Bilo je velikih trka u Formuli 1. Bilo je velikih rivalstava. O nekima su pravljeni filmovi. O nekima se i danas govori. Međutim, verovatno nijedna u istoriji najbržeg karavana nije privukla pažnju kao ova u Abu Dabiju.

Luis Hamilton i Maks Ferstapen. Obojica na 369,5 bodova posle 21 trke u ovogodišnjem šampionatu. Sve je stalo u manje od dva sata odluke u glavnom gradu Ujedinjenih Arapskih Emirata. Onaj ko bude bolje plasiran, uzeće titulu. Čak i oni koji navijaju za druge timove, prikloniće se makar u nedelju jednom od dva carstva.

Nastavak Luiosove dominacije ili početak Maksove ere. Kroz dve priče o dva nepomirljiva sveta.

Tajna Luisovog broja osam

Let između Dohe i Abu Dabija. Stjuardesa spušta na sto još dva papira. Stotinu ih ima da bi prošao zdravstveni protokol u Abu Dabiju. Hemijska je ostala u Dohi, dok sam popunjavao neki drugi formular.

Sa druge strane prolaza, devojka sa naočarima je već prešla na drugi papir. Malo je krupnija. Na glavi kačket sa znakom Mercedesa. Na majici slika Luisa Hamiltona. Sa stisnutim pesnicama.

„Jel mogu da dobijem olovku kada završite“

„Naravno. Gotova sam za dva minuta“, rekla je na čistom, knjiškom engleskom, „Ne mogu više. Ne znam ni sama šta sam sve do sada napisala. Najgore od svega je što ovo niko i ne gleda“.

„Sve za formulu“

„Sve za Luisa. Mislila sam pre nekoliko trka da je sve gotovo. Međutim, sa njim nema poraza. Neka uzme ovu osmu titulu, a onda neka uzima ko hoće. Zaslužio je. Nije mi žao ni novca, ni ovih silnih protokola. Samo da u nedelju pobedi“, u dahu je rekla.

„A Maks?“

„Nema Maks šta da traži. Dečko je opasan po sve. Samo da ne reši da izbaci Luisa sa staze u nemoći. Na drugačiji način ne može do titule“

Pružila mi je olovku.

„Osam. To će u nedelju biti broj titula Luisa Hamiltona. Zapamti. Ovo se dešava jednom u našim životima. Nema reprize“

Maks, Maks, Maks, Maks

Završene su kvalifikacije. Reka ljudi izlazi sa staze. Sve je narandžasto. Čuo sam iza leđa kako više glasova ponavlja. Nešto između skandiranja i režanja. Onako kroz zube.

„Maks, Maks, Maks, Maks“.

Nisam se okretao, pokušavajući da uhvatim najbolji ugao za sliku sa staze. Greška. Samo sam osetio tup udar po rancu na kojem pise „Srbija“. Izbacio me iz ravnoteže. Propala je fotka.

„Serbia. Dusan Tadic. Best.“

Plav momak. Plava kosa, plave oči. Od brega odvaljen. Visok blizu dva metra. Nos mu jedino mali. Nesrazmerno velikoj glavi. U narandžastom dresu. U društvu još trojice drugova, koji ne zaostaju mnogo po visini.

„Svi smo mi navijači Ajaksa. I Holandije. I sada iznad svega Maksa Ferstapena“, pokazivao je na prijatelje.

„Najbolji, najbolji Tadić“, nisam ni znao šta da kažem, ali vidim da se njemu priča „A Maks? Da li je i on najbolji?

Pogledao me kao da sam jeres izgovorio.

„Naravno da je najbolji. Video si sada u kvalifikacijama. Vreme je da Holandija dobije prvaka sveta u Formuli 1. Zvaće se Maks Ferstapen. U zadnjih nekoliko godina samo osvajaju Britanci i Nemci. Dosta je“.

„Pitaće se nešto i Hamilton“

„Antipatičan je. Mnogo. Previše mu je i ovih sedam titula. Realno nije ni blizu tako dobar. Ova trka je važnija od života“, ispalio je rafal.

U pola rečenice pored nas je prošla plavuša. Više se vidi, nego što se ne vidi. Šorc, štikla, noga se produžila za metar i po. Plavušan je ostao bez glasa. Ja stidljivo oborio pogled.

„Važnije i od ovoga?“ pokazah glavom za plavušom pod čijim je korakom pucala kaldrama u Abu Dabiju.

Pogledao me belo, a onda kao da je tek došao sebi.

„Važnije od života“, ponovio je.

Drugovi su se već polako udaljavali. Potrčao je za njima.

„Maks, Maks, Maks, Maks“, ušli su ponovo u ritam.

Srebrno ili plavo. Osma ili prva. Britanija ili Holandija. Luis ili Maks. Pobednik može biti samo jedan. U Abu Dabiju. U trci života.