim kolektivnim učinkom, ali i zahvaljujući odlučujućim slobodnim bacanjima, koje je uspešno izveo Vladimir Cvetković u polufinalu OI u Meksiku.

Imao sam sreću da odlučim da reprezentacija osvoji prvu medalju na OI. Atmosfera je bila vrlo čudna, 1968. godina, Rusi su upali u Čehoslovačku, a u prepunoj sali svi su navijali za nas. Tog momenta kada sam krenuo da šutiram penale svi su ućutali, muva je mogla da se čuje. Igrači su me bodrili. Skansi je rekao da će me nositi do Beograda. I sad šta je bila poenta, veća je šansa da ćeš da pogodiš koš, nego da promašiš, jer to vežbaš čitav život. Pre toga sam ubacio milion puta, a igrao sam za reprezentaciju 149 puta. I kasnije, nikome nije bitno šta sam uradio na tim utakmicama, to su bila EP, Balkanijade i SP, međutim, samo se priča o slobodnim bacanjima na OI u Meksiku, ali sam ja sudbini zahvalan za to„.

Kada govori o svom životu i karijeri koliko puta samo odzvanjaju tri reči „imao sam sreće“, ali velika je istina da sreća prati hrabre. Put do zvezda u Zvezdi išao mu je glatko, a imao je veliku podršku trenera Milana Muse Bjegojevića.

Pa, taj Jokić nije normalan

Pričajući sa Vladimirom Cvetkovićem o košarci neizbežno je bilo spominjanje čudesnog srpskog NBA asa, Nikole Jokića, koji pruža neverovatne partije u Denver Nagetsima. U klubu, u kojem je 1995. godine oprobao sreću i Vladimirov sin Rastko, a zatim nastavio karijeru u raznim inostranim klubovima. Cvetković senior ne krije oduševljenje Jokićevom košarkaškom magijom i spontano reaguje ovim rečima:

Nikola Jokić
AP Photo/Joe Mahoney

„Pa, taj Jokić nije normalan! To što on radi je neverovatno! Kad mi pokušavamo da objasnimo taj fenomen možemo da budemo i pristrasni, ali cela Amerika, svakako, nije. Niko ne zna o čemu se radi, kakvo je to čudo. Oni čak misle, ima ozbiljnih izjava bivših NBA asova, poput Džordana i Barklija, koji ga obožavaju, da to što on igra nije košarka, već neki novi sport. Čitao sam jednu analizu u kojoj kažu da je on jedini od sadašnjih igrača, koji tačno i besprekorno može da igra na svih pet pozicija, od plejmejkera do teškog centra. Ali za poštovanje je i način na koji reprezentuje svoju zemlju. Uprkos tolikoj slavi ostao je zaljubljen u Srbiju, Sombor, konje, u našu hranu. U svakom slučaju, divno je što postoji. Nadam se da će da bude MVP NBA lige, navijamo iz sve snage da se to dogodi“.

Uvek kažem, nema teorije da ne uspete u sportu, ako postoji jedan od dva uslova, da vas trener voli, ili da vas nezimerno ceni kao igrača. Naravno, pod uslovom da niste antitalenat ili idiot. Mene je u Crvenu zvezdu iz Loznice doveo Aleksandar Gec, ja sam jedini igrač po kojeg je lično došao. A preporučio me je njegov kolega profesor Dule Gligorić. Imao sam talenta i mekanu ruku, ali od košarke sam tada znao samo da šutiram i da ne napravim grešku u koracima. Posle sam učio sve te taktičke i tehničke stvari. Trener Bjegojević me mnogo voleo i na primedbe nekih saigrača da ne igram odbranu i da previše šutiram, odgovarao je „ništa me ne pitajte, Cvele može i nogom da šutira“. I stvarno bih bio lud da nisam uspeo u takvim okolnostima„.

Sreća ga je pratila od dolaska na Mali Kalemegdan, o tome svedoči i priča o Zvezdinom putovanju u Poljsku, na kojem je potvrđen princip – dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Naravno, tu nikakve Cveletove krivice nije bilo, nego, pokazalo se ponovo da je buduća Zvezdina zvezda definitvno rođena pod srećnom zvezdom…

Sudbina opredeljuje sve bitne stvari. Da nije bilo preloma ramena ne bih počeo da igram košarku. Da nije bilo turneje u Poljskoj ne bih tako rano zaigrao u Zvezdi. Na tom putovanju smo imali incident, u to vreme je to bio veliki prekršaj. Neke srebrnjake su stariji igrači nosili i kupovali nešto u Beču, pa se to nosilo u Poljsku, koliko se sećam, neke marame i najlon. U glavnom, policija je to saznala i prekinuta je turneja. Po povratku iz Poljske, ceo tim je kažnjen, svi osim mene, Vićentića i Belića. Tako sam odmah dobio šansu da igram za Zvezdu. Uprava je morala da pozove i neke stare igrače, koji su pomogli da Zvezda ostane u prvoj ligi. Zvezda, kao što se zna, nikada nije bila drugoligaš ni u onoj Jugoslaviji„.

Posle Poljske, sve je bilo istorija, Vladimir Cvetković je proveo 13 blistavih sezona u timu sa Malog Kalemegdana, a bio je prepoznatljiv po stilu i nerešiva enigma za rivale zbog specifičnog šuta jednom rukom.

Nikada nisam šutirao levom rukom, koju sam lomio, uvek sam je čuvao, pa sam izgradio stil da izbacujem loptu desnom, a da se istovremeno u skoku bacim unazad. Tako da kada protivnik u odbrani krene da pada, ja tek tada šutnem. Jednom sam sa reprezentacijom igrao protiv Nemaca, za koje je igrao budući trener Dirka Novickog i taj moj potez je kasnije preneo na Dirka. To su mi ljudi pričali i posle sam se uverio u to. Gledajući neke moje stare snimke i utakmice Novickog video sam da on zaista koristi takav, identičan šut.

Sport Klub

Kao što je Cvetković bio uzor mladima i NBA asovima, tako je i on na početku karijere imao idole.

Kada sam počeo da treniram košarku 1956. godine Radivoj Korać je već bio legenda, simbol sporta pod obručima. Da mi je tada neko ponudio, hajde da se slikaš sa Koraćem i da ne pipneš više loptu, pristao bih bez razmišljanja. Držao bih tu sliku negde u svojoj kancelariji, u fabrici, birou, gde bih radio. Međutim, već 1959. godine zaigrao sam za Zvezdu protiv njega, a on je bio u OKK Beogradu. Tri godine kasnije već smo bili saigrači u reprezentaciji, a 1965. godine oborim neki njegov rekord i u novinama piše „Cvetković bolji od Koraća“. Zatim, 1968. osvajamo srebro na OI u Meksiku, a 1969. bio sam u poslednjoj straži na Žućkovom ispraćaju posle njegove pogibije. Shvatio sam da u životu ne možeš da planiraš ništa, nikad ne znaš kuda će sudbina da te odvede.

Osim Koraća imao je i druge uzore, kako na košarkaškom, tako i na intelektualnom polju.

Od prvog dana sam u Zvezdi imao dobru stipendiju, hteo sam da studiram prava, jer na tom fakultetu jedino nije bilo vežbi, da bih mogao redovno da treniram. Međutim, iz kluba su me uputili na ekonomiju, jer je to bio Zvezdin fakultet, imali smo povlastice oko odlaganja ispita. Tako sam upisao fakultet za koji prethodno nisam znao da postoji, a posle sam odatle poneo najlepše uspomene, kao i sa Kališa. Igrao sam i vredno učio. Zvezda je pre mene imala 50, 60 reprezentativaca, možda dvojica od njih nisu završila fakultet. Ne možeš da čitaš stripove, ako saigrač pored tebe uči. Tako je Mika Matić završio medicinu, Vićentić i Brana Kontić su postali inženjeri, a neki su bili ekonomisti i tim putem sam krenuo i ja. Sve to je uticalo na stvaranje imidža Zvezde“.

Naravno, bilo je i prostora za druženje, a o tim nezaboravnim, romantičnim vremena Cvetković priča odmereno i racionalno.

Kad si mlad, sve je lepo i svaka mladost ima svoje lepote i predivne doživljaje. Zaista su to bili prelepi dani. Ne mogu sada da kažem nešto, da ne vređam današnju mladost, koja je potpuno suprotna od naše. E sad, kad već pravim takvo poređenje, postavlja se pitanje, da li je to naš kvalitet ili naš problem. Uglavnom, svako uživa u mladosti, mi smo uživali u svojoj, nije nam bilo bitno da li živimo u siromaštvu, radovali smo se životu, cenili jedni druge i te neke naše vrednosti„.

Neraskidiva nit ga veže i za fudbalski svet, pogotovo za momke, koji su nosili crveno-beli dres slavne 1991. godine.

„Ne idem na Zvezdu već 20 godina, ali se čujem sa svim igračima, javljaju se često. Najčešće se čujem sa Draganom Stojkovićem Piksijem, zatim sa Rambom Petkovićem, Sinišom Mihajlovićem, Dejanom Stankovićem. Javljaju mi se redovno, a jave se i ostali. Kad nisi u istom gradu malo se i izgubi kontakt, ali svi smo ostali u lepim, prijateljskim odnosima. Sve su to dobri momci i ljudi, kad se samo setim koliko je bilo peripetija kad smo dovodili Piksija u Zvezdu. Imali smo veliki Partizan i brojne klubove po SFRJ koji su želeli velike igrače. I vodila se velika bitka. A u svakoj upravi tih klubova bilo je pored privrženosti lokalnom klubu i podela na zvezdaše i partizanovce. Godinu dana smo se borili i doveli Piksija, koji je postao i Zvezdina zvezda„.

Obrni, okreni, sve se u Cveletovom životu vrti oko voljenog kluba. Svaka njegova priča o bilo čemu počinje i završava se sa Zvezdom.

Zvezda je za mene život, ako sa strane odvojiš, ili staviš paralelno familiju, to je apsolutno sve. Zvezda je moja prošlost, sadašnjost i snovi i sećanja i lepota. Zvezda ima nešto neobjašnjivo, nije ni čudo što ima toliko navijača. Opet kažem, nikada nisam vređao protivnike, ali na ulici se nekako vidi ko navija za Zvezdu. Ona čuvena parola severa: ‘Zvezda je život, ostalo su sitnice’ može tačno da se primeni na svakog zvezdaša. Ta plima zadovoljstva koju osećam kad Zvezda napravi uspeh je nešto što nema cenu. I da ponovim, sudbina, bog i život su mi podarili da čitav život budem član Crvene zvezde. Da celu igračku i funkcionersku karijeru provedem u istom, voljenom klubu. Može li nešto više i lepše da se poželi...“

Kakva je to samo sreća kad takva grandiozna sportska ličnost ističe da ništa u karijeri ne bi menjao. Osim, možda, jedne stvari…

Samo bih se, kako je govorila moja pokojna tašta, vratio na 60 godina„, uz osmeh je dodao Cvele.

Vladimir Cvetković Cvele, as za sva vremena, sportski radnik i intelektualac, a iznad svega, neposredan, spontan, ljubazan i srdačan čovek. To odavno prepoznaju i osećaju ljubitelji sporta na ovim prostorima, jugoslovenskim i srpskim, a posebno zvezdaši. I s ponosom ističu: Cvele, svetski, a naš!

Otuda za kraj rođendanskog razgovora pouka i poruka srećnog i zadovoljnog čoveka mladim ljudima, a i svima, generalno.

Možda će zvučati malo politički, a ustvari je patriotski, ljudi, volite svoje zemlju, društvo, prijatelje, rodbinu. Radite vredno, bez rada se ne može ništa postići. Radite i na sebi. Nema većeg zadovoljstva od rezultata ostvarenih svojim radom u svojoj zemlji, na svom jeziku. Sport ima zakonitosti, talenat se podrazumeva, možda određuje domet, ali u bilo kojoj oblasti uspeh nije moguć bez paklenog rada. Video sam na hiljade naših ljudi po celom svetu, stare i mlade, manje ili više uspešne, ali nema ko mi nije rekao da mu nedostaje naša zemlja„.

A mi smo poželeli Cveletu 90. rođendan sa 90 gostiju. I ovaj današnji i taj, neka proteknu u zdravlju i veselju!

Komentari

Vaš komentar