Italijanska kriza

Blog ostalo 3. apr. 202210:001 komentar
Podeli:
fudbalska reprezentacija Italije
Tullio M. Puglia/Getty Images

Italijanski fudbal proživljava ozbiljnu krizu. Ne samo da selekcija ’Azura’, nakon senzacionalnog poraza od Makedonaca u baražu, neće drugi put uzastopno zaigrati na Svetskom prvenstvu, već su i poslednja dva italijanska Mohikanca, Inter i Juventus, okončali nedavno ovosezonski nastup u Ligi šampiona već u osmini finala. Time je samo potvrđeno višegodišnje posrtanje timova sa Apenina u najcenjenijem evropskom klupskom takmičenju.

Italijanski klupski fudbal je pre toga decenijama (baš kao i reprezentativni) spadao među najkvalitetnije, ali i najtrofejnije na Starom kontinentu o čemu govori i podatak da je ušati pehar do sada čak 12 puta stizao na čizmu. Milan je (posle Reala) sa sedam titula drugi na večnoj listi pobednika Kupa (i Lige) šampiona, njegov gradski rival Inter ga je osvajao tri, a Juventus dva puta.

Uz to, ovaj trio je sve zajedno još 13 puta bio poražni akter u finalnim mečevima (torinska ’Stara dama’ je poklekla čak u sedam završnih duela, ’Rosoneri’ u četiri, dok su ’Nerazuri’ izgubili dva susreta koja su odlučivala o prvaku Evrope), čime se, međutim ne završava spisak klubova iz kalča koji su stizali do same završnice. Po jednom su teren pognute glavne nakon finalnih utakmica napuštali fudbaleri Fiorentine (1957), Rome (1984) i Sampdorije (1992), što nas dovodi do impresivnod broja od 28 nastupa timova iz zemlje četvorostrukih svetskih prvaka u dosadašnjih 66 završnih duela Kupa i Lige šampiona.

To je, bez sumnje, za italijanske klubove lepa istorija, ali je problem u tome što se u fudbalu, kao uostalom u i drugim delatnostima, ne može živeti od sećanja na prošlost. Poslednji put jedan tim iz te zemlje se popeo na evropski Olimp sad već prilično davne 2010. kad je Murinjov Inter trijumfom nad Bajernom (2:0) u madridskom finalu zaokružio nezaboravnu sezonu u kojoj je osvojio tripletu. Pre toga je u prvoj deceniji XXI veka Ančelotijev Milan dva puta, 2003. i 2007. godine, trijumfovao u Ligi šampiona (te izgubio spektakularni dvoboj sa Liverpulom u Istanbulu), pri čemu je u prvom od ovih uspeha Maldinija i drugova, ostvarenog na mančesterskom “Old Trafordu” rival (poražen nakon izvođenja jedanaesteraca) bio Juventus na čijoj klupi je tada sedeo Marčelo Lipi. Bilo je to prvo i do sada jedino sveitalijansko finale Lige šampiona, dok su timovi iz Engleske i Španije do sada po tri puta međusobno odmeravali snage u odlučujućim susretima za ušati pehar.

Inter Milan 2010.
Action Images / Carl Recine

Milanski klubovi, nakon ovih uspeha, dugo godina zbog krize sa kojom su se suočili nisu uspevali ni da izbore plasman u Ligu šampiona, a po povratku u ovo takmičenje rezultati su im bili daleko od očekivanih. Inter je čak tri sezone nastupe u evropskoj eliti okončavao već nakon grupne faze nadmetanja, da bi u ovoj konačno iskoračio u osminu finala gde ga je eliminisao Liverpul. Posle dužeg odsustva iz takmičenja koje je osvojio čak sedam puta, Milan se prošle jeseni najzad vratio na veliku međunarodnu scenu, međutim taj povratnički nastup završio je vrlo brzo razočaravajućim poslednjim (četvrtim) mestom u Grupi B (u kojoj su mu rivali bili Liverpul, Atletiko i Porto) gde je u šest utakmica sakupio samo četiri boda.

Štafetnu palicu od posrnulih klubova iz italijanskog grada mode preuzeo je u drugoj deceniji ovoga veka najtrofejniji tim sa čizme. Juventus je želeo da dominaciju u kalču upotpuni osvajanjem novog, trećeg po redu najvažnijeg evropskog pehara, čemu je bio najbliži 2015. i 2017. kada je stizao na samo do korak od Olimpa. Ipak, u finalnim susretima odigranim sa Barselonom (u Berlinu) i Realom (u Kardifu) Alegrijevi izabranici su poklekli pred kvalitetnijim rivalima iz španskog ’El klasika’ posle čega je došlo do zamora materijala u timu torinske ’Stare dame. Klub iz srca Pijemonta se u sezoni 2018/19 neočekivano u četvrfinalu okliznuo na unapred prežaljeni Ajaks, da bi u naredne tri sezone, nakon odmeravanja snaga sa Olimpik Lionom, Portom i Viljarealom, svoju šetnju po Evropi završavao već u prvoj fazi eliminacionih nadmetanja. Treba li podsetiti da u tri od četiri pomenuta neuspeha (protiv Ajaksa, Olimpik Liona i Porta), torinskim ’crno-belima’ nije svojim prisustvom u timu pomogao ni Kristijano Ronaldo, iako je doveden iz Reala sa ciljem da bude tas na vagi koji će omogućiti ispunjenje evropskog projekta Juventusa.

U ovim, za italijanski klupski fudbal uglavnom sumornim godinama u Ligi šampiona, bilo je i neočekivanih bljesaka koji su (samo) podsetili na vremena kad su timovi sa Apenina imali glavnu reč na najvećoj međunarodnoj sceni. Roma je u sezoni 2018/19 nakon senzacionalne eliminacije Barselone (1:4, 3:0) stekla epitet polufinaliste ovog takmičenja, ali je snove navijača ’Vučice’ o još jednom nastupu u finalu raspršio Liverpul. Klub koji je davne 1984. boljim izvođenjem jedanaesterac sprečio Rimljane da se, nakon finala odigranom na njihovom “Olimpiku”, upišu među evropske besmrtnike. I malena Atalanta je u debitantskom nastupu u tom takmičenju bila u sezoni 2019/20 vrlo blizu plasmana među zvanično četiri najbolja tima Starog kontinenta. Gasperinijevi momci su u četvrtfinalnom duelu sa Pari Sen Žermenom, odigranom 12. avgusta 2020. u Lisabonu, imali minimalnu prednost do same završnice utakmice, kada je tim pariskih zvezda golovima Markinjosa i Šupo-Motana načinio preokret.

Zlatan Ibrahimović
Photo by Alessandro Sabattini/Getty Images

Postavlja se, naravno, pitanje zašto klubovi iz zemlje aktuelnih prvaka našeg kontinenta (čiji ljubitelji fudbala, međutim, drugi put uzastopno neće videti svoje ’Azure’ na Mundijalu!) već duže vreme kaskaju za rivalima iz engleske Premijer lige i španske Primere, ali i timovima poput Bajerna? Sigurno je da je glavni razlog pad platežne moći klubova sa čizme čiji vlasnici više nisu u stanju da dobiju bitku sa bogatijim rivalima iz drugih zemalja i dovedu najveće asove svetskog fudbala u kalčo. Zbog toga kvalitet fudbala u Seriji A nije na nivou onog u Premijer ligi i Primeri, što se, naravno, negativno odražava i na nastupe italijanskih timova na međunarodnoj sceni.

Nije to, međutim, jedini razlog što zemlja koja nikad nije ispoljavala ratnički duh starih Rimljana, ali jeste bila uspešna u sportskim nadmetanjima danas u svom najvažnijem nacionalnom sportu ne može da održi korak sa konkurentima iz evropskih država. Italijanski klubovi su u vremenima kad su mogli sebi priuštiti dovođenje najvećih inostranih zvezda forsirali svoj prepoznatljivi stil igre, ali i stvarali vrhunske domaće igrače. Već duže vremena, međutim, u njihovim najvećim klubovima nema istinskih asova sa čizme, niti se u ovoj zemlji sa uspehom na terenima primenjuje tradicionalna fudbalska filozofija koja se zasnivala na uverenju da je čvrsta odbrana osnov za postizanje dobrih rezultata. Taj nimalo atraktivni, ali uspešni stil igre (koji je u vreme dominacije Ererinog Intera nazvan katanaćom) Italijani su doveli do savršenstva (ako ga u fudbalu uopšte može biti), za šta su zaslužni bili, kako treneri, tako i igrači. Italija je u kontinuitetu u svojim fudbalskim školama pravila majstore odbrane ali i proizvodila kreativne i radne igrače zadatka sredine terena, kao i efikasne napadače.

Podsetimo da su u timovima Intera i Milana koji su se šezdesetih godina prošlog veka po dva puta peli na evropski Olimp ključne uloge imali Faketi i Macola, tačnije Rivera, Trapatoni i Čezare Maldini. I u sastavu Juventusa koji se na briselskom “Hejselu” 1985. konačno upisao među šampione Starog kontinenta, pored stranih zvezda Platinija i Bonjeka, bila su čak četvorica ’Azura’ ( Kabrini, Širea, Tardeli, Rosi) osvajača titule na Mundijalu u Španiji 1982. godine. Priču bi mogli nastaviti konstatacijom da se i drugi veliki holandski (trio Gulit, Rajkard, Van Basten) tim Milana, koji je sa klupe vodio Arigo Saki, nije mogao zamisliti bez Barezija, Paola Maldinija, Donadonija, Ančelotija… Baš kao što je onaj poslednji trofejni, Ančelotijev iz prve decenije ovog veka za stubove tima imao Italijane, već pomenute Paola Maldinija, Nestu, Pirla i Pipa Inzagija.

Odlaskom sa scene generacije ’Azura’ koja se 2006. okitila titulom svetskih šampiona, Italija je ostala bez vrhunskih igrača jer novi u međuvremeno nisu iznikli iz do tada plodonosne fudbalske baze na Apeninima. Juventus je, doduše, svoju dominaciju u domaćem fudbalu u protekloj deceniji zasnivao dobrim delom na tradicijama granitne odbrane, tačnije kvalitetima Kjelinija i Bonučija, ali su ova dvojica stubova njegove defanzivne linije prešla igrački zenit, a nemaju adekvatne naslednike među sunarodnicima u kalču. U najvećim klubovima Serija A – a to su Juventus, Inter i Milan – u ovom trenutku samo dvojica italijanskih fudbalera, krilni napadač Juventusa Federiko Kjeza i vezista Intera Nikolo Barela imaju perspektivu da izrastu u vrhunske asove, što jasno pokazuje da prosečnost igračkog materijala dominira u ovim timovima ali i u nekada najjačoj ligi Evrope.

Neočekivani uspeh Mančinijevih izabranika na prošlogodišnjem prvenstvu Starog kontinenta stvorio je među navijačima (pre)optimističko uverenje da selekcija ’Azura’ i bez velikih igrača, može biti u vrhu evropskog i svetskog fudbala. Otrežnjenje je bilo brzo i bolno. Već pomenuti Arigo Saki, stareg trofejnog tima Milana sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka, je  nakon debakla u nadmetanju sa Severnom Makedonijom, dijagnostikovao probleme italijanskog fudbala.

„Ono što se desilo reprezentaciji protiv Severne Makedonije dešava se našim klubovima već deset godina. Prošlo Evropsko prvenstvo je bilo izuzetak. Nastavljamo da kupujemo strane igrače čak i u mlađim kategorijama. Italijanski fudbal je kulturno zaostao, nema novih ideja. Pokušajte da gledate špansku, englesku ili nemačku utakmicu. Igraju daleko brže i prilagođavaju svoju ligu evropskom nivou. Sudije kod nas previše prekidaju igru. Ne možemo da igramo tako”, poručio je Saki.

Da bi se italijanski klupski i reprezentativni fudbal vratili na veliku scenu, tačnije uhvatili korak sa onima koji su im pobegli, potrebna su značajna finansijska ulaganja u klubove i infrastrukuru, nove trenerske ideje ali i veliki asovi iznikli na čizmi. Naravno i vreme, a samim tim i strpljenje svih onih koji vole fudbal u zemlji koja nije navikla da bude u drugom razredu onog što se naziva “najvažnijom sporednom stvari na svetu”.

Komentari

Vaš komentar