Gospodin Šaper i zlatna pravila

Blog ostalo 6. dec. 202010:002 komentara
Podeli:
Radomir Šaper
Košarkaški savez Srbije/Marko Metlaš

Život daje i uzima. Tako i svaki decembar odnosi jednu godinu, a donosi drugu. A taj mesec je košarkaškom svetu darivao i uzeo legendarnog Radomira Šapera. Jedan od otaca jugoslovenske, srpske i svetske košarke preminuo je 6. decembra 1998. godine, tri dana pre 73. rođendana.

Tačno 22 godine od odlaska čuvenog košarkaškog funkcionera, univerzitetskog profesora, pionira sporta pod obručima na ovim prostorima, pamtimo ga, iznad svega, kao posebnog, pragmatičnog čoveka, sportsmena, pedagoga, vizionara, šarmera. Gospodina, akademskog i fer-plej ponašanja. Onako, kako su to samo znali njegovi saborci Borislav Stanković, Nebojša Popović i Aleksandar Nikolić.

Novinari se dobro sećaju Radomira Šapera iz raznih situacija, uglavnom, pobedničkih, ali bilo je i teških, koje je elegantno i diplomatski rešavao, sa istim šarmantnim smeškom i ogromnim autoritetom. Kada bi se dogodio teži incident na utakmici, kao komesar nacionalne lige, znao je kako da spusti tenziju, ohladi usijane glave, krivce očinski prekori, pusti nekoliko dana da sve slegne, a onda izrekne pravedne kazne akterima, koji su pogrešili. Koliko puta smo svi posle 1998. godine u nekim spornim momentima setno uzdahnuli, uz komentar: Eh, da je sada profesor Šaper tu…

Sećamo ga se i po ljubaznosti i strpljenju uvek kada nam je za neki tekst zatrebalo tumačenje bilo koje komplikovane situacije sa košarkaških terena i primene pravila. Imali smo privilegiju da čujemo najkompetentnije mišljenje na planeti.

Legendarni igrač, reprezentativac, kao ugledni košarkaški funkcioner, obavljao je najznačajnije poslove u KSJ i FIBA, a njegov doprinos unapređenju pravila igre i ključna uloga da košarka u bivšoj Jugoslaviji pređe u dvorane, samo su deo Šaperove značajne i dragocene zaostavštine.

Prve košarkaške korake Radomir Šaper, sa starijim bratom Svetom, napravio je u beogradskoj II muškoj gimnaziji, kod profesora Đoke Ilića. Braća Šaper su potom zaigrala u KK BASK, koji je 1942. godine učestvovao na prvom prvenstvu Beograda.

Prestižne funkcije

Šaper je rođen u Beogradu, 9. decembra 1925. godine, a umro je 6. decembra 1998.godine. Igrao je u BASK, Crvenoj zvezdi i Partizanu i za reprezentaciju Jugoslavije. Bio je predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije u dva navrata, zatim, generalni sekretar, nekoliko puta prvi čovek Košarkaške lige Jugoslavije i Tehničke komisije KSJ. Dugi niz godina nalazio se na funkciji potpredsednika FIBA, a rukovodio je Tehničkom komisijom FIBA od 1972. do1998. godine. Uz Borislava Stankovića bio je i član Centralnog borda FIBA. Kao komesar prvenstva Jugoslavije bio je i idejni tvorac YUBA lige, najjačeg klupskog takmičenja posle američke NBA lige, koje se raspadom Jugoslavije svelo na klubove iz Srbije i Crne Gore.

Košarka se igrala najpre u Domu kralja Aleksandra, zatim u Sokolani, ali je u suštini zaživela   1945. godine, kada je u proleće, na Malom Kalemegdanu nikao prvi košarkaški teren. Tada su Radomir Šaper i njegovi drugovi postali članovi tek osnovane Crvene zvezde. Ta generacija je svega četiri meseca posle rata učestvovala u Subotici na prvom državnom prvenstvu, kao ekipa Srbije. Tim Srbije u sastavu: Radomir i Sveta Šaper, Nebojša Popović, Vasilije Stojković, Pavle Kostić, Ivan Dimić, Miodrag Stefanović i Mile Nikolić, poražen je u finalu od Jugoslovenske narodne armije 21:16.

Nedugo zatim, u prvoj petorci Crvene zvezde, pored Radomira Šapera i Nebojše Popovića, igrali su Aleksandar Nikolić, Borislav Stanković i Mija Stefanović, pri čemu je Popović bio igrač, kapiten i trener. Da bi se novi sport razvijao, negovao se i kvalitet ekipa, pa su braća Šaper, uskoro po direktivi, prekomandovana u Partizan, s obzirom na to da Raša 1945. godine još nije bio demobilisan. Partizan je vodio Ratko Vlahović sa Božom Grkinićem, a tu su bili i Pavle Kostić, Čeda Stojićević, Bora Jovanović koji je igrao i odbojku, Zlatko Kovačević, hokejaš Partizana, povremeno i odbojkaš, u sva tri sporta reprezentativac Jugoslavije. Njihov saigrač bio je i Slavko Arnerić, otac glumice Nede Arnerić.

Rivalitet među klubovima pojačavao se iz godine u godinu, posebno su bila zanimljiva prvenstva 1949, 1950. i 1951. godine, kada su Partizan i Crvena zvezda imali isti broj bodova, ali je Crvena zvezda osvojila sve tri titule prvaka zahvaljujući boljoj koš-razlici. Radomir Šaper igrao je u Partizanu od 1946. do 1953. godine, a sa njim i Slavko Arnerić, Nenad Kušić, Milan Miladinović, Bora Stanković, Vilmoš Loci, Lajoš Engler, Mirko Marjanović, Zlatko Kovačević, Ratko Vlahović, Boža Munćan…

Premijernu međunarodnu utakmicu reprezentacija Jugoslavije odigrala je 1946. godine u Bukureštu i doživela poraz od Rumunije, ali je dva dana kasnije ostvarila prvi trijumf, u susretu sa Albanijom. Na Evropskom prvenstvu u Čehoslovačkoj, 1947. godine, selekcija SFRJ je bila  pretposlednja, na 13. mestu, posle čega savezni kapiten postaje Francuz Anri El, koji je pozvao Radomira Šapera u Opatiju na pripreme za kvalifikacioni turnir u Nici, gde je Raša odigrao i prve utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.

Radomir Šaper i Ranko Žeravica
Košarkaški savez Srbije

 

Po završetku igračke karijere Radomir Šaper ostao je u košarci do kraja života kao sportski radnik svetskog formata, baveći se pre svega pitanjima organizacije i razvoja košarkaškog sporta, unapređenjem pravila igre i kvalitetom suđenja. Sa Borom Stankovićem, radio je sa talentovanim košarkašima u BSK, koji je 1958. godine postao OKK Beograd. Bora je bio trener, a Raša tehnički rukovodilac. Četiri godine bili su zajedno u klubu, a temeljnost njihovog rada donela je izuzetan rezultat, titulu prvaka 1959. godine. OKK Beograd iznedrio je mnoge talentovane košarkaše, među kojima i legendarnog Radivoja Koraća.

Na prvom Svetskom prvenstvu u Buenos Ajresu 1950. godine, Jugoslavija je zauzela poslednje, 10. mesto, bez ijedne pobede, a tri godine kasnije na EP 1953. u Moskvi osvojeno je šesto mesto. Tadašnji predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije,Danilo Knežević u svoj tim pozvao je Radomira Šapera, Borislava Stankovića, Nebojšu Popovića i Aleksandra Nikolića, aktivne sportiste čija je igračka karijera bila je na zalasku ili potpuno završena, što je značilo početak ere “košarka košarkašima”.

Taj potez se pokazao kao pun pogodak u nastupajućim decenijama jer su upravo ti ljudi postali četiri stuba na kojima se gradila jugoslovenska košarka. Još od 1945. godine, kada su njih četvorica zaigrali zajedno, imali su isti cilj, ideju, ambiciju, ali i snagu da maštarije o evropskim i svetskim visinama pretvore u realnost. Tako je postavljena strategija za put uspeha i tako je stvaran kvartet košarkaških velikana. Savezni trener bio je Aleksandar Nikolić, koji je odmah otputovao na usavršavanje u SAD. Popović, Stanković i Šaper su organizacione sposobnosti tek  počeli da iskazuju. Raša je prvi dobio zvaničnu funkciju, vodio je Tehnički sekretarijat koji je kasnije preimenovan u Takmičarsku komisiju. Popović je ubrzo postao potpredsednik Saveza, a Stanković je najpre bio „vođa tima“, a potom generalni sekretar.

Brojne nagrade za zasluge

Za ogromne zasluge na dodeljena su mu najviša priznanja KSJ i FIBA, a FIBA je 2000. godine ustanovila i nagradu „Dr Radomir Šaper”, koja se dodeljuje za dostignuća na polju suđenja i košarkaških pravila. FIBA mu je posmrtno dodelila i najviše priznanje – Orden časti, a 1. marta 2007. godine uvršten je u FIBA košarkašku Kuću slavnih u Alkobendasu, predgrađu Madrida u Španiji, na njenom otvaranju. Lik profesora Radomira Šapera ovekovečen je i u filmu i seriji “Bićemo prvaci sveta”, u kojem njegov lik tumači glumac Miloš Biković.

Godinama kasnije, Bora Stanković je u knjizi “Kako se stvarala jugoslovenska košarka”, koja najbolje ilustruje značaj Rašinog životnog i košarkaškog puta, između ostalog izjavio:

Raša je bio moj odan prijatelj više od 50 godina i bio sam siguran da ću od njega uvek dobiti dobar savet. Razgovarajući i konsultujući se, na neki način iscrtavali smo konture razvitka tehničkog segmenta košarke. Preko pravila igre i organizacijom takmičenja stari su dobijale završni udarac. Bilo je korisno za obe strane. Dobijali smo organizacije velikih takmičenja, učestvovali na svim međunarodnim turnirima i evropskim i svetskim. Uvek smo bili lepo primljeni i imali veliki kredibilitet. Voleli smo košarku, došli smo u FIBA da radimo u košarci i tako smo se i ponašali. To je rezultiralo uspešnim rukovođenjem sektora koje smo pokrivali”.

Posle osvajanja prvih odličja rasla je popularnost “kraljice igara”. Posle srebra na EP 1961. godine u Beogradu nicali su klubovi širom SFRJ i broj košarkaša počeo je da raste. Formula uspeha potvrđena je i osvajanjem srebra na Svetskom prvenstvu u Rio de Žaneiru, 1963. godine i bronze na EP u Vroclavu, iste godine.

Krajem februara 1965. na konferenciji KSJ u Sarajevu, za novog predsednika izabran je jedan od najbližih saradnika tadašnjeg predsednika Kneževića dr inženjer Radomir Šaper. Prvi put u istoriji posleratnog jugoslovenskog sporta bivši reprezentativac postao je predsednik jednog sportskog saveza. Dve godine kasnije Šaper je reizabran, a od jeseni 1967. godine startovala je  prava, dvoranska košarka u nacionalnom šampionatu, igranom po evropskom kalendaru. Šaper i njegovi savremenici uspostavili su i akademski model, koji su poštovale i kasnije generacije košarkaša, uz aktivno igranje, mnogi su se školovali i postali vrsni intelektualci.

Jak porodični pedigre

Otac Radomira Šapera bio je Panta Šaper, poznati beogradski trgovac, grčkog porekla. Panta je po dolasku u Beograd, 1919. godine, oženio Vukosavu Mihajlović. Najpre su 1923. godine dobili sina Svetislava, a potom i Radomira, u ulici Stevana Sremca u Beogradu. Radomir se 1953. oženio Ljiljanom Marjanović, profesorkom istorije i direktorkom OŠ “Vuk Karadžić” u Beogradu. Ovu školu, ranije poznatu i kao „Palilulska osnovna škola“, pohađali su i Radomir Šaper od 1932. do 1936. godine, kao i preci Lliljanine porodice od 1820. godine. Radomirov i Ljiljanin sin Srđan je jedan od osnivača benda “VIS Idoli” i pokretača novog talasa na muzičkoj i kulturnoj sceni SFRJ osamdesetih godina prošlog veka. Srđan Šaper se od 1997. godine nalazi na čelu “McCann Erickson”, kompanije za pružanje usluga u oblasti tržišnih komunikacija.

Sledili su primere vodećih ljudi jugoslovenske košarke. Tako je, naprimer, Šaper pohađao osnovnu školu „Vuk Karadžić“ i II mušku gimnaziju, a 1946. godine upisao studije na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, gde je 1950. godine diplomirao. Doktorirao je 1964. godine, da bi 1968. postao vanredni, a četiri godine kasnije redovni profesor tom fakultetu. Profesor Šaper je imenovan za prodekana Tehnološko-metalurškog fakulteta 1980. godine, a u penziju je otišao 11 godina kasnije.

Objavio je više od 150 naučnih i stručnih radova, autor je i koautor pet knjiga i udžbenika iz oblasti analitičke hemije i automatske regulacije hemijskih procesa. Proveo je 1957. godinu na usavršavanju u Amsterdamu, gde je i pripremao doktorsku disertaciju, a 1967. prihvatio je da kao ekspert Ujedinjenih nacija pokrene Hemijski institut u Kartumu, u Sudanu. Međutim, uprkos insistiranjima vlade Sudana i UN da ostane duže od godinu dana, profesor Šaper se vratio u zemlju zbog košarke jer je u to vreme bio predsednik KSJ!

Slavne 1970. godine Jugoslavija je bila domaćin SP (Ljubljana) i osvojila prvu zlatnu medalju. Istorijski uspeh su zabeležili: Ratomir Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak i Petar Skansi. Savezni trener je bio Ranko Žeravica, a predsednik KSJ Radomir Šaper.

Radomir Šaper i Žarko Paspaj
Košarkaški savez Srbije

Jedan od zlatnih momaka iz Ljubljane Dragan Kapičić ovako je opisao voljenog profesora Šapera:

Raša nikada nije nametao nikakvu tenziju. Bio je uvek uz nas da nam da dodatnu sigurnost.  Medijska pažnja koja uvek ide uz najpopularnije košarkaše nije mu bila potrebna da bi zbog toga bio s nama. Naprotiv, bio je neko ko nam svima čuva leđa i kome bez bojazni možemo da se obratimo kad osećamo tremu, ili opterećenje zbog utakmice na SP. Uvek je bio tu kao podrška, ali nikada na silu. To što je on bio staložena ličnost unosilo je među nas smirenost, tako potrebnu pred početak utakmice. Mislio sam da će Šaper da živi hiljadu godina. Uvek je izgledao mladoliko, pun neverovatne i neiscrpne energije, koju ni mi mlađi nismo mogli da ispratimo. Izgledalo je sasvim realno da Raša bude još dugo uz našu košarku i štiti nas od nas od svih loših uticaja”.

Gotovo iste utiske o Šaperu izneo je i Dražen Dalipagić, član čuvene zlatne generacije, koja je na scenu stupila posle one “ljubljanske”.

Uvek sam u njemu mogao da osetim prijatelja. Znao sam da mogu da mu se obratim za u vezi sa reprezentacijom, klubom i mojim privatnim životom i da ću uvek dobiti dobar savet. Kada sam stigao iz Mostara u Beograd, on mi je među prvima pružio ruku prijateljstva i taj naš odnos ništa više nije moglo izmeniti. Imao sam mali ritual sa Rašom pred sve važne utakmice reprezentacije šetali smo oko hotela i pričali o svim mogućim stvarima, najmanje o košarci. Uspevao je da me rastereti. Bilo je bitno da se opustim i razbijem moguću tremu. Vodili smo dijaloge posle kojih sam se osećao lak kao pero, bez trunke grča pred odlučujuću utakmicu. On nije bio tipičan funkcioner i zato smo uspevali da s njim ostvarimo zaista neverovatnu bliskost. Bio je srdačan i potpuno otvoren prema nama. Veliki čovek, na koga smo mogli u svakom trenutku da se oslonimo”, objasnio je Dalipagić.

Demokrata do smrti

Profesor dr Radomir Šaper je u ranoj mladosti definisao pogled na politiku i komunizam. Kada se 1945. godine kao 19-godišnjak vratio sa Sremskog fronta nije želeo da se učlani u Saveza komunista, da bi decenijama kasnije, tačnije, u januaru 1990. godine, među prvima  pristupio tek obnovljenoj Demokratskoj stranci. U njoj je ostao do smrti. Bio je član Političkog saveta, predsednik Univerzitetskog saveta, predsednik Beogradskog odbora i član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Naravno da se ni mišljenje Dragana Kićanovića, proslavljenog jugoslovenskog igrača, o Šaperu bitno ne razlikuje.

Svakom mladom igraču mnogo znače lepa reč i dobar savet. Posebno od ljudi za koje znaš da su dugo u istom sportu, da imaju iskustvo i sportsku intuiciju. Imao sam tu privilegiju da Raša Šaper izabere mene i pomogne mi savetima. Raša nije mnogo govorio. I kada bi samo rekao ’smiri se’ meni je bilo dovoljno. Za razliku od drugih, on je i u dramatičnim situacijama zvučao staloženo i umirujuće. Ponekad bi kada je najteže čak znao da kaže ’dobro je’. Kratka rečenica, ali on ju je izgovarao na karakterisitičan način. Hvatao sam je kao koncentrisanu pozitivnu energiju”, ispričao je Kićanović.

Šaper je do kraja života bio akter i svedok svih grandioznih uspeha ovdašnje i svetske košarke i verni pratilac i prijatelj novih zlatnih jugoslovenskih selekcija. Širom košarkaške planete se i dan, danas ističe njegov nemerljiv doprinos razvoju košarkaškog sporta u svetu, uvođenjem novih i inovativnih pravila igre i unapređenjem kvaliteta suđenja. Sa ogromnim respektom se pominje kao inicijator mnogih pozitivnih promena u jugoslovenskoj i svetskoj košarci, pre svega onih koje su se ticale osposobljenosti košarkaške organizacije da strateški rukovodi razvojem igre.

Koliko je svih tih godina mlađim košarkaškim poslenicima značilo da budu u njegovoj blizini i uče “zanat” svedoče i reči Zorana Radovića, nekadašnjeg reprezentativca i generalnog sekretara KSJ.

Bio je moj prijatelj i učitelj. Mojih pet minuta, moj produžetak, najviša škola i doktorat, bili su rad i druženje sa gospodinom, profesorom, košarkašem Radomirom Šaperom. Nekome se dese Olimpijske igre i zlato i puna hala na nogama i poslednji šut za pobedu, a nekome da bude učenik Raše Šapera. Baš to se desilo meni i osećaj je jedinstven. A igra traje”, nadahnuto je opisao Radović.

Profesor je u istoriji ostao upisan kao jedan od otaca jugoslovenske košarke, a privatno, sa puno topline, bio je brižan otac sinu Srđanu, koji je, zbog Rašine velike misije, često oca morao da deli sa košarkom.

Moj otac nije verovao u pedagoške mogućnosti individualnih sportova. Bio je igrač u timu i apologet timskog rada. Voleo je društvo, mada je u svemu bio čovek mere i tišine. Imao je specifičan, pomalo ciničan smisao za humor, nije se smejao gromoglasno, a bio je vrlo duhovit. Ono što je bilo sasvim njegovo jeste odgovornost, preuzimanje odgovornosti, poštenje, poštovanje drugih. U noći kada je umro poslednje reči koje je meni izgovorio bile su: ’Molim te zovi sutra sudiju tog i tog i reci mu da ne mogu dođem na sastanak’. Imao je šaku brižnog čoveka. Što je bio stariji, umeo je da otvorenom šakom pogladi, potapše sagovornika po obrazu, očinski. To mi je izgledalo nekako starinski, balkanski. Mada on nije bio ni najmanje starinski čovek”, opisao je Srđan Radomira Šapera.

Profesor Radomir Šaper, srpski, jugoslovenski, a svetski. Svaki novi decembar nas sve jače podseća na svetu činjenicu kakvo smo košarkaško blago imali u svoj raskoši i veličini čuvenog kvarteta otaca. Svaka četvrtina, ličnost za nezaborav. Pa, tako i neponovljivi gospodin Šaper. Za sva vremena jer bio je ispred svog vremena. Njegove pouke i košarkaška pravila odavno pokazaše da su zlata vredni.

Komentari

Vaš komentar