Kada je u Alepu košarka „gluva“ na barut i eksplozije

Blog ostalo 12. nov 202210:002 komentara
Jens Benninghofen / Alamy via Guliver Image

Košarka svuda stigne, ali i posvećeni srpski stručnjaci. Čak i u sredine gde se još oseća miris baruta, čuju eksplozije, a građanski rat nije sasvim utihnuo ni posle više od decenije. Ali, jedan od najpopulularnijih sportova, daje smisao i jača volju za mirnodopskim životom u Siriji, zadnja pošta Alepo.

Povezane vesti

U gradu prebogate istorije, koji je do skora punio ratne izveštaje, nedavno je Zoran Višić držao „časove“ igre…

Iako je tokom bogate karijere sačinio dugačku listu klubova, zemalja i kontinenata gde je radio (uglavnom sa košarkašicama), teško bi pogodili da ga je poslednji kratkoročni angažman odveo na sirijsko tlo. Sa neizgovorenim pitanjem koga može da zanima sport kada sve još podrhtava.

„Igra se u svim uzrasnim kategorijama, održavaju seniorska prvenstva i Kup, raduje zbog pobeda ili tuguje zbog poraza. Kao što se normalno ide u školu, radi, ma živi kao da je sve uobičajeno. Bila bi šteta da zapostave košarku, jer poseduju talenat i fizičke predispozicije. Ako u nacionalnoj selekciji imaju igrača od 222 sm, ne bi trebalo da dalje objašnjavam. Bilo mi je zadovoljstvo i privilegija da skoro mesec dana radim sa mlađim polaznicima svojevrsne Akademije. Trebalo je da dve nedelje provedem i u Damasku, ali resorno Mininstarstvo prosvete nije dozvolilo s obzirom da bi ceh platila redovna školska godina,“ priča Višić za Sport klub.

Privatna arhiva

Nekadašnji selektor košarkašica Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) objašnjavajući kako je izgledao rad u (ne)konvencionalnim uslovima, nastavlja:

„Jedan od naših najprestižnijih kampova i svojevrsna škola košarke, JUBAK, hteo je da promoviše ovaj sport i u zemlji čiji nije zaštitni znak, odnosno da prezentuje sistem rada. Slične akcije su ranije sprovođene u Bejrutu, a Sirija je bila logična sledeća destinacija. Pozvao me je Milan Opačić, pa sam bez straha i predrasuda krenuo u „avanturu“. Jer, u Alepu sam imao odlične uslove i one koji su i te kako željni da pokupe što više košarkaškog znanja. Skoro četiri nedelje sam radio sa 78 klinaca-tinejdžera, uzrasta od šest do 20 godina, koje sam podelio u tri grupe (do 10, 13 i 20 godina), a u svakoj je bilo po desetak devojčica. Treniralo se po ubrzanom „kursu“, svakodnevno, po dva sata, pre i posle podne. A na kraju su usledila i lokalna takmičenja, od šutiranja trojki, izvođenja slobodnih bacanja, jedan na jedan, tri na tri…a sve začinjeno „ol star“ mečom, podelom medalja najveštijim, ali i najmlađim, da košarka zauvek ostane u srcu.“

Iako se igralo i treniralo kao u najmirnija vremena, nije prošlo bez „zvuka“ rata…

Privatna arhiva

„Tokom mog boravka, dva puta je gađan međunarodni aerodrom u Alepu iz pravca libanskog Tripolija, pa je i zatvoren. Navodno, nije bio direktna meta, već određena borbena grupacija, ali da ne ulazimo u politiku. Sve me je podsetilo na situaciju kod nas i bombardovanje 1999. i kako smo pokušavali da živimo kao da je sve cakum-pakum. Tako se i u Alepu živi sa sporadičnim ratnim dejstvima, niko zbog toga nije u panici. Sve se odvija normalno, eto, igra i košarka, ali se posledice vide na svakom koraku. Kada sam dolazio, avio veza je išla preko Istanbula do Bejruta, gde su me domaćini sačekali i kolima prebacili do Alepa. To je jedno šest, sedam sati vožnje, ali u noćnim satima. U povratku, istom trasom, ali dnevna vožnja, kada možete da vidite koliko je zemlja razrušena, sve do granice sa Libanom. Ne živi se lako, ekonomija je urušena, visoka inflacija, ali se običan svet ne da u želji da nastavi tamo gde su stali na početku sukoba.“

Nije propast i bez medalje

Višić je u trofejnoj karijeri osvajao žensku Evroligu 2003. sa ruskim Jekaterinburgom, vodio mlađe kategorije (kadetsko srebro 1999) i seniorke SR Jugoslavije, poslednje četiri godine uspešno radio sa košarkašicama Indije, kao nekada sa Crvenom zvezdom, Budućnošću, Vojvodinom, Hemofarmom…

„Naš svet je razočaran reprezentativnim učinkom proteklog leta, pre svega, seniorima, posle poraza u osmini finala EŠ. Takvi smo mi, prilično nerealni, ne sagledavamo kolika smo država. A ovi prostori, mislim na bivšu Jugoslaviju, bili su i ostali košarkaški, nekada više, nekada manje. Pa na kontinentalnom prvenstvu, među 24 učesnika, našle su se sve bivše republike osim Makedonije. Ali, ako nema medalje, propast, tako se (ne) rezonuje. Oduševile su me i naše seniorke, pa samo učešće na SP je privilegija malog broja zemalja. Da nismo, zahvaljujući poludirigovanom žrebu naleteli na SAD u četvrtfinalu, možda bi bila i medalja. Ali, i bez toga, nema razloga da se demorališu, naprotiv. Sliku jedne zemlje kreira i ženski sport, što se najbolje vidi i po odbojci, atletici ili streljaštvu.“

Ali, ni pomenuti prizori ne utiču na lepe uspomene i, eventualno ponovno viđanje.

„Duplo sam uživao, radeći sa onima koji su upijali svaku reč, pokret, ali i na svakom koraku. Izuzetno su me prihvatili, to je jedan divan i topao narod. Posle treninga, prilazili su mi roditelji polaznika, od kojih su neki beogradski diplomci, bilo je čak i dirljivo. Engleski je bio zvanični jezik sporazumevanja, ja ne znam arapski, ali kada bi prva dva „zatajila“, moglo je i na srpskom ili ruskom, jer su se mnogi, ranijih godina, školovali i u bivšem Sovjetskom Savezu. Alepo je divan, stari grad, sa nekoliko hrišćanskih nekropola, srednjevekovnim utvrđenjem, sukom (istočnjačka pijaca, prim aut)…Ja sam bio smešten u jermenskom delu grada, a sve što sam uspeo da vidim uglavnom je bilo tokom vožnje od hotela do dvorane.“

Privatna arhiva

Ovo poslednje je tek ostavilo utisak.

„U Alepu postoji dvorana sirijskog olimpijskog centra kapaciteta 15.000 mesta, egzistira nacionalni košarkaški šampion Al Ahli („Jedinstvo“), a ja sam sa „akademcima“ radio u manjoj, ali vrhunskoj sali, od koševa do podloge. Da ne govorim o klimatizacionom sistemu koji besperkorno funkcioniše, kako drugačije kada je krajem septembra bilo 42 stepena u hladu. Nekada mi se činilo da je malo i pet puta da se istuširam.“

Da povratak u Siriju i nastavak „obuke“ nije neostvariva misija, Višić dodaje:

„JUBAK i moji domaćini su zainteresovani da zaživi kontinuirana saradnja, tokom cele godine, ali otom, potom. Jer, sve ovo bi bilo i ranije realizovano, da je mirna situacija u zemlji. Teško je razmišljati o letnjim kampovima, radu klubova mlađih kategorija i ostalom, dok se sukobi skroz ne okončaju. U Siriji radi naš čovek, Čačanin Dejan Tomić, koji je bio asistent u tamošnjem najboljem klubu, Al Ahliju. Nasledio je smenjenog Osmana, posle izgubljenog finala nacionalnog Kupa, ali sam čuo da su na kraju, ipak, doveli jednog argentinskog stručnjaka. Sirijci su košarkaški pismeni, bilo je i pre kolege Tomića naših trenera, a zbog blizine sa Libanom, gde je bilo igrača i kouča sa ovih prostora, bilo je jakih sportskih veza. Naravno da su čuli za najbolje srpske igrače, ništa im nije nepoznato, ali su zbog rata, dugo bili izolovani. I FIBA pokriva ovo područje, sprovodi trenerske seminare, testiranja, ali…Sve je to manje, više teorija, a sasvim drugačije čovek na terenu. Zato su ih privukli i moji treninzi sa početnicima, a da ne govorim o onih nekoliko sa seniorima Al Ahlija.“

Privatna arhiva
Privatna arhiva
Komentari

Vaš komentar