Jubilej Koraća u inat svim vremenima i u slavu košarke

Blog ostalo 17. jun. 20229:00
Podeli:
Privatna arhiva

Sakriveno od beogradske vreve, života „dvesta na sat“, urokljivih pogleda, ali ne i od košarke, jedno neimarsko dvorište - igralište, deo je sportske istorije i poluvekovnog trajanja KK „Radivoj Korać“, koje će 17. juna biti obeleženo Svečanom akademijom u smiraj dana. Ovo nije priča o evropskoj, jugoslovenskoj i srpskoj legendi, po kojoj mali, veliki klub nosi ime, već omaž istrajnosti, energiji, ljubavi, u inat svim vremenima.

Povezane vesti

Pod obručima, kao i u raznim, drugim delatnostima, nikada nije bilo lako opstati, pa još punih 50 godina, u zemlji, gradu, koji su tokom tog perioda poprilično promenili „lični“ ekonomski opis. Sa „mape“ su nestajali i mnogo budžetno ambiciozniji klubovi, članovi elitne nacionalne lige, pa i čitavi košarkaški centri. Tek je surovo egzistirati na beogradskom asfaltu, ali „sredovečni“ Radivoj Korać se ne da, poput uspomene na velikog igrača, koji je davno (1969) ovozemaljski minuo…

„Bio je mart 1972, gradnja autoputa kroz Beograd, a na mestu gde su bili smešteni omladinci angažovani u velikoj radnoj akciji, blizu Autokomande, društvo iz kraja pronađe konstrukciju koša. Pošto smo živeli u blizini, na početku Južnog bulevara, prenesemo je i postavimo u parku iza našeg solitera. To baš i nije bio lak posao, iako nije reč o velikoj razdaljini, ali konstrukcija je imala najmanje sto kilograma. Počnemo da igramo basket od jutra do večeri. Košarka je još bila relativno novi sport, bez obzira na ekspanziju posle svetskog zlata seniora 1970. Nikad nisam saznao, ali je nekom iz komšiluka, sigurno dojadilo to naše „tapkanje“ na terenu, pa nas prijave. Pojavi se SC „Voždovac“, kome je zapravo pripadala konstrukcija, koju smo „pozajmili“, pa smo sve morali da vratimo. Ali, to je vreme kada niču mali beogradski klubovi, pa i naš kraj je željan košarke…,“ priseća se Draško Brajović, nekadašnji igrač, trener, sada predsednik Radivoja Koraća, za Sport klub.

Tadašnje klince iz kraja, kao i njihove basket operacije, sa prozora južnobulevarskog solitera, posmatrao je i Nebojša Popović, jedan od četiri (pored Stankovića, Nikolića i Šapera) jugoslovenska „stuba“ ovog sporta i osnivač KK Crvene zvezde.

Samo od Žućka autogram

Sagovornik Sport kluba, za generacije saigrača i još više onih kojima je davao „basket časove“, poznatiji je pod nadimkom Amer, sa kojim se vratio, posle srednje škole u SAD.

„Tamo sam zaigrao košarku, iako sam se, pre toga, u Beogradu bavio fudbalom, i fizički podsećao na Džekija Čarltona, starijeg brata, poznatijeg Bobija, inače, bivše engleske reprezentativce. Sve je pomalo kumovalo novom „imenu“, koje ostade zauvek. Ali, pre košarkaškog iskustva u Americi, kao desetogodišnjak sam doživeo nešto nezaboravno, za ceo život. Otac je bio dopisnik Tanjuga iz Bukurešta, gde su se igrale „neke“ Balkanske igre, seniori Jugoslavije u jakom sastavu, radio je izveštaj, a posle utakmice, uputio se u svlačionicu po izjave. Krenuo sam sa njim, a i danas pamtim te „džinove“ u magli od tople vode. Držao sam komad papira, stajao na ulazu, ali me niko nije primetio. Osim Radivoja Koraća, koji mi je prišao, pomazio po glavi i pitao: “Hoćeš autogram?“ Bio sam i dalje u šoku, samo sam klimnuo gravom, pružio papir, koji je Žućko potpisao. Tada sam prvi i jedini put u životu upoznao Koraća. Paraf sam sačuvao, da bi se mnogo godina kasnije našao na našim klupskim dresovima.“

Radivoj Korać, Petar Skansi, Šolman, Čermak, Ranko Žeravica
Trening na Kalemegdanu uoči Olimpijskih igara u Meksiku 1968: Korać, Skansi, Šolman, Čermak i selektor Žeravica (Foto: KSS)

„Grupa omladinaca iz Franca Rozmana 22 (sada Sime Igumanova, prim. aut) i Južnog bulevara 20, napravila je Osnivačku Skupštinu kluba 4. juna te 1972. Pošto sam društvo iz kraja zarazio košarkom, koju sam otkrio tokom srednjoškolskog obrazovanja u SAD, i te kako sam bio uključen u „krštenje“ kluba. Imao sam ideju da ga nazovemo „Romantičari“ ili slično, ali tada na scenu stupa prvi komšija Nebojša, koji nam je mnogo pomogao oko formiranja kluba. Prvo je „taktičko-diplomatski“ pitao kako će se zvati, pa kada je čuo moj predlog, samo je rekao:“Ne, ne, Radivoj Korać.“ Tada su se obično takvi, mali klubovi nazivali po mesnim zajednicama. Ovo je bilo drugačije, po sjajnom košarkašu OKK Beograda i reprezentacije, samo tri godine posle njegove pogibije. Formirano je i Radno predsedništvo kluba, u koje su ušli Popović, Gradimir Milošević, pravnik i prvi predsednik i moj otac Aleksa, novinar i urednik „Tanjuga“. Na prigodnu svečanost, pozvani su Zagorka Korać i Blaž Kotarac, Žućkova majka i saigrač iz OKK Beograda. Tako počinje život KK Radivoj Korać.“

Klub koji je poneo slavno „ime i prezime“, igrom sudbine, i teritorijalno je bio vezan za levorukog strelca, koji je nedaleko živeo, u Nebojšinoj 32 b. Osnivačke klupske godine, glavni grad dobija svoj rang, Regionalnu ligu Beograda, koja se, naravno, igra na otvorenom, a trajala je od aprila do juna.

Od Cukića do Bućana

Radivoj Korać je prva seniorska ekipa, koju je u bogatoj karijeri vodio Vlade Đurović. Kroz klub, kao igrač, a potom i trener mlađih selekcija, prošao je Oliver Vidin, kouč Zjelone Gore. Predsednik kluba, tokom 90-ih bio je Zoran Gavrilović, bivši igrač i funkcioner OKK Beograda, a kasnije i generalni sekretar KSS. U klubu je ponikao i Miloš Pavlović, sadašnji trener mladih košarkašica Srbije. Deo Koraća bio je i Aleksandar Bućan, nekadašnji zlatni reprezentativni juniorski trener, ali i Dejan Cukić, poznati muzičar.

Klub je jedan od čuvara sećanja na legendarnog Žućka, kroz „Koraćeve dane“, turnire „tri na tri“, takmičenje u šutiranju trojki, minibasket…Inicirao je postavljanje spomen ploča na rodnu kuću Radivoja Koraća u Somboru, na onu u kojoj je živeo u Beogradu, kao i na čuveno „Koraćevo ćoše“, gde se, na početku Knez Mihajlove 60-ih, okupljala njegova sportska generacija.

„Korać se uključio sledeće godine, 1973, a igrali smo na terenu Vojvode Stepe, u Tabanovačkoj. Bilo je desetak klubova, ne samo beogradskih, već i iz Šapca, Aranđelovca… U toj prvoj generaciji, zaigrali su Zoran Papić, Miodrag Sandić, Nenad Šupe, Dušan Radinović, Nebojša Đokić Zelenka, Momčilo Lukić, moja malenkost… Najveći takmičarski uspeh je bila 1987. kada smo izborili plasman u Drugu srpsku ligu i, zatvoreni prostor (sala). Inače, klupska istorija se deli na seniore, prve dve decenije, a od početka 90-ih prošlog veka, preorjentisana je na rad sa mlađim kategorijama. Sredinom te dekade, počeli smo i sa ženskim selekcijama, ali seniorke nisu zaživele, bez obzira na uspeh kadetkinja i juniorki (šampionke SRJ i Srbije, pored „strašnog“ Hemofarma). Nekoliko godina kasnije, napravili smo ugovor sa tadašnjim prvoligašem KK Kovinom o finansiranju kadetkinja (osvojile nacionalni šampionat), a ubrzo je došlo do formiranja ŽKK Radivoj Korać, novog kluba. Naš Korać je mali klub, koji solidno gura sa klincima, a koncept vrhunske ženske košarke, sasvim je drugi kolosek. Zato je bolje da postoje „dva“ Koraća, a ne da jedni druge gušimo.“

A basket teren sa početka priče, gde su klupske prostorije i gde nema dana da iz komšiluka ne navrati nesalomivi sagovornik Sport kluba…

Privatna arhiva

„Sve ove godine postoje dva nivoa, lični i opšti. Kada sam u Americi, kao tinejdžer zaigrao košarku, prvi dres mi je bio „55“. Prostor gde klub formalno-pravno živi, gde se igra „tri na tri“, na adresi je istog broja (Sime Igumanova, prim. aut). Nosimo naziv „Radivoj Korać“, čiju „peticu“, posle njegove smrti, niko više nije obukao u OKK Beogradu. Mnogo „petica“, ima tu nešto. Ovaj sport je igra velikih brojeva na relativno malom prostoru, nema nerešeno, specifičan je… A klubovi poput našeg Koraća su 70 odsto imaginarne sante leda, onog dela ispod vode, koji drži preostali procenat vrhunske košarke, onaj koji se lako uoči, iznad „vode.“

Jun, mesec lipa, miris se širi i na broju 55, tek za nostalgičnu, košarkaško-životnu notu. I kao pre pola veka, posle „napada“ bagera, neki novi klinci se „igraju“…

Ploče, knjiga, film…

Đorđe Korać, fudbalski trener i akademski slikar, brat košarkaške legende, kompletnu ostavštinu, posle smrti majke Zagorke, predao je klubu koji nosi njegovo ime. Na čuvanje i sećanje KK „Radivoju Koraću“ , od gramofonskih ploča, koje je Žućko „pozajmljivao“ i Radio Beogradu do ličnih stvari.

U sklopu proslave 50 godina postojanja Radivoja Koraća, u pripremi je monografija, ali i dokumentarni (filmski) zapis.

„Ovo je teren za „tri na tri“, a to je odlična škola za „pravu“ košarku. Da se stekne rutina, prođe prava obuka. Ja ga nazivam basket „stadionom“ kao neka anticipacija vremena. Glavne klupske dvorane mlađih kategorija su godinama u OŠ „Milan Đ. Milićević“, u naselju Medaković. Klinaca uvek ima, kao i velikog ličnog zadovoljstva kada se neko od njih otisne dalje, pod obručima. Klub nema koncepciju imperativa seniorske košarke, svoju decu uči pravilima, igri i još nečemu. Ovaj sport je simulacija života. Znate ono, nisu koraci kada su koraci, već kada sudije sviraju. Jedna od prvih lekcija,“ poručuje Brajović.

Privatna arhiva
Komentari

Vaš komentar