Kako je Srbija prestala da voli boks?

Blog 21. sep 202212:05 > 12:073 komentara
Podeli:
srpski boks
Shutterstock

U malom dvorištu antikvarnice u bloku 45 ima raznih naslova. U odeljku za sport stajalo je izdanje „Mate i drugovi“ legendarnog novinara Dragana Nikitovića.

Posle nekoliko prvih strana postaje jasno – slavni bokser Mate Parlov je pre 45 godina u Jugoslaviji uživao slavu koja bi se mogla meriti i sa Đokovićevom u savremenoj Srbiji.

Nikitović na jednoj od prvih strana knjižice izdate 1978. godine piše:

„Dosad smo imali sportske idole kao što su bili u fudbalu: Mitić i Bobek; u košarci Korać i Daneu; u gimnastici: Cerar, u rvanju: Horvat, zatim Đurđica Bjedov i Vera Nikolić… Njihove pobede su nas oduševljavale, ali nikoga nismo pratili sa takvom opštom i grozničavom ljubavlju kao Matu Parlova.“

Knjiga je manje-više lista anegdota i prepričanih uspeha Parlova, Beneša, Rusevskog, Kačara i mnogih drugih osvajača medalja za SFRJ na velikim bokserskim takmičenjima. Sadržina nije spektakularna, ali delo i te kako ima vrednost kao dokument značaja ovog sporta krajem sedamdesetih.

Mate i drugovi
foto: Privatna arhiva

Boks je u Jugoslaviji bio vrlo relevantan – Ljuba Sretenović, junak romana „Kad su cvetale tikve“, nije fudbaler ili košarkaš, već bokser, a Mija Aleksić tunmači glavnu ulogu u u kultnom filmu „Bokseri idu u raj“, za koji je scenario napisao Libero Markoni. Centar pažnje javnosti!

Ipak, ništa ne bolje ne oslikava popularnost boksa u čitavoj Jugoslaviji od statusa koji je imao pokojni Parlov, čovek koji je izabran za najvećeg hrvatskog sportistu 20. veka.

Iako je većinu života proveo u Puli, Parlov je u više navrata govorio kako Beograd smatra „drugom kućom“. U prestonici Jugoslavije postao je evropski prvak – na stadionu koji se danas zove „Rajko Mitić“ levoruki bokser je 1976. godine tehničkim nokautom zaustavio Itaijana Domenika Adinolfija.

Zlatni dani

Boks na „Marakani“ – danas deluje kao maštarija, ali je pre skoro pola veka to bila realnost.

Odbranio je Parlov pred beogradskom publikom i svetsku titulu u teškom meču sa Džonom Konteom, takođe na stadionu Crvene zvezde.

„Kada govorimo o popularnosti Parlova, dovoljno je reći da je dvaput na ‘Marakanu’ privukao po više od 30 hiljada ljudi, a na televiziji se emitovao direktan prenos. Još bitnije, navijači su tada plaćali ulaznice. Danas svi dolaze besplatno, karte se dele, a ne može da se skupi ni hiljadu ljudi na bokserskim priredbama“, kaže stručni konsultant Sport kluba i novinar Sportskog žurnala Dušan Vasiljević.

„Čika Dule“ boks izbliza prati od osamdesetih godina prošlog veka, a „zanat“ je učio od pravih velikana – Tome Hladnog, Momčila Dabića i upravo Dragana Nikitovića. Veoma je dobro upoznat sa „fenomenom Parlov“.

Mate Parlov je trenirao u SRC Košutnjak dok se pripremao za brojne mečeve tokom karijere u kojoj je osvojio sve – evropsko, svetsko i olimpijsko zlato na amaterskom nivou, ali i evropsku i svetsku titulu kao profesionalac. Status ovog poluteškaša ubojite levice među Beograđanima bio je besprekoran – svi su obožavali borca iz Pule, čak i decenijama posle povlačenja.

„Parlov se 2006. godine vratio u Beograd da kao maneken promoviše reviju brenda Pal Zileri i poseti stare prijatelje. Čim je sleteo, na aerodromu su ga prepoznali taksisti i ponudili mu da ga besplatno odvezu gde god da treba, na čemu im se Mate zahvalio i rekao da je već sve organizovano. Tih dana, dok je boravio u glavnom gradu Srbije, Parlov je kao specijalni gost prisustvovao meču u kojem je Dejan Ribać branio titulu prvaka Mediterana. Hala je bila skoro puna, a aplauz Mati trajao je puna dva minuta, ako ne i više. Bilo je zapanjujuće. Tako se u Srbiji kroz istoriju tapše samo određenim političkim ličnostima, i to iz straha, a Mati su aplaudirali od srca.“

Do danas „kult“ Parlova živi u Srbiji – tokom Svetskog prvenstva koje se krajem 2021. godine održavalo u beogradskoj „Štark areni“ vlasti srpske prestonice donele su odluku da jedan deo Bojadžinske ulice na Zvezdari ponese ime po slavnom bokseru koji je preminuo u Puli 2008. godine.

Mate Parlov
Foto: Srdjan Stevanovic

„U vreme u kojem je jugoslovenski boks bio u najvećem uzletu, mnogo je vredeo u svetskim i evropskim okvirima – i na amaterskom i na profesionalnom nivou. Interesovanje sportske javnosti za boks bilo je neverovatno – ljudi su se budili usred noći da bi gledali najveće mečeve iz Las Vegasa ili Njujorka. Jugoslavija je imala velike šampione poput Zvonka Vujina, Svetomira Belića, braće Kačar, Marijana Beneša i naravno Parlova“, kaže Dušan Vasiljević.

Danas su stvari drugačije

„Prošlog marta bio sam na otvaranju Beogradskog pobednika – pre borbi organizovan je nastup nekih savremenih muzičara, ja to slabo pratim. U halu ‘Ranko Žeravica’ došlo je skoro dve hiljade posetilaca – odmah sam znao da je to zbog muzike.“

Nastupali su Voyage i Nucci – mlađi čitaoci verovatno veoma dobro znaju o kome se radi.

„Kada se koncert završio, a mečevi zapravo počeli, na tribinama je ostalo možda sto ljudi. Sutradan ih je bilo dvadesetak. Tek se poslednjeg dana skupilo 300-400 gledalaca jer su podeljene karte, verovatno su došli da bi ih neko video. Boks više ne privlači toliko pažnje kod nas“, navodi komentator Sport kluba.

Šta se onda, pobogu, desilo sa boksom u Srbiji? Zbog čega je već godinama na margini sportske javnosti, uprkos ogromnim naporima koje posvećeni pojedinci ulažu? Kada smo i zašto u Srbiji prestali da volimo boks?

„Razlog za pad renomea boksa u Srbiji je jasan – nemamo više zvezde, velike šampione. Današnja situacija nije ni blizu nekadašnje – ni po interesovanju publike, ni po rezultatima“, jasan je sagovornik Sport kluba.

Rusi pod zastavom Srbije – dobra ideja ili ne?

Bokserski savez Srbije je proteklih godina pribegao taktici koja generiše uspehe u vidu osvojenih medalja, ali potencijalno na taj način prikriva sistemske probleme boksa u Srbiji.

„Vodeći ljudi našeg Saveza su se dosetili kako da srpski boks ekspresno dođe do trofeja – angažovali su ruske boksere da se takmiče pod srpskom zastavom. Srbija je u maju na Evropskom prvenstvu u Jermeniji osvojila dve zlatne medalje, a takav uspeh se nije postizao ni za vreme Jugoslavije. Od Ljubiše Simića, koji je 1985. u Budimpešti bio evropski prvak, nismo imali takvo dostignuće. Vladimir Mirončikov je pola godine pre toga na šampionatu u Beogradu Srbiji doneo svetsku bronzu“, priča Vasiljević.

Vahid Abasov je na EP osvojio zlatnu medalju za Srbiju u poluvelter kategoriji (63,5-67 kg) pobedivši Gruzina Gurulija, dok je Artjom Agejev u finalu turnira u poluteškoj diviziji (75-80 kg) savladao Komija iz Italije.

„Abasov i Agejev jesu osvojili medalje, divan uspeh, ali siguran sam da retko koji prosečan ljubitelj sporta u Srbiji zapravo zna njihova imena“, kaže novinar Žurnala i SK.

Vahid Abasov
Hrach Khachatryan Imago Images via Guliver

Ulaže se, ali kako?

Deluje da je boks jedan od prioriteta aktuelne vlasti, što je definitivno za pohvalu – državni novac se ulaže na razne načine. Tu se pre svega misli na održavanje Svetskog prvenstva, na kojem je počasni gost bio i velikan Roj Džons junior, ali i organizacija beogradskog meča za nekadašnjeg profesionalnog prvaka sveta – Murata Gasijeva. Predsednik i premijerka Srbije su Abasovu i Agejevu posle samo nekoliko minuta čestitali na osvajanju zlata preko svojih profila na društvenim mrežama.

Ako volite boks, pročitajte i:

Čak je i nacionalna televizija producirala seriju „U klinču“, u kojoj je junak mladi bokser. Da se stvar potpuno zaokruži – glavnu ulogu tumači Mihajlo Veruović „Voyage“, jedan od muzičara zbog kojih je mnogo klinaca došlo na otvaranje Beogradskog pobednika.

Investira se u boks, dileme nema. Međutim, centralno ulaganje tiče se naturalizovanja ruskih boksera. Postavlja se pitanje – da li je ta strategija na duge staze blagotvorna za srpski boks?

„Novac koji se u boks ulaže mora negde i da se oseti. Brine me što vidim dosta veštačkog kvaliteta – pod tim mislim na dovođenje ruskih boksera kako bi nastupali za Srbiju. Nemam ništa protiv njih, mogli smo da dovedemo i Kubance, Engleze ili Afrikance ako su dovoljno nadareni i žele da boksuju za nas. Nismo mi jedini koji to rade. Međutim, razumeo bih da ti momci iz Rusije žive i treniraju u Srbiji, da se stope sa ovdašnjim društvom, pa da ih doživljavamo kao svoje. Ali, oni su strogi profesionalci koji su u Srbiji videli priliku jer nisu dobili šansu u svojoj zemlji, premda su izuzetno kvalitetni. Dovođenje stranaca je kratkoročno rešenje“, jasan je Vasiljević.

Kako preokrenuti nepovoljan trend?

Teško je zamisliti da će se boks na ovim prostorima ikada vratiti na nivo popularnosti iz sedamdesetih godina prošlog veka, ali nema sumnje da bi više pažnje u domaćim medijima dobio ako bi Srbija izbacivala uspešne boksere sa kojima bi se publika identifikovala.

Takva je situacija trenutno u Hrvatskoj, koja je, kada je reč o profesionalnom boksu, daleko uspešnija od Srbije. Teškaš Filip Hrgović je obavezni izazivač u verziji IBF, sledi mu meč za svetsku titulu, baš kao i Alenu Babiću u novoustanovljenoj brdižer kategoriji (do 101 kg).

Alen Babić
Action Images via Reuters/Andrew Couldridge via Guliver

„U Hrvatskoj je pozicija boksa dosta povoljnija nego u Srbiji – Hrgović, Babić i ostali su na znatno višem nivou od srpskih profesionalaca. Hrvati dobro rade u klubovima, a tu bih istakao trenera Leonarda Pijetraja, koji je odličan u svom poslu. Srbiji ne bi škodilo da malo više sarađuje sa hrvatskim bokserskim elitama – u boksu nema te međunacionalne surevnjivosti, kao u nekim drugim sferama“, priča Dule Vasiljević.

Zbog čega je Srbija u tolikom zaostatku u odnosu na Hrvatsku kada je reč o profesionalnom boksu?

„Kad Srbija bude imala boksera u rangu Hrgovića, možemo da očekujemo da hale počnu da se pune. Srpski profesionalci su trenutno na nekom srednjem nivou, sa izuzetkom Nine Radovanović, koja je zahvaljujući svojoj upornosti došla i do prilike da se bori i za profesionalne svetske titule, pored sjajnih uspeha u amaterskoj karijeri – bila je na pobedu od medalje na Olimpijskim igrama. Veliku podršku Nina je imala je i u Luki Popoviću, prvom čoveku srpske profesionalne federacije, koji je umešno vodio karijere mnogih naših kvalitetnih profesionalaca – Nikole Sjekloće, Jove Pudara…“

Nina Radovanović
Luis Robayo – Pool/Getty Images

Potpuno je izvesno bi za uspehe na visokom profesionalnom nivou, Srbija morala da ostvari kontinuitet rada u amaterskim klubovima. Bokserski klub je osnovna jedinica Saveza, a u Srbiji su se jaki klubovi potpuno izgubili.

Ako volite boks, pročitajte i:

„Da bi klubovi radili kako valja, moraju da imaju dobre trenere i operativce – nekada je bilo tako, treneri su 24 časa dnevno mislili o boksu, zato smo i stvarali velike šampione. Sada se sve svodi na entuzijazam pojedinaca, koji su istovremeno i predsednici klubova i treneri i čistači sale – ništa ne zarađuju, a najčešće troše svoj novac. Ima kod nas talentovanih mladih bokserki i boksera, kao što su na primer Sara Ćirković, Almir Memić, Rastko Simić ili Omer Ametović… Oni osvajaju medalje u mlađim selekcijama, kada do izražaja najviše dolazi talenat, ali da bi se od talentovanih klinaca stvorili dobri seniori, neophodan je tim stručnjaka – nutricionisti, fizioterapeuti, menadžeri…“

Pre svega, potrebni su pravi treneri. Kako ih stvoriti?

„Model koji je ranije besprekorno funkcionisao bio je slanje trenera u inostranstvo na prakse i obuke. To bi i danas bilo delotvorno – da naši stručnjaci otputuju u Poljsku, Rusiju, Englesku, na Kubu… Ukrajina nažalost više nije opcija. Tako su učile legende – Toma Hladni i Bruno Hrastinski. Srpski treneri uspevaju da pokupe ponešto od ruskih kolega u retkim trenucima kada su u Srbiji, ali to je nedovoljno. Stranci mogu da naprave instant-uspehe, ali ne ostavljaju traga na naše klubove.“

Ipak, zasad je politika srpskog boksa malo drugačija.

Da li postoji razrađen plan?

„Boks u Srbiji ne stvara velike prihode, najčešće ga finansira država. Budžetska sredstva ovde dobijaju klubovi koji to ne pravdaju rezultatima – forsirali su se Loznica, niški Radnički, Sombor, ali korist za srpski boks od toga nije bila velika. Slična je stvar i sa beogradskim Radničkim, kojem je država pomogla da proslavi veliki jubilej – 100 godina od osnivanja. Uleteo je novac, za ekipu su mahom nastupali Rusi i osvojena je titula 2021. godine.“

Srbija nije podneblje koje ne može da proizvodi uspešne boksere, naprotiv. Međutim, diskutabilno je šta su prioriteti.

„Ovo su baloni od sapunice, Potemkinova sela… Veštački rezultati srpskog boksa nisu njegova realnost. Mi moramo da zasučemo rukave i da napravimo dobru organizaciju“, zaključuje Vasiljević.

Epilog

Na kraju je realno zapitati se – zašto uopšte treba razmišljamo o srpskom boksu u 2022. godini?

Odličan odgovor na tu temu u spomenutoj knjizi „Mate i drugovi“ nudi Dragan Nikitović.

„Boks je sport koji je, bez obzira na modifikovana pravila, zadržao gotovo sve osobine praiskonske borbe. Na ringu su dva čoveka, koji će okršajem prsa u prsa pokazati ko je od njih bolji. Borba je najčešće opasna i zato se kod navijača prvo javlja – strepnja. A kad do pobede dođe, onda se identifikujemo sa bokserom. I mi smo, zajedno s njim, pokazali ko je najbolji na svetu, i mi smo tog trenutka snažniji, hrabriji i inteligentniji. Zahvalni smo mu za taj intimni preobražaj, za mogućnost da nas bar za trenutak dodirne slava i uzvraćamo mu – ljubavlju, koja nije omeđena granicama sportskim, nego opšteljudskim.“

Vau!

Gospodine Nikitoviću, definitivno se „ne ljutimo što ste zaćutali za trenutak“. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog ovog divnog opisa boksa – sporta surovog za aktere, ali dobrog poligona za razmišljanje o mnogim temama – ne samo sportskim.

Marijan Beneš
Image ID: 0014170752 via Guliver

Bila bi šteta da se Srbija u potpunosti odrodi od boksa. Zato treba da pozdravimo bokserske inicijative vladajućih organa iz prethodnih godina, ali i da se nadamo da promene nisu kozmetičke.

Da Srbija ne bi i definitivno prestala da voli boks – potrebne su suštinske promene.

Nikola Novaković (@dzoni_sportklub)

Komentari

Vaš komentar