Drobnjak: Partizan promašio koncept, EL bi bila problem više

Blog ostalo 21. jan. 202110:00 > 12:0219 komentara
Podeli:
ABA, KK Partizan NIS

"Partizan i Crvena zvezda su ušli u matricu sa gomilom Amerikanaca da bi se suprostavili evropskim klubovima, a to je nemoguć 'modus operandi'. Jedni već dugo bez koncepcije, a drugi sa nešto boljom startnom pozicijom što se tiče davanja šanse mlađim igračima. Bez nukleusa domaćih košarkaša, mnogo nije dobro,“ ovako naglas razmišlja Predrag Drobnjak, nekadašnji trofejni reprezentativac.

Nije jedini kome se diže kosa na glavi od broja stranaca u najboljim srpskim klubovima, istorijskim zvezdama vodiljama ostatku nacionalne košarkaške familije. Ali, za razliku od gro običnih, samo smrtno zaljubljenih u igru pod obručima, svojevremeno je probao, igrao na visokom klupskom (evropskom i NBA) nivou, preživeo pritiske mladosti i zrelosti… Sakupio je dovoljno iskustva, glavu još ne okreće i, nema problem da priča, ovoga puta za Sport klub.

Povezane vesti

U NBA se i dalje forsiraju trojke dok se ne zavrti u glavi, i ko može da ubaci, ali i oni ostali. Evroligaška izdanja liče kao jaje jajetu, sa retkim izuzecima, a večiti bi u korak sa međunarodnom konkurencijom na neodrživ način. Ogroman broj stranih pojačanja, previše, to nije put kojim je išla košarka na ovim prostorima. Da se tako radilo, ni ja ne bih sada bio u poziciji da vodimo ovaj razgovor, a ni mnogi drugi iz generacija sa kojima sam se ‘sudarao’, da ne idemo dalje u prošlost. Da nismo dobijali šansu, pa znate šta bi bilo od nas, jedno ništa.

Od nečeg što je bila klinačka ljubav, pa posao i život, Drobnjak ne može, niti želi da utekne. Bilo bi suviše površno zaključiti da zbog četiri godine skautiranja za potrebe Sakramento Kingsa, ovaj sport gleda „dublje analitički“. Zapravo, puno ga gleda, a boli ono što je najbliže, pred očima…

Partizan je bez koncepcije, ideje, to traje već nekoliko godina. Ne može sa sedam stranaca, a neki nisu ni evrokupaški, a ne evroligaški nivo, da se nešto pravi. To je čist gubitak vremena i novca. Pogrešan koncept i, nema spasa. Bila bi to druga priča da imaju nekoliko dobrih stranih pojačanja, plus domaći talenti. Ne želim da licitiram sa imenima, jer znam šta bi se desilo. Otišli bismo od srži problema. A radi se o tome da bi mladi potencijali trebalo da imaju prostora i prilike, onda bi to bio pravi smer,“ rekao nam je nekadašnji igrač crno-belih nekoliko dana pre katastrofe u Parizu.

(Ne)daleko od košarke

„Nije nikakva tajna zašto više nisam skaut Sakramenta. Posle povlačenja Divca i Stojakovića, to je bio samo logičan sled. To je standarna procedura kada dođe do personalnih promena. Tako funkcionišu sve NBA ekipe, svako ima svoje ljude. Možda nastavim sa skautingom, ali to zavisi od dosta stvari i neće se sigurno desiti pre nego se završi tekuća sezona. Inače, ja sam i dalje u košarci, pravim i beležim analize. Osnovnu delatnost nisam promenio zbog plantaže krušaka. Mislim da imam kapacitet za dve različite stvari. U voćarstvu sam više investitor i nadzorni organ.“

U pokušaju da povrate primat u Srbiji i regionu, a time i evroligašku vizu, crno–beli, po sagovorniku, prave identične greške u koracima. I to traje sezonama, sa nekim (ne)vidljivim ubzanjem u poslednjih pola godine.

To je svojevrsno vrtenje u krug sa sve više trošenja živaca i novca. Evo, jednog primera. Zar nije bilo korisnije, na duže staze, da su, ne mala sredstva, potrošena na bivšeg trenera Andreu Trinkijerija, uložili u razvoj mladih talenata, pa formiranje sopstvenog trening centra… Ne zato što je Italijan loš trener, naprotiv, on je odličan stručnjak, ali… Tako smo se vratili na pitanje koncepta, šta se želi u trofejnom klubu na duži vremenski period i sve što ide uz to. A to se ne vidi. I, to je ozbiljan problem.

Predrag Drobnjak
REUTERS/Ivan Milutinovic

Na opasku da se od velikih klubova sve više i brže traže rezultati što dublje gazimo u 21. vek, nekadašnji centar, sa najdužim klupskim stažom baš u Humskoj, će:

Realno, u tekućoj sezoni, biće im teško, skoro nemoguće, da se domognu plasmana u plej of regionalne lige, a o važnosti tog takmičenja se konstantno priča zbog mesta u Evroligi. Ali, šta bi bilo i da Partizan osvoji ABA titulu, vrati se tamo gde je godinama igrao, u evropskoj eliti. To bi bio samo novi problem, jer više nema sistema. Setite se samo slučajeva Darušafake, Budućnosti ili Gran Kanarije, koji su mnogo potrošili da se dokopaju Evrolige. A sve je trajalo jedno leto.“

Apostrofirajući neiskorišćenu mladost, Drobnjak nema iluzija, bez obzira na svu pogubnost legije stranaca sumnjivog kvaliteta.

„Nema ništa od bogom danog talenta, ako ne radiš puno i progresivno, vremenom rasteš i ne budeš samo deo nekog menadžerskog projekta, već znaš, odnosno imaš ideju, gde i kako u budućoj karijeri. To je jedini način i da klub napravi pomak u odnosu na vreme stagniranja. A kako vidim, to se ne dešava.

„Nisam zadovoljan reprezentativnim učinkom“

„Ne volim da se vraćam na ono što je bilo, prisećam epizoda iz bivših klubova. Sve je to bilo u prošlom životu, a vreme brzo teče. Uvek se najbolje sećaš dobrih rezultata, ali i žališ da si mogao da napraviš neki drugi potez prilikom promene kluba. Čitajući razne ispovesti, svi listom kažu, bez obzira koliko su bili trofejni, da im je u jednom životnom trenutku, prelazak u neki klub izgledao baš kao dobra ideja, da bi se kasnije preispitivali. To je gotovo stereotip. Ja ću se tako, na blic uvek setiti prvog boravka u Efesu i fajnal fora 2000, pa 2001. zbog reprezentacije i evropskog zlata, ali i iznenadnog odlaska na završni turnir, tada Kupa šampiona, sa Partizanom 1998. Nisam zadovoljan, recimo, reprezentativnim učinkom, ali nije bilo zbog individualnog kvaliteta. Razlozi vuku neke duboke stvari, ali ne bih sada da analiziram.“

Znajući na kakvoj će se klupskoj apotekarskoj vagi naći njegove reči, ali bez pola grama zadrške i tonom želje da stvari nazove pravim imenom, rođeni Bjelopoljac nastavlja:

Niti želim da se mešam u politiku bivšeg kluba, niti nekom dodvoravam. Ovo je samo lično viđenje, pogled nekadašnjeg prvotimca. Ja to ne krijem.

Ne krije ni da se ‘bavi’ na sličan način večitim rivalom, niti da je pričao sa njihovim doskorašnjim trenerom, rivalom iz večitih okršaja, ali i reprezentativnim saigračem.

Pričao sam sa Sašom (Obradović) o modusu od bar pet, šest Amerikanaca, koji su zamišljeni kao ‘teža’ za odgovore na evropske izazove. Ne slažem se sa tim načinom, neće doneti napredak ovdašnjoj košarci. Zvezda, istina, bolje stoji od Partizana ako pričamo o mladim snagama, davanju šanse… Tu je i njihova konekcija sa FMP, ali se vraćam na početak. I crveno-beli imaju pun koš stranih pojačanja, a to nije to, bez jezgra domaćih, snaga. Između većeg broja evroligaških klubova i ogromnog novca, ide znak jednakosti, a nisam siguran da srpski klubovi to mogu da isprate. Teško. Zar nije bolje fokusirati se na mlade, talentovane, sa kojima se i tako potpisuju višegodišnji ugovori čim postanu punoletni. Ali da ih imaš na parketu, budu u pravoj funkciji… Na evropskom tržištu vrede praktično isto kao konkurencija, a plaćaš ih manje, proporcionalno nacionalnim mogućnostima.“

Srpska realnost je, ipak, drugačija. A budućnost, u najmanju ruku, neizvesna.

Odrediću se prema onom što mi je poznato, strancima kod večitih rivala, poslednjih sezona. Dolaze za relativno male pare, često bez završenog koledža, probaju da ovde prave karijere, pa dalje, promenljive sreće i uspeha. Imaju i ostali ovdašnji klubovi strana pojačanja, ali su Zvezda i Partizan nosioci, svega, pa i toga. Ne kažem da se samo u ovim klubovima postaje pravi igrač u Srbiji, ali… Ko izdrži pritisak igranja kod njih, javnosti, saigrača i bivših prvotimaca, pa još to prevaziđe, postaje igrač sa velikim ‘i’. To je ovde tako, ne menja se. Zato i apostrofiram njihovu praksu dovođenja pojačanja po cenu opstanka sopstvenog domaćeg pogona. Večiti imaju duplu odgovornost, a čine kako čine. Nikome ne naturam svoje mišljenje, niti pričam u cilju nekakvog samoreklamerstva. Gotovo sve sam prošao u karijeri, zato ovako i razmišljam, pa neka se čuje.

„Perkins neće doneti promenu Partizanu“

„Da je Partizan pre četiri, pet godina dao pravu šansu mlađim, domaćim snagama, bio bi u mnogo boljem položaju od onog što mu se sada dešava. Stvarno nisu važna imena, ali šta je sa igračima 2000, 2001. ili 2002. godište? Oni bi trebalo da su u fokusu. Ali, ne, konstantno se traže strana pojačanja, pa i u hodu. Evo poslednjeg, Džoša Perkinsa. On je dobar, gledao sam ga još dok je bio na Gonzagi, ali neće uspeti da donese promenu. Klub nema koncepciju, a to je mnogo teži problem od onoga ko navodno nedostaje, pa će sve da se preokrene kada takvog pronađu. E, neće.“

Pričajući o lako predvidivim pojavama, kada se vodi ‘lutajuća’ politika, kao u slučaju crno-belih, Drobnjak samo formuliše ono što se vidi iz aviona. I, traje…

Opet se licitira sa stranim pojačanjima, uvek fali po jedan stranac, baš onaj ‘pravi’. Ako u nekoj sezoni, poslednjih godina, nije prošlo po 15-ak igrača kroz tim, mogao bih da se opkladim. Ma, skoro da su svaki mesec dovodili po jednog, dok se ne pronađe adekvatno pojačanje. Ali, ponavljam, taj ‘pravi’ uvek nedostaje. Zna se kada se i kako ekipa sklapa, a na celinu utiču samo povrede. Da se to svaki čas neko dovodi, radili bi to jedan CSKA, Anadolu Efes, ili neko drugi iz najmoćnijih klubova. A, oni mogu da dovedu koga hoće.

Takav trend Partizana je i te kako ostavio traga na preskromnim rezultatima, što reče sagovornik „jasni su kao dan“, a ništa bolje nije ni sa traženjem trenerskog rešenja (Šćepanović, Filipovski).

Ne bih o tome ko je i zašto ‘potrošen’, još manje da komentarišem rekla, kazala, ali na ovim balkanskim prostorima vlada mišljenje da će samo trener uvek nešto da napravi, pa pretegne tas… A osnova svega je igrački kvalitet. Na to ide nadogradnja. Ipak, kada promašiš klupski koncept, sve ostalo je krpljenje. Zato uvek neko nedostaje. A fale zapravo dugoročni planovi. Ne takmičarski život od danas do sutra, uz mnogo igračkih promena i, rezon „ugrabićemo rezultat da nas digne stepenicu više“. Jeste, juri Partizan evroligaško mesto, ali to nije rešenje problema. A jezgro domaćih talenata, gde su, šta ćemo sa tim,“ zatvara krug Drobnjak za Sport klub.

Sagovornik nema sentimenta ni prema najjačem kontinentalnom takmičenju. Rezultatska neizvesnost ne može da pokrije bezbojnost igre.

Evroliga je zapala u ‘kopi pejs’ fazu. Igra je zasnovana na pik en rolu, osim kontri, uz ‘tuču’ u odbrani, pa ko bolje prođe kod sudija. Forsiraju se takozvane ‘andersajz’ (undersize) petice, poput Kajla Hajnsa ili Brajanta Danstona, da iskaču i brane pomenuti ‘pik’, da trče, preuzimaju… U poslednjih pet, šest godina, gotovo isti Amerikanci, koji iz raznih razloga ne prođu NBA, motaju se po Evropi. Evroligaški klubovi su izgubili osobenost, osim retkih, poput Žalgirisa. Skoro da nema razlike da li gledate Bajern, Armani ili Asvel, sve iste akcije, pa ko ima dan, taj i dobije. Nisam prestrog, tako je. Dobro, pojave se dominantni, zanimljivi igrači kao Šejn Larkin ili Nikola Mirotić, ali krilni centar Barselone je i u NBA imao ekstra karijeru, pa se vratio u Evropu,“ priča isti onaj koji je sa tri različita kluba (Partizan, Efes, Taukeramika) isto toliko puta završio
na evroligaškom fajnal foru.

Svi sve znaju

„Imam deset do 15 kilograma manje u odnosu na vreme aktivne igračke karijere, pa oni što sve znaju i u sve se razumeju, davno me gledaju ispod oka, a brzo su „zaključili“ da mora da sam bolestan. Kod nas vole takve komentare, a i zna se šta bi rekli da je obrnuto, da sam se ugojio. Ne obraćam pažnju, živim svoj život, lagano trenirajući, za svoju dušu. Trčanje, teretana, a tenis igram najmanje deceniju. Da „zaključim“, nisam bolestan.“

I sagovornik Sport kluba je u poslednjoj 20. i prvoj deceniji 21. veka, uz dva boravka (sedam trofeja) u Partizanu, bogatog evro iskustva (Turska, Španija, Grčka), ‘zavatio’ i četiri godine NBA (Sijetl, LA Klipersi, Atlanta).

Najprisutnija stvar je igranje bez publike, čudne okolnosti, a znamo i zbog čega. Pošto sam veliki ljubitelj američkog fudbala (počeo plej-of), oni su u sasvim drugoj situaciji što je logično. Neki igraju i pred 20.000 gledalaca na stadionu petostruko većeg kapaciteta, a neki na praznim. Košarka već nije u toj prilici. A i NBA se dosta promenila od nekih devedesetih ili prve dekade ovog veka. Najviše zbog analitike odnosno igre brojki, a veruje se da je sve krenulo od Hjustona, da je primarno da se šutiraju trojke. Ne preterujem mnogo kada kažem da to rade do iznemoglosti. Najveća razlika u odnosu na period (2001-2005) kada sam igrao što se tada tražio dominantan centar, a sada se često forsiraju nerezonski šutevi. Ponekad se stigne i do brojke od 50-ak pokušaja. Više se ne insistira na centrima kao što su bili Šakil O’Nil, Alonzo Morning, Hakim Olajdžuvon, Dejvid Robinson, Tim Dankan… Najviše mi smeta da se pošto poto šutira za tri, kao da je to jedino rešenje. Pa, mogao je svojevremeno Golden Stejt tako i do titule, ali su imali takve igrače. A da većina toliko kopira stil, način igre po svaku cenu, to je već previše.

Možda neke nervira i kada se (krilni) centri sve češće odlučuju za dalekometne šuteve, nije od juče, ni karakteristika samo NBA.

Ako je neko talentovan i dominantan kao Nikola Jokić, što ne bi šutirao. I ja sam nekada davno to radio po nagovoru trenera. Reč je o nečem drugom, nekoj vrsti uniformisanosti igre. Čak i u najjačoj ligi sveta.“

Nema sportskog naslednika

Drobnjak ima trojicu sinova, 17-godišnjeg Balšu i 13-godišnje blizance, Luku i Vanju. Na (ne) sreću, nijedan se ne bavi sportom.

„To je njihovo legitimno pravo, pa i da ih sport, a time i košarka, apsolutno ne interesuje. Meni je to sasvim u redu. Uostalom, gde bi nam bio kraj kada bi se sva deca bavila onim što su im radili roditelji. Onda je trebalo da završim u prosveti, kao moj otac, koji je bio profesor istorije.“

I takva, ne prestaje da bude magnet za košarkašku mladost (ili malo starije) širom planete. Takav odnos i raspored snaga, neće se promeniti, ne bar u skorije vreme.

„Ko god mi se dopadne od klinaca sa ovih prostora, brzo ode u NBA. Najsvežiji primer je Aleksej Pokuševski (Oklahoma), da ne pričam o francuskim, litvanskim ili nekim drugim talentima. On ima dara i osećaja za igru, sa tim se rađa, to se ne kupuje, samo nadograđuje. Drugo je pitanje da li će uspeti ‘preko bare’, najviše, da li će izdržati njegovo krhko telo. I u Hrvatskoj ima nekoliko vanserijskih talenata.

Predrag Drobnjak, Milan Gurović, košarkaška reprezentacija Jugoslavije
REUTERS/Robert Galbraith

Igrali ste u NBA, evropskim klubovima, radili kao skaut, imate li savet za mlađe, kada je najbolje (ne)zakoračiti u avanturu najjače profesionalne lige sveta?

To je teško i nezahvalno. Posebno ako te draftuju u prvoj rundi, onda ne možeš da pobegneš, kažeš ne bih sada. Ima NBA klubova koji rizikuju sa pikovima druge runde (Dragić, Jokić), ali su to, ipak, izuzeci. Kada je reč o draftu prve runde, onda se nude i dobri ugovori, prosto imaš obavezu da to prihvatiš. To je nemoguće odbiti. Ja znam samo jedan takav slučaj, španskog centra Frana Vaskeza, koji je 2005. odbio ponudu Orlanda, a bio je 11. pik prve runde. Ne postoji šablon, šema koraka u karijeri, gde i kada. Da ih ima, sve bi bilo lakše.“

Nije lako ni sportu koji je nekad bio zaštitni znak regionalnih i srpskih prostora. Hoće li ga dokrajčiti klupska politika, angažovanja sve većeg broja stranaca, (dis)funkcionalnost ABA lige, finansijska situacija, ili nešto četvrto…

Za to je potrebna veća analitika i diskusija. Zato je jedno sigurno, već sada je počela borba za Amerikance u regionu odnosno vodećem kvintetu – Zvezda, Partizan, Budućnost, Mornar, Cedevita. Kada bi krenuli da im brojimo strana pojačanja, uh, bila bi to brojka, ma minum 25. Za priču o budućnosti generalno, to je već tema, koja zahteva vreme, različite sagovornike, uglove, ma okupljanje brojnih sportskih radnika. Preskočiću svoje mišljenje, šta je bolje, regionalna ili nacionalna liga, šta se dobija, gubi, a šta je boljitak. I ranije se mnogo pričalo o tome, a uvek bilo zastupnika različitih ideja. Na to utiču razni faktori. Jer, Partizan je 1998. igrao na fajnal foru, a Zvezda u finalu, tada međunarodnog Kupa „Radivoja Koraća“, sve iz domaće lige. Opet, crno-beli su 2010. stigli na završni turnir Evrolige, igrajući u ABA ligi. Uvek postoje za i protiv argumenti. Ono što je izvesno za košarku u regionu, u vreme sadašnje, prolaznost u Evroligu i Evrokup, dva najkvalitetnija takmičenja, samo iz jadranskog takmičenja. Ako se desi da ABA ligu otkače, to je već nešto drugo. Ključni faktor će biti famozni Đordi Bertomeu.

Predrag Drobnjak
Jonathan Daniel/Getty Images

 

 

 

 

Komentari

Vaš komentar