Dirigent orkestra Vojvodine

Blog ostalo 26. feb. 202110:00 > 0:391 komentar
Podeli:
Dobrivoje Trivić
FK Vojvodina

Pre osam godina, 26. februara 2013. u Novom Sadu je sa ovog sveta otišao Dobrivoje Trivić, jedan od najboljih veznih fudbalera Jugoslavije u drugoj polovini šezdesetih godina XX veka i član nacionalne selekcije ’Plavih’ koja je na završnom turniru Kupa evropskih nacija u Italiji 1968. postala vicešampion Starog kontinenta.

Čovek rođen 26. oktobra 1943. u selu Ševaricama kod Mačvanske Mitrovice ostao je upamćen i kao stub šampionskog tima Vojvodine koja je u sezoni 1965/1966 prekinula dotadašnju dominaciju klubova “velike četvorke” u prvenstvima naše tadašnje države.

Trivić je, pored tima sa stadiona “Karađorđe”, za koji je odigrao 156 prvenstvenih utakmica i postigao 30 golova, u Jugi na početku karijere nosio dresove Podrinja iz Mačvanske Mitrovice i Srema, dok je tokom boravka u Francuskoj nastupao za timove Olimpika iz Liona i Tuluza. Po povratku u zemlju kratko je ponovo bio fudbaler novosadskih ’crveno-belih’, gde je kao 31-godišnjak i okončao fudbalsku karijeru.

Najveći deo igračkog veka nastupao je sa brojem 10 na leđima, odnosno formacijski bio, kako se tada govorilo, leva polutka, čiji je glavni zadatak bio da kreira igru svoga tima. Trivke je posedovao dobru tehniku i odličan šut, kao i spretnost da često postiže pogotke, ali su njegovi najveći kvaliteti bili velika borbenost i sposobnost da neumorno po terenu trči u oba pravca. Ova radilica je neustrašivo ulazila u duele u kojima je bila spremna da prima i zadaje udarce, pa su je treneri i selektori često koristili u defanzivi kao igrača sa specijalnim zadatkom. U toj ulozi Dobrivoje se proslavio u svojoj, verovatno najboljoj utakmici karijere, odigranoj 5. juna 1968. u polufinalu Kupa evropskih nacija u Firenci. Te  nezaboravne večer iskromni 25-godišnji momak iz Mačvanske Mitovice je na travnjaku stadiona “Komunale” (danas “Artemio Franki”) potpuno zaustavio najboljeg igrača ondašnjih svetskih šampiona Engleza, ser Bobija Čarltona.

Junak naše priče je na svet došao kao deveto, najmlađe dete u siromašnoj porodici koja je živela na salaškom ataru Čevrntije. Kako bi mu obezbedili školovanje roditelji su malog Dobrivoja poslali u Mačvansku Mitrovicu kod tetke Nene, koja, inače, nije imala svoje dece. Ona nije bila oduševljenja njegovom ljubavlju prema fudbalu koji je sa drugovima upražnjavao pored igrališta na kojem su trenirali fudbaleri lokalnog kluba Podrinja. Pošto jednom prilikom na treningu nije bilo dovoljno igrača, Trivić i njegovi drugovi su dobili poziv da se pridruže pristiglim fudbalerima tima iz Mačvanske Mitrovice i pokažu šta znaju. Budući as Vojvodine je ispoljenim umećem zadovoljio kriterijume trenera ovog sastava pa je uskoro kao 15-godišnjak zaigrao za pomladak Podrinja.

https://youtu.be/hyqGYt2fWLA

Vrlo brzo je klinac iz Ševarica izborio status prvotimca ekipe iz Mačvanske Mitrovice. Imao je samo 16 godina kad je zapao za oko tadašnjem treneru juniora Crvene zvezde Miljanu Miljaniću, pa ga je budući Čiča pozvao u Beograd da trenira sa ’crveno-belim’ nadama.  Triviću, međutim, nije bilo suđeno da postane fudbaler najboljeg tima Zvezde. Posle samo šest meseci provedenih u glavnom gradu odlučio je da se vrati u svoj kraj, odnosno nastavi karijeru kao igrač nižerazrednog Srema. U ovom klubu je dobrim igrama privukao pažnju čelnika Vojvodine, ondašnjeg predsednika kluba Arse Kovačevića i direktora Vujadina Boškova, koji su, zajedno sa trenerom Brankom Stankovićem, sprovodili ambiciozan plan stvaranja novog tima novosadskog prvoligaša.

Dobrivoje je u julu 1965. došao u klub iz glavnog grada severne pokrajine Srbije i odmah – uz golmana Pantelića i napadača  Takača – postao jedan od ključnih igrača budućeg šampiona Juge. ’Lale’ su u sezoni 1965/66 – zahvaljujući pre svega sjajnoj timskoj igri i  fizičkoj pripremljenosti ekipe na kojoj je insistirao Stanković – u prvenstvu SFRJ “mleli” sve pred sobom, a pridošlica iz Srema se, ne samo vrlo brzo uklopio u novu sredinu, već i na terenu dirigovao Vojvodininim orkestrom. U nekim važnim utakmicama, poput derbija sa Dinamom, bio je najbolji igrač Stankovićevog tima, ali je svoj doprinos preskakanju prepreka na putu ka tituli davao i pobedničkim golovima. Njegovi pogoci su doneli Novosađanima bodove u duelima sa Veležom i Željezničarom, a takođe je bio strelac prvog gola u trijumfu (3:2) na “Marakani”, te drugog u pobedi (2:0) nad Vardarom. Prvenstvenu trku Trivić i drugovi su okončali sa osam bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Dinamo i tako postali prvi klub u Drugoj Jugoslaviji koji se, izvan kruga “velike četvorke”, popeo na šampionski tron.

Usledio je nastup u Kupu šampiona u kojem se novosadski tim, nakon što je eliminisao bečku Admiru, u osmini finala suočio sa madridskim Atletikom. Jugoslovenski prvak je na “Karađorđu” dobio prvi duel sa 3:1, Španci su u revanšu uzvratili sa 2:0, ali se, prema tadašnjim pravilima UEFA, golovi postignuti u gostima nisu računali dvostruko, već je igrana majstorica. Rukovodstvo Vojvodine je prihvatilo da iz finansijskih razloga taj susret bude odigran 21. decembra 1966. na madridskom “Mansanaresu”. Domaćin je poveo sa 2:0, međutim, naš šampion se nije predao već je u nastavku susreta stigao do izjednačenja i produžetaka. U 102. minutu Trivić je sjajnom asistencijom pronašao Takača koji je pogodio mrežu ’Jorgandžija’ i tako uveo Vojvodinu među osam najboljih timova Starog kontinenta.

Nekadašnji fudbaler Podrinja i Srema je imao peh da u zadnjim minutama majstorice u Madridu bude isključen zbog čega nije imao pravo nastupa u prvom četvrtfinalnom nadmetanju sa Seltikom u Novom Sadu. I bez njega u timu (kao i Takača koji je u međuvremenu otišao u  inostranstvo),  ekipa iz srpske Atine je iskoristila prednost domaćeg terena da stekne minimanu prednost (1:0) za revanš u Glazgovu. Nažalost, taj kapital nije bio dovoljan za prolaz u polufinale pošto su u Škotskoj, i pored dobre igre i nekoliko propuštenih šansi, izabranici Branka Stankovića na kraju poraženi sa 2:0. Kelti su se te sezone prvi i za sada jedini put popeli na evropski fudbalski Olimp, dok je Triviću i njegovim saigračima ostao žal za velikom propuštenom šansom.

https://youtu.be/ovnquFL4G68

Dobre igre u dresu Vojvodine lansirale”su Dobrivoja u  reprezentaciju Jugoslavije za koju je debitovao 18. septembra 1966. u prijateljskoj utakmici sa Sovjetskim Savezom (0:2). Selektor Rajko Mitić mu je u aprilu 1968. ukazao poverenja u četvrfinalnim mečevima Kupa evropskim nacija sa Francuzima, a on je dobrim partijama u Marselju (1:1) i Beogradu (5:1) obezbedio mesto u timu na završnom turniru u Italiji u junu 1968. godine.

’Plavi’ su u polufinalnu utakmicu sa svetskim šampionima Englezima u Firenci ušli kao autsajderi. Prepotentni Ostrvljani su s druge strane potcenili selekciju sa Balkana što im se na kraju osvetilo. U tvrdom susretu sa veoma malo stvorenih šansi presudio je istorijski pogodak Dragana Džajića u 87 minutu, a jedan od heroja ovog senzacionalnog trijumfa fudbalera sa šest buktinja na dresovima bio je vezista Vojvodine. U ovom duelu praktično je u džep stavio slavnog Bobija Čarltona, koji je mnogo godina kasnije opravdanje za bolni poraz pokušavao da pronađe u “gruboj igri Jugoslovena”. Trivke je te večeri u Firenci zaista beskompromisno ulazio u duele sa Čarltonom i ostalim igračima ’Gordog Albiona’, u kojima je delio, ali i zadobijao udarce od protivnika. Nakon jednog njegovog oštrijeg starta, Alen Maleri je nesportski reagovao, posle čega je španski sudija Ortiz engleskom reprezentativcu pokazao put u svlačionicu. Treba napomenuti da je Triviću posao bio otežan zbog povreda Ivice Osima zadobijene na samom startu utakmice. Pošto u to vreme nije bilo zamena, vezistaŽeljezničara je u nastavku susreta samo statirao, dok je “desetka” naše reprezentacije bila prinuđena da preuzme i deo Osimovih obaveza na sredini terena.

Trivića su kasnije često pitali kako je u toj svojoj “utakmici života” uspeo da zaustavi asa Mančester Junajteda i engleske reprezentacije, a on je, šeretski, u svom stilu ovu operaciju objašnjavao sledećim rečima:

Popio sam malo rakije pre utakmice i dunuo Čarltonu u lice”.

I u prvom finalnom susretu sa Italjanima je bio na visini zadatka. Učestvovao je u akciji kod vodećeg pogotka Džajića u 39. minutu, međutim stečena prednost iz završnice prvog poluvremena nije bila dovoljna da se naša reprezentacija nađe na vrhu Evrope. Propuštene prilike u nastavku utakmice, kao i pristrasno suđenje Švajcarca Dinsta omogućili su ’Azurima’ da golom Dominginija dođu do izjednačenja. I nove utakmice u kojoj su – osveživši prethodno ekipu sa nekoliko novih igrača – zasluženo pobedili umorne i ispražnjene izabranike Rajka Mitića sa 2:0.

Radilica iz Novog Sada je te 1968. imala 25 godina, pa se činilo da su pred njom novi uspesi na fudbalskom terenu. Pokazalo se, međutim, da je nastup na finalnom turniru Kupa evropskih nacija u Italiji bio zapravo zenit Trivićeve igračke karijere iako će 1973. kao fudbaler Olimpika Liona osvojiti još jedan trofej – Kup Francuske. Vojvodina u narednim sezonama više nije bila konkuentna u borbi za vrh, što je verovatno uticalo na to da i njen poslovođa izgubi status reprezentativca. Posle turnira na Apeninima je još samo pet puta oblačio dres sa državnim grbom, a poslednji, 13. put je na terenu slušao himnu “Hej Sloveni” pred prijateljsku utakmicu sa Rumunijom (1:1) odigranu 3. spetembra 1969. u Beogradu. Selektori će od tada više povreenja imati u neke nove vezne igrače nego u junaka iz Firence, koji je 1971. godine karijeru nastavio u timu Olimpika iz Liona.

U ovom klubu je igrao dve sezone i svojim pogotkom u finalnom susretu sa Nantom (2:1) doprineo osvajanju Kupa Francuske 1973. godine. Iz Liona se Dobrivoje 1973. preselio u Tuluz koji će biti njegova poslednja inostrana stanica na igračkom putu. Posle već spominjanog povratka u Vojvodinu i odlaska u igračku penziju, ostao je vezan za fudbal i klub u kome se proslavio. Radovao se drugoj Vošinoj tituli osvojenoj 1989. godine, patio zbog brojnih problema sa kojima se suočavala, iznosio mišljenja o fudbalskim aktuelnostima i naravno prisećao se prošlih vremena.

Hrabro se poslednjih godina života suočavao sa teškom bolešću koju, za razliku od brojnih protivinka na fudbalskim terenima, nije uspeo da pobedi. Zauvek je otišao 26. februara 2013. godine ali je (bar među starijim ljubiteljima fudbala) ostalo sećanje na velikog fudbalskog borca iz Mačve Dobrivoja Trivića za koga nisu postojale izgubljene lopte i protivnički igrači koje treba izbegavati u duelima. Taj hrabri, nekadašnji siromašni klinac iz sela Ševarica, je i zaslužio da uđe u legendu kao predvodnik prvog šampionskog tima Vojvodine i jedan od junaka najvećeg uspeha reprezentacije Jugoslavije na prvenstvima Evrope.

Komentari

Vaš komentar