Fudbalsko prijateljstvo u doba korone

Blog ostalo 6. jun. 202111:001 komentar
Podeli:
Zlatibor 2021
Soccerbet Kup prijateljstva/Dragana Stjepanović

Pre godinu dana našli smo se u situaciji da i definitivno priznamo sebi da Kupa prijateljstva neće biti. Fudbal je bio zacementiran. Sport je pokorno odstupio sa svih terena. Stajali smo u mestu i čekali smo da se nešto dogodi.

Ali, godinu dana su „odloženo“, „otkazano“, „dobili pozitivan rezultat na redovnom testiranju“, „samoizloacija“… i sve te nove reči koje su nam postale svakodnevnica bile ono na šta su sportske vesti bile svedene. Čekali smo da se nešto dogodi.

„Prvenstvo prekinuto“, „odlukom saveza nema šampiona“, „odloženo“, „preminuo od posledica koronavirusa“, „otkazano“, „kovid-protokol“… Nada je najdugovečnija gospođa koju ćete upoznati. Čekali smo da se nešto dogodi.

„Milionski gubici“, „odloženo“, „ove godine neće biti odigrano“, „dodeljena titula“, „broj novozaraženih“, „otkazano“… Negde neko mora da zna gde se pali svetlo na kraju ovog tunela. Čekali smo da se nešto dogodi.

I to „nešto“ se dogodilo. Sport je počeo da pobeđuje smrt, otuđenost… Pobedio je. Činilo se. Ali, tribine su bile prazne. Maske su bile tu umesto lica. Pričali smo o tome da je neko kažnjen jer je u naletu adrenalina zbog gola, koša, dobrog poena, pobede… zagrlio saigrača, trenera, prijatelja… Kartonski navijači… Kažnjeni zbog nepoštovanja protokola… Novčano kažnjen jer je otišao kod frizera… Virtuelni zidovi sa ljudima koji navijaju iz svojih domova… Izbačeni iz reprezentacije jer su bili u kafiću… Odigrano pred praznim tribinama… Zaražen, ne igra u finalu… Ali, nada je tinjala. Više nismo samo stajali i nemo gledali kako nam životi prolaze pred očima.

Jedno po jedno, takmičenja su se vraćala u život. I vraćala nam život. Ona velika. Ona koja toliko finansijski vrede da više nije moguće odlagati ih. Ona koja svojom finansijskom moći pokreću svet. Pa su se osmelila i ona druga. I treća. I ona za koja vas pitaju „pa ko to čovece gleda“? Sve neko gleda. Znate već da svako nekome nedostaje, pa čak iako to ne može da nasluti. Tako je i sa sportom.

Naše prijateljstvo je strpljivo čekalo… I zasjalo svom snagom. Zbog dece. Zbog onoh koji od njih prave igrače i ljude. Zbog svih nas. Prepreka nisu bili ni „na granici obavezni PCR testovi ne stariji od 24 sata“. Ni novembar u junu ovde na Zlatiboru. Ni mere koje su tu da se poštuju. Ni sve granice koje su same od sebe nastale za ovih godinu i po dana.

Neka nova lica i neki novi klinci. I neki stai znancir, rado viđeni gosti, proverene sluge fudbala i jedni i drugi. Spremni da čak i rizikuju za ljubav prema igri. Naši prijatelji.

Sudite nam, ali ponekog smo i zagrlili (na sopstvenu odgovornost) jer – ponovo smo se sreli (kao da je nekada i bio potreban bolji razlog). Recite da nije u redu, ali gledali smo fudbal, samo o njemu pričali, stekli nove prijatelje i jednostavno se jedni drugima sa uživanjem žalili da je hladno. Toliko je jednostavno.

Sve one pomenute, za kratko vreme omrznute, zamenili su bar na sedam dana neki drugi komentari- „jeste li videli onog malog sedmicu“, „igraju, ne bi se ni neka prva liga postidela“, „biće nešto od njega kad ti kažem“…. I svi oni zbog kojih smo tu udubljeni u telefone na kojima posle meča proveravaju kako su igrali, šta je o njima rekao komentator, je li baš bilo onog faula…

Pet dana, 18 utakmica, 56 golova i dve neizvesne penal serije u nok-aut fazi kasnije, zakazali su Crvena zvezda i Dinamo finale.

U utakmici koja je san svakog malo iskusnijeg (da nas ne nazivam baš starijima) ljubitelja fudbala, u utakmici koja je za ove dečake priča o vremenu u kome još nisu bili ni suza u oko svojih majki. U finalu Kupa prijateljstva. U duelu koji je ono „čekali smo da se nešto dogodi“ svih nas koji smo na bilo koji način ovu sedmicu proveli na Zlatiboru. Za nas, fudbal je pobedio.

P.S. Vidimo se na Sport Klubu 1 u 13:15.

 

Komentari

Vaš komentar