Gordić za SK: U NBA mogu da gledam samo Denver zbog Jokića

Blog ostalo 31. jan 202210:002 komentara
SK

Jedan je od onih koji su ispisivali istoriju jugoslovenske košarke. Sa njim možete beskonačno o igri, koja je proslavila zemlju na brdovitom Balkanu. Ali, Slobodan Gordić (84), nekadašnji komšija i saigrač Radivoja Koraća, nije zarobljen u prošlosti, ne lamentira za prohujalim vremenima i slavom, ponosniji na ono što je napravio posle karijere pod obručima... Pozitivan, živahan i zahvalan na svakom sadašnjem trenutku.

Iako više od pet decenija živi u Belgiji, ni globalna epidemija ga ne sprečava da redovno „gostuje“ u Beogradu, Srbiji… A ti dolasci ne prolaze bez (kafanskih) druženja sa prijateljima iz njegovog OKK Beograda, Radničkog, reprezentacije, različitih generacija, kao da je tek juče spakovao patike i loptu u neki udaljeni deo svlačionice. Jednom, do zauvek, prijateljstva…

Povezane vesti

„Život bi mi bio mnogo prazniji da ne dođem ovde gde su ostale mnogo lepe igračke uspomene, ali i odrastanje, mladost, sportski i životni drugovi… Dok se nije desilo ovo sa virusom, u glavni grad sam stizao najmanje pet puta godišnje. Sada sam malo proredio, ali ne mogu bez ovog ambijenta, ljudi sa kojima sam nekada igrao, ali i provodio najveći deo slobodnog vremena. Bez obzira što sam porodično vezan za Brisel,“ priča Gordić opušteno za Sport klub, jednog ranog popodneva, u poznatom prestoničkom lokalu, dok se lagano okuplja njegova košarkaška družina.

Od saigrača do onih „nešto“ mlađih, ali takođe u „dubokoj“ sportskoj penziji, u priči češljajući prošle, ali i bliže decenije. I, kao što često biva pod srpskim obručima, Čačak je polazna tačka.

Od legende legendi

Slobodana Gordića retko ko oslovljava po krštenom imenu, nadimak Rica traje otkada ga je košarka uzela pod svoje.
„Stvarno ne znam kako su me tako „krtsili“. Sećam se da su me, u doba detinjstva, u Čačku zvali Ackonja, Conja Koprivica još i Acke, a najduže se zadržalo baš Rica. Dobar sam sa Draganom Kićanovićem, pa kada god se čujemo, usledi i poziv kod njega na Zlatibor. A kada se uživo sretnemo, uvek bude obostrani pozdrav:“Gde si legendo…“

„Tamo sam živeo do svoje 14. godine, ali su mi roditelji Užičani, pa su se dva starija brata rodila u gradu na Đetinji, a sestra i ja kraj zapadne Morave. Čuo sam mnogo kasnije za priču o pranju (šuterskih) ruku u toj reci. Ali, mene je u svet košarke uveo Slobodan Conja Koprivica, prvi komšija, u jednom ogromnom dvorištu. Dok je majka jednog druga, Smiljanića, u to posleratno, siromašno vreme, mazala kožne lopte sa „šnirom“. U komšiluku mi je bio i čuveni Radmilo Mišović, ali je on mlađi od mene. Tako je teklo moje „basket“ upoznavanje u rodnom Čačku, iako su me vratili sa treninga pionira Borca, uz savet da se ne bavim ovim sportom. Ali, nisam odustao, a porodica se brzo preselila u glavni grad, zbog školovanja braće.“

Sudbina je namestila da dolazak u Beograd bude sportska prekretnica, iako je košarka tada bila u dubokoj senci popularnosti, ne samo večitog fudbala.

„Igrao sam prvo rukomet, pa fudbal u dvorištu OŠ „Vuk Karadžić“, sve je bilo blizu kuće gde sam živeo, u Takovskoj 39A, ja na prvom, a Žućko Korać na četvrtom spratu. Znali smo besomučno da šutiramo gumene loptice na jedan zazidani prozor gde smo namestili improvizovani obruč, tako je počelo… Zapravo na placu gde je kasnije iznikla zgrada televizije. Igralo se na otvorenim terenima, betonu, i to lošeg kvaliteta, dugo pošto sam već imao dosta klupskog staža. Pa, prvi put na parketu smo zaigrali na Evropskom šampionatu 1961. na beogradskom Sajmu.“

Sa godinu dana mlađim Koraćem, Gordić je košarkašku (juniorsku) karijeru započeo 1954. u OKK Beogradu.

„Bora (Stanković) me pozvao da dođem u drugom delu ligaškog (seniorskog) takmičenja, kada je klub ispao iz Prve lige, najviše zbog smene generacija. A prvi, juniorski trener mi je bio Todor Lazić, koji je počeo kao Borin asistent. Moja „klonferska“ generacija su bili Radivoj Korać, Miodrag Sija Nikolić, Trajko Rajković, Milorad Erkić… Lepa vremena, kojoj protok vremena daje nijansu melanholije, kao i sećanje na najtrofejniji deo klupske istorije.“

Stanković nije oprostio

„Reprezentativne medalje čuvam kao oči u glavi. Naravno, i onu prvu, evropsku srebrnu, ta je deo istorije. Nekoliko puta sam je, na molbu ljudi iz nacionalnog Saveza, slao da bi uradili kopiju za arhivu. A, pre nekoliko godina, sedimo i ćaskamo, Bora Stanković, Bata Radović i moja malnekost. U jednom momentu, pita Bora Batu:“A ti nisi zagubio onu medalju iz 1961?“ On odgovori da nije, a moj nekadašnji trener će:“Da, da, imaš je, a nezasluženo.“ Razgovor stane, ali se brzo prebacimo na druge teme. Mislim da mu Bora nikada nije oprostio prelazak u Partizan iz OKK Beograda, čak ni posle toliko decenija.“

Ovo poslednje se odnosi i na nezaboravni polufinalni duel Kupa šampiona, protiv slavnog Real Madrida.

„Uh, nisam mogao da igram jer sam bio na odsluženju vojnog roka, ali… Ja na straži u Osijeku, kad se ispred mene odjednom pojavljuje vojni džip. U deliću sekunde, svašta mi je proletelo kroz glavu, najmanje košarkaški razlozi. Iskače vojnik i kaže mi: ‘Pakuj se i polazi.’ Tek mi tada ništa nije bilo jasno, dok nisam saznao da me voze za Beograd, pa još na utakmicu OKK Beograda, baš protiv „kraljeva“. Stižem u neko „doba“, inače taj meč se igrao, što bi rekli, odavde do večnosti, nekoliko sati. Mi jesmo izgubili sa 23 poena u Madridu, a kao domaćini stignemo do plus 19 i, finale, ostane sanak pusti. Kakve god dogodovštine pričali o tom meču, kada je napad mogao večno da traje, mislim da nam je neka domaća „budala“ za zapisničkim stolom, koja je unedogled „produžavala“ vreme, napravila medveđu uslugu, inače… Čak je i Bora prilazio stolu da vidi šta se to „dešava“. Pustite naknadne španske pošalice na račun te utakmice.“

Olimpijske igre 1964, Slobodan Gordić, košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1964
AP Photo via Guliver

Nekadašnje krilo se radije seća jednog drugog duela.

„Igrali smo odlučujući meč u Ljubljani, protiv Olimpije, koju je predvodio čuveni Ivo Daneu. Čak tri produžetka, da bi ipak, OKK Beograd slavio i postao šampion Jugoslavije. To se ureže za ceo život, kao uzbudljiv filmski scenario.“

Gordić se u košarku zaljubio na prvi pogled, ali na tu ljubav, blagonaklono nije gledao otac Žarko, koji je želeo da se sin više druži sa knjigom. Jednom prilikom se desilo da upadne na trening, smatrajući da zbog ovakvih aktivnosti Slobodan nema vremena za gimnazijsko gradivo. Klub je čak obezbedio dopunske časove, sa kojih je junak ove priče, u sećanjima nekadašnjeg predsednika Milorada Trgovčevića Šeme, volšebno nestajao (kroz prozor), da bi završio na terenu. Košarka je bila jača od svega.
Sagovornik Sport kluba je jedan od trojice (živih) reprezentativaca (još Nemanja Đurić i Radovan Radović) sa prostora Srbije, kada se nacionalni tim prvi put pojavio na jednim Olimpijskim igrama (1960, Rim).

Fokstrot sa Vilmom Rudolf

„Prvo učešće košarkaške reprezentacije Jugoslavije na jednim Olimpijskim igrama, kao 1960. u Rimu, bila je prilika i da se družimo sa najvećim sportskim imenima. Te Igre je obeležila neverovatna američka sprinterka Vilma Rudolf, koja je u detinjstvu vodila bitku sa cerebralnom paralizom, ali uspela da zasija na 100 i 200 m, kao i u štafeti. Imao sam privilegiju da sa „Crnom gazelom“ odigram fokstrot u pauzi takmičenja.“

„Iskreno, ja sam se u klubu „igrao“ košarke, što nije moglo da se desi u nacionalnom dresu. To je već bila mnogo ozbiljnija stvar. U OKK Beogradu su bile dopuštene i egzibicije, da se publika digne na noge. Tako sam znao da šutiram preko glave i, nije da nisam pogađao, da ne zvučim neskromno. Ili kada uputim horog iz „kornera“. Oni koji su me kao treneri obeležili, nisu više sa nama, pa da me neko ne shvati pogrešno, ali…Kod mog Bore, kada uđe u svlačionicu, pred utakmicu, glavna stvar je bila: ‘Moramo da damo dva poena više’, bio je jednostavan i direktan. A kod Ace (Aleksandar Nikolić) u reprezentaciji, čitava filozofija. Za nacionalnu selekciju prvi put sam dobio poziv 1958. kada su tu još bili Korać, Nikolić, pa Brana Kontić i Sreta Dragojlović iz Crvene zvezde, Bata Radović iz Partizana, Neca Đurić sa beogradskog Krsta…“

Legendarni profesor Nikolić je reprezentaciju Jugoslavije prvi put uzeo daleke 1953. na kontinentalnom prvenstvu, da bi osam godina kasnije odveo do prve (srebrne) medalje na jednom velikom takmičenju (EP). Formu (dužinu) priprema je vremenom menjao, ali ambicija nikada nije nedostajalo…

„Kada smo se spremali za EŠ 1959 u Turskoj, okupili smo se na jedva nedelju dana, a za debi na Olimpijskim igrama u Rimu, već je bilo mnogo drugačije. Profa Aca nas je ubacio u mašinu puna tri meseca. Počeli smo da ne može biti bolje, na kvalifikacijama u Holandiji, kada smo „tukli“ sve istočnoevropske zemlje osim tadašnje Čehoslovačke i SSSR. Ne bi trebalo smetnuti sa uma da se košarka u Jugoslaviji nije igrala ni punih 15 godina. Olimpijski turnir smo završili kao šesti od 16 učesnika, što je bilo sasvim solidno. U takozvanoj polufinalnoj rudni (grupi), našli smo se sa budućim osvajačima medalja, SAD, Sovjetski Savez i Urugvaj, ali smo dobili južnoameričkog predstavnika. Kasnije smo pobedili Poljsku, izgubili od ČSSR, na kraju smo imali po četiri pobede i poraza.“

A da bi plastično opisao odnos snaga na olimpijskom turniru, Gordić se prisetio:

„Iz zlatne američke selekcije, a tada su na OI mogli da igraju samo amateri, čak sedmorica su završila u NBA ligi, kao slavni Oskar Robertson ili Džeri Lukas. Nije bilo sramota da izgubimo sa 62 poena razlike od selekcije SAD, kada su oni u finalu dobili Sovjete sa 50 poena razlike. Mi smo od ovih poslednjih izgubili sa nešto manje od 30 koševa.“

Ali, to su bili reprezentativni počeci. Gordićeva generacija će posle olimpijskog debija u večnom gradu, brzo započeti sa medaljama, koje ne prestaju da se osvajaju ni kada je devedesetih prošlog veka, Jugoslavija rasparčana na manje državne jedinice.

Psovanje bez akcenta

Slobodan Rica Gordić je rođen 28. septembra 1937. u Čačku. Od 1954. do 1967. je nosio plavo-beli dres OKK Beograda, sa kojim je osvojio četiri prvenstva (1958, 1960, 1963, 1964) i dva nacionalna Kupa (1960, 1962). Za „klonfere“ je odigrao 156 utakmica i postigao 2296 koševa. Na poziciji krila, lepog stila i nenadanog šuta.

Igrao je još za francuski Viši (1967-68), pa belgijske Mehelen (68-70) Batel Mehelen (70-72) i Makabi Brisel (72-76).

U dresu Jugoslavije je osvojio svetsko srebro (1963), dva evropska vicešampionska naslova (1961, 1963), kontinentalnu bronzu (1963), a zlatno na Mediteranskim igrama (1959). Plavi dres je oblačio oko 120 puta.

Ali, njegovi naslednici nisu krenuli očevim odnosno dedinim stopama.

„Ćerka je menadžer u „Ikei“, a sa jezikom tatine domovine ne stoji baš najbolje. Istina, psuje na srpskom bez akcenta. Imam dva unuka od 25 i 27 i unuku od 18 godina. Ona je nešto pokušavala pod obručima, ali je digla ruke.“

„Bilo je još evropskih i svetskih srebrnih medalja, ali se prva ne zaboravlja. Posle toliko godina, više nije značajno koga smo sve i sa koliko razlike dobili te 1961. u Beogradu. Kao ni što smo neprikosnovenu „zbornaju“ pobedili u trening utakmici pre Evropskog prvenstva. Sve sa „strašnim“ Kruminšom (216), koji je od drvoseče postao zaslužni sovjetski sportista. Nije ni važno kako i zašto smo ispustili zlato, već nešto drugo… Ja i dan, danas, čujem taj huk sa tribina Sajma, 12.000 duša. Hala je zvonila od toliko ljudi, a parket se ugibao. Možda danas to nije ništa ako „Arena“ ima skoro dupli kapacitet, ali onda, to je bilo nezaboravno. Kako nas je samo publika nosila. Pitate da li smo završili na prijemu kod nekog političara…ma toga se ne sećam. Da se „desio“, valjda ne bih zaboravio. Znate, najbolje sam igrao za nacionalni tim na EŠ 1963. u poljskom Vroclavu, kada smo osvojili bronzu. Ali, beogradska atmosfera zauvek ostaje, ni decenije joj ne mogu ništa. Ne samo kod mene u srcu, kod svih saigrača…“

Posle evropskog srebra i bronze, jugoslovenski plavi su se spremali za drugo (istorijsko) učešće na najvećem sportskom događaju. Ali…

„Te 1964. u Tokiju smo bili tek sedmi, slabije nego na debiju. Pravi mali fijasko, između ostalog i zato što se Korać povredio. To nas je poremetilo. Ne mogu da se žalim na sistem takmičenja, kakav je recimo bio na EŠ 1959. u Turskoj kada smo osam utakmica dobili, a sa samo jednim porazom smo završili na devetom mestu.“

Da nije bilo peha u zemlji izlazećeg sunca, prva polovina šezdesetih prošlog veka, bila bi prava uvertira za kasniji zlatni period najboljih košarkaša.

„Prvu svetsku medalju opet je osvojila moja generacija 1963. u Rio de Žaneiru. Tada smo dobili Amerikance i „zbornaju“, ali smo izgubili od domaćina, Brazila. Igrali smo u „Marakanzinju“, to je bila dvorana kraj stare, fudbalske „Marakane“. Primala je „samo“ 20.000 gledalaca, a za sve nas je to bio šok od broja posetilaca. Te godine, potrajala je brazilska avantura, s obzirom da smo pre SP, igrali kvalifikacije u Kuritibi, istoimena država, grad i reka. Bila su to španska sela za nas. Sećam se da smo u Riju, umesto vode pili samo đus.“

SK

Osim srebra sa svetske smotre, Gordić ne zaboravlja ni događaje pri povratku u Beograd.

„Leteli smo Rio-Pariz-Beograd. Uđemo u avion, sedimo, čekamo, ali se ništa ne dešava. Nije nam puno trebalo da shvatimo da postoji neki problem. Čak tri puta su nas izvodili iz aviona, vraćali u aerodromsku zgradu u Riju, pre nego što smo poleteli za Evropu. I onda je trebalo da nam bude svejedno, dok smo leteli iznad Atlantika. Činilo mi se nikada da ugledamo kopno. Ali, kada smo konačno sleteli na aerodrom u Surčinu, to je tek bilo ludilo. 30.000 navijača se okupilo da nas pozdravi, napravili su veličanstveni doček. Ako se uzme u obzir da Beograd tada još nije bio milionska prestonica, kao da je pola grada došlo da izbliza vidi svetske vicešampione.“

Kompletna domaća karijera, na vic i atraktivan koš uvek spremnog Gordića, vezama je za OKK Beograd, punih 13 godina, 12 sezona, mada…

„Tek sam počeo sa ozbiljnim seniorskim stažom, ali sam 1960. na pola godine „prešao“ u Partizan, sa Sretom Dragojlovićem, na jedno pola godine. Nije se tada talo lako dobijala klupska ispisnica, a ja ljut kao ris jer je Erkić dobijao veću minutažu kod Bore. Treniram sa crno-belima, koje je vodio profesor Nikolić, a istovremeno bio i selektor državnog tima. Jednog dana, priđe mi Aca i kaže mi da neće moći da me vodi na Olimpijske igre, iako računa na mene, pošto sam bio na belom hlebu, bez kluba. Šta ću, shvatim da ću biti gubitnik, pa se vratim među „klonfere“.

Košarkaške staze Gordića i Koraća, umalo da se ukrste i kada su započeli inostrane karijere.

„Preko granice smo se otisnuli iste 1967. godine, ali Žućko u belgijski Lijež, a ja u francuski Viši kod našeg Đorđa Andrijaševića. Bila je to više nego neprijatna epizoda, koje ni danas ne volim da se sećam. Iste sezone me tražio i Le Man, ali se sve izjalovilo iz birokratskih razloga. Produžio sam za Belgiju, sa nadom da ću zaigrati sa mojim drugom iz mladosti, Žućkom, ali je on prešao u italijansku Padovu. Iako je Tilkin, predsednik Liježa, tvrdio da će se vratiti. Korać će 1969. tragično završiti jednu veliku karijeru, a ja više neću mrdati iz Belgije. Od Mehelena do Brisela, prvo tapkajući loptu, a kasnije, radeći nešto, daleko od terena.“

Za protekle 53 belgijske godine, Beograd je uglavnom bio „turistička“ destinacija, osim…

„U glavni grad sam se vratio 1973. godine na osam meseci. Imao sam privatnih problema, ali sam se proveo kao bos po trnju. Svi su mi u Beogradu tada zalupili vrata, pa sam morao natrag. Opet me je čekala moja košarka, a šta drugo… Prvoligašku karijeru sam završio u briselskom Makabiju, kome su sponzori, nije teško pogoditi, bili jevrejski trgovci, koji su se bavili tekstilom. Pored ostalog, pravili su u to vreme kolica za bebe, koja su bila „veća“ od našeg „fiće“.

Nekadašnji sjajni reprezentativac je svojevrsni rekorder.

„Igrao sam do 56. godine, ali ne u najjačoj belgijskoj ligi, bilo bi preterano. Pošto sam voleo da se „igram“, skoro za svoju dušu, do pozne mladosti sam igrao u trećeligaškoj konkurenciji. Skoro rekreativno, ali kada je sve više američke studentarije završavalo u takvim klubovima, ambiciozno su „tukli“ u duelima, shvatio sam da to više nije za mene.“

Rica ne može bez Nece

Prilikom svake posete Beogradu, Rica Gordić se nalazi sa nekoliko generacija OKK Beograda, ali, obavezno i sa Nemanjom Đurićem, nekadašnjim centrom Radničkog, koji nikada nije bio član „klonfera“, osim ako se ne računaju pozajmice (što je tada bilo uobičajeno) u formi pojačanja za neke međunarodne klupske utakmice.
„Mi smo bili reprezentativni cimeri, ali i veliki prijatelji. Obojica smo bili pušači, zato i sobne kolege u nacionalnom timu. Ja nisam prestao da pušim, iako to nije za pohvalu, dok Neca jeste. Ali, on, za razliku od mene, popije jednu domaću za cirkulaciju.“

Od košarkaških ugovora šezdesetih i sedamdesetih, nije moglo da se živi ni u Belgiji, pa se Rica Gordić prihvatio „ozbiljnog“ zanimanja.

„Počeo sam od nule u trgovačkom lancu „Grand Bazar“. Prvo kao najobičniji, skoro nekvalifikovani radnik, od nule, da bi dogurao do mesta direktora odakle sam otišao u penziju 1996. Ni te karijere se ne stidim, naprotiv, mnogo je više cenim od one igračke, pod koševima.“

Ovo poslednje ipak, ne izlazi iz srca…

„Pre svih, OKK Beograd, ali i dobar deo evropske košarke, koja je i dalje ona prava, taktička. Još nije svedena na NBA u stilu, udri i šutiraj. Tamo mogu samo da gledam Denver zbog Nikole (Jokić). Neka vrsta sentimenta me veže za italijansku košarku. Od bolonjskog Virtusa, protiv koga je često igrala moja generacija, a mnogo kasnije se nastavilo, dok je na klupi sedeo Saša (Đorđević). Slično je i sa sadašnjim milanskim Armanijem, kojeg se moja generacija seća pod imenom Simental. Ta vezanost za Italiju je ostala od čuvenih turnira u Varezeu, na koji smo sa OKK Beogradom išli svakog januara, a čak četiri puta ga osvajali. Ali i donosili modernu garderobu, poput čuvenih farmerki, majica i, naravno, italijanskih cipela. Tada su beogradske radnje bile skromno snabdevene.“

SK

A da nije „zaglavljen“ u prošlosti, još nešto…

„Uh, kako sam poludeo kada je Srbija izgubila u novembarskom FIBA kvalifikacionom „prozoru“ od Belgije. Jasno mi je da najbolji nisu mogli da igraju, ali, opet…pa, imali smo ih…Da nije ove pandemije, sigurno bih otišao do dvorane u Monsu. Ovako, kraj televizora i, nerviranje.“

Komentari

Vaš komentar