Dan kada je Beograd bio domaćin finala Kupa šampiona

Blog ostalo 30. maj. 202110:003 komentara
Podeli:
Ajaks 1973. Ajax 1973
Guliverimage/AP Photo

Pre 48 godina, 30. maja 1973. Beograd je prvi i do sada jedini put bio domaćin finala najcenjenijeg evropskog klupskog fudbalskog takmičenja, tadašnjeg Kupa šampiona, u kojem su pred oko 90.000 gledaalca na “Marakani” snage odmerili branilac trofeja Ajaks i izazivač Juventus.

Amsterdamski ’Kopljanici’ su u ne naročito kvalitetnom duelu slavili sa 1:0 i tako trećim uzastopnim osvajanjem ušatog pehara okončali eru Krojfovog Ajaksa, najuspešniju u istoriji ovog holandskog kluba. Na svoje četvrto i za sada poslednje penjanje na Olimp Starog kontinenta čekaće naredne 22 godine sve do finala u Beču u kojem vrtić Luja van Gala iznenadio favorizovani Milan.

Nakon propuštene prilike da u glavnom gradu ondašnje SFRJ prvi put postane šampion Evrope, torinska ’Stara dama’ više od decenije će morati da čeka da se konačno upiše na listu osvajača ovog trofeja. To će učiniti 29. maja 1985. po okončanju tragičnog “hejselskog” finala sa Liverpulom, da bi 11 godina kasnije u rimskom završnom obračunu sa Ajaksom uspela da se, posle boljeg izvođenja jedanaesteraca, revanšira ekipi iz Amsterdama za poraz u Beogradu i po drugi put zakorači na evropski tron.

Tog davnog 30. maja 1973. grad na ušću Save u Dunav je bio, ne samo fudbalski centar našeg kontinenta (pa i sveta), već i dobar domaćin hiljadama navijača Ajaksa i Juventusa koji su avionima stigli na poprište velikog finala. U FS Jugoslavije je stiglo oko 70.000 rezervacija za karte, a za domaće ljubitelje fudbala koji su želeli da prisustvuju ovom susretu ostalo je samo 25.000 ulaznica. Iz Italije je zvanično najavljen dolazak 212 običnih aviona i pet džambo džetova sa tifozima Juventusa, dok su navijači iz zemlje tulipana bili nešto skromniji u “planovima invazije” na glavni grad naše tadašnje države. “Ineksturist” je obavešten da će u Beograd stići oko 30 aviona sa pristalicama dvostrukog prvaka Evrope, te su na kraju fanovi amsterdamskog tima bili u manjini na trrbinama “Marakane” u odnosu na Italijane.

Da su organizatori sve podredili što lepšem i bezbednijem boravku pristalica ova dva kluba u Beogradu pokazuje i to da je većina parkirališta bila oslobođena za automobile gostiju iz inostranstva. Domaći ljubitelji najvažnije sporedne stvari na svetu te večeri nisu mogli da svojim kolima idu na “Marakanu” kako se ne bi stvarala prevelika gužva i eventualno usledili incidenti. Do incidenta između navijača holandskog i italijanskog šampiona – od kojih su neki, zbog toga što u Beogradu nije bilo dovoljno turističkih kapaciteta za smeštaj toliko gostiju, noć uoči utakmice prespavali u Novom Sadu, Aranđelovcu, Kragujevcu, pa čak i u Podgorici – na sreću nije došlo. Kako zbog dobrog obezbeđenja jakih milicijskih snaga, tako i miroljubivosti gostiju sa Apenina i zemlje vetrenjača.

Prispeli fanovi Ajaksa i Juvea su okupirali centar Beograda i vreme do polaska na stadion provodili u dobrom raspoloženju uz pesmu i alkohol, međutim izbegavali su svaki verbalni i fizički sukob sa navijačkom vojskom velikog rivala. Da sve, ipak, ne bi prošlo potpuno mirno pobrinula se grupa domaćih, beogradskih navijača ova dva kluba. Oni su u međusobnom “šaketanju” pokušali da se prisutnim posmatračima predstave kao bolji tim od protivnika iz suprotnog tabora.

Inače, cene karata za finalni susret su, za prilike u tadašnjoj Jugi, bile izuzetno visoke. ’Zapad’ je koštao 120, ’istok’ 20 dinara manje, dok se za stajanje moralo da izdvoji 40 dinara. Kolike su bile razlike u platežnoj moći ondašnjih Italijana i Jugovića najbolje se može videti po tome što su ljudi iz Juventusa smatrali da su te karte jeftine, odnosno da je njihova cena simbolična. Oni su tvrdili da bi te iste ulaznice za finalni susret Kupa šampiona u Italiji prodavali za 15 do 20 hiljada tadašnjih lira, što je u ono vreme iznosilo oko 600 jugoslovenskih dinara.

Ostalo je zapisano da je beogradsko finale prvi i jedini put u istoriji ovog prestižnog takmičenja vodio sudija iz Jugoslavije. Ta čast je pripala Milivoju Guguloviću, inače lekaru iz Niša, koji je prema mišljenju javnosti, ali i stručnjaka, sa pomoćnicima Rakom Čankom i Perulom Kostovskim dobro obavio posao u najvažnijoj utakmici njihovih karijera.

U toj sezoni predstavnik Jugoslavije u Kupu šampiona bio je Željezničar koji nije imao sreće prilikom žreba na startu takmičenja. Za protivnika u prvom kolu dobio je neočekivanog prvaka Engleske Derbi Kaunti koji je u duelu na Ostrvu bio bolji od sarajevskog tima sa 2:0, dok je u revanšu u glavnom gradu BiH pobedio sa 2:1. Sastav koji je tada sa klupe vodio Brajan Klaf dogurao je do polufinala u kojem ga je eliminisao Juventus čija je prednost iz prvog duela u Torinu (3:1) ostala nedostižna za fudbalere Derbija u drugom susretu (0:0).

Klub iz centra Pijemonta je u prvom kolu imao mnogo muke sa marsejskim Olimpikom od koga je u utakmici odigranoj u Francuskoj poražen sa 1:0. Juve je ovaj zaostatak nadoknadio u Torinu (3:1), da bi u narednoj rundi dva puta ostvario istovetne minimalne pobede (1:0) u odmeravanju snaga sa prvakom tadašnjeg DDR Magdenburgom. Pre već pomenutog obračuna sa Derbijem, tim koga je te sezone sa klupe vodio čehoslovački stručnjak Čestmir Vicpalek (ujak kasnijeg trenera Zvezde Zdenjeka Zemana), u četvrfinalu je, zahvaljujući golovima postignutim u gostima) elimnisao Ujpešt Dožu (2:2, 0:0). Ključni igrači ’Stare dame’ bili su te sezone golman Dino Zof, napadač Roberto Betega i budući trenerski mag Fabio Kapelo. Zanimljivo je da je veliki doprinos uspesima davao i tada 34-godišnji brazilski veteran Žoze Altafini koji je deceniju ranije sa svoja dva gola u finalnom duelu sa Benfikom na “Vembliju” omogućio Milanu da prvi put postane šampion Evrope.

Protagonisti “totalnog fudbala” iz Amsterdama su u sezoni 1972/73 u takmičenje ušli sa ambicijom da igrama i rezultatima potvrde ulogu prvog favorita, tačnije da treći put
uzastopno donesu ušati pehar u Amsterdam. U osmini finala igrači tima – koji je nakon odlaska Rinusa Mihelsa u Barselonu uspešno vodio Rumun Štefan Kovač – lako su preskočili prvu prepreku, bugarski CSKA (3:1, 3:0), međutim, već u narednoj rundi imali su duel sa Bajernom koji su mnogi nazvali “finalom pre finala”. U prvom meču, odigranom 7. marta 1973. godine na Olimpijskom stadionu u Amsterdamu, domaćin je prosto zgromio rivala (4:0) za koji su te večeri nastupili Majer, Brajtner, Bekenbauer, Miler, Henes. Nemački prvak je u revanšu stigao do Pirove pobede (2:1), pa je morao da čeka još jednu godinu kako bi započeo svoju trogodišnju vladavinu ‘Starim kontinentom.’

Poslednja prepreka na putu ka novom Ajaksovom nastupu u finalu bio je Real, koji, međutim, tada nije imao tim koji bi se mogao ravnopravno nositi sa Krojfom i njegovim drugovima.

Kovačevi izabranici su kod kuće pobedili ’kraljevski klub’ sa 2:1 (golove za Ajaks su dali Husholf i Krol), dok su u revanšu na “Santijago Bernabeuu” overili plasman u finale još jednim minimalnim trijumfom, ali ovoga put bez primljenog pogotka (strelac Miren). Tako je klub iz najvećeg grada Holandije drugu sezonu uzastopno za protivnika u završnom meču za trofej dobio ekipu sa čizme. Prethodne 1972. godine su u Roterdamu, zahvaljujući golovima svoga prvog asa, savladali Inter sa 2:0, a sada im je na megdan trebao izaći najtrofejniji klub Italije iza koga je stajao moćni “Fijat”.

Iako je branilac titule imao objektivno kvalitetniji tim, u Juventusu su verovali da mogu da pobede favorita, a nade im je podgrejavao optimizam brojnih pristiglih navijača koji su očekivali da se njihov klub konačno pridruži velikim milanskim rivalima na listi osvajača najprestižnijeg takmičenja Evrope. Nakon što su lepe Jugoslovenke uručile cveće akterima finala, a Gugulović obavio prvi sudijski posao sa kapitenima Krojfom i Salvatoreom, beogradsko nadmetanje je počelo polaskom sa centra igrača amsterdamskog tima.

Već u peti minutu pao je prvi i, pokazaće se na kraju jedini i odlučujući gol koji je presudio ishod bitke za pobednika 18. Kupa šampiona. Posle centaršuta Blekenburga, Rep je u šesnaestercu torinskog tima nadvisio Markertija i zatim uputio udatac glavom ka desnom gornjem uglu Zofovog gola. Iako je pokušao da paradom spreči ono najgore za njegov tim, reprezentativni golman ’Azura’ je zajedno sa loptom završio u mreži onog istog gola na kojem će tri godine kasnije Panenka svojim originalnim šutom sa 11 metara nadmudriti Majera i doneti reprezentaciji Čehoslovačke naslov prvaka Evrope.

Stečena prednost dala je dodatnu sigurnost ’Kopljanicima’ koji, međutim, u nastavku susreta nisu prezentovali svoj prepoznatljivi i atraktivni “totalni fudbal”. Zadovoljili su se time da kontrolišu igru i vrebaju prilike za postizanje novog pogotka kojim bi verovatno stvorili nedostižnu prednost za protivnika. Mada do odlaska na odmor više nisu nijednom zatresli Zofovu mrežu, bili su opasniji i konkretniji tim što ilustruje podatak da su uputili sedam udaraca više (11:4) od ekipe iz Pijemonta. Najbolju priliku su propustili nakon majstorije Krojfa koji se oslobodio dvojice protivnika, a zatim uposlio Mirena, čiji udarac, ipak, nije završio tamo gde su želeli igrači i navijači Ajaksa.

U drugom poluvremenu na terenu “Marakane” je viđena uglavnom ista slika. Bilo je malo uzbuđenja i šansi, a ’Stara dama’ je pretila jedino preko veterana Altafinija koji je u jednoj povoljnoj sitauciji izgubio odlučujući duel sa Krolom. Fudbaleri holandskog kluba su čuvali minimalnu prednost i čekali da Gugulović poslednji put te večeri dune u svoju zviždaljku.

Kad je jugoslavenski arbitar odsvirao kraj meča uslediilo je veliko slavlje igrača i navijača tada već trostrukog uzastopnog šampiona Evrope.

Mislim da smo taktički onemogućili igru velikog protivnika. Nismo im dozvolili da dođu do našeg gola i, eto, to je tajna našeg uspeha”, prokomentarisao je utakmicu zadovoljni trener pobedničkog tima Štefan Kovač.

Novi-stari prvaci Evrope su te noći uživali u čarima “Skadarlije” gde im je društvo pravio njihov bivši kapiten Velibor Vasović koji je te 1973. obavljao posao trenera Partizana.

Trijumf u Beogradu značio je kraj ovog neponovljivog tima iz grada na reci Amstel. Krojf je već na leto te sada daleke godine otišao u Barselonu koja će s vremenom postati njegov drugi dom. Koliko je odlazak prve violine bio nenadoknadiv gubitak za njegove doskorašnje klupske drugove pokazalo se već u osmini finala narednog Kupa šampiona u kome je branioca trofeja eliminisao totalni autsajder bugarski CSKA.

Igrači, a pogotovo tifozi Juventusa razočarano su otputovali iz glavnog grada tadašnje Titove države u kome nisu ostvarili željeni cilj. Žoze Altafini nije uspeo da postane prvi fudbaler koji je sa dva (italijanska) tima uzeo ušati pehar, Dino Zof će ostati praznih ruku i nakon narednog Juveovog finala odigranog 1983. godine u Atini, a jedino će Fabio Kapelo kompenzaciju za neostvarene igračke snove dobiti kao trener šampiona Evope Milana.

Guliverimage/imago/Colorsport
Football

Beograd je dobio pohvale za sjajnu organizaciju evropskog spektakla, dok je “Marakana”, zahvaljujući ovom događaju, postala bogatija za šest novih novinarskih loža i 30 kabina za TV reportere. Ipak, ovaj grad više nije dobio priliku da ponovo bude domaćin završnog duela Kupa ili Lige šampiona, a ta čast do sada nijednom nije ukazana ni ostalim centrima sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Jedino je Skoplje bilo domaćin Superkupa Evrope 2017. godine, kada je Real savladao Mančester Junajted 2:1. Možda će se stvari promeniti u bližoj ili daljoj budućnosti. Do tada sve starijim savremenicima tog nezaboravnog finala na “Marakani” preostaje da se sa setom prisećaju 30. maja 1973. godine, dok mlađi ljubitelji fudbala mogu iz priča i filmskih snimaka da saznaju nešto više o danu u kojem su Beograd i Juga organizovali odlučujući meč za ušati pehar.

Ajaks – Juventus 1:0 (1:0)

Stadion “Marakana”. Gledalaca: 90.000. Strelci: Rep u 5. minutu. Sudija: Gugulović (Jugoslavija).

Ajaks: Staj, Surbir, Krol, Blekenburg, Miren, Hulshof, Kajzer, Neskens, Krojf, Han, Rep.

Juventus: Zof, Marketi, Longobućo, Furino, Morini, Salvatore, Altafini, Kauzio (Kukuredu), Anastazi, Kapelo, Betega (Heler).

Komentari

Vaš komentar