Duda nacionale kakvog ćemo ga pamtiti

Blog ostalo 16. sep. 202116:002 komentara
Podeli:
Dušan Ivković
fiba.basketball

Mesec i po dana pre 78. rođendana zauvek nas je napustio Dušan Ivković, najveće trenersko ime Srbije i nekadašnje Jugoslavije, ne samo „njegove“ košarke, sporta u kojem je davno stavljen znak jednakosti sa ličnošću jedinstvene pojave, harizme, stručnosti, uspešnosti... Beogradski „krstaš“ nije otišao u legendu, to je davno postao, ispisujući najtrofejnije reprezentativne i klupske strane.

Povezano

Ako postoji najteži novinarski zadatak, onda su to redovi kada nepovratno u besmrtnost otputuje neko koga ste znali i sarađivali celu karijeru, više od tri decenije. A ono, što iz srca izađe, košarkaški brzo, na prvu loptu, da je više „govorio“ i sa pola reči, grimase, nego većina sa punim košem rečenica, objašnjenja, analiza. I da je trema povezana sa ogromnim poštovanjem, postojala do poslednjeg razgovora za Sport klub. Kao i prvog radnog dana, jednog davnog jula 1990. godine.

Reprezentacija one velike zemlje, sve sa Divcem, Petrovićem, Kukočem, Rađom, Paspaljom, Savićem, jugoslovenskim i evropskim drim timom, pripremala se u Novom Sadu, za Svetsko prvenstvo u Argentini. Jedan od prvih zadataka, jednog totalnog početnika, bio je i telefonski razgovor sa selektorom, nacionalnom ikonom, stručnjakom svetskog ranga. Ako mi se tada nije istopila slušalica u ruci, neće nikad. Srce je tuklo, da sam pomislila da može da ga čuje sagovornik, od koga su se noge tresle svima. I onima sa suprotne strane terena, ali i nama, koji smo bili sa njegove strane, (in)direktno. A kada sam „preživela“ taj prvi kontakt, pa još preko „žice“, znala sam da me od košarke više niko i ništa ne može odvojiti. Kada Duda nije uspeo da me „najuri“, obeshrabri, već naprotiv, na sebi svojstven način, stavi do znanja da su ovom sportu potrebne neki novi vojnici, pa i večita „piskarala“, nisam više imala dilemu…

Trebalo je vremena, pa shvatiti da je uvek više cenio borbene i hrabre iz ove naše profesije, pa taman prštalo na sve strane, od onih sa večitim klimanjem, preskakanjem teških pitanja i zaleđenim osmehom. Nisam od onih koja će da ustukne pred sagovornikom, a za to se plaća cena. Pa i svađa sa trenerom, kada se nije znalo ko je više „grmeo“.

Dušan Ivković
fiba.basketball

Kao kada je po treći put preuzeo nacionalnu selekciju 2008. godine „samo“ Srbije, posustalu, sa medaljama koje su već bledele, sa početka veka. Počeo je od nule, a non stop zasipan grandioznim očekivanjima. Samo Duda nacionale može da vrati nacionalni košarkaški ponos. Prija da se čuje, ali kada se zasuču rukavi, diže tenziju. U takvoj situaciji, nazvati ga „Padre, padrone“ („Bog otac“), čak i u najlepšem smislu, kao osobe koja sve drži pod kontrolom i može da obeća uspeh, ako ga svi pratimo i slušamo, bila je bomba. Dovoljna za svađu koja se čula i niz Sazonovu ulicu, van Kuće košarke. Nisam dala na sebe, uporno objašnjavajući aluziju. I, brzo se sleglo, već prvi sledeći put. Kao i onda, kada je na jednoj pres konferenciji, u Kovilovu, pre odlaska na Evropsko prvenstvo u Poljsku, stavio do znanja da sam „zaboravila kako funkcioniše reprezentacija, pa pitam za karantin.“ Naravno da nisam, ali mi dan ranije nije dozvolio da ga neformalno priupitam oko tehničkog detalja, rekavši da naše dugogodišnje prijateljstvo ne mogu da zloupotrebim i pitam „preko reda“, pa dalje nije ni saslušao. Razmenili smo „udarce“, dok je bilo visokih zvaničnika Košarkaškog saveza, koji su očima pokušavali da mi daju znak da spustim loptu. I, nisam. Kod Dude nije bilo potrebe za tim, ako izdržiš paljbu i dokažeš da radiš predano, čistog srca.

Tako je tretirao i hiljade košarkaša sa kojima je radio, od najvećih reprezentativnih zvezda, pa juniora svog Radničkog na samom početku karijere, preko Partizana, Arisa, Šibenke, Vojvodine, PAOK, Panioniosa, Olimpijakosa, AEK, CSKA, Dinama i Anadolu Efesa, sa čijeg kromila je 2016. otišao u penziju. Istog onog kluba, koji se, igrom sudbinske vrteške, zatekao u Beogradu, na dan smrti Dušana Ivkovića.

Za neke ljude misliš da će uvek biti tu, kraj tebe, pa i hiljadu godina. A kada se susretneš sa stvarnošću, prolaznošću, bude šok. Tako ni ja ne mogu da dođem sebi. Od jutros mi je telefon barem 200 puta zvonio, a ja ne znam šta da kažem, niti mogu da se javim“, priča Žarko Paspalj u kratkoj izjavi za Sport klub.

Kada pretera, nema ljutnje

Sećanja na Dudu nisu samo komplikovani razgovori ili sudar mišljenja, naprotiv. Igrale su se kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1995. u Sofiji, prvi moj veliki novinarski zadatak van redakcije nekadašnjeg „Sporta“. Reprezentacija SR Jugoslavije je bila u „strašnom“ sastavu (Divac, Paspalj, Bodiroga, Đorđević, Danilović, Savić, Obradović… direktor Dragan Kićanović), ali se i mučila protiv Bugarske, Turske i ostalih autsajdera. Strepeli smo, hoće li se plasirati za EP, a svim smo ih već „videli“ tamo, posle više od tri godine sankcija.

Da malo smanji pritisak, Duda nas nekoliko, na slobodan turnirski dan, povede na večeru u restoran sa meksičkim specijalitetima. Usluga je bila „bože sačuvaj“, a da bi se manje nervirao kao domaćin, krene sa pričom o velikoj strasti, golubarstvu. U neko doba, već mi je bilo priča o glubovima preko glave, pa da se našalim, rekoh:

Šta mislite o nekom, svom novom nadimku?“.

Pa, imam ga, svi me zovu Duda“.

A, ne, možda bi moglo i nešto drugo“, nije mi đavo davao mira, a da malo „naplatim“ za svu tremu od njega.

Pa, kako to…“.

Recimo, kobac“.

Za stolom tajac, svi su znali da Duda ne razdvaja ljubav prema golubovima od košarke, ali i ko je smrtni neprijatelj prvih. Zastao je, i uz osmeh dodao:

Shvatio sam, preterao sam sa golubovima, sada ćemo o košarci…“.

I to je bio Duda Ivković.

Dudin kapiten iz istorijske 1995. godine i Evropskog šampionata, ali i prvotimac Panioniosa u vreme kada je čuveni stručnjak radio u atinskom klubu (1994 – 1996), nastavlja:

Ne mogu da izgovorim ni u dve, tri reči nešto za njega, a još manje da se prisećam detalja iz zajedničke karijere. I nisu bitne njegove godine, ni premale, ni prevelike, otišao je čovek sa kojim sam provodio mnogo vremena, ne samo na terenu, već i van košarke. Bio mi je učitelj, otac, mnogo toga. Ne mogu još da se saberem da ga više nema. Nisam ni sanjao da je tako loše, iako sam znao da je imao zdravstvenih probelema pre dve, tri godine, ali sam se nadao da je to sanirao. Iskreno saučešće porodici, supruzi Neni, sinovima Petru i Pavlu“, jedva je izgovorio Paspalj.

Ono levoruko krilo, kome je Duda bezgrešno dodelio kapitensku traku te 1995. kada su skinute sportske sankcije, a naši najbolji košarkaši u devet utakmica „izgazili“ rivale, atinsku publiku, koja nije mogla da oprosti poraz svojih miljenika, upliv politike… Mnogo toga na terenu i isto toliko van parketa.

Dušan Ivković
fiba.basketball

Dušan Ivković je uvek stavljao u prvi plan igrače, milion puta ponovio da je bio najtrofejniji selektor (tri evropska i jedno svetsko zlato, dva olimpijska srebra, da spomenemo samo najveće uspehe) zato što je imao najbolje, velike i male Jugoslavije. Slično je pričao i kada je u dva navrata postajao klupski (Olimpijakos, 1997, 2012) kontinentalni šampion, ili vodio Partizan (1979) do međunarodnog (a prvog u istoriji kluba) trofeja Kupa Radivoja Koraća. Ako neko misli da je lako, u službu razvoja i rezultata, staviti sujete, tako ljudske i teške, igračkih velikana, onda se ljuto vara. Od zvezda reprezentacije SFRJ sa kraja osamdesetih, preko vanzemaljaca SRJ sredinom devedesetih ili onih klonulih, koje je trebalo probuditi 2009. i dovesti do evrofinala za povratak na veliku mapu.

Višak je govoriti o njegovom trenerskom znanju, šmeku, finti, tananom osećaju kada se „lomi“, a svi okrećemo glave od straha… Niko to nije mogao da gleda, osim njega. I da diriguje, najčešće do pobeda. Mnogo toga, iz dvorane, a i sa beogradskog asfalta, pokupio je od svog pokojnog brata Slobodana Pive Ivkovića, prvog i najvažnijeg košarkaškog učitelja. Onog koji mu je ulio i strast prema golubarstvu, koja će odvesti u bolest i, smrt, nažalost.

Duda Ivković nikada ne bi voleo da napišem da je bio „na ranu da se previje“, nije. Nije bio ni lagan, već „težak“ sagovornik, koji bi vas „udarao“ sa svih strana ako ne vladate materijom, situacijom, okolnostima. Znao je da bude i „nedodirljiv“, sa visine, do koje je stigao decenijskim trudom, pogleda, ali se i spusti u srpsku košarkašku realnost. Pozabavi naizgled „sitnim“ problemima struke, raznih komisija krovne organizacije… Nije morao, ali nikada nije zaboravljao odakle je krenuo, sa Crvenog krsta, Beograda, Srbije, bliskih rođačkih veza sa Nikolom Teslom, o kojima je progovorio „pod stare dane“…

Nezaboravni Rim i fajnal-for

Kako je znao da iznenadi rivale ili sagovornike, pa da im se u glavi vrti danima, znao je da pokaže i drugo lice, seti vas se kada se najmanje nadate… Kao uoči fajnal-fora u Rimu 1997. godine kada je sedeo na klupi Olimpijakosa. Klupski velikan je stigao u „večni grad“ sa „bulumentom“ grčkih kolega, ali i iz mnogih delova Evrope. Bio je favorit pored Barselone, Asvela i Olimpije. Nije bilo važno koliko će srpskih kolega sa lica mesta da isprati veliki događaj, bez obzira na igranje Aleksandra Đorđevića u dresu Barse ili Radoslava Nesterovića kao „zmajčeka“… Već je bilo dovoljno medijskih „reflektora“.

Duda se, ipak, setio zemljaka, koji bi i po opisu posla ispratili veliki događaj, u vreme kada nije bilo interneta, već „samo“ tv prenosa i agencija. Kolega iz „Politike“ i moja malenkost, zahvaljujući velikom treneru, bili smo gosti Olimpijakosa i tadašnjeg vlasnika Sokratesa Kokalisa. Mnogo više od košarke.

Bio je i ostao, posle svih Scila i Haribda, komplikovan, a tako jednostavan. Sa maskom krutosti ispod koje je i te kako bilo topline. Onaj koji je znao da podvikne, ali i emotivno zagrli, kada se najmanje nadaš. Nedodirljivo dodirljiv, od krvi i mesa, veličanstven. Kao i oni, koji su stvarali mnogo više od jugoslovenske i srpske košarke, poput Borislava Stankovića, Aleksandra Nikolića, Ranka Žeravice, Radomira Šapera, Nebojše Popovića i mnogih drugih, od kojih je učio, a pridružuje im se u nebeskom košarkaškom carstvu.

Slava mu…

Komentari

Vaš komentar