U danima kada se na kanalima Sport kluba gleda vrhunski vaterpolo stigla je vest da će Evropsko prvenstvo u Izraelu, umesto u oktobru biti organizovano u januaru 2024. Pobednik će izboriti plasman na Olimpijske igre u Parizu a ekipe koje to nisu učinile (u tom trenutku će ih biti četiri), šansu će potražiti mesec dana kasnije na prvenstvu sveta u Dohi.

Nije prvi put da se prvenstvo Evrope u olimpijskoj godini igra u januaru. Praksa je počela 2012. kada je domaćin bio Ajndhoven, četiri godine kasnije beogradska „Arena“ je bila u žiži interesovanja, a 2022. igralo se u „Dunaj areni“ u Budimpešti.

Prva dva vaterpolo januara su bila u znaku Srba i Crnogoraca. I ovih dana se pominju dani 29. januar 2012. i 23. januar 2016. kada je Srbija u dva dramatična finala stigla do evropskog zlata.

Pre takmičenja u Holandiji, Srbija je imala olimpijsku vizu u džepu. Tim Dejana Udovičića je igrao rasterećen, bez ikakvog pritiska. Predsednik saveza Velibor Sovrović, inače prve čovek Laste, obezbedio je momcima hotel u kojem će da budu jedini gosti, a zatim preko svojih veza u saobraćajnom gigantu VDL i autobus koji je sa simpatičnim brkatim vozačem bio na raspolaganju ekipi kad god je trebalo.

Januar u Ajndhovenu, gradu lala, Filipsa i fudbalskog kluba PSV, nije neka primamljiva destinacija. Ipak, srpski igrači su se savršeno uklopili. Brzo su osetili bazen koji nosi ime čuvenog plivača Petera van den Hugebanda. Prelep objekat koji je primao svega 2000 gledalaca. Dve tribine su bile za navijače, jedna je predstavljala nastavak restorana sa stolicama i stolovima a četvrta nije ni postojala.

Srbija je lako prolazila prepreke. Ostala je upamćena goleada sa Hrvatima 15:12, udarac preko vode Dobuda u lice Filipovića, igra koja je plenila. Kako su Nemci oduzeli Hrvatima bod, stvorila se situacija da bi Crna Gora pobedom protiv Srbije obezbedila plasman u polufinale, dok bi Hrvati ostali kratkih rukava. Tako se i dogodilo. Nikada nećete čuti od naših igrača da su pustili Crnogorce ali nećete ni čuti da ih je ta utakmica preterano interesovala.

Kako god, Srbija je u polufinalu pobedila Italiju, Crna Gora posle produžetaka Mađarsku. I tako, po drugi put od razdvajanja dva oka u glavi, u borbi za zlato, na jednoj strani Srbi, na drugoj Crnogorci. Tog finalnog dana u finalu Melburna je igrao Đoković, u beogradskoj „Areni“ su se rukometaši borili za evropsko zlato sa Dancima.

Srpski motiv je bio ogroman. Više od poraza u grupi, srpski vaterpolo je žalio za izgubljenim finalom u Malagi 2008. koje je bilo obeleženo Ikodinovićevom nesrećom. Dok je bio u komi, njegovi drugari su tražili put do zlata. Svakog dana, sa svih strana su stizala pitanja vezana za Daču. Najviše od Crnogoraca. Srbija je u produžetku izgubila finale. Igrači su i danas ljuti na sudije Tulgu i Salina. Igre nije bilo, samo kontrafaulovi, ukupno 55 za 32 minuta!

E, dakle, ta Malaga je budila inat u srpskoj ekipi koja je bila drastično promenjena u odnosu na Malagu. Nije bilo lako, Crna Gora je igrala bez povređenog Zlokovića. Držala se do kraja kada je Vanja Udovičić, tada najbolji igrač sveta, presudio sa igračem više za 9:8. Posle se Srbija odbranila i slavlje je u hladnom Ajndhovenu trajalo do kasno u noć. Uzgred, te godine, Hrvati su se „osvetili“ osvojivši olimpijsko zlato u Londonu. Tada je Srbija u meču za bronzu napravila jedan od velikih prekoreta i od 8:11 za šest minuta protiv Crne Gore stigla do 12:11. Tada je 2012. Ranko Perović pružao ruku Dejanu Udovičiću.

Četiri godine kasnije u Beogradu, prepuna Arena je pratila nadmetanja najboljih evropskih reprezentacija. Srbija nije imala nikakvih problema da dođe do finala. Crna Gora je imala veliku podršku na tribinama i uz nesporni kvalitet stigla je do meča za zlato. Treći duel dve reprezentacije. Na klupi Srbije Dejan Savić, na drugoj strani Vladimir Gojković njegov saigrač iz reprezentacije SRJ i Sinteza iz Kazanja.

Uoči finala karata nije bilo čak i po oslobađanju za gledaoce dela tribine iza gola. Čarteri iz Tivta i Podgorice su narušili red vožnje na aerodromima. Ostala je upamćena dosetka jednog crnogorskog sudije:

„Ako bude neka sada napao Crnu Goru porobiće je za deset minuta. Dole nema nikoga“.

Crna Gora nije bila bolji tim od Srbije. Bila je rasterećena sa osećajem da igra kod kuće. Srbija, kojoj je cilj bio olimpijski tron u Riju, znala je da ne sme da podbaci. Oprez i respekt na obe strane. Za vreme doručka na dan finala srpski igrači su saznali da je organizovano slavlje ispod terase Skupštine Beograda. Poludeli su od besa. Ali…

Oko 19.000 ljudi je pratilo finale u kojem je Srbija izjednačila prvi put na 6:6 pet sekundi pre kraja treće četvrtine. U završnom delu usledila su još tri gola, ali 9:6 nije garantovalo ništa. Crna Gora je, igrajući na sve ili ništa, postigla dva gola, činila sve da rivala stigne. Tada je Gojko Pijetlović, koji je zamenio Mitrovića, presekao jednu kontru, uposlio Aleksića za završnih 10:8. Način na koji je Pijetlović to izveo razljutio je Crnogorce smatrajući da je bio prekršaj. Po završetku je kapiten Janović bacio kapicu prema sudiji. Šuškalo se da sa saigračima u znak protesta neće izaći na svečano proglašenje. Kako god bruka je izbegnuta, sve je završeno na najlepši način. Bila je to priča za sva vremena.

Na januarskim evropskim prvenstvima u Ajndhovenu i Beogradu medaljaši su bili isti: Srbija, Crna Gora, Mađarska.

Na trećem „zimskom“ prvenstvu u Budimpešti 2020. Srbija nije stigla do borbe za medalju. Crnogorci su iznenadili Hrvate u meču za bronzu, slavili su Mađari.

Izrael će biti četvrto januarsko izdanje. Srbija i Crna Gora su u ovom trenutku daleko od medalja, ali godinu dana je dug rok. Ko zna….