Glišić: Đinobili kao sav običan svet, na kafi kod Mesija

Blog ostalo 1. maj. 202110:00 > 10:211 komentar
Podeli:
Privatna arhiva

U Srbiji danas ne rastu manje talentovani košarkaški klinci, ali bi mogli da dobiju koji minut više, a za to je potrebna hrabrost i žrtva. Kao što nije sporno kada počinjete da trenirate, već šta i kako se radi.

Priča Aleksandar Glišić, specijalista za rad sa mlađim uzrastima, kao i o Argentini, svojoj drugoj sportskoj kući, pa šta mu je nedostajalo na Letnjoj NBA ligi, ili kako je ruska priča završila u „karantinu“.

Povezane vesti

Od skoro četvrt veka radnog trenerskog staža, gro je proveo u dvoranama daleko od halabuke seniorskih „scena“, u ogoljenom prevodu, finansijski skromno, medijski neatraktivno, a stručno, izuzetno zahtevno. Slično je i na poziciji koordinatora mlađih muških reprezentativnih selekcija, za koju ga je „bezecovao“ Nenad Krstić.

Nisam birao da veći deo karijere provedem sa najmlađima, tako se namestilo, ali sigurno nešto ima i do ličnosti. Niti se žalim, niti bih nešto promenio. U inostranstvu, kolege koje se bave mladim košarkašima, zovu „profesorima“, jer su fokusirani na razvoj igrača u jednom osetljivom dobu. A stručnjaci u seniorskim štabovima su više „menadžeri“, kao u engleskom fudbalu. Pristup je totalno različit. Sa „matorima“ se više bavite psihološkom pripremom ekipe, odnosima sa medijima… A deca su nešto sasvim drugo. Praktično ste sami sa njima u nekoj sali, nema ko da pomogne, ne možete da delegirate posao…Samo stalna komunikacija, podrška, korekcija, pa i da utešite, i to se dešavalo. Ta deca ponekad imaju i klupske, i privatne probleme, koji ime teško padaju. Kao trener nadgledate i njihov emotivno – psihički razvoj, plus da vežbaju „neku“ tehniku, taktičke detalje… U tom smislu je nešto teže od seniora, možda stresnije, iako nije pravilo. Ja to volim, to sam izabrao,“ objašnjava Glišić za Sport klub.

Kada neko poput sagovornika prođe školu Crvene zvezde ili FMP, dovede generaciju do finala juniorske Evrolige, ima dovoljno iskustva i „težine“ da iznese sud o (ne)kvalitetu rada sa onima, od kojih bi neke mogli da budu budućnost nacionalne košarke.

Pun koš reprezentativaca

Nekadašnji kombo bek Partizana, IMT, Jagodine, Kolubare, 22. decembra, Beopetrola, trenersku je započeo tamo gde je završio igračku karijeru, sa juniorskim sastavom. Mlađe kategorije FMP i Crvene zvezde, sa izuzetkom kratkih seniorskih izleta (Beopetrol, Leotar), obeležile su ga kao kouča. Prilično je dug spisak onih sa kojima je radio u kadetskom ili juniorskom uzrastu. Da pomenemo samo neka, reprezentativna imena: Kosta Perović, Duško Savanović, Aleksandar Rašić, Miloš Teodosić, Miroslav Raduljica, Milan Mačvan, Vasilije Micić, Marko Gudurić, Vladimir Micov, Mile Ilić, Žarko Čabarkapa, Dušan Kecman

Ne mogu o aktivnostima tamo gde nisam prisutan, kao što mogu da pričam samo o tome gde sam radio odnosno kvalitetu pojedinaca, igre, koju vidim na nekoj utakmici. A gledam ih do mile volje, pa to mi je i u opisu posla. Generalno, mnogo je teško posvetiti se radu sa mlađima kategorijama. To traži stabilnu klupsku situaciju, plus odricanje. Malo je sredina u zemlji, koje imaju razvijenu infrastrukturu, da to tako nazovem, i kvalitetne uslove za rad sa tim uzrastom. A gde je tek stručna profilisanost, prepoznavanje talenata, adekvatan, kvalitetan trening. Prosto, malo je profesionalaca koji rade sa decom, a previše školi košarke, koje, pak, imaju drugačije probleme. Uslovi za razvoj igrača ne počinju i ne završavaju se sa dovoljno dvorana i termina, već i dobro osmišljenim treningom, konkurencijom…

Profesionalno (ne) zamerajući brojnim kolegama i klubovima, Glišić nastavlja da nabraja:

Kreiranje uslova za razvoj talenata je i kvalitetna selekcija, da se takmiče, motivišu, ma jedni druge „guraju“ da bi napredovali. Sve to košta, primarno klub, a ne poznajem dobro trenutak, da se bavim „politikom“ te vrste. Puno putujem po Srbiji, gledam utakmice, mlade selekcije, ali i seniorska takmičenja, a sve navodi na jedan zaključak – neće nam talenti presušiti. Ali, te klince bi trebalo još više ubaciti u vatru. Da treneri budu hrabriji, spremni na neku vrstu žrtve. Moraju i greške da se dozvole, da ne izostane podrška, to je neophodno u najosetljivijem periodu igračkog razvoja, prelaska iz juniorske u seniorsku košarku. To je, uostalom, od nacionalnog interesa, da ne izgubimo one najbolje.

Privatna arhiva

Da ovo poslednje, ipak, može da se desi u „zemlji košarke“, ne sigurno koliko sutra, ali „jednog dana“ koji se ne meri decenijama…

Ne valja što je premalo profesionalaca na pomenutim pozicijama, a previše onih koji rade iz ljubavi odnosno kao dodatni izvor prihoda. Za ozbiljan rad, posebno sa klincima, morate tome potpuno da se posvetite. Mnogo crpi energiju, dođete prvi, a odete poslednji sa treninga. Morate da upijate razne probleme dece, pa i nesportske, a ne da ti mališani budu stres eliminator za onoga kraj aut linije. Ne znam kolike su (sada) plate trenera mlađih kategorija, ali, iskustvo mi govori, sve manje profesionalaca.

Od Žeravice do Kampaca

Oskar Sančez ima zanimljivu trenersku metodologiju, u koju spada i jedna požutela beležnica. To su njegove beleške iz 1978. godine, sa jednog seminara na kojem je glavni predavač bio doajen Ranko Žeravica, koji je jedan deo karijere proveo u Argentini. To čuva kao oči u glavi, neverovatno. Za neke je pomalo neverovatno, ili iznenađujuće da plej Fakundo Kampaco, argentinski reprezentativac, posle Reala, karijeru nastavi u NBA, Denveru. I ja sam bio malo skeptičan kada sam ga prvi put gledao u dresu Penjarola Mar del Plate, pre više od decenije, najviše zbog skromne visine. Ali, nije to presudno, već njegova brzina, eksplozivnost, energija… Svuda je po terenu, agresivan i, što je najvažnije, saigrače čini boljim.“

Da li takvi „tempiraju“ da se sve ranije počinje sa treniranjem, još u predškolskom dobu?

Nije toliki problem kada će neko da krene sa treninzima, pošto se zna da je potrebno desetak godina za usavršavanje tehnike i približavanje seniorskom modelu. Sporno je šta se radi. Da trener zna da sa juniorima ne može da kopira mini basket sadržaj. Trening mora da bude takav da ga deca prihvate, stručno programiran, a obim se povećava sa uzrastom.

Glišićev angažman u nacionalnom Savezu bi mogao da se opiše i kao čovek za vezu, ali i odgovoran da ne bude „smetnji na vezama“. S obzirom na pun koš klinačkih, kontinentalnih i svetskih takmičenja predstojećeg leta, maksimalne želje, koje podrazumevaju „razvojne“ medalje, teško da će biti aboliran od stresa.

Uvek se očekuje unapređenje rada, još bolja upotreba „tona“ podataka, kao i praćenje i unapređenje mladih repzentativnih snaga, kontrola njihovog razvoja, sa idejom da se približimo klubovima. Jer, deca se tamo razvijaju, a nadogradnja su reprezentativne selekcije. Letnji period koriste za razne vrste kampova, takmičenja u sasvim drugačijoj konkurenciji od klupske sa kvalitetnim programima. Najvažnije da izađu kao još bolji igrači, motivisaniji, pa se takvi vrate u klubove. Naravno, da nam ostaju na radaru uz svu pomoć da se još uspešnije razvijaju, do nove reprezentativne akcije. U deo mojih aktivnosti spada i logistička pomoć trenerima selekcija, od stručnog dela do komunikacija, da svi imaju najbolje uslove za pripreme u okolnostima u kojima živimo. Sve za očuvanje i unapređenje ugleda KSS.

Sagovornika Sport kluba, profesija je odvela i u zemlju zavidne košarkaške tradicije, ne za klupsko kormilo, već u učionicu, toliko puta da je postao redovan gost predavač.

Sve je splet slučajnosti. Nisam ni sanjao da će Đirona 2008/09 da me poveže sa Argentinom, koju sam prokrstario od Formose, na severu, preko Baja Blanke, Buenos Ajresa, Mar del Plate, bazičnog kampa na oko 400 km južno od glavnog grada… U Kataloniji sam bio među polaznicima trenerske specijalizacije, ali i jedan od predavača na tamošnjem seminaru, domaćini su bili raspoloženi da se upoznaju sa iskustvima sa Balkana. Tako sam sreo Oskara Hueva Sančeza, jednog od najboljih argentinskih stručnjaka, koji je vodio najpoznatije nacionalne klubove, osvajao trofeje, ali i „podučavao“ jednog Emanuela Đinobilija sa kojim je i danas u kontaktu. Njegov sin je takođe trener, tokom leta, u nekoliko navrata, radio je sa Luisom Skolom. Oskar je napravio prvi kamp, još 1988. godine na prostorima Južne Amerike. Kada je odslušao moje predavanje, zvanično smo se upoznali, a ubrzo me je pozvao da budem njegov gost u Argentini. Mislio sam da je sve samo kurtoazne prirode, dok nisaam dobio avionsku kartu.Tako je počelo pre više od decenije. Tokom tog perioda, upoznao sam jednu drugačiju kulturu treninga, gde se ne radi toliko u klubovima kao u Srbiji, ali imaju dosta kampova na kojima učestvuju igrači svih uzrasnih kategorija od mini basketa, juniora, pa sve do seniora.

Da svako ima svoj Čačak pod obručima, ili barem nešto slično, Glišić je otkrio i u Argentini.

To je grad Baja Blanka, a lokalni klub Estudijantes, koji je bio odskočna daska za inostrane ponude legendama, Đinobiliju i Pepeu Sančezu. Prvi je 16 godina nosio dres San Antonija, a drugi je bio prvi Argentinac u NBA ligi (Filadelfija, Atlanta, Detroit). Zahvaljujući Oskaru, upoznao sam Manua i Pepea, koji su tako jednostavni, fini i pristupačni ljudi. Đinobilijev otac je svojevremeno bio trener u tom „argentinskom Čačku“, koliko se sećam, cela porodica je bila košarkaški angažovana. Manu je najmlađi od trojice braće, a srednji Sebastijan, ima trenerskog dara. Asisitirao mi je na jednom mom kamp gostovanju u njihovoj domovini, inače, radio je nekoliko godina baš u Baja Blanki, gde se Pepe (Sančez) penzionisao i skoro zatvorio karijerni krug. U gradu koji ima svoju ligu, čak 30-ak klubova, specijalistički kamp za bekove, pokrenuo je i Đinobili.“

Privatna arhiva

Do pandemijske rampe, Glišić je, u proseku, dva puta godišnje odlazio u zemlju pampasa, gala – biftek zalogaja, tanga, koji, priznaje, nije „specijalizirao“, ali basket sećanja iniciraju beskrajne priče.

Košarka ne može da ugrozi popularnost fudbala u Argentini, ali svaka „skvadra“ (gradska četvrt) ima „svoj“ klub, salu, čak i po dve. FK Boka Juniors igra na „Bombonjeri“, a istoimeni košarkaški kolektiv je u dvorani „Bombonjerita“. Nisam odoleo da me argentinski prijatelji ne odvedu u Rozario, da popijem kafu na istom mestu gde redovno svraća Lionel Mesi, kada skokne do rodnog grada.

Glišić daje veoma visoku ocenu argentinskom načinu rada sa najmlađima, ali…

Dobro rade sa tim uzrastom, pa im se gubi kvalitet po klubovima. Ne kažem da ne rade kvalitetno sa seniorima, ali postoje nedostaci u tehničko – taktičkom razvoju.
Moj kolega i prijatelj Oskar (Sančez), tokom dosadašnje karijere, čak 55 puta je išao na stručna usavršavanja u SAD, ali su mu se dopale i neke moje ideje, pristup, organizacija treninga… Kao posledica svega toga pomalo, otvorili su sportsku turističku agenciju za studijsku „razmenu“ trenerskog kadra u seminarskim okvirima, na relaciji Argentina – Srbija. Kada se stiša ova svetska epidemija, nadam se nastavku saradnje u oba pravca.“

Najteže je naći ravnotežu

„Škole košarke nisu što i klubovi. Kod njih nije primaran razvoj i rezultat, već više do izražaja dolazi socijalna dimenzija. Logično, ako neka nacionalna selekcija osvoji medalju na velikom takmičenju, poveća se i broj dece koja bi da „uče“ košarku. Često se može čuti da su talentovana deca koncentrisana u nekoliko beogradskih klubova, da to nije dobro za ovaj sport u celini. Da bi mladi košarkaši mogli da se razvijaju, potrebna je dobro organizovana sredina, ne samo entuzijazam, već i velika sredstva, podrška… Manji klub može da obezbedi kvalitetne uslove, ali šta je sa kvalitetnom konkurencijom. Istina, kvantitet u sportu ne daje uvek kvalitet, kao što nije dobra ni preteran konkurencija, već balansirano stanje. A Beograd je bio i ostao magnet, ne samo u sportskom smislu, a svako ima pravo na neki svoj ingteres.“

Osim u Argentini, Glišić je pomagao u usavršavanju individualne tehnike, što mu je uža specijalnost, u još nekoliko zemalja zelenog kontinenta.

U svojstvu predavača odlazio sam u Čile, Boliviju i Brazil. Bilo je i konkretnih ponuda da ostanem u Argentini, ranijih godina, ali mi je bilo neizvodljivo zbog privatnih razloga.

Pre pet godina, Glišić je bio učesnik Letnje NBA lige u stručnom štabu San Antonia, ali nije „pao na teme“.

Priključio sam se ekipi u Las Vegasu, upoznao skoro kompletan stručni štab, sem glavnog, Grega Popovića, koji je imao obaveze na klupi SAD, pošto je selekciju preuzimao posle OI u Riju. Zanimala me je više metodologija rada, ne toliko vođenje ekipe i komunikacija tokom utakmica. Njihovi stručni štabovi su ogromni, ali pokupite iskustvo organizacije ili pripreme i vođenje mečeva. Žao mi je što nisam imao priliku da se nađem na tamošnjem trening kampu, pa nešto i primenim. Ipak, učešće na Letnjim ligama sa trenerske pozicije je dobro za širenje mreže poznanstava, razmene iskustva…Dođe dosta evropskih kolega, koji traže potencijalna pojačanja za Evroligu ili Evrokup, među onima, koji u toj sezoni nisu prošli u NBA.“

Privatna arhiva

Sagovornik Sport kluba nije jedini kome je svetska zdravstvena kriza poremetila poslovne planove.

Na poziv Ilone Korstin, nekadašnje trofejne ruske reprezentativke i potpredsednice VTB lige, trebalo je da budem glavni trener košarkaške Akademije ju Moskvi. Sa Sergejem Marinom, vlasnikom lanca fitnes klubova, bila je zatvorena i finansijska konstrukcija, ali je korona odložila planove. Kada je marta prošle godine Evropa krenula da se „zaključava“, jedva sam uspeo da se vratim iz Moskve. Kada se stabilizuje situacija, možda nastavimo gde smo stali.

Privatna arhiva
Komentari

Vaš komentar