Konačno!

Blog ostalo 15. jul. 202111:00 > 12:0320 komentara
Podeli:
Lionel Mesi
REUTERS/Ricardo Moraes

Kada je urugvajski sudija Esteban Ostojić označio kraj finalnog susreta Kopa Amerika između Argentine i Brazila (1:0) sve kamere na “Marakani” usmerene su na razdraganog Lionela Mesija, koji se ubrzo našao u zagrlaju saigrača koji su ga potom nekoliko puta bacili uvis.

Jednom od najboljih fudbalera u istoriji ovog sporta uskorio je prišao njegov nekadašnji saigrač iz Barsleone Nejmar. Iako potišten zbog poraza svoje selekcije, Brazilac je smogao snage da, uz zagrljaj, čestita svom velikom prijatelju njegov verovatno najveći uspeh u dugoj i klupskim trofejima bogatoj igračkoj karijeri.

Jer, iako su ’Gaučosi’ trijumfom nad najvećim rivalom – nakon 28 godina čekanja – konačno po 15. put postali šampioni Južne Amerike i tako se na vrhu liste osvajača ovog takmićenja izjednačili sa Urugvajcima, ovaj uspeh selekcije iz zemlje tanga i pampasa nekako je ostao u senci ispunjenja željenog cilja njihovog najvećeg asa. Čoveku rođenom pre 34 godine u Rozariju brojne evropske klupske titule i individualna priznanja ostvarena u dresu Barselone jednostavno nisu bila dovoljna da pridobije ljubav zemljaka (poput Maradone) i zasluži pohvale strogih fudbalskih analitičara bez osvajanja trofeja na najvećim reprezentativnim takmičenjima. A Leo je u kolekciji svojih reprezentativnih trofeja posedovao samo olimpijsku zlatnu medalju, koja je – kada se meri važnost fudbalskih takmičenja – objektivno imala daleko manju težinu od titula sa Mundijala i kontinentalnih šampionata.

Sigurno je da mu se nakon pobede nad Brazilcma na “Marakani” vratila slika sa ovog istog stadiona u Riju iz 2014. godine kada je jedini put u karijeri bio akter finalnog susreta Svetskog šampionata. Na njegovu žalost tada je Nemačka pogotkom Marija Gecea u 114. minutu produžetaka sprečila ’Gaučose’ da se po treći put nađu na svetskom fudbalskom Olimpu, a njega onemogućila da najzad dokaže da nije samo majstor koji isključivo Barsu vodi do titula. Mada nije briljirao na ovom turniru, proglašen je za najboljeg igrača šampionata, što je, ipak, bila slaba uteha za propuštenu priliku da se sa saigračima popne na svetski fudbalski tron. Ništa manje prijatna nisu bila sećanja kapitena selekcije Argentine na dva finala Kopa Amerika (2015, 2016) u kojima su favorizovani ’Gaučosi’ nakon izvođenja jedanaesteraca poklekli pred Čileancima.

Posle ovih neuspeha razočarani Leo odlučio je da kaže zbogom dresu sa državnim grbom, ali je pod pritiskom javnosti promenio odluku. Ipak, njegovi odlasci na svetska i južnoamerička prvenstva ličila su na Sizifov posao, a pogotovo se to činilo nakon prethodnog turnira Kopa Amerika održanog 2019. u Brazilu. Tada je, nezadovoljni Mesi – posle poraza od selekcije domaćina u polufinalu i isključenja u utakmici za treće mesto sa Čileancima – optužio čelnike KOMNEBOL da favorizuju petostruke šampione sveta, zbog čega je bio sankcionisan.

Pošto je suorganizatori 47. po redu prvenstva Južne Amerike trebalo da budu Argentina i Kolumbija, mnogima se činilo da će to biti poslednja (dobra) prilika za prvog ’Gaučosa’ da, uz podršku domaće publike, stigne do toliko čekanog reprezentativnog trofeja. Kada je, međutim,. KOMNEBOL zbog pandedmije virusa u Peronovoj i Će Gevarinoj rodnoj zemlji, te političkih potresa koji su potresali Kolumbiju – odlučio da šampionat premesti u Brazil, šanse Lionela Mesija da ostvari željeni cilj su, bar kod fudbalskih analitičara, znatno pale. Njima se činilo logično da državni tim najveće južnoameričke zemlje, koji je tokom petogodišnjeg mandata aktuelnog selektora Titea izgubio samo četiri utakmice (dve prijateljske sa Argentinom, četvrfinalni meč sa Belgijom na Mundijalu u Rusiji, te duel sa Peruom) ima najveće izglede da na domaćem bunjištu odbrani titulu, osvojenu dve godine ranije.

Selektor Argentine Lionel Skaloni poveo je u Brazil sastav koji je predstavljao kombinaciju iskusnih igrača i novih snaga, što se na kraju pokazalo kao dobitnički miks. Uz Mesija, od onih koji su već progurali mnoga takmičenja na spisku su bili Anhel di Marija, Nikolas Otamendi i Kun Aguero, koji je, međutim, daleko ređe dobijao priliku da bude startni napadač od Lautara Martinesa. Ključni ljudi za trijumf Skalonijevog tima bili su, uz kapitena i strelca pobedonosnog pogotka u finalu Di Marije, golman Emilijano Martines i kreator igre Udinezea Rodrigo de Paul. Čuvar mreže Aston Vile je, ne samo odbranio tri jedanesterca u polufinalnoj penal seriji nadmetanja sa Kolumbijcima, već i svojim sigurnim intervencijama ulivao sigurnost saigračima u odbrani. Mada je vatreno krštenje na velikim takmičenjima imao 2019. na prethodnom Kopa Amerika u Brazilu, De Paul je na upravo okončanom turniru potvrdio da je izrastao u vrhunskog plejmejkera koji je Argentini nedostajao na ranijim Mundijalima i šampionatima Južne Amerike. Uostalom njegova teledirigovana asistencija De Mariji prilikom pobedonosnog pogotka u finalu, bila je ne samo “pola gola”, već i presudna za ishod duela dva velika rivala.

Četrdeset i sedmo prvenstvo Južne Amerike bilo je prvo koje je, zbog pandemije koronavirusa, igrano pred praznim tribinama (osim finalnog meča na “Marakani” kome je prisustvovalo oko 7.000 srećnika), a na njemu, posle dužeg vremena, nije bilo selekcija koje su na ovo takmičenje dolazile kao gosti po pozivu. Domaćini su u svojoj grupi opravdali ulogu prvog favorita savladavši Venecuelu (3:0), Peru (4:0) i Kolumbiju (2:1), dok su u duelu bez značaja remizirali sa Ekvadorom (1:1).

Anhel di Marija
REUTERS/Ricardo Moraes

Argentinci su možda najlepšu igru na turniru prezentivali u prvom poluvremenu susreta sa Čileom, međutim u nastavku utakmice su se opustili, što je rivalu omogućilo da stigne do boda (1:1). Zatim su usledile minimalne pobede nad Urugvajem i Paragvajem (od po 1:0), te ubedljiv trijumf nad nedoraslim Bolivijcima (4;1), da bi u četvrtfinalu pred budućim šampiona bez većeg otpora poklekli i Ekvadorci (3:0). Mnogo dramatičnije je bilo polufinalno odmeravanje snaga sa Kolumbijcima u kojem vodeći pogodak Lautara Martinesa nije bio dovoljan za minimalnu pobedu. Kada se pristupilo izvođenju penala mnogi su pomislili da bi šutevi sa bele tačke mogli biti opet kobni za Mesija i drugove, međutim Emilijano Martines im je sa tri odbrane omogućio da stignu na korak do trofeja. Gde ih je na “Marakani” čekao najveći rival Brazil, koji je u eliminacionim susretima bio bolji od Čilea (1:0) i Perua (1:0).

Izabranici Lionela Skalonija su finalnu utakmicu odigrali strpljivo i taktički zrelo, što se ne može reći za Brazilce. Oni su, čini se, suviše samouvereno ušli u završni obračun, smatrajući da im tradicija, trenutna forma i prednost domaćeg terena (bez obzira na mali broj gledalaca) ako baš ne garantuju pobedu, onda bar daju ogromnu prednost nad protivnikom. Pokazalo se na kraju da im to nije bilo dovoljno da odbrane titulu, tačnije ishod meča je potvrdio da u duelima Arentinaca i Brazilaca favoriti često izlaze sa terena pognutih glava.

Ovaj šampionat je bilo prvo veliko takmičenje na kojem je Leo Mesi vodio u svom velikom stilu državni tim Argentinu od početka do kraja turnira. Asistirao je saigračima i udarcima iz igre i slobodnih udaraca pogađao mreže protivnika, što mu je na kraju donelo epitet najboljeg igrača Kopa Amerika i prvog strelca (sa četiri pogotka) turnira. Možda najslabiju partiju pružio je u finalu, u kojem je, međutim – kako je kasnije objasnio selektor Skaloni – nastupio povređen, zbog čega ga, kako je istakao, “treba ceniti još više”.

Mislim da je Bog čuvao ovaj trenutak za mene, protiv Brazila u finalu i to na njihovoj zemlji. Mislio sam na svoju porodicu kad se utakmica završila. Patili smo toliko puta. Otišli bi smo na odmor i prvih nekoliko dana bili veoma tužni. Sada će biti drugačije”, poručio je, ne skrivajući dugo potpiskivane emocije, prvi as Argentine.

Lionel Mesi
REUTERS/Ricardo Moraes

On je sada – slično njegovom velikom rivalu Kristijanu Ronaldu nakon trujumfa Portugala na Evropskom prvenstvu u Francuskoj – skinuo sa sebe  teret (ili bar njegov veći deo) koji ga je godinama pritiskao. Sa tim olakšanjem, ali i povećanim samopouzdanjem otići će (ako se nešto nepredviđeno ne dogodi) na svoj poslednji Mundijal u Katar gde će pokušati da bogatu kolekciju trofeja upotpuni onim najvrednijim trofejom – titulom svetskog šampiona. Čak ni ako mu ova titula (kao ni eventualna u Kataru) ne donese među sunarodnicima ljubav koju je u Argentini uživao (i sad posthumno uživa) pokojni Dijego Maradona, Leo će moći da bude zadovoljan onim što mu je donelo potvrdu vlastitih vrednosti i satisfakciju za brojna razočaranja koje je doživeo u prethodnom periodu kao prvi reprezentativac Argentine.

Četrdeset i sedmi turnir Kopa Amerika, na kojem su Kolumbijci potvrdili da su zasluženo treća reprezentacija kontinenta, a Urugvajci predstavljali najveće razočaranje, ući će u istoriju kao prvi na kome su tribine tokom mečeva bile prazne. Ipak, najviše će se pamtiti po tome što je na njemu fudbalski čarobnjak iz Rozarija konačno došao na svoje.

Komentari

Vaš komentar