„Kari i Željko nemaju idealne timove, pa, ipak rade“

Blog ostalo 14. mar. 202210:00 > 10:222 komentara
Podeli:
Rodolfo Molina/Euroleague Basketball via Getty Images

Neverovatna lakoća komunikacije, odmeren, (pre)skroman, jednostavan, dok se „iza brda“ valja ogromno znanje. Nije slepa fasciniranost njegovim najvišim akademskim zvanjem, kojim ne „maše“, a još manje „trlja noseve“ okolini. Nenad Trunić (54) i dalje nosi radost „osnovca“, koji je zatrpavao koševima rivale, bolje nego što preplivavao „dužine“ kragujevačkog bazena. Radoholik, zauvek strastveno „zarobljen“ pod nekim obručima.

Kao plejmejker je predvodio reprezentativnu juniorsku generaciju, onu iz druge polovine osamdesetih prošlog veka, koja se talentom retko rađa.

Povezane vesti

Nikada ne pominje uticaj „faktora sreće“ na razvoj (igračke ili trenerske) karijere, verujući da od rada, energije, motivacije, nema većih saveznika. I da košarka, kao i sve pojave, pozitivne ili negativne, nisu jučerašnji prelet komete već izuzetno dug proces. Kao i stvaranje igrača, od solidnih klupskih do onih koji su „top“. A o poslednjima je ispisao „milion“ knjiških redova, ne bi li bio bliži odgovoru.

„Ne postoji nešto ili neko, da blesne preko noći i, traje. Bez decenije intenzivnog rada, nema ni vrhunskih rezultata. A to bih mogao da proširim i na vansportska polja. Ili da napravim poređenje, fast fud i prebranac, sarma. Sada ne pričam šta ko više voli ili jede, ja mogu i jedno, i drugo, ali…Bilo šta od te brze hrane, bez obzira koliko je ukusno, ako ne pojedete u narednih pola sata, teško da će proći i kod onih manje probirljivih. Dok specijaliteti naše kuhinje, koji se satima krčkaju, traju li, traju…Ne, ne bavim se kuvanjem, samo bi mi to još trebalo, ne znam kada bih stigao, osim da ne spavam. Ali cenim majstore tog zanata, kao što me odmaraju i opuštaju tv prilozi na tu temu. Samo sam dao plastičan primer, koji može da se primeni i na stvari kojima posvetimo život, ili dobar deo, u želji da budemo najbolji,“ na nekonvencionalan način оtvara priču profesor dr Trunić za Sport klub.

Laboratorijski pacovi

„Psihološko testiranje je veoma važno, posebno za mlađe igrače. Nema govora da je to korak ala „laboratrorijski pacov“, već, uslovno rečeno, pokušaj da se primenom naučnih metoda smanji verovatnoća greške za seniorski uzrast.Sigurno da ne amnestira od odgovornosti, ali daje podršku za buduće odluke. Primera radi, rezultati testa pokažu da je košarkaš tanane psihološke „građe“. Uz to, odmah ide dilema, da li mu reći veče pre, ili uoči same utakmice, da će biti u ekipi, zaigrati… Ako u oba slučaja ne odreaguje dobro, znači da ga je mnogo ranije trebalo testirati. Od njega nikada odličan, a kamoli vrhunski sportista. Da je na vreme testiran, ne bi ni započinjao ozbiljnije bavljenje košarkom, ali bi možda bio dobar inženjer. Neophodan je integralni pristup, igraču, ali i trenerima. Nešto od tih stvari, predajem i na trenerskim seminarima FIBA. Jer, i stručnjaci moraju da rade na psihološkim veštinama, pored košarkaškog znanja. Ne može više da prođe samo „dranje“ kao nekada.“

Iz relativne zaštite fakultetskog kabineta, nedavno ga je „izvukao“ Svetislav Pešić, selektor Srbije i njegov „kouč“ iz davnih zlatnih reprezentativnih kadetskih dana. Uz, za Karija, tipično „objašnjenje“ da je u stručnom štabu, eto, zastupljena i nauka. Na koji način?

„Ne bih izdvajao ulogu nauke u radu sa seniorskom selekcijom. Da ne zalazim u deo, da su sve aktivnosti minimizirane kada se učestvuje u kvalifikacionim FIBA „prozorima“ tokom klupskih sezona. Uz veliki ponos zbog poziva Pešića, koji me je malo iznenadio, u najlepšem smislu, zadatak kompletnog stručnog štaba je da ostavimo bolju reprezentaciju nego što smo je zatekli. To nikako ne umanjuje delatnost prethodnika. Kada kažem „kvalitetniju“, ne tiče se samo rezultata i medalja, iako to jeste krajnji cilj, niti bilo ko od nas beži od odgovornosti, jer smo svi ratnici za svoju zemlju. Ali, ne bi smelo da se desi da seniori Srbije igraju agresivnije i sa većom energijom od mlađih reprezentativnih i klupskih kategorija, ali i da sve bude „ukrašeno“ medaljom.“

SK

(In)direktno povezujući različite uzraste poput sistema vezanih krvnih sudova, Trunić dodaje:

„Klinci ne bi trebalo da forsiraju zonu, ne trče ili čekaju da protivnik promaši, umesto da nametnu i vode svoju igru. Nije sporno da će seniori igrati visokim intenzitetom, ali bi trebalo imati na umu da se sa 13 godina ne pobeđuje isključivo dobrim šutem. A kolege treneri, sve to rade zbog instant rezultata, a vremenom, takve loše stečene navike, utiču na igru i ponašanje u seniorsko doba.“

Vraćamo se na rad sa najmlađima, odakle sve počinje, a u tom segmentu, na ovim prostorima, škripi, ne od juče.

Teodosića nije proizveo sistem

„Na svetu ne postoji trener koji nikada u karijeri nije napravio grešku u proceni individualnog talenta, taman da koristi sva raspoloživa „pomagala“. Greške se dešavaju, to je ljudski, ali ne valja ako su zasnovane na nečemu što nema veze sa ovim sportom. Neko može da prođe ko zna koliko fizičkih i psiholoških testova, ali je iskusno trenersko oko, šlag na tortu. Ali, imate i one vanserijske, poput Miloša Teodosića, nije njega proizveo nikakav sistem. On se rodio kao umetnik. Naravno, da su takvi retki, ali ih je bilo u različitim košarkaškim „erama“, od Jugoslavije do Srbije. Neko možda lakonski zaključi da je jedno predavati studentima, a drugo teren. Mislim da sam se dovoljno trčao za loptom, kao i da teoretičar i praktičar u meni, nisu u koliziji, već zajedno rade za košarku. Barem se nadam…“

„Količina rada i energija treninga je veća od one u drugim zemljama, mada se ostali približavaju, poput Finske ili Letonije, a nisu jedini. Kod nas i dalje postoji veliki takmičarski duh i glad za pobedama, ali… Ogromna greška je da ima malo stručnog vođenja odnosno šta se radi sa kojom uzrasnom kategorijom. Glavni cilj bi trebalo da bude stvaranje igrača, a ne pobeđivanje po svaku cenu. Košarka mlađih kategorija je svojevrsno stvaranje uslova za seniorski rang. Bez obzira na takmičarski ambijent, definitivno je važniji individualni pristup u timskom sportu. Ako okrenemo „figure“, čini mi se da smo počeli, kao u NBA, gde treneri ciljno rade sa onima koji su potrebni takvom sistemu. Ne kažem da bi se trebalo zatvoriti, uvek je korisno nešto pokupiti, ako je dobro, odgovara i pozitivno utiče na razvoj, pa neka se tome posveti pažnja i kod nas.“

Govoreći kako bi trebalo „postupati“ sa talentima u najosetljivijim godinama, nekadašnji organizator igre, podvlači:

„Umesto jurenja rezultata, trebalo bi se okrenuti individualizaciji košarkaša za budućnost, ali i kompletnoj analizi mogućnosti, pre ubacivanja u iole ozbiljniji program. To podrazumeva testiranje potencijala, od motorike, preko morfoloških detalja (konstitucija i građa tela), fizičkih predispozicija za pozicije u timu, do psiholoških karakteristika, kako se podnosi trenažni i takmičarski deo. Naravno, da sve to nije posao samo za trenera. Kao što ne bi trebalo da jedino vidimo, ono krajnje, nivo tehničko-taktičkih sposobnosti. Na ovo poslednje bi trebalo gledati sa rezervom, jer je podložno uticaju i promenama, što nije slučaj sa motorikom. I, na kraju, a nije najmanje važno, pravilno donošenje odluka na i van terena. Logično, da sve pobrojano ne možete da nađete kod jednog igrača. Poenta je da sve učinite da bi „model“ bio što bliži idealu, a time i (upotrebnom) programu mlađih kategorija, klupskih i reprezentativnih.“

Izazovi u radu sa najmlađima, daleko prevazilaze puki odnos pobeda i poraza, broj titula…

„Treneri bi trebalo da imaju viziju kakva će košarka da se igra za desetak godina. Možda će tada biti isključivo po NBA pravilima, a to već menja način rada sa onima koji tek sada počinju. Ne mogu se olako prihvatati svi noviteti. Ima tu dosta zamki. Lično sam pristalica takozvane ju-škole, bez obzira na tehnologiju. Jer, neka moja generacija je prošla veći deo karijere bez povreda, makar onih ozbiljnijih. A već odavno, uopšte ne reagujemo kada se desi da po trojica igrača istog kluba završe na dugim pauzama, primera radi, zbog pokidanih ligamenata kolena. Ma, to je strašno. Trebalo bi naći meru između novih i starih pristupa. Jer, osnovna trenažna tehnologija je ostala ista, samo što se brže stiže do „informacija“ i postoje bolje „mašine“ za pripreme.“

Suptilno balansirajući, bez želje da proziva, sagovornik Sport kluba i na „temu“ krize domaćeg „materijala“ na mestu plejmejkera, pa i visokih igrača, umesto odgovora, više postavlja retorička pitanja.

„Inženjer“ odozgo kad, tad namesti

„Sećam se jednog leta, odvezem sina na trening, a ja sa laptopom sednem u baštu nekog kafića, u beogradskoj ulici poznatoj po takvim mestima. Da još jednom pročitam nešto što sam pripremao za iransku federaciju, pre nego pošaljem. Zabijem glavu u „papire“, ali u nekom trenutku, u realnost me vrate poznati glasovi. Bacim pogled, a prekoputa sede moje srpske kolege, njih trojica, četvorica u društvu svog agenta. Zastanem i počnem da vodim unutrašnji monolog, kako to ja sedim sam, nisam sa njima, zašto ne pređem ulicu, pa im se pridružim…I, kažem sebi, nisi ti za to, kada nisi dobar u spletkarenju. Pri tome, ko sam ja da ih osuđujem, ako se i time bave, a bave se…Mislim da sam dobar u nečem drugom, znanjem mogu svakom na crtu, nemam strah. A onaj gore „inženjer“ već će da namesti kako je zamislio.“

„Da bi neko bio top košarkaš, mora da ima tri stvari. Prvo, vrhunskog stručnjaka u mlađim kategorijama, a time i adekvatan trening, plus minuti na terenu i, rad, u ogromnim količinama. Do nivoa vrhunskog organizatora igre se stiže kada je na parketu dovoljno dugo, čak i kada je loš. To je pozicija na kojoj košarkaš mora da se „istrpi“. Samo vratite i film, pa se prisetite partija nekih na početku karijere, koliko grešaka, a postali su evropske veličine. Ali, klub odnosno trener je imao strpljenja. Ne bih da navodim imena, da ne odemo u pogrešnom pravcu, ili da neki čupaju iz konteksta. E, sad, da li imamo i „gajimo“ na navedeni način plejmejkere u kadetskom ili juniorskom dobu? Dalje, da se zapitamo, da li su srpski igrači vodeći na svojim pozicijama u domaćim klubovima, prvo o uzrocima, pa o posledicama.“

Bez obzira koliko pažljivo birao reči, Trunić i kada liči da kruži kao kiša oko njegovog rodnog Kragujevca, dovoljno kaže, pa i o stanju u trenerskoj struci u Srbiji.

„Ako ćemo o aktivnostima esnafskog Udruženja, ljudi rade punom parom, ne samo kroz organizaciju Beogradske klinike. Ko želi, može puno toga da nauči. Kada pomenete srpsku trenersku školu, vraćamo se na ljudski faktor. Ne vidim neki stručni pisani materijal, nego se prenosi „sa kolena na koleno“, pogotovo ranije. Mlađe kolege kao da „prezaju“ od saveta. Kada sam 2009. pripremao najbolje kadete, jedna od prvih stvari koju sam učinio, otišao sam sa spiskom pitanja kod profesora Branislava Pokrajca, vrsnog rukometnog stručnjaka. Ne, ne, nisam pogrešio sport, pošto su pitanja bila, na neki način univerzalna za timske sportove. Pričali smo, ne samo o odnosu sa igračima, već i šta mogu realno da uradim za šest nedelja pripremnog perioda. I nije bio jedina adresa, koju sam potražio. Ne vidim razlog da se ustručavam, to ne uradim, a još manje da sada o tome pričam. Jer, savet nikad višak, ako je od pravog sagovornika. Kao ni odgovarajuće testiranje, kada bih završio (reprezentativni) ciklus, da bih proverio svoj program odnosno igrački napredak. Ako se desio pomak, ili su došli na niskom nivou ili sam stvarno nešto uradio za relativno kratak period. Da se vratim košarkaškim trenerima mlađe garde, u velikom broju okrenutim internetu. Pa, ne mogu baš da se sve informacije prihvataju zdravo za gotovo, a da se ne provuku kroz glavu, pa selektiraju. Ranije su se treneri viže družili, sedeli, razgovarali, razmenjivali mišljenja… Nije dobro ni prosto prekopirati četiri akcije Obradovića ili Pešića, već razmisliti da li i kako su primenjive na sopstvene ekipe.“

Ono što apostrofira, zvuči jednostavno, mada…

Moderno 68. ali i 2022.

„Postoji jedna sjajna knjiga „Moderna košarka iz 68“, Džona Vudena, igrača i trenera sa UCLA univerziteta, koju bih preporučio svim kolegama, ali i košarkašima, kao što je to meni svojevremeno uradio moj kouč Mikica (Tomović). Pomenuti naslov je i danas „in“, iako je prošlo toliko decenija. Tamo su zapisane najvažnije stvari, od vezivanja pertli, pa do građenja piramide uspeha. I nikom ne može da bude višak u ovom našem poslu. Inače, američki autor je sa ekipama čuvenog univerziteta, pomerao granice i postavljao rekorde. Od deset, a sedam uzastopnih, titula u periodu od 1967. do 1973. odnosno četiri sezone bez poraza sa nizom od 88 pobeda.“

„Nekako je najlakše gledati u finalni proizvod nečijeg uspeha, a ne u dug put razvoja. To je prilično površno, jer je ovaj sport proces, a ne (trenutni) događaj. Vreme stvaranja, ne poklapa se sa vremenom ostvarivanja rezultata. Isto je i sa edukacijom struke od koje zavisi koga ćemo gledati na parketu.“

Realan i pragmatičan je i po pojavi sve većeg broja stranaca u srpskim klubovima.

„To je neminovno zbog visokih takmičarskih ciljeva naših velikih klubova, ali ima još nešto. Da se u klubovima radi kako treba, možda bi domaći igrači bili vodeće figure, a stranci bi bili samo opcija. Ali, to nije situacija da se nađe rešenje za mesec dana, već dugoročna akcija svih košarkaških segmenata da bi klupski sastavi drugačije izgledali. Ja ću opet da pitam – zašto ne izlaze vrhunski ili vrlo dobri prvotimci, da li ta pojava ima veze sa strpljenjem, minutažom…ili se posegne za drugačijim, bržim rešenjima? Jedino se u Megi drugačije radi. Zato trenutno i nemamo boljeg šutera u Srbiji od Kevina Pantera, prvotimca Partizana. Samo jedan primer, ništa više.“

A da ima svetla na kraju tunela, tu su dve trenerske zvezde, svetski kalibar.

„Povratak Karija (Pešić) i Željka (Obradović) su velike pozitivne priče, a mlađe kolege neka izvole na njihove treninge, pa sada su na izvoru informacija. Obojica rade za srspku košarku, nema veze što je jedan u klubu, a drugi za kormilom nacionalnog tima. Svaka njima čast što su prihvatili vruć krompir. Na neki način su poslali poruku mlađima naslednicima da rade na sebi danonoćno, energično i angažovano. Bez da čekaju idealnu situaciju, jer ona neće doći. Ni oni sa kojima rade trener Partizana i selektor Srbije, nisu reprezenti njihovih idealnih timova, pa, ipak rade.“

Zašto se u srpskim klubovima mladim košarkašima smatraju oni od 21, 22 godine, za razliku od doba vaše generacije, kada su jedva punoletni bili poletna snaga i budućnost?

„Nije samo do trenera koji sada rade, jer šansa mora da se zasluži. Ne postoji vrhunski stručnjak, ma i da nije na najvišem nivou, koji ne bi pustio talentovanog klinca da igra. Ali da bi se tako nešto realizovalo, trebalo bi da igrač ima maksimalni mentalni status i posvećenost. Da bi zaslužili poverenje, mora da postoji fokus. Vrlo je nezahvalno praviti poređenja sa onima od kojih dele decenije. Mogu samo da kažem da smo imali obimnije treninge, takmičarski karakter i posvećenost, pre i posle treninga, bila je na višem nivou. Zato što smo morali da se borimo svim silama da dobijemo ono što se sada u sportu ostvaruje mnogo lakše. Lagano se stiže do statusa. Sada ima mnogo više utakmica, pa se manje i trenira. Mečeva kao na traci, a taj kvantitet spušta tenziju, energiju, naboj, da se sve živo pokaže. Ali, pravi igrači, bez obzira da li igraju pet ili „sto pet“ utakmica, uvek će to odraditi sa žarom uprkos evoluciji košarke.“

SK

Trunić nema dilemu ni kako se korača „koracima od sedam milja“.

„Velike stvari se dešavaju kada se ne nalaziš u „zoni komfora“, ali, to je baš slučaj sa mnogim današnjim košarkašima. Samo oni koji treningom i adekvatnim odnosom beže iz te zone, to su pravi šampioni. A treneri bi trebalo uvek da pomisle o onome – jedno je znanje znati, a drugo znanje dati. Da im je lako nije, prosto su bombardovani „tonama“ informacija, pa je selekcija veoma osetljiva i izuzetno važna.“

Kako iz ove perspektive gledate na nekadašnje saigrače (Divac, Đorđević, Kukoč, Rađa…), koji su bili neponovljivo „ludo dobri“?

„Imali su „vrišteći talenat“, bili čudesni na fizičkom, tehničkom, takmičarskom nivou… Ali, nije ih bilo lako oblikovati, a sve je zasluga celog tima ljudi, logično na čelu sa Karijem Pešićem, sa kojim je osvojeno kadetsko i juniorsko evropsko zlato, pa svetska titula. Imao sam nesreću da se povredim na prijemnom za tadašnji DIF, pa ne otputujem u Bormio 1987. Većina nas je i dan, danas, na različite načine, ostala verna svom sportu. Rekao bih da je tu generaciju zakačio odličan basket „virus“. Ali, od tada se mnogo toga promenilo. Više nismo Jugoslavija, pa možeš da „zaboraviš“ i desetak odličnih igrača, a da se to ne oseti u reprezentativnim selekcijama. Zato je mnogo važan stručni pristup individualnom kvalitetu, da bi se izvukao maksimum. Iako to ponekad izgleda kao da cedimo suvu drenovinu.“

Po nešto iz biografije

Profesor košarke je nedavno proslavio 54. rođendan, a pune četiri decenije je pod obručima, od plejmejkerskog doba do katedre, spojeno, nekad manje, nekad više, vidljivom trenerskom niti. U Kragujevcu (Kolonija) je počeo i završio (Radnički) igračku karijeru, a između toga je bila tuzlanska Sloboda, ljubljanska Olimpija, Crvena zvezda, OKK Beograd, italijanski Livorno, Udine, pa Lugano, Ojak Reno, varšavska Legija, Albakomp, kiparski Apolon i Klosternburg. Kao član Pešićevih „beba“, osvojio je kadetsko zlato na EŠ 1985. i srebro na nezvačnom juniorskom prvenstvu sveta iste godine u Manhajmu.

Sezonu je bio skaut Sakramenta, pa savetnik iranske nacionalne selekcije i koordinator za mlađe kategorije. Vodio je kadetsku reprezentaciju Srbije do evropske bronze (2009). Od 2004. do 2014. predavao je na Višoj sportskoj i zdravstvenoj školi, a poslednjih osam godina je profesor na Fakultetu za fizčko vaspitanje i sportski menadžment Univerziteta „Singidunum“, za predmete Košarka, Trenažna tehnologija, Identifikacija i razvoj talenata, Periodizacija sportskog treninga, U školskoj 2016/17, bio je i dekan pomenutog fakulteta.

Sin Lazar (2000) je krenuo očevim stopama (Kremona, Metalac), a ćerka Mina (2003) je više umetnička (balerina) duša, ali i student turizma.

Trunić je diplomirao na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja na vreme, u sred profesionalne karijere, kada je Zvezdin, zamenio dresom OKK Beograda. Slično je bilo i sa sledećom akademskom stepenicom, sve do zvanja univerzitetskog profesora.

„Sve je stvar ogromne želje, posvećenosti i organizacije. Zvuči lako, ali sve pomenuto mora da se radi u kontinuitetu, čitav proces na neodređeno vreme, ne samo trenutni događaj. Nije neka nemoguća misija, ali zahteva odricanja.“

A kada bi trebalo da izdvoji ključne momente za četiri decenije pod obručima, rutinski nabraja…

„Uticaj prvog trenera Miroslava Tomovića (pronašao Zorana Stevanovića, Nikolu Lončara, prim. aut), neverovatnog perfekcioniste u svom poslu, kome su zaštitini znaci rad, znanje i strast. Pa iskustvo igranja za reprezentaciju Jugoslavije, u društvu takvih talenata od kojih je kvartet (Divac, Rađja, Kukoć, Đorđević) završio u NBA ligi. I ne samo oni, ta generacija 67/68 je bila takva da je moglo da se napravi šest ravnopravno kvalitetnih selekcija. A neki Trunić, iz male kragujevačke Kolonije, nađe se među odabranim, u vreme kada je kvalitet bio primaran. Nikad ne zaboravljam ni naslov najboljeg igrača i strelca italijanske A2 serije, dok sam igrao u Udinama. Posle toga ide moja doktorska disertacija, pa duže od decenije kao predavač na trenerskoj klinici FIBA i, ovaj poziv Pešića u stručni štab seniorske reprezentacije.“

Da li ste podjednako zadovoljni igračkom, trenerskom i nastavničkom karijerom?

„Više postigračkim nego delom koji mu je prethodio. Za igranje se nešto nije poklopilo, a nekada mi je tako malo nedostajalo. Kao kada mi je Lućano Kapikjoni 1999. godine najavio da me želi Barselona, da bi se, ipak, u poslednji čas odlučili za Tajrusa Ednija. A da se taj transfer ostvario, moja igračka karijera bi se sigurno drugačije okrenula. Ali, uvek sam govorio da nije sve ni u medaljama, nego i kada se boriš, „grizeš“ da danas napraviš više nego juče. Posmatrano na takav način, ne smatram da sam bio neuspešan dok sam igrao. Ako ništa drugo, nisam barem profesor košarke, koji za loptom nije potrčao. Neuspeh je kada nemaš za šta da se boriš. Ceo život sam borac, a tu svoju borbu sam „naplatio“ bar kroz „profesuru“.

Jednom davno, još 2006. godine, napisao je (i odbranio) doktorski rad „Prognostika i strategija stvaranja vrhunskih košarkaša“, na punih 700 strana. Ali, priznaje, da još traga za puno odgovora.

„Malo je to stranica, ma zrno u pesku okeana. Jer, svaki talenat je priča za sebe, a što ih je više, bliži smo plavoj zvezdi kojoj težimo. Govorim igračima, ali i mojim studentima – uspeh je da daš sve u okviru svojih mogućnosti. A za šta je to dovoljno, zavisi i od drugih. I još nešto, da bi postao šampion, moraš da se ponašaš kao šampion i pre nego što si to postao. Važi i za igrače, ali i za trenere.“

Komentari

Vaš komentar