Imao bi više golova od Pelea da je pogodio svaku treću šansu

Blog ostalo 28. avg. 202110:007 komentara
Podeli:
Zlatko Vujović
Guliver Image

Pre 63 godine, 28. avgusta 1958. u Sarajevu je rođen nekadašnji igrač Hajduka i jedan od najboljih jugoslovenskih napadača osamdesetih godina prošlog veka Zlatko Vujović.

Fudbaler, čiji je brat blizanac Zoran takođe nosio dres splitskih ’Bilih’ i nacionalne selekcije,  tokom decenije igranja za klub iz grada pod Marijanom je zabeležio 240 nastupa i postigao 121 pogodak. Sa timom “majstora sa mora” se na kraju sezone 1978/79 radovao osvajanju titule šampiona SFRJ, dok je pet godina kasnije sa Hajdukom proslavio i trijumf u takmičenju za nacionalni Kup. Poslednja dva trofeja Zlatko je uzeo u Francuskoj gde je kao igrač Bordoa 1987. došao u posed duple krune.

Dres sa šest buktinja oblačio je u periodu od 1979. do 1990. čak 70 puta i pritom 25 puta matirao protivničke golmane. Ostalo je zabeleženo da je nastupio na dva sSvetska šampionata (u Španiji 1982. i Italiji 1990.), jednom prvenstvu Starog kontinenta (1984. u Francuskoj), te Olimpijskim igrama u Moskvi. Na ovim turnirima nije briljirao, baš kao ni selekcija zemlje koju je predstavljao o čemu govori i podatak da je najviše dogurao sa državnim timom na svom poslednjem takmičenju – Mundijalu u Italiji gde su Osimovi izabranici u četvrtfinalu eliminisani od Argentine nakon izvođenja jedanaesteraca.

Ipak, stariji ljubitelji fudbala pamte da je svojim asistencijama dopineo postizanju dva važna – neki bi ih nazvali i istorijskim – gola naše tadašnje reprezentacije. Na svom “Poljudu” je decembra 1983. u poslednjim trenucima nadoknade vremana meča sa Bugarima uputio centaršut posle kojeg je Ljubomir Radanović udarcem glavom doneo timu ondašnjeg selektora Todora Veselinovića plasman na šampionat Starog kontinenta u Francuskoj. Sedam godina kasnije na Mudnijalu igranom na Apeninima je u susretu osmine finala sa Špancima u Veroni centaršutem započeo akciju koja je okončana (pre toga je i Katanec zahvatio loptu glavom) velemajstorskim pogotkom Piksija Stojkovića za vođstvo selekcije sa Balkana od 1:0 (na kraju je Juga posle produžetaka dobila taj meč sa 2:1).

Zlatko Vujović je daleko češće ulazio u šanse, nego što ih je realizovao. Posedovao je brzinu i sposobnost da se u pravo vreme nađe na pravom mestu, tačnije dobije duele sa svojim čuvarima, međutim veliki broj stopostostnih šansi nije uspevao da pretvori u pogotke. Zbog toga je bio na meti kritičara koji su takođe zamerali selektorima (od Miljanića do Osima) što napadača koji tako često promašuje stopostotne prilike redovno stavljaju u startnu postavu državnog tima. Sam Miljan Miljanić, koji je imao veliko poverenje u Hajdukovog špica, jednom prilikom je izjavio “da bi Zlatko dao više golova od Pelea da je realizovao svaku treću šansu”. Mnogo godina kasnije sada već penzionisani napadač ’Bilih’ i reprezentacije nekadašnje Jugoslavije pokušao je da objasni te svoje brojne promašaje.

Kad su svi viđali loptu u golu ja sam od velike želje promašivao šanse. Imao sam sjajnu brzinu na 20 i 50 metara i nisam glumio tehničara jer za to su bili zaduženi drugi. Svaku dobru loptu u prostor sam stizao, ali se nisam nikad štedeo i iz tog napora sam promašivao”.

Zlatko Vujović
Guliver Image

Vujović je ostao upamćen i kao specijalista za iznuđivanje jedanaesteraca, pošto su nakon startova koje su protivnički igrači u svom šesnaestercu pravili nad njim sudije po pravilu pokazivale na belu tačku. Mnogi su tada smatrali da je špic splitskog tima u mnogim od takvih situacija prevario arbitre, što je on govoreći sa istorijske distance i priznao. Ocenio je da je sa Duletom Savićem u jugoslovenskom prvenstvu vodio mrtvu trku u isfoliranim penalima, pri čemu je – kako se prisećao – „on padao napred, a centarfor Crvene zvezde unazad”.

Kad se setim tih vremena ponekad me je bila i sramota zbog tih silnih padova”.

Zlatko i njegov brat blizanac su se iz rodnog Sarajeva 1967. preselili u Split, kada im je otac, oficir JNA dobio prekomandu u najveći grad Dalmacije. Kao klinci su počeli da treniraju fudbal u mlađim pogonima Hajduka (prvi ih je otkrio Ante Mladinić, a kasnije u omladincima trenirao Stanko Poklepović), te napredovali ka prvom timu. Status prvotimca su definitivno izborili u sezoni 1978/79 u kojoj su izabranici Tomislava Ivića doneli u Split devetu (računajući i dve iz vremena Kraljevine Jugoslavije) i kasnije će se pokazati i poslednju titulu šampiona Jugoslavije. Zlatko je povremeno bio starter i u prvom delu prvenstva, ali je stalno mesto u špicu obezbedio nakon neočekivanog odlaska Slaviše Žungula u SAD tokom zimske pauze. Tada 20-godišnji brzonogi Vujović je iskoristio šansu i na proleće tresao mreže rivala ’Bilih’ koji su vodili mrtvu trku sa Dinamom za naslov prvaka SFRJ. U završnici šampionata u utakmici sa banjalučkim Borcem je povredio rame zbog čega nije nastupio u odlučujućem susretu poslednjeg kola sa Sarajevom. Splićani su i bez njega trijumfovali sa 2:1 i zahvaljujući boljoj gol razlici prvi presekli ciljnu vrpcu ispred rivala iz Zagreba.

Dobrim igrama je privukao pažnju selektora Miljanića , pa je u utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, koji su naši fudbaleri odigrali sa Kiprom 1. aprila 1979  u Nikoziji (3:0), prvi put obukao plavi dres. Na debiju se upisao u strelce i zatim neočekivano brzo stekao status standardnog prvotimca državnog tima. Ipak, s obzirom na to da Jugosloveni nisu izborili plasman na šampionat Starog kontinenta u Italiji (1980) morao je da čeka novu priliku da zaigra na nekom velikom takmičenju.

Sa timom koji se u međuvremenu preselio sa stadiona kod Stare plinare na novoizgrađeni “Poljud” je 1980. stigao do četvrfinala Kupa šampiona gde ih je čekao nemački HSV. U prvom susretu u Hamburgu su poraženi sa 1:0, a u revanšu su pružili sjajnu igru u kojoj je Vujović bio jedan od zapaženijih aktera i strelac prvog pogotka za domaćina. Ipak, i pored pobede od 3:2 Zlatko i drugovi su se morali oprostiti od najcenjenijeg evropskog klupskog takmičenja u kojem je klub sa severa Nemačke te sezone stigao do finala.

Stariji od braće Vujović (rođen je 15 minuta pre Zorana) u narednim sezonama je bio prvi napadač tima koji je stalno bio u vrhu, ali nikako više ne i na tronu jugoslovenske fudbalske lige. Najveće uživanje mu je, prema vlastitom priznanju, bilo da igra protiv Crvene zvezde, a najdrža utakmica mu je ona iz 1985. u kojoj je njegov tim na “Marakani” pobedio crveno-bele sa 3:1, a on tom trijumfu doprineo sa dva pogotka. Prethodne 1984. godine Zlatko je 24. maja, nakon remija (bez golova) u drugom finalnom susretu sa Zvezdom (Splićani su prvi duel na “Poljudu” dobili sa 2:1), imao to zadovoljstvo da podigne pehar namenjen osvajaču Kupa Jugoslavije. Bio je to drugi i poslednji trofej koji je uzeo sa svojim ’Bilima’, mada su u prvenstvenoj sezoni 1984/85 “majstori sa mora” bili vrlo blizu osvajanju titule šampiona Juge. Prvak je na kraju postalo Sarajevo, a Vujović je utehu našao u tome što je prvi i jedini put u karijeri poneo epitet najboljeg strelca lige SFRJ (sa 25 postignutih golova).

Zlatko Vujović
Guliver Image

Posle decenije provedene u splitskom klubu, došlo je vreme da karijeru nastavi u inostranstvu. Zlatko je 1986. godine, zajedno sa bratom Zoranom, otišao u Bordo gde će, kao što smo već rekli, stići do titule šampiona i osvajača Kupa Francuske. U dresu ’Žirondinaca’ je tokom dve sezone igranja zabeležio 65 nastupa i postigao 20 golova, a ostao je upamćen i po rekordnom broju jedanesteraca koji su svirani nakon prekršaja načinjenim nad njim. Karijeru je nastavio u zemlji galskih petlova, gde su mu naredne stanice bile Kan, PSŽ, Šošo i Nica, da bi 35 godini odlučio da okonča ovaj deo svoga sportskog života.

Jedno vreme je radio kao fudbalski menadžer, ali kada je shvatio da to nije posao za njega odlučio je da se baci u trenerske vode. Tačnije da radi kao pomoćni trener pošto, prema vlastitom priznanju, nikada nije imao želju da polaže ispit za dobijanje trenerske licence, neophodne za samostalno vođenje ekipa. Poslednjih godina nekadašnji brzonogi napadač ’Bilih’ i reprezentacije nekadašnje Jugoslavije, koji je svojim promašajima znao da često iznervira navijače, sveo je svoju vezu sa fudbalom na posmatranje utakmica.

Odmaram se i u ovim godinama ne smeta mi što ne radim u fudbalu. Više ga volim gledati”.

Komentari

Vaš komentar