Il Mister

Blog ostalo 12. apr 202212:00 > 12:13
Podeli:
Marčelo Lipi
Stanley Chou/Getty Images

Pre 74 godine 12. aprila 1948. u italijanskom gradu Vijaređu rođen je Marčelo Lipi, jedan od najvećih i najtrofejnijih trenera u istoriji svetskog fudbala.

Prvi je, i uz Španca Visenta del Boskea, za sada jedini stručnjak koji je sa reprezentacijom (Italije na Mundijalu u Nemačkoj 2006.) kao selektor osvojio titulu svetskih šampiona, a sa klubom (Juventusom 1996. posle pobede nad Ajaksom u rimskom finalu) ušati pehar Lige šampiona. Do sada niko osim njega ne može da se pohvali time da je kao trener trijumfovao i u evropskom i u azijskom najcenjenijem klupskom takmičenju. Sedeći na klupi kineskog Gvangdžoua odveo je 2013. taj tim do trona u Ligi šampiona Azije, dok zbirku njegovih trofeja dopunjuju pet skudeta (osvojenih sa Juventusom), jedan Kup i četiri Superkupa Italije, kao i pehari namenjeni pobedniku Superkupa Evrope i Interkontinentalnog kupa. Osim toga, čovek koga u Italiji zovu Il Mister sa Gvangdžuom je tri puta prvi prošao kroz cilj u fudbalskom šampionatu Kine, te osvojio jedan nacionalni Kup najmnogoljudnije zemlje sveta.

Kolekcija Lipijevih trofeja bila bi još impresivnija da kao šef stručnog štaba torinske ‘Stare dame’ nije izgubio čak tri finalna susreta Lige šampiona (sa Borusijom iz Dortmunda 1997, Realom 1998. i Milanom 2003. godine), kao i završni dvomeč Kupa UEFA u kojem je 1995. godine uspešnija bila Parma. Imao je tokom svoje duge trenerske karijere kratku neuspešnu epizodu u Interu, sa ‘Azurima’ je doživeo debakl prilikom pokušaja da se na Mundijalu u Južnoj Africi odbrani titula osvojena četiri godine ranije u Nemačkoj (Italijani su eliminisani već nakon grupne faze šampionata), dok reprezentaciju Kine (kao selektor) nije uspeo da kroz kvalifikacije odvede na Svetsko prvenstvo.

Ipak, ovi kiksevi ne mogu baciti u senku rezultate zbog kojih je “sinjor Marčelo” stekao značajna individualna priznanja. Tri puta (1997, 1998, 2003) je proglašavan trenerom godine u Seriji A, jednom mu je to priznanje dala UEFA (sezona 1997/98), a Međunarodna federacija fudbalske istorije i statistike (IFFHS) ga je dva puta (1996, 1998) izabrala za najboljeg svetskog trenera godine, a jednom (2006) za prvog selektora naše planete.

Marčelo Lipi, fudbalska reprezentacija Italije
Clive Mason/Getty Images

Taj stručnjak iz pokrajine Toskane (penzionisao se 2020. godine) važi za trenera koji je spajao tradicionalne i moderne elemente u svom radu. Taktiku za utakmice je određivao na osnovu karakteristika svojih, ali i protivničkih igrača, tačnije kvaliteta i načina igre rivala, pa je tako u nekim susretima preferirao kontranapade, a u drugim nastojao da pas igrom dođe do željenog rezultata. Insistirao je na značaju timskog duha i psihičke stabilnosti fudbalera koji su, u skladu sa njegovim zahtevima i taktičkim zamislima, uvek morali pružati maksimum na terenu. Lipi je jednostavno težio da u timu uvek ima 11 igrača spremnih da se prilagode njegovim zamislima, a ne 11 najboljih gledano po pozicijama u timu.

Budućí trofejni trener imao je prosečnu igračku karijeru koju je najvećim delom proveo u Sampdoriji za koju je nastupao na poziciji štopera. Defanzivac koji nikad nije zaigrao za najbolju selekciju ‘Azura’ okačio je kopačke o klin 1982. godine, odlučivši da fudbalski život nastavi kao trener.

“Nisam ostavio dubok trag igrajući fudbal i sada je vreme da to ispravim. Kao trener moram da budem na vrhu“, saopštio je prijateljima svoje ambicije u novom poslu.

Započeo ga je vodeći omladinski tim Sampdorije, a nakon kaljenja u nižim italijanskim ligama, preuzeo je 1989. tadašnjeg člana Serije A Ćezenu. Sledeli su aranžmani u Lukezeu i Atalanti, da bi pred start sezone 1993/94 seo na klupu Napolija. Mada se klub sa juga Italije nakon odlaska Dijega Maradone suočavao sa ozbiljnim problemima, pod dirigentskom palicom trenera iz Vijaređa je uspeo da izbori plasman u Kup UEFA. Što je bilo dovoljno da Lipi na kraju te sezone dobije ponudu koja se ne odbija, tačnije poziv da preuzme Juventus.

Marčelo Lipi
Grazia Neri/ALLSPORT

Iako je torinska ‘Stara dama’ u to vreme imala izuzetno kvalitetatn tim sastavljen od italijanskih vrhunskih igrača (Roberto Bađo, Vijali, Ravaneli, Del Pjero, De Livio, Konte, Ferara) i inostranih asova (Paulo Sousa, Dešan, kojima će se kasnije pridružiti Jugović, Zidan, Davids), novog trenera je čekao nimalo lak zadatak da nametne svoje ideje. Pojedinci poput Bađa i Vijalija nisu se na početku lako prilagođavali Lipijevim zahtevima, pa je bivšeg partnera Mančinija iz napadačkog tandema Sampdorije šef stručnog štaba najtrofejnijeg italijanskog kluba jednom prilikom sa treninga poslao u svlačionicu.

Stvari su na kraju legle, što je omogućilo ekipi iz centra Pijemonta da prvenstvenu trku u sezoni 1994/95 završi sa 10 bodova prednosti ispred drugoplasiranog Lacija. Taj skudeto i Kup Italije koji je, takođe, osvojen u u toj sezoni bili su prvi trofeji u trenerskoj kolekciji tada 47-godišnjeg fudbalskog stručnjaka. On već u narednoj imati to zadovoljstvo da podigne i ušati pehar namenjen pobedniku Lige šampiona. Mada nisu uspeli da odbrane titulu u Seriji A fudbaleri iz grada Fijata su, nakon trijumfa nad Realom (četvrfinale) i Nantom (polufinale), izborili plasman u finale najvažnijeg evropskog klupskog takmičenja, gde ih je 22. maja 1996. na Olimpijskom stadionu u Rimu čekao duel sa aktuelnim prvakom kontinenta Ajaksom.

Nakon što ni nakon 120 minuta igre nije bilo pobednika pristupilo se izvođenju jedanaesteraca u kome je precizni šut Vladimira Jugovića doneo Juventusu drugu i za sada poslednju titulu šampiona Evrope. Lipi se tako, nakon samo dve sezone provedene na klupi torinskih ‘crno-belih’, mogao pohvaliti osvajanjem dva najvažnija pehara, što ga je lansiralo među najcenjenije trenere na međunarodnoj sceni. Očekivalo se da će njegov tim, koji je u međuvremenu pojačan angažovanjem Zinedina Zidana, nastaviti vladavinu u Evropi ali su, umesto toga, usledili bolni porazi u finalnim nadmetanjima sa Borusijom (3:1, 1997. u Minhenu) i Realom (1:0, 1998. u Amsterdamu).

Delimičnu satisfakciju za ove neuspehe treneru Juventusa i njegovim fudbalerima donelo je osvajanje još dva skudeta uzeta u sezonama 1996/97 i 1997/98. Nakon petogodišnje saradnje, 1999. je došlo do Lipijevog rastanka sa ‘bjankonerima’ i neočekivanog odlaska na klupu njihovog velikog rivala Intera. Gazda milanskog kluba Masimo Morati, i pored toga što je u timu imao Ronalda i Vijerija, nikako nije uspevao da stigne do skudeta, pa je procenio da je trofejni trener Juventusa pravi čovek za rešavanje tog problema. Na njegovu žalost, kratkotrajni boravak “sinjor Marčela” na stadionu “ Đuzepe Meaca” nije doneo željene rezultate ‘Nerazurima’. Posle razočaravajućeg četvrtog mesta u Seriji A i senzacionalne eliminacije Intera od švedskog Helsingborga u kvalifikacijama za Ligu šampiona, Lipiju je uručen otkaz.

Marčelo Lipi
Claudio Villa/Getty Images

Nije morao dugo da čeka na novi posao, pošto je ubrzo (2001) dobio poziv da se vrati u Juve. Mada je tim u međuvremenu ostao bez Zinedina Zidana (otišao je u Real), novi-stari trener je uspeo da složi kockice, pa je ‘Stara dama’ prvenstvenu trku na Apeninima u sezoni 2001002 završila kao šampion, sa bodom prednosti ispred drugoplasirane Rome. Tron je sačuvan i u narednom prvenstvu (bio je to peti Lipijev skudeto), dok je u Ligi šampiona iskusni stručnjak po četvrti put odveo fudbalere iz Torina do završnog meča za ušati pehar Lige šampiona. Poslednja prepreka u tom italijanskom finalu, odigranom 28. maja 2003. na mančesterskom “Old Trafordu”, bio je Milan, koji je sa klupe vodio Karlo Ančeloti. Baš kao i u rimskom nadmetanju sa Ajaksom pobednika su odlučili jedanaesterci, ali ovota puta penal rulet nije doneo sreću Marčelu Lipiju. Klub sa “San Sira” je po šesti put postao šampion našeg kontinenta, dok je on – kako se kasnije pokazalo – propustio poslednju priliku da svoje ime upiše među trenere koji su bar dva puta osvajali taj trofej.

Usledio je drugi, ovoga puta definitivni rastanak sa Juventusom, a novi izazov bila je reprezentacija Italije, čije je vođenje, kao selektor započeo 2004. godine. ‘Azure’ je čekao nastup na Mundijalu u Nemačkoj 2006. godine, a iskusni stručnjak je imao zadatak da asove sa Apenina (Bufon, Kanavaro Toti, Pirlo, Del Pjero, Inzagi) uklopi u tim koji će pokušati da na čizmu donese četvrtu titulu svetskih šampiona.

Taj posao je, kako će se na kraju ispostaviti, dobro obavio. Italija je na turniru u Nemačkoj imala granitnu odbranu (primila je samo dva gola na šampionatu), čvrst i kreativan vezni red, kao i efikasan napad. Selektor je uspeo da uspešno reši problem koegzistiranja na terenu Pirla i Totija, tako što je ovom prvom dodeljenja uloga plejmejkera iz pozadine, dok je princ Rima raspoređen iza najisturenijeg napadača Luke Tonija. ‘Azuri’ su verovatno najbolju igru na Mundijalu pružili u polufinalnom nadmetanju sa domaćinom Nemačkom koju su dobili nakon produžetaka sa 2:0. U finalnom susretu sa Francuzima, odigranom 9. jula 2006. na berlinskom Olimpijskom stadionu, Lipi je ponovo morao da se suoči sa neizvesnoću koju donosi penal rulet. Na njegovu, kao i sreću miliona tifoza, promašaj Davida Trezegea koji je uzdrmao prečku Bufonovog gola, pokazao se odlučujući za ishod borbe za titulu. Italija je po četvrti put zakoračila na svetski fudbalski tron, a nekadašnji prosečni defanzivac Sampdorije postao prvi čovek koji je sa trenersko-selektorske klupe stigao do ušatog pehara Lige šampiona i titule svetskog šampiona.

U trenucima slavlja je isticao kako mu je ta titula najdraži uspeh u trenerskoj karijeri, ali je zatim, za mnoge neočekivano, odbio da potpiše novi ugovor sa Savezom i nastavi vođenje reprezentacije. Nakon što je njegov naslednik Roberto Donadoni na narednom Evropskom prvenstvu (2008) odveo aktuelne svetske prvake samo do četvrfinala, prihvatio je poziv da se vrati na selektorsku klupu ‘Azura. Pokazalo se, međutim, da tim koji je nastupio na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi 2010. godine nije ni senka pobedničkog sastava iz Nemačke. Branioci titule su se od nje oprostili već nakon takmičenja u grupi u kojoj su, nakon dva remija (sa Paragvajom i Novom Zelandom) i poraza od Slovačke, zauzeli poslednje mesto.

Marčelo Lipi
Koki Nagahama/Getty Images

Posle takvog debakla Lipi je, logično, podneo ostavku na funkciju selektora. Novi posao je dobio u maju 2012. kada je u svet otišla vest da je trofejni stručnjak sa Apenina potpisao dvoipogodišnji ugovor sa kineskim superligašem Gvangdžou Evergrandeom vredan oko 30 miliina evra. Sa tim klubom je u narednim godinama osvajao tri titule nacionalnog šampiona, Kup i trofej namenjen pobedniku Lige šampiona Azije, da bi zatim u dva maha obavljao dužnost selektora reprezentacije Kine. Po povratku iz Azije saopštio je u oktobru 2020. da se više neće baviti trenerskim poslom, čime je stavio tačku na dugačku i uspešnu karijeru započetu davne 1982. godine.

Danas Marčelo Lipi uživa u zasluženoj penziji, ali verujemo i sa zabrinutošću posmatra krizu u kojoj se nalazi italijanski fudbal. Njemu bi, bez sumnje, u pokušaju da se vrati na stare staze uspeha dobro došlo iskustvo i znanje ovog legendarnog trenera.

Komentari

Vaš komentar