Ivo Daneu – večiti dečak od 84 leta

Skener 14. okt 202110:00 > 10:10 1 komentar
Guliverimage/imago/Eibner

Teško je objasniti bilo koji fenomen. Uvek takva pojava, koliko god vidljiva, opipljiva i zadivljujuća, ostaje delimično nedokučiva i neobjašnjiva. Upravo zato je i fenomen. Pa, tako i jugoslovenska škola košarke, koja je iznedrila asove svetskog formata i planetarne uspehe. Svakako, veliki deo tajne leži u originalnosti košarkaških legendi sa ovih prostora, uz talenat, veštinu, rad, upornost, polet i šarm. Upravo jedan od takvih izdanaka slavne jugoslovenske i slovenačke kraljice igara je Ivo Daneu.

Put proslavljenog reprezentativca Jugoslavije i prvotimca Olimpije, bez sumnje, mogao bi da bude definicija razvoja magičnog sporta pod obručima na ovim prostorima. Entuzijazam, ljubav, druženje, odricanje i želja za igranjem i nadigravanjem. Te stavke su Iva Daneua, koji je 6. oktobra napunio 84 leta, vinule u neslućene visine. A on i njemu slični su, istovremeno, uzdigli jugoslovensku košarku na mesto, koje je po mnogo čemu zaslužila i sačuvala za večnost.

Povezane vesti

„Hvala na rođendanskim čestitkama. Dobro sam, hvala bogu, dobro se osećam, nije u pitanju toliko sportski duh, koliko geni koje nosim od majke. Malo me muči kičma, ali drugih problema nemam. Rođendan sam proveo na lepom događaju, u Cankarjevom domu, na promociji knjige o Branku Rogliću, velikom poslovnom čoveku. Malo sam danas pešačio po kiši, centar grada je zatvoren za saobraćaj, jer Slovenija ponovo predsedava EU, a ja lagano, svečano odeven, nadam se da se nisam prehladio. Za svaki slučaj sam kod kuće posle popio jedan viski i obuo vunene čarape„, uz karakterističan osmeh započeo je Ivo Daneu razgovor za Sport Klub.

Ugledni Slovenac, ali i jugonostalgičar, redovan je gost Beograda, ali poslednje dve godine iz razumljivih razloga nije dolazio.

„Ređe se sada odlučujem na putovanja zbog kičme, a vlada i korona, pa zbog toga nisam bio u Beogradu dve godine. Vrlo rado dolazim u Srbiju, vezan sam za kraj, gde sam proveo detinjstvo, ali i za prijatelje iz košarke. U kontaktu sam sa Nemanjom Đurićem, Draganom Kapičićem, Draženom Dalipagićem, Dugijem Damnjanovićem, Dragoslavom Ražnatovićem i mnogim drugim bivšim igračima iz nekadašnje Jugoslavije. Družio sam se sa Sijom NIkolićem, ali on već dugo nije među nama, a moja žena Katja je sa njegovom suprugom Vesnom ostala velika prijateljica. Sa mnogima iz košarke se čujem, evo, sada su mi čestitali rođendan Josip Đerđa, Rato Tvrdić, Nikola Plećaš… Dolazio sam u Beograd i kao gost veteranskih turnira, ali i na proslave košarkaških jubileja širom bivše SFRJ, tako sam pre dve godine bio u Skoplju na 80. rođendanu trenera Lazara Lečića. Uvek se predivno družimo“.

A kada je u Beogradu rado sa društvom sluša starogradske pesme.

„Jednom prilikom sam u Beogradu u meksičkom restoranu naručio pesmu „Sve moje jeseni su tužne“, ali muzičari sa sombrerima je nisu znali, što je i logično. Ali su obećali da će da je nauče za drugi put“.

Daneu je prevalio trnovitu, ali lepu stazu, od rodnog Maribora, detinjstva u Srbiji, igranja u zlatnom dobu ljubljanske Olimpije, a reprezentaciji SFRJ je od amaterskih početaka, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, trasirao zvezdani uspon. Od zvaničnih i nezvaničnih najvećih planetarnih takmičenja do krune i trona na SP 1970. godine u njegovoj Sloveniji.

„U reprezentaciju sam ušao 1956. godine, kada je selektor Aleksandar Nikolić podmladio tim posle generacije u kojoj su bili Loci Vilmoš, Engler Lajoš, Dušan Radojčić, Ljubomir Katić i Milutin Minja. Tada nije bilo evropskih i svetskih takmičenja, pa su organizovane međunarodne prijateljske utakmice. Krajem 1958. godine igrali smo protiv Italije u Pezaru, kada su na scenu stupili i Đerđa, Kontić, Radović, Đurić, Kapelj, Gordić i Korać. Žućko je tada, kao debitant postigao 27 poena i najavio da će da bude velika zvezda. Imao je neverovatan instinkt za koš. Odlično smo sarađivali. Dodavao sam mu lopte, a on je levicom retko kad promašivao. U najgorem slučaju navukao bi rivala na faul. Bili smo zajedno u reprezentaciji celu deceniju. Blistali smo u Riju na SP, tada smo prvi put pobedili selekciju SAD, a SSSR smo načeli u prijateljskoj utakmici pre EP u Beogradu 1961. godine„, seća se Daneu sa puno emocija.

Ivo Daneu je, svi se slažu, bio igrač ispred svog vremena, brz, lucidan, virtuozan, nesebičan i precizan.

„Daneu je bio moderan plejmejker, koji je mogao da odigra perfektnu utakmicu sa 2-4 poena, ali i da “natrpa” 40 ako je to bilo neophodno. Bio je od onih dragocenih igrača koji su sve oko sebe činili boljim, oličenje izreke da jedan koš čini srećnim jednog igrača, a asistencija dvojicu. Naša košarka je imala sreću da se nekako u isto vreme pojave Daneu i Radivoj Korać. Olimpija i OKK Beograd bili su veliki rivali od sredine 50-tih do početka 60-tih godina, osvojili su osam uzastopnih titula, po četiri svaki. Glavni igrači bili su Daneu i Korać, i bilo je logično što ih je selektor Aleksandar Nikolić spojio za EP 1959. u Istanbulu. Daneu je, doduše, debitovao dve godine ranije u Sofiji, ali kao tandem zablistali su u Istanbulu. Korać je sa 27,6 poena bio daleko najbolji strelac šampionata, a mnoge poene nezaboravni Žućko dao je na dodavanja Ive Daneua„, napisao je svojevremeno, Vladimir Stanković, poznati košarkaški novinar.

Daneu je 14 godina bio član reprezentacije Jugoslavije, a čak 12 kapiten. Odigrao je 209 utakmica u dresu sa državnim grbom. Osvojio je: zlato na SP u Jugoslaviji (1970), srebro na OI u Meksiku (1968), srebro i na SP u Brazilu (1963) i Urugvaju (1967), kao i na EP tri srebra 1961 (Jugoslavija), 1965. (SSSR) i 1969. (Italija) i bronzu 1963. godine u Poljskoj.

Zvanično je proglašen za najboljeg igrača SP u Urugvaju 1967, a za najuspešnijeg sportistu Jugoslavije 1967. godine u izboru lista „Sport“, član je FIBA „Kuće slavnih“ od 2007. godine.

Drugi svetski rat proveo je u izbeglištvu kao brojne porodice iz Slovenije u Srbiji.

„Moj otac je bio predstavnik „Putnika“ u Mariboru. Imao je mnogo prijatelja u Srbiji, pa smo prebegli u Šumadiju, u selo Natalinci u blizini Čačaka. U jesen 1941. preselili smo se u Beograd, živeli smo u ulici Kraljice Natalije, koja se posle zvala „Narodnog Fronta“, a sad joj je vraćen stari naziv. Kao deca, sve smo to prihvatali kao igru. Igrali smo se na Košutnjaku, dok su bombe padale po gradu. Svakog 20. oktobra, na dan kad je oslobođen Beograd, društvo u Ljubljani častim pićem. Slovenija slavi 9. maj kao Dan pobede, a ja 20. oktobar. I ove godine neću da propustim da obeležim taj dan. To je moj praznik, to znaju svi moji prijatelji“.

Porodica Daneu se iz Srbije vratila u jesen 1945. godine, a četiri godine posle rata Ivo je ostao bez oca.

„Imao sam teško odrastanje, ali nemam loših uspomena iz detinjstva, jer je naša majka bila zlatna žena. Napustila je posao i brinula o četvoro dece. Uzgajali smo voće i povrće i nekako preživljavali. Provodio sam puno vremena na igralištu, voleo sam tenis, ali nisam imao para za reket i loptice. Išao sam u „Ljudski vrt“ na fudbal. Jednom me je fudbaler Maribora Janžeković pogodio loptom u glavu vežbajući penale. Pao sam unazad sa ograde iza gola i ostao da ležim bez svesti. Posle toga sam odlazio na bezbednije mesto, sakupljao sam lopte košarkašima i pomalo šutirao. A da sam znao koliko će kasnije fudbaleri više da zarađuju od košarkaša ne bih imao dilemu. Šalim se, naravno, košarka je bila pravi izbor“.

košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1964.
Slobodan Gordić (4), Zvonko Petričević (11) i Ivo Daneu na Olimpijskim igrama 1964., Foto: Guliverimager/AP Photo

Već na samim igračkim počecima u matičnom Braniku iz Maribora zapažaju ga stručnjaci, a ubrzo je stigao i na prag reprezentacije. Tražio ga je Partizan, ali izabrao je Olimpiju, zbog blizine Ljubljane, gde je prešao 1956. godine. Ljubljančani su već iduće sezone, predvođeni Daneuom, postali državni prvaci, a kada je 1958. godine krenuo Kup evropskih šampiona Olimpija je bila istorijski, prvi predstavnik Jugoslavije u renomiranom takmičenju.

Iz slavnih dana Olimpije prepričava se i anegdota, kada je Daneu služio vojsku u Beogradu, a Ljubljančani se spremali za revanš meč u KEŠ sa Alzas Banjoleom iz Francuske. Zmajčeki su u poslednji čas dobili dozvolu vojnih vlasti da Daneu igra na toj utakmici, u kojoj je trebalo da se nadoknadi čak 19 poena manjka iz prvog meča (80:61). Daneu je krenuo oko podne, ali trebalo mu je minimum osam sati da stigne zbog zimskih uslova i zato što tada nije bilo auto puteva. Ljubljančani su zbog toga odugovlačili start utakmice čak dva sata, ali Daneu ipak, nije stigao, ali je Olimpija i bez njega pobedila 128:94.

„Krenuo sam iz Beograda tek oko podneva, a trebalo je do Ljubljane prevaliti 630 kilometara. Međutim, automobil mi je ostao zavejan u snegu kod Šida. Ipak i bez mene su pobedili i prošli dalje, mada su Francuzi uložili prigovor zbog neopravdanog kašnjenja utakmice, ali FIBA ga nije usvojila„.

Uprkos velikom problemu s vidom bio je vrhunski igrač i služio je vojsku.

„Na jedno oko sam skoro slep od rođenja. Kad su navijači u Beogradi hteli da me isprovociraju skandirali su mi: „Ćoronja.“ Nije se, međutim, znalo na koje oko ne vidim, čuvalo se to kao tajna da rivali ne bi to iskoristili. Lekar u vojnom odseku mi je krajnje iskreno rekao da se ne usuđuje da me proglasi nesposobnim za služenje u JNA, jer sam poznati sportista. Bio sam na Banjici u školskom puku, blizu Vojne akademije. Prvih šest meseci nisam smeo da izlazim, a posle sam se priključio pripremama reprezentacije za Svetsko prvenstvo u Rio de Žaneiru„.

Rado se seća svih uspeha, medalja i trofeja, ali kako ističe, OI u Meksiku 1968. godine zauzimaju posebno mesto u srcu.

„Igre u Rimu (1960) su bile romantične, a već na onim u Tokiju (1964) su na svakom koraku bili policajci, da bi nas u Meksiko Sitiju dočekale studentske demonstracije i tenkovi oko Olimpijskog sela, tako da nismo izlazili često u grad. Dobru stvar je napravio KSJ što smo u Meksiko otišli dve nedelje ranije, radi aklimatizacije. Napravili smo tamo veliki uspeh, srebrna medalja iz Meksika ima poseban sjaj“.

OI u Meksiku su ostale upamćene po postignutim odlučujućim slobodnim bacanjima Vladimira Cvetkovića, sa kojim je, Daneu, igrom slučaja, došao u konflikt uoči SP, koje je igrano 1970. godine u Ljubljani.

„Pred početak priprema za SP igrali smo prvenstveni meč protiv Crvene zvezde, došlo je do čarki između mene i Cveleta, koji me je sve vreme provocirao. Bio sam kapiten reprezentacije i to mi je teško palo i posle toga sam rekao Žeravici : ‘Ili Cvele ili ja’. Ranko je izabrao mene, ali prijateljstvo s Cvetkovićem nije prekinuto, pričali smo kasnije o svemu tome. Kad god dođem u Beograd, Cvele me izgrli„.

Žeravica se tada našao u vrlo nezahvalnoj poziciji, lišio se omiljenog igrača, Vladimira Cvetkovića, a prednost dao kapitenu, kome je SP bilo oproštajno takmičenje. Selektor je, očigledno, bio svestan činjenice da ekipa bez Daneua, s obzirom da se igralo u Ljubljani, ne bi imala toliku podršku. Problem je bio utoliko veći što je Daneu imao povredu butnog mišića i s mukom je odigrao dve utakmice i postigao 8 poena, ali četiri u najvažnijem meču protiv SAD.

I Partizan i Real hteli da ga dovedu

O kakvom se igraču radilo svedoči i podatak da su ga svojevremeno tražili Partizan i madridski Real.

„Imao sam 18 godina, išao sam sa crno-belima na turneju u Bugarsku. Ipak, moji planovi su bili vezani za Olimpiju i za Ljubljanu i to je prevagnulo da tamo pređem iz Maribora. Od košarke nisam imao materijalne koristi, zadužio sam se za kola i stan, a deo sredstava mi je obezbedio tadašnji JOK“, objašnjava Daneu.

Inače, FIBA je 1966. i 1967. godine organizovala dva fajnal fora KEŠ, jedan u Milanu, drugi u Madridu, na kojem je Olimpija zamalo u polufinalu pobedili domaćina, tim Real Madrida. Na kraju je bilo 88:86 za Špance, a predsednik Reala, Santjago Bernabeu, oduševljen „igračem sa brojem 10“ (Daneu) naredio je saradnicima, pre svih, Rajmundu Saporti, da Slovenca pod hitno dovedu u Real. Međutim, to je bilo neizvodljivo jer Jugoslavija i Frankova Španija nisu imale diplomatske odnose. Tako da Daneu nije mogao da prihvati, kako sam ističe, ponudu karijere…

Od osvajanja zlata na SP u Ljubljani je prošlo 51 godinu, a Ivo Daneu se na to istorijsko, prelomno takmičenje osvrnuo ovim rečima:

„Disali smo kao jedan do titule. Vladala je nezapamćena euforija. To SP je ostalo upamćeno po tome što smo postali šampioni sveta i po onoj poruci: „Luna vaša, zlata naša.“ Amerikanci su osvojili Mesec, a Jugoslavija planetu zemlju. Kada smo obezbedili titulu protiv SAD, slavili smo i malo se opustili na meču sa Rusima. Takav je bio sistem takmičenja, danas je pravedniji„.

Zlato u Ljubljani došlo je kao kruna njegove blistave karijere, u kojoj je osvojio osam medalja, a čak 32 puta bio najbolji strelac, iako mu poentiranje, kao plejmejkeru, nije bilo primarni zadatak. Ostaće upamćen kao lider na terenu, kreator igre, autoritet, kapiten koji je davao sjajan primer znanjem, požrtvovanjem i autoritetom. Lepši kraj karijere nije mogao da poželi. U svom „Tivoliju“ u Ljubljani stajao je na najvišem stepeniku pobedničkog postolja na zatvaranju SP.

Potom je u dva navrata košarkaško znanje prenosio drugima, kao trener u Olimpiji (1971) i Trbovlju (1976).

„Ljubljanski tim tada niko nije hteo da vodi, a ja sam pristao na nagovor političara Milana Kučana„, ističe Daneu i osvrće se na današnji stil igre.

„Izgleda da se više ne razumem u košarku. Danas previše igraju šablonski. Ne želim, ipak, da kažem da se ne igra lepo. Zapravo, trojke su pokvarile košarku. Nestala je romantika iz našeg vremena. I mi smo imali akcije, postavi ih Žeravica, ili profesor Nikolić, ali su nam služile samo za start, a bez improvizacije nema realizacije. Sada treneri ponavljaju sto puta igračima kretnje, u moje vreme, ako ti kaže treći put, ti si već budala. Jednom sam protiv SAD postigao koš iz očaja, sa vrha reketa, iz nekog poluhoroga, a Rusi posle analizirali, mislili da je to neka naša kombinacija. Sada se igrači sve više tuku. U naše vreme nije bilo takvih fizičkih kontakata i faulova. I ekipa koja je imala više od pet grešaka na meču, nije mogla da pobedi, a sad imaju i po 15 izgubljenih lopti i opet pobeđuju“.

A kada je reč o legendarnim asovima teško je izabrati najbolje među najboljima, ali Daneu nema dilemu.

„Ćosić je bio bez premca. Mogao je da igra na svim pozicijama. Poentirao je i sjajno asistirao, u čemu niko nije mogao da ga spreči zbog visine i dužine ruku. Od stručnjaka ne mogu da zaboravim mog prvog trenera Boška Marinića, zatim Borisa Kristančiča, koji je podigao košarku u Sloveniji. Naravno, u reprezentaciji je nenadmašan bio profesor Nikolić, on se za svakog rivala studiozno spremao. Sjajan stručnjak je bio i Žeravica, on je vredno radio i stvarao, a znao je da bude i hazarder i to mu se isplatilo, jer je imao viziju. Pored njih cenim stručnjake Obradovića, Ivkovića, Pešića, Maljkovića…“

Od 1949. do 1970. godine košarkaški put ga je vodio na razne krajeve planete. Otuda i mnoštvo doživljaja i anegdota.

„ećam se da smo 1957. godine na prvoj turneji muške i ženske reprezentacije do Kine putovali čak 54 sata. Tada sam se sprijateljio sa košarkašicama Brankom Prelević, Brankom Cipruš, Bebom Gec Zdravković. Menjali smo avione, vozove koji jure 40 kilometara na sat. Jednom nam je avion DC 6 goreo na pisti, stjuardesa je otvorila vrata u poslednji čas da se ne ugušimo. Taj avion i danas stoji kao eksponat na ljubljanskom aerodoromu Brniku. A iznad Sao Paola je mehaničar popravljao mehanizam za izvlačenje točkova, putnicima je rečeno da kružimo zbog magle, a mi smo kroz prozor lepo videli more. I sletesmo nekako, srećom, ne na trbuh„, uz osmeh je ispričao Daneu.

Sa nostalgijom i ushićenjem se seća boravaka u Južnoj Americi.

„Sve mi se tamo dopalo. I klima i hrana i lepota žena. Najdraže takmičenje mi je bilo SP u Brazilu 1963. godine, lepo je bilo i 1967. u Urugvaju, a malo ko zna da smo u Čileu prvi put postali prvaci sveta. Svi misle da je to bilo 1970. u Ljubljani. Te 1969. godine nezvanično SP je trebalo da se održi na Formozi, ali je FIBA zbog loših diplomatskih odnosa Jugoslavije sa tom zemljom promenila organizatora. Turnir u Čileu smo osvojili i već tada najavili kandidaturu za svetski tron„.

Daneu – Korać tandem za istoriju

Ljubitelji košarke šezdesetih godina prošlog veka uživali su u majstorijama tandema Daneu – Korać. Sjajno su sarađivali i poštovali se. Daneu je teško podneo pogibiju legendarnog Žućka u saobraćajnoj nesreći 1969. godine.

„Nazvao me je iz Padove, rekao je da ide kolima za Sarajevo na tu revijalnu utakmicu i da će svratiti po mene. Voleo sam da budem s njim i na terenu i van njega, bio je veoma inteligentan i harizmatičan. Međutim, direktor Zagrebačkog velesajma, čiji sam bio predstavnik u Mariboru, nije mi dozvolio da odsustvujem s posla. I šta je sudbina, nekoliko dana kasnije, držao sam oproštajni govor nad Žuletovim kovčegom u Aleji velikana u Beogradu. Tragedija“, sa tugom se seća Daneu.

A Korać je jednom prilikom ovako opisao dragog saigrača, Iva Daneua:

„Deset godina smo igrali zajedno u reprezentaciji, na 118 utakmica. Ivo u početku igra obazrivo, stvara saigračima prilike da postignu što više koševa. A kad svima ponestane snage, on je tada najrazigraniji i često poraze pretvara u pobedu. Na SP u Riju se istakao sa 8 uzastopnih poena, a 34 sekunde pre kraja, kod rezultata 73:73, iz skoro nemogućeg položaja postigao odlučujuće poene protiv SAD. Takav igrač se retko rađa. On pokreće ceo tim, kao kada je postigao 42 poena protiv Rasinga i odveo Olimpiju u završnicu KEŠ. Svi ga volimo, jer je nesebičan, zalaže se i čini sve da svi radosno napustimo teren“.

Vedar duh ga je krasio u mladosti, krasi ga i sada, a u reprezentaciji je često podizao atmosferu duhovitim opaskama. Znao je čak i da pecne poslovično ozbiljnog selektora Aleksandra Nikolića.

„Pobedićemo sa najmanje 20 poena razlike, pa makar se naš trener i ne slagao sa tim“, izjavio je Daneu u Nikolićevom prisustvu jednom prilikom novinarima i mangupski se smeškao, znajući dobro koliko Profa nije voleo prognoze pre utakmice. Pogotovo ne one u stilu „lako ćemo“.

Posle aktivnog igranja radovao se naslednicima na parketu, svim trofejnim generacijama jugoslovenske košarke, koje su se pojavljivale.

„Recimo, Kićanović, Delibašić, Slavnić i Dalipagić imali su sreću da je u reprezentaciji bilo čak sedam vrhunskih igrača, od toga i sjajnih, visokih centara. Moja generacija je muku mučila protiv Sovjetskog Saveza jer nije imala dovoljno visokih igrača kao što su, naprimer, Divac i Rađa„.

Ranu penziju je provodio aktivno, ali posle operacije kuka morao je malo da spusti loptu.

„Volim košarku, odem na utakmice, ali nisam slepo vezan. Ima i drugih stvari kojima sam ispunjen. Ne želim u sezoni da propustim jedrenje, letovanje sa unucima, u romantičnom selu Valun na Cresu, u Rovinju, Šibeniku. Volim da igram tenis. Doduše, ređe otkako sam operisao kuk. Nema veze, jedini problem je što sviram na aerodromskim rentgen aparatima„, ispričao je svojevremeno u svom stilu.

Njegov sin Jaka imao je solidnu igračku karijeru u Olimpiji i reprezentaciji Slovenije, a unuci, Jure i Žiga nastavljaju porodičnu tradiciju, ali deda Ivo priča realno na tu temu.

„Jaka je bio dobar igrač. Na nesreću, povredio se pa nije uspeo da pokaže sav svoj potencijal. Jure i Žiga su prosečni igrači, nisu kao Dončić. U svakom slučaju, volim što igraju košarku i da su u sportu. Ustvari, od svih će najbolja da bude unuka Brina, ona ima najviše mojih sportskih gena. Opasna je! A ima lepo ime, koje smo joj dali po poznatoj slovenačkoj partizanki“, priča ponosni deka.

Karijera okićena trofejima i medaljama

Ivo Daneu je rođen 6. oktobra 1937. godine u Mariboru. Igrao je u Braniku iz Maribora (1949—1956) i u Olimpiji (1956—1970), sa kojom je osvojio prvenstva Jugoslavije 1957, 1959, 1961, 1966 i 1970. godine.

Za Olimpiju je odigrao 253 utakmice, četvrti je na večnoj listi, iza Polaneca sa 308, Jelovca 296 i Gvardijančiča sa 285. Postigao je ukupno 5.747 poena (prosek 22,7), više od njega – 7.031 zabeležio je samo Vinko Jelovac.

Za reprezentaciju Jugoslavije je od 1956. do 1970. godine odigrao 209 utakmica (2.214 poena, prosek 11) i osvojio je zlato na SP 1970 (Jugoslavija), srebrnu medalju na OI 1968. godine (Meksiko), kao i dva srebra na SP, 1963. (Brazil) i 1967. godine (Urugvaj). Odličje srebrnog sjaja pripalo mu je i na EP 1961. (Jugoslavija), 1965. (SSSR) i 1969. godine (Italija). A bronzom se okitio na EP u Poljskoj 1963. godine.

Na SP u Montevideu imao je najboji prosek postignutih poena u jugoslovenskoj selekciji (15), bio je MVP turnira i u idealnoj petorci, sa Koraćem, Paulauskasom (SSSR), Loptakom (Poljska) i Luisom Klaudiom Menonom (Brazil). Na OI u Meksiku,1968. postizao je 13,9 poena u proseku i okitio se srebrom, a odličje istog sjaja osvojio je i dogodine na EP u Napulju.

Izabran je za najboljeg sportistu Jugoslavije 1967. godine u anketi lista „Sport“. Kao trener vodio je Olimpiju (1970—1971) i Rudar Trbovlje (1976). Uvršten je u FIBA kuću slavnih 2007. godine.

Legenda jugoslovenske i slovenačke košarke dobro zna kako se postaje vrhunski igrač, pa evo i njegovog recepta:

„Talenat učestvuje u stvaranju asa 20 do 30 odsto, a rad je sve ostalo. Bez rada ne možeš ovladati tehnikom, podići fizičku spremu. Pre svega, moraš da voliš igru i da igraš bez straha. Da se nadigravaš s protivnikom. Mi smo se igrali košarke“.

I sada, sa pune 84 godine, mirno i zadovoljno svodi račune, ali i planira nove životne radosti i kaže:

“Malo je ljudi na svetu koji su doživeli da im najlepši snovi postanu realnost. A kada se to čoveku desi obično mu je potrebno puno vremena da to potpuno shvati. I onda mu postane potpuno jasno da u životu ne bi ništa menjao“.

I za kraj razgovora za Sport Klub koristi priliku da pošalje pozdrave na razne, dobro znane strane.

„Pozdravljam sve prijatelje u Srbiji i širom bivše Jugoslavije i sve one koji me znaju. Vidimo se„.

Večiti dečak Ivo Daneu… Jedan i jedini. Neponovljiva legenda.

Koje je tvoje mišljenje o ovome?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare

Pošalji komentar Pročitaj komentare (1)

Najčitanije vesti - Skener