Dan kada je Bosna pokorila Evropu

Podeli:
KK Bosna
KK Bosna

April je u košarkaškoj Jugoslaviji bio mesec klupskih podviga, bivših, ali večnih. Tada su najbolji klubovi SFRJ osvajali Evropu, a prvi muški tim, kome je pripala ta čast, pre tačno 42 godine, bila je sarajevska Bosna.

Sarajevski ’Studenti’ su 5. aprila 1979. godine, osvojili Kup evropskih šampiona, posle istorijske pobede nad italijanskom Emersonom u finalnom meču, igranom u Grenoblu. Sarajevski tim predvođen Mirzom Delibašićem, Žarkom Varajićem, Ratkom Radovanovićem i tada 33-godišnjim trenerom Bogdanom Bošom Tanjevićem, pred oko 12.000 gledalaca, od kojih je polovina navijala za Bosnu, trijumfovao je rezultatom 96:93 (45:43).

U analima je ostalo zapisano da je na tom susretu kapiten Žarko Varajić postigao rekordnih 45 poena, a Mirza Delibašić 30, dakle, zajedno 75 poena od Bosninih ukupnih 96, naspram rivalovih 93. Varajićev košgeterski učinak na toj utakmici teško da će skorije biti nadmašen, a prošle su 42 godine…

Taj veliki uspeh Sarajlija se nadovezao na prvu državnu titulu, koju je Bosna osvojila 1978. godine. Žestok rad sa ambicioznim trenerom Tanjevićem vinuo je Bosnu, Mirzu, Varaju i sve ostale prvotimce u bordo dresovima u neslućene visine.

Bili su perjanice prvog jugoslovenskog muškog tima, koji je osvojio Stari kontinent, a drugi u istoriji košarke SFRJ jer su isti vanserijski uspeh samo nedelju dana pre njih, tačnije, 29. marta 1979. godine, ostvarile legendarne košarkašice Crvene zvezde u La Korunji. Od ostalih klubova takvo dostignuće su osamdesetih ponovili muški sastavi zagrebačke Cibone (dva puta) i splitske Jugoplastike (tri puta) i beogradskog Partizana (16. april 1992. godine), a u 1989. godine na krov Evrope su se popele i košarkašice tuzlanskog Jedinstva.

Finale u Grenoblu za istoriju

Akteri Bosninog istorijskog uspeha su bili:  Mirza Delibašić, Žarko Varajić, Predrag Benaček, Boro Vučević, Ante Đogić, Boško Bosiočić, Nihad Izić, Ratko Radovanović, Sabit Hadžić, Svetislav Kari Pešić, Sabahudin Bilalović i Dragan Zrno. Sa klupe ih je vodio 33-godišnji trener, Bogdan Boša Tanjević.

Bosna – Emerson 96:93 (45:43)
Sportska Arena u Grenoblu. Gledalaca: 12.000. Sudije: Tarner (Engleska), Van der Vileges (Holandija).
Bosna:  Vučević, Đogić 6, Benaček 3, Bosiočić 2, Izić, Radovanović 10, Zrno, Varajić 45, Delibašić 30, Bilalović, Hadžić, Pešić. Trener: Bogdan Tanjević.
Emerson: Gergati 7, Kolombo 2, Gualko 16, Morse 30, Osola, Menegin 10, Kaneva, Tosarini, Kararia 1, Jalverton 27. Trener: Dodo Ruskoni.

Talentovana ekipa Bosne koja je stasavala bila je već viđena za velika dela, ali je osvajanje KEŠ bio svakako, nesvakidašnji rezultat. U sudaru sa zonskom odbranom Emersona, ključna je bila preciznost koju su košarkaši Bosne iskazali šutirajući sa distance i poludistance.

Legende Bosne

Nikad nisam tvrdio da smo imali kvalitetniji tim od Emersona, oni su bili aktuelni šampioni Evrope, za njih je igrao legendarni Dino Menegin, ali mi smo bili maksimalno spremni u svakom pogledu, puni motiva, elana i talenta. Italijani su došli na finale sa nama uvereni u uspeh, nisu doneli čak ni pehar, mrzelo ih da ga dovlače jer je bio ogroman. Kada smo mi pobedili organizator se našao u čudu, našli su na brzinu u sali neki mali trofej da posluži za tu priliku”, pričao je svojevremeno Žarko Varajić, elegantni strelac i neprevaziđeno Bosnino vihorno krilo.

A Mirza Delibašić je tada postao istinska zvezda i više od toga, svi su ga obožavali, ljubitelji sporta i šira javnost, kolege, koleginice, čak i protivnici jer je plenio neverovatnim stilom igre, ponašanjem, šarmom i elegancijom. Sa mnogo ljubavi, ali i objektivnosti Varajić je pričao o Bosni, o putu do evropskog vrha, o treneru i saigračima, pre svega o Delibašiću.

Bogdan Tanjević je iz igračkih patika, sa 24 godine, postao trener Bosne, a imao je 33 kada smo osvojili KEŠ i pokazalo se kasnije da je stručnjak evropskog formata. U Bosni se pojavila mlada i izuzetno talentovana generacija. Bili smo u naponu snage, fizički spremni, predstavljali smo preteču novog talasa, mnogo smo trenirali, trčali. Sve su to bili reprezentativci, Mirza Delibašić, ja, zatim, Radovanović, Đogić, Benaček, Vučević, Hadžić… Mirza je bio umetnik pod obručima, Raša je posle izrastao u jednog od najboljih centara Evrope. Imali smo odličan stručni štab i što je vrlo važno, klub je bio perfektno organizovan, skromnog budžeta, ali bogat ljudskim resursima, pa je kompletna logistika bila na vrhunskom nivou”.

Varajić je često isticao kako je Bosna tada prokrčila put ostalim jugoslovenskim klubovima da i oni osvajaju evropske titule.

U to vreme se u Jugoslaviji igrala najbolja klupska košarka, bilo je nezamislivo da naši timovi imaju strane igrače. I u Evropi je važilo pravilo da ako hoćete evropski trofej, morate u timu, ili u stručnom štabu da imate Jugoslovena”.

Iako rasni strelac i elegantni individualac, Varaja je uvek isticao moć kolektiva, kao uslov svih uspeha.

Dvanaest igrača u košarci su ogromna snaga ako idu istim putem, pa makar bio i pogrešan, u odnosu na situaciju kada svako ide na svoju stranu. A zamislite kakva je snaga kad 12 dobro pripremljenih i obučenih ide ispravnim putem. Strelac se postepeno stvara, ne može to preko noći, potrebne su fizičke predispozicije, zatim, šuterska ruka, glava, samopouzdanje i vera. I podrška trenera i saigrača”, govorio je Varajić.

Samopouzdanje, koje je gradio kroz godine igračkog staža, eksplodiralo je 1979. godine u Grenoblu.

Kada prepoznate košgetera, postavlja se pitanje kako će biti vođen i koji je njegov mentalni sklop da bi on izdržao sav taj pritisak, očekivanja saigrača i publike, jer ima konstantnu obavezu i cilj da poentira i pobeđuje”, objašnjavao je Varajić iz bogatog ličnog iskustva.

Varajićev blistavi put

Žarko Varajić je rođen 26. decembra 1951. gone u Nikšiću, a preminuo je u Beogradu, 23. juna 2019. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Igračka karijera Žarka Varajića trajala je od 1966. do 1984. godine, a nosio je dresove Sutjeske, Bosne i Al Aina (Ujedinjeni Arapski Emirati). Sa Bosnom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije 1978, 1980, 1983, bio pobednik Kupa Jugoslavije 1978, 1984 i KEŠ 1979. godine. U dresu Bosne bio je finalista Kupa Radivoja Koraća 1978. godine (poraženi od Partizana) i u Interkontinentalnom kupu (Svetsko klupsko prvenstv 1979).

Za reprezentaciju SFRJ igrao je 126 puta i osvojio: srebro na OI u Montrealu, 1976. godine, zlato na EP u Liježu 1977, bronza u Torinu, 1979, zlato na Mediteranskim igrama, u Alžiru,1975, kao i zlato na Balkanskim igrama u Solunu 1974. i u Burgasu 1976. godine.

Iz ratnog Sarajeva se preselio u Beograd 1992. godine. Završio je fakultet za fizičku kulturu, Višu trenersku školu – odsek košarka i Višu školu za menadžere u sportu. Bio je referent za marketing u Univerzitetskom SD Bosna, generalni sekretar SOFK Sarajeva, zamenik Saveznog ministra za sport, sportski direktor muških selekcija u KSJ, SCG i Srbije.

A Bosnin put do najznačajnijeg evropskog trofeja bio je težak, lep i uspešan. Grandiozan uspeh je bio na dohvat ruke 21. marta 1979. godine u grčkom Pireju, kada su Delibašić, Varajić, Radovanović, Đogić i ostali košarkaši Bosne ostvarili ono što im se do pre samo nekoliko sezona činilo nedostižnim snom, plasirali su se u finale KEŠ! U poslednjem kolu takmičenja u finalnoj grupi su pobedili domaćina, grčkog šampiona Olimpijakos i ušli u finale.

Jugoslovenski prvak je do Atine odigrao 15 utakmica, od kojih šest u predtakmičenju. U tom delu takmičenja Bosna je bila bolja od čehoslovačke Zbrojovke, albanskog Partizanija i kiparskog Limasola. Jedini poraz u ovom delu takmičenja, sarajevski tim je doživeo u Brnu, protiv Zbrojovke (89:90), iako je vodio i 17 poena. Desetak sekundi pre kraja najbolji igrač Zbrojovke čehoslovački reprezentativac Brabenec kaznio je grešku Nihada Izića i postigao pobedonosni koš, koji, ipak, nije bio prepreka za plasman ’Studenata’ u finalnu grupu.

Iako bez dovoljno međunarodnog iskustva, sa podmlađenim sastavom jer su Mirza Delibašić i Svetislav-Kari Pešić bili povređeni, a Žarko Varajić tada nedovoljno spreman, Sarajlije su odlično startovale u finalnoj grupi. U prvom kolu savladan je najveći favorit takmičenja, prvak Evrope, Real iz Madrida!

Ta pobeda nam je mnogo značila. Otvorila nam je oči, razbila neke komplekse koji su u našoj košarci do tada bili duboko usađeni. Uvek sam smatrao da bez pravih razloga i argumenata imamo kompleks prema najboljim evropskim ekipama. Mislim da to uglavnom dolazi zbog toga što u svakom sastavu igra po nekoliko američkih igrača. Međutim, naši igrači su dokazali da su, ako ne bolji, onda svakako ravnopravni uvezenim košarkašima. To nam je potvrdila i utakmica protiv Reala“, pričao je Bogdan Tanjević, tada najmlađi trener u finalnoj grupi KEŠ.

Boša – trenerska legenda

Bogdan Tanjević je rođen u Pljevljima 13. februara 1947. godine. Trenersku karijeru je započeo u Bosni 1971. godine, kada je sarajevski tim uveo u Prvu ligu.

Sa Bosnom je trijumfovao u nacionalnom prvenstvu 1978. i 1980, a u KEŠ 1979. godine. Sa juniorskom reprezentacijom Jugoslavije osvojio je zlatnu medalju na EP 1974. godine, a sa najboljim jugoslovenskim seniorima srebro na EP 1981. godine.

Trenirao je italijanske timove, Juve Kazertu, Trst i Stefanel. Sa Stefanelom je osvojio prvenstvo i Kup Italije 1996. godine. Sledeću sezonu je proveo u francuskom Limožu, a od 1997. do 2001. godine je bio selektor nacionalnog tima Italije i na EP 1999. godine u Francuskoj mu je pripalo zlato.

U sezoni 2000/2001. sa podgoričkom Budućnošću je osvojio Kup Jugoslavije, a posle toga je jednu sezonu trenirao Asvel Vilerban, sa kojim je bio prvak Francuske. Kratko vreme je trenirao bolonjski Virtus, a od 2004. do 2006. godine je bio selektor reprezentacije Turske. Od decembra 2013. godine obavlja funkciju predsednika Udruženja trenera u KSCG.

Sarajlije su posle trijumfa nad Realom, a do utakmice sa Olimpijakosom u Pireju, ostvarile sve pobede u “Skenderiji”, kao i na gostovanju Huventudu u Badaloni, za koji je igrao Zoran Slavnić. Jedina uatkmica kada Bosna nije bila vrhusnkom nivou bio je duel sa Makabijem u Tel Avivu, kada je domaćin ostavrio ubedljiv trijumf (97:70).

Uhvatili su nas na spavanju, posle dužeg puta, sa nekoliko nespremnih igrača. Neviđenim tempom, kombinovanom odbranom i ubojitim kontranapadima sasvim su nas razbili“, izjavio je tada Predrag Benaček, centar sarajevskog tima.

Bosna je dugo tražila pravu igru i pobedničko izdanje i protiv Huventuda u “Skenderiji”, jer je tek u poslednjim sekundama susreta stigla do minimalne pobede – 85:84. Ni gostovanje u Varezeu nije najavilo uzlet Sarajlija, domaći Emerson je lako slavio (92:73), ali je zato, kasnije, u čuvenom finalu platio ceh.

’Studenti’ su zatim poraženi u Madridu od Reala (89:95), ali je igra Tanjevićevih izabranika dobila brojne komplimente u španskim medijima, a naročito posle trijumfa u Badaloni – 98:94. Sve je na kraju zavisilo od rezultata poslednjeg Bosninog duela u Atini sa Olimpijakosom.

Posted by KK BOSNA on Saturday, January 9, 2016

Danima smo živeli za tu utakmicu, pomalo se pribojavali protivnika koji, za razliku od nas, nije imao šta da izgubi. U Sarajevu su nas namučili, usporili su igru, nikako nismo uspevali da razbijemo njihov uspavljujući ritam. Osim toga, nama je ova utakmica bila kruna svega. Poraz bi uništio sve naše dotadašnje napore i ambicije. Zato smo počeli pomalo nesigurno, nervozno uz dosta grešaka“, prisećao se kasnije Žarko Varajić.

Nošeni podrškom bučnih navijača, košarkaši Olimpijakosa su tokom poluvremena održavali minimalnu rezultatsku prednost. U nastavku je odlično zaigrao centar Bosne Ratko Radovanović, koji je potpuno zaustavio najopasnijeg Grka Kastrinakisa. Gosti su pojačali odbranu, proradio im je i šut i stvari su ubrzo došle na svoje mesto, na radost nekoliko stotina Bosninih navijača u dvorani u Pireju. Tako su Sarajlije završile takmičenje u finalnoj grupi na drugom mestu, ispred Reala, i obezbedile učešće u superfinalu u Grenoblu, o kojem je Ratko Radovanović ispričao sledeće:

Uoči finala sam se razboleo imao sam temperaturu 39, doktori su bezuspešno pokušavali da mi je skinu. Sutradan sam dobio infuziju i pod temperaturom izašao na teren. Varajić, Delibašić su davali veliki broj poena na svakoj utakmici i to u vreme kada nije bilo trojki, a ja sam bio treći strelac, tako je bilo i u finalu. Postigao sam tada znatno manje koševa od njih dvojice, 10 poena, ali sam imao mnogo skokova, koji se u to vreme nisu precizno beležili. U našem timu je važilo pravilo da dodajemo svaku loptu onome kome krene, a to je bio Varajić. Postavio je sa 45 poena rekord koji još dugo neće biti oboren u Evroligi. Odigrao je svih 40 minuta, što je danas nezamislivo jer treneri sada stalno rotiraju igrače. To je i dokaz kako se nekada jako treniralo. U finalu smo vodili 13 razlike i malo se opustili, pa je protivnik spustio našu prednost na svega tri poena, ali nismo dozvolili preokret. Važno je istaći da smo postali prvaci Evrope bez ijednog stranca u timu“.

Mirzina karijera za pamćenje

Mirza Delibašić Kinđe rođen je 9. januara 1954. u Tuzli (republika BiH u SFRJ), a umro je 8. decembra 2001. godine u Sarajevu. Bio je visok 197 centimetara, igrao je beka, a igračka karijera mu je trajala od 1968. do 1983. godine, u ovim klubovima: Sloboda Tuzla (1968–1972), Bosna Sarajevo (1972–1981) i Real Madrid (1981–1983).

Za Bosnu je odigrao 700 utakmica i postigao oko 14.000 koševa. U dresu sarajevskih ’Studenata’ bio je dva puta prvak Jugoslavije, jednom Evrope 1979. i osvojio je Kup Jugoslavije 1978. Sa ekipom Bosne bio je i vicešampion sveta, u finalu Interkontinentalnog kupa u Sao Paolu su poraženi od domaće ekipe Sirio.

Mirza Delibašić je u dresu seniorske reprezentacje Jugoslavije osvojio brojna odličja. Na OI 1976. u Montrealu srebro, a na OI 1980. u Moskvi zlato. Zlatna medalja pripala mu je i na SP 1978. na Filipinima, a na SP 1982. u Kolumbiji okitio se bronzom. Zlato je prigrlio i na EP 1975. u Jugoslaviji i 1977. u Belgiji, a 1979. u Italiji bronzu i 1981. u Čehoslovačkoj srebro. Pozlatio se dva puta i na Mediteranskim igrama: 1975. u Alžiru i 1979. u Splitu.

Povratak u Sarajevo i doček je bio spektakularan, o čemu je Radovanović dodao:

Dok sam živ pamtiću povratak iz Grenobla i doček u Sarajevu. Ljudi su napravili špalir od aerodroma do dvorane ’Skenderija’. Koliko se sećam, tog dana je bio Dan Sarajeva, a mi smo ga uveličali na najbolji način. U stvari, narod nije previše mario za taj datum, svi su u transu želeli da nas vide i pozdrave. Bila je neopisiva gužva i sjajna atmosfera, događaj za pamćenje“.

I tako, točak istorije se okreće, naviru sećanja, srećna i setna. Ekipa Bosne ni izdaleka nije tako jaka, kao nekada. Nema Mirze i Varaje, prerano preminulih legendi… A ljubitelji košarke sa jugoslovenskih i BiH prostora se sećaju i ponose se. Pamti se i pesma navijača sarajevskih ’Studenata’ kako se orila „Skenderijom“: „… jer nikoga ne ljubim ja, osim tebe, Bosno moja…“.

Komentari

Vaš komentar