Jedan je Dino

Blog ostalo 24. apr. 202212:009 komentara
Podeli:
Dino Rađa
fiba.basketball

Pre 55 godina, 24. aprila 1967. u Splitu je rođen Dino Rađa, as nekadašnje Jugoplastike i trofejni košarkaški reprezentativac Jugoslavije i Hrvatske. Centar iz Dioklecijanovog grada je uz Tonija Kukoča bio ključni čovek tima koji je pod trenerskom palicom Bože Maljkovića osvojio 1989. i 1990. godine titulu klupskog šampiona Evrope (Rađa nije bio u splitskom klubu kad je 1991. uzeta i treća titula prvaka Starog kontinenta).

U nastavku karijere je sa više ili manje uspeha nosio dresove italijanskog Virtusa, NBA ligaša Boston Seltiksa, atinskih rivala Panatinaikosa i Olimpijakosa, kao i hrvatskih timova Zadra i Cibone. Pred odlazak u penziju vratio se u matični klub koji je tada nosio naziv Split i u njemu odigrao oproštajnu sezonu 2002/03.

Kao košarkaš Jugoplastike se radovao osvajanju tri titule šampiona SFRJ (1988, 1989, 1990) i jednog Kupa (1990) nekadašnje države, sa Panatinaiskosom se dva puta (1998, 1999) peo na grčki prvenstveni Olimp, dok se tokom boravka u rimskom Virtusu domogao trofeja Kupa “Radivoja Koraća”. Zbirku klupskih titula dopunio je tokom svoje dve poslednje igračke sezone kada je najpre sa Cibonom (2002), a zatim i Splitom (2003) stigao prvi do cilja u šampionatu Hrvatske.

U dresu reprezentacije Jugoslavije učestvovao je u trijumfima ’Plavih’ na prvenstvima Evrope održanim 1989. u Zagrebu i 1991. godine u Rimu, dok se sa debitantskog nastupa na šampionatima našeg kontinenta (u Atini 1987.) vratio sa bronzanom medaljom. Jedini nastup za selekciju sa šest buktinja na dresovima na Olimpijskim igrama okončao je u Seulu 1988. na drugoj najvišoj stepenici pobedničkog postolja (posle poraza od Sovjetskog Saveza u finalu), a 1990. ga je povreda sprečila da bude član tima koji je selektor Dušan Ivković u Argentini odveo do titule svetskog šampiona.

Na prvom nastupu reprezentacije Hrvatske na nekom velikom takmičenjima Dino je na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. stigao do finalnog nadmetanja sa američkim ’timom snova’ i drugog olimpijskog srebra. Na naredna dva prvenstva Evrope, organizovana u Nemačkoj 1993. i Grčkoj dve godine kasnije, morao se zadovoljiti najskromnijim odličjem bronzanog sjaja, koje mu je dodeljeno i na kraju Svetskog šampionata u Torontu 1994. godine.

Za Rađu, koji je 2018. primljen u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu, može se reći da je bio treći po redu izdanak splitske škole vrhunskih centara koja je pre njega iznedrila sada na žalost pokojnog Petra Skansija i Puljanina Željka Jerkova. Najmlađeg od njih su karakterisali efikasnost u napadu i sjajna igra u odbrani, čemu je svakako doprinosila i brzina, ne tako karakteristična za većinu centara. Trkačke sposobnosti je, kako ističe, razvio zahvaljujući insistiranju trenera Bože Maljkovića koji je, vodeći Jugoplastiku, u velikoj meri uticao na njegovu karijeru.

„Meni je Božo rekao kad je tek stigao u Split: ’Vidi, ako hoćeš da budeš bolji od Divca moraš više od  njega da trčiš’. Centri su u to vreme bili jaki, stameni i moćni na niskom postu. Mi smo prvi počeli da trčimo kao bekovi, kako u odbrani, tako i u napadu. Divac, Kukoč i ja smo bili visoki preko 210 centimetara, a mogli smo u odbrani da branimo bekove, da trčimo kontranapade, igramo na otvorenom terenu. To je tada bila avangarda“, kaže junak naše priče.

Rađa je ostao upamćen kao prvi košarkaš iz tadašnje Juge koji je dobio u za to vreme neverovatnu sumu novca za potpisivanje ugovora sa jednim evropskim klubom. Iako su ga krajem juna 1989. godine Boston Seltisi izabrali u drugoj rundi drafta kao 40. pika, centar Jugoplastike je u avgustu 1990. potpisao ugovor sa rimskim Virtusom (tada se zvao Mesađero), koji mu je garantovao godišnju platu od tri miliona dolara. Tako je tada 23-godišnji jugogoslovenski reprezentativac postao najskuplji košarkaš Evrope!

Dino Rađa
AP Photo/Elise Amendola via Guliver

„Igrao sam dobro i imao veliku platu u Evropi. Stvar u igranju u NBA ligi je bila u tome što je bilo toliko nepoznanica. Igrači u ovoj ligi su bili veći i jači nego u Evropi, a takođe bih morao da se navikavam na potpuno drugačiju kulturu”, objasnio je 2005. godine razloge zbog kojih je 1990. odlučio da, umesto odlaska u Boston, prihvati ponudu iz Rima.

Put ka košarkaškim zvezdama započeo je kao 15-godišnjak u splitskom klubu Dalvinu, iako je pre toga trenirao druge sportove – vaterpolo, rukomet, plivanje. Uskoro je prešao u redove Jugoplastike u čijem je omladinskom pogonu uočen talent ovog visokog klinca. Krešimir Ćosić mu je kao 16-godišnjaku dao priliku da debituje za najjači tim kluba sa Gripa, a prve poene u prvenstvu SFRJ zabeležio je u decembru 1984. na gostovanju Partizanu. Da bi ispravio slabosti i podigao igrački kvalitet sa trenerom Slavkom Trninićem je tokom leta 1985. godine, po vlastitom priznanju, trenirao i deset sati dnevno. U startnu petorku ga je pogurao Zoran Slavnić, da bi mu se igrački status definitivno promenio na bolje nakon što je  vođenje ’Žutih’ preuzeo Božo Maljković koji je u Split stigao na preporuku Aleksandra Nikolića.

Novi trener je počeo da stvara tim čije su glavne poluge bili najveći talenti Kukoč i Rađa. Uz domaće snage Sobina i Perasovića, dovođena su pojačanja (Sretenović, Ivanović, Pavičević ), pa je na startu sezone 1987/88 Jugoplastika konačno imala tim sposoban da juriša na titulu. Pre toga je u avgustu 1987. Rađa imao tu čast da se na šampionatu održanom u italijanskom Bormiju kao član juniorske reprezentacije Jugoslavije popne na najvišu stepenicu pobedničkog postolja namenjenu novim šampionima sveta. Od tog tima, koji je sa klupe vodio Svetislav Pešić, velike karijere će, pored njega napraviti Toni Kukoč, Vlade Divac i Saša Đorđević.

Maljkovićev sastav će impresivnim skorom 21-1 u prvenstvenom delu i 6-1 u doigravanju, prosto protutnjati kroz šampionat SFRJ u sezoni 1987/88. Titula će biti odbranjena i u narednom prvenstvu, ali će uz to ’Žuti’ 1989. postati neočekivani šampioni Evrope. Na fajnal-foru u Minhenu, najpre je savladana Barselona (87:77), da bi zatim u meču sa trofej pred ekipom iz Splita poklekao i Makabi (75:69). Rađa je u finalnom susretu sa 20 poena bio najefikasniji igrač pobedničkog tima, a koliki je bio njegov učinak na ovom turniru najbolje pokazuje to što je poneo epitet MVP fajnal-fora.

Toni Kukoč, Dino Rađa
fiba.basketball

Vladavina Jugoslavijom i Starim kontinentom nastavljena je i u sezoni 1989/90 kada je, uz titule prvaka SFRJ i Evrope (u finalu u Saragosi je pobeđena Barselona 72:67), uzet i domaći Kup. Centar Maljkovićevog tima je blistao u utakmicama plej-ofa prvenstva Jugoslavije sa Cibonom i Crvenom zvezdom, pa je proglašen za najkorisnijeg igrača finalne serije susreta sa beogradskim ’crveno-belima’, koju je tim sa Gripa dobio 3-1.

Za razliku o nastupa na Prvenstvu Evrope u Atini 1987. i Olimpijskim igrama u Seulu godinu dana kasnije na kojima je uglavnom sedeo na klupi, Rađa je bio jedan od ključnih igrača tima nacionalnih ’Plavih’ koji se u Zagrebu 1989. predvođen selektorom Dušanom Ivkovićem popeo na evropski košarkaši Olimp. On i Vlade Divac sa na tom turniru, a zatim i narednih nekoliko godina bili najbolji reprezentativni centarski tandem na Starom kontinentu, a verovatno i u svetskoj amaterskoj košarci. Splićanina je povreda sprečila da 1990. upiše svoje ime među osvajače titule na Mondobasketu u Argentini, da bi se od reprezentacije Jugoslavije oprostio na njenom poslednjem velikom takmičenju, prvenstvu našeg kontinenta održanog 1991. u Rimu gde je selekcija SFRJ otišla u istoriju odbranivši zlato iz Zagreba.

Rađa je, kao što smo već rekli, 1991. godine nastavio igračku karijeru u rimskom Virtusu za koji će nastupati tri sezone. Čovek koji je godišnje zarađivao tri miliona dolara u ovom klubu iz ’večnog grada’ prosečno je italijanskoj ligi postizao 20,2 poena po meču. U dve finalne utakmice Kupa “Radivoja Koraća” sa Skavolinijem postigao je ukupno 51 koš i zabeležio 22 skoka, što je značajno doprinelo da Žućkov trofej stigne u Rim. Ipak, nije mu pošlo za rukom da se sa saigračima iz Virtusa domogne titule šampiona Italije, što su, bez sumnje, očekivali vlasnici ovog bogatog kluba.

Pre nego što je, ipak 1993. otišao preko bare u suđeni mu Boston Seltiks, po drugi put je zaigrao na olimpijskom turniru, ovoga puta za reprezentaciju Hrvatske. Ponovo se okitio odličjem srebrnog sjaja, pošto je u finalu odigranom 8. avgusta 1992. u Badaloni ’drim tim’ za koji su nastupili Džordan, Medžik Džonson, Bird, Pipen bio prosto nedodirljiv (117:85) za selekciju Hrvatske. Dino je, u tom susretu sa 23 postignuta poena bio posle Dražena Petrovića (24 poena) najefikasniji u poraženom timu. Usledili su reprezentativni nastupi na Prvenstvu Evrope u Nemačkoj i Svetskom šampionatu u Kanadi sa kojih se, iako je ponovo pružio igre na visokom nivou, vratio samo sa bronzanim medaljama.

Poslednju medalju, još jednu bronzanog sjaja, doneo sa prvenstva Starog kontinenta održanog 1995. u Grčkoj na kojem nije briljirao. Bila je to, pokazaće se, i poslednja medalja koju je košarkaška reprezentacija Hrvatske do danas osvojila ne nekom velikom takmičenju, a ostalo je upamćeno da su Rađa i drugovi u Atini bojkotovali ceremniju dodele medalja kako ne bi bili u društvu sa šampionima iz tadašnje SR Jugoslavije. Poslednje veliko takmičenje na kojem je nastupio bile su Olimpijske igre u Atlanti 1996. na kojima je njegova reprezentacija poklekla u četvrtfinalu pred Australijancima.

Kada je košarkaš iz Splita najzad stigao u Boston, klub iz glavnog grada Masačusetsa je, nakon penzionisanja Birda i odlaska Mekhala, bio u silaznoj putanji. Izborio je mesto u startnoj petorci i u sezoni 1995/96 dogurao do proseka od 19,7 poena i 9,8 skokova po meču ali je već u narednoj, zbog povrede, odigrao samo 25 utakmica. Nakon dolaska Rika Pitena za novog trena Seltiksa za hrvatskog centra više nije bilo mesta u timu, pa je poslat u Filadelfiju. Pošto u ovom klubu nije prošao lekarske preglede, odlučio je da kaže zbogom NBA ligi i vrati se u Evropu.

Nastavio je karijeru u Panatinaikosu gde je pomogao atinskom timu da osvoji dve uzastopne titule prvaka Grčke. Njegov boravak u tom klubu bi verovatno bio duži da jednom prilikom u svlačionici nije ušao u oštar verbalni sukob sa sinom predsednika Panatinaikosa. Novi izazov bio je Zadar kojem je u sezoni 1999/2000 pokušao da omogući da konačno prekine dominaciju Cibone u prvenstvima Hrvatske. U “Jazine” (nova dvorana na “Višnjiku” je izgrađena 2008. godine) je stigao nacionalni Kup, ali su Cibosi na kraju sezoni ostali na prvenstvenom tronu. Rešio je da nakon toga po drugi put zaigra u dresu jednog atinskog kluba. Ovoga puta je, međutim, otišao put Pireja, gde je potpisao ugovor sa velikim Panatinaikosovim rivalom Olmpijakosom. Nakon samo jedne sezone u Pireju sada već 34-godišnji veteran je zaključio kako je došlo vreme da u domovini privede uspešnu igračku kraju.

Najpre je u prvenstvu odigranom u sezoni 2001/02 kao košarkaš Cibone prvi put učestvovao u osvajanju titule šampiona Hrvatske, da bi se zatim vratio u klub u kojem je počeo svoj put do zvezda. Predvodeći ekipu Splita (nekadašnje Jugoplatike) – za koju je pored njega u sezoni 2002/03 nastupao još jedan veteran Jure Zdovc – uspeo je da ostvari ono što mu nije pošlo za rukom dok je nastupao za Zadar. Klub iz njegovog rodnog grada prekinuo je deceniju dugu vladavinu Cibone u šampionatu Hrvatske, a 36-godišnji Dino Rađa je, nakon poslednje utakmice odigrane u junu 2003. u “Draženovom domu” u Zagrebu, otišao u zasluženu penziju.

Ostao je, naravno, vezan za košarku, koju komentariše i analizira, pa smo tako od njega nedavno mogli čuti kako “ne prati ABA ligu koja je odavno prestala biti interesantna”. Održava prijateljstva sa saigračima iz nekadašnje reprezentacije Jugoslavije, kao i trenerom Božidarom Maljkovićem, dok najviše uživa da za svoju dušu zasvira gitaru. Rađa možda nije bio maštoviti majstor košarke poput Krešimira Ćosića ili Tonja Kukoča, ali je svojim igrama i osvojenim trofejima zaslužio status legende ovog sporta koga vole, ne samo u njegovom Splitu, već i na prostorima nekadašnje Juge.

Komentari

Vaš komentar