Kralj strelaca, a nije prošao kod večitih i Žeravice

Blog ostalo 15. jan. 202210:001 komentar
Podeli:
Gordić, Đurović, Kotarac, Đurić, Pazman i Subotić, Foto: Privatna arhiva

Bio je mlađi saigrač Radivoja Koraća, koji nije slučajno nasledio njegovu „peticu“, sve dok dres nije zauvek povučen posle tragičnog kraja legende. I Blaž Kotarac (75) je bio levoruki „ubica“ koševa i horoskopska škorpija poput Žućka, ali sa mnogo neizvesnijem i napornijim košarkaškim putem. Onim na kome su Partizan i Crvena zvezda zaključili da nije talenat, a jedva se provukao i na prijemnom u „njegovom“ OKK Beogradu.

Povezane vesti

Sve to svojevremeno nije obeshrabrilo rođenog Banjalučanina da napravi sjajnu karijeru brzog, skočnog, modernog krila, prefinjenog osećaja za koš, dovodeći rivale do očaja, u zenitu, od druge polovine šezdesetih do polovine sedamdesetih prošlog veka. Ispisujući jednu od nezaboravnih stranica istorije kluba, koji je deo kamen temeljca jugoslovenske košarke. Na početku beše sportsko trnje za brucoša građevine, koji je u glavnom gradu mogao da preživi samo uz pomoć lopte i obruča.

„U Banjaluci je sve počelo, gde sam u Borcu odigrao dve sezone, ali sam zbog studija sam došao u Beograd. Položio sam prijemni na Građevinskom fakultetu, ali da bih studirao, morao sam da igram košarku ili radim nešto drugo. Odem u Partizan, objasnim šta sam trenirao, ali me odbiju sa „obrazloženjem“ da im nije potreban još jedan Banjalučanin pored Bate Jelića. Svratim i do Crvene zvezde, iako su oni već imali Dragana Kapičića, ali prođem slično. Kasnije su večiti diskutovali na temu mog slučaja,“ priseća se Kotarac u u priči za Sport klub.

U OKK Beograd, koji je već bio četvorostruki državni šampion i dupli osvajač nacionalnog Kupa, stiže na preporuku zemljaka Voje Raičevića. Bila je treća, beogradska sreća, ali ni to nije išlo glatko.

Kari će obezbediti najbolje

„U poslednje vreme, veoma je teško animirati – pridobiti pojedine, vrsne, neophodne košarkaše da igraju za Srbiju. Ima više razloga, problem nije od juče, sve je poznato onima koji rade u ovom sportu. I, opet, možda i nepopularno, da spomenem moje vreme, kada su počeli veliki uspesi nacionalnog tima. Tada, da neopravdano odbiješ da igraš za plave, značilo je i veliku kaznu. Trebalo je imati baš „debeo“ razlog. Ali, to je već neko drugo vreme, ono koje se neće vratiti. Ipak, poznavajući Karija (Svetislav Pešić), siguran sam da će on sve pokušati da uradi da igraju najbolji kada bude bilo najvažnije. Mislim da će mu to i poći za rukom. Logično, tako nešto ne može da učini tokom kvalifikacija u sred klupskih sezona.“

„On je moj veliki prijatelj, još iz banjalučkog detinstva. Igrali smo zajedno za Borac, a on je već dobro igrao za juniorsku reprezentaciji, u društvu sa Damirom Šolmanom, Kapičićem, Aljošom Žorgom… Kada je došlo vreme studiranja u Beogradu, on je već bio dogovorio prelazak u OKK Beograd. Tako Voja zamoli predsednika Mirka Trgovčevića Šemu da me probaju. Prva reakcija tadašnjeg trenera Todora Lazića, kada me je „odgledao“ bila je da i ne moram više da dolazim. Onda su kouču skrenuli pažnju da je svaki moj šut ušao u koš. Tako sam konačno dobio još jednu šansu, nastavio da treniram. Od novog kluba je stizala stipendija i pokriveni troškovi za studentski dom, što mi je u to vreme bilo od neprocenjivog značaja.“

Privatna arhiva

Kotarac je za „klonfere“ odigrao 247 utakmica, više od decenije nosio isti dres, sa prosekom od 18,4 koša po meču. U prvenstvu Jugoslavije, bila je to trka sa jednim Radmilom Mišovićem (čačanski Borac), Nikolom Plećašom (zagrebačka Lokomotiva, danas Cibona), kasnije Ljubodragom Simonovićem (Crvena zvezda), ko će biti kralj strelaca. Lični rekord je bio 53 poena protiv Proletera.

„Da smo izgubili u Zrenjaninu, Bosna koju je trenirao moj nekadašnji saigrač iz OKK Beograda, Bogdan Tanjević, koja je gostovala Željezničaru u Karlovcu, ispala bi iz Prve lige. Pre utakmice me zove Boša, pričamo sve i svašta, da bi me na kraju pitao da li ću da igram. Naravno da hoću kažem, a kasnije sam čuo priču da se proneo glas da ću da izostanem. Bilo mi je „muka“ što je Tanjević posumnjao u mene, a sedam sezona smo delili dobro i zlo u OKK Beogradu. Bio sam stvarno raspoložen na tom meču. Proleter je ispao iz lige, nikada se više nije vratio u elitu, a Bosna je koju godinu kasnije (1979) postala prvi prvak Evrope sa prostora SFRJ. A koliko je Zrenjanincima pao teško poraz, ostala je anegdota da mi je do daljnjeg zabranjen ulaz u grad.“

Kumovske veze

„Iz naše generacije, kumovski smo se isprepletali. Subotić i ja smo dvostruki kumovi, Đurović Nedi, a Tanjević Vladi. I Maroević je bio svedok Pazmanu, a kumovi su i Ivačković i Moma. Dešavalo se da se trener nekom obrati sa „kume“, a da se pola time okrene.“

Za razliku od klupske, reprezentativna karijera je bila tako blizu, a tako daleko, iako je bio na širem spisku i pripremama za OI 1968 u Meksiku, pa EŠ 1969. i 1971. u Italiji odnosno Nemačkoj, SP 1970. u Ljubljani… Sve iz vremena selektora Ranka Žeravice. Da li ste velikom stručnjaku oprostili što nikada niste zaigrali za najbolji seniorski tim na nekom velikom takmičenju?

Privatna arhiva

„Na Ranka se nikada nisam ljutio, jer sam uvek smatrao da on nije krivac što sam ostao samo rezerva kada su osvojena srebra, odnosno naslov prvog svetskog šampiona. Mislim da je na to uticalo više faktora o kojima nikada nisam želeo da govorim. Ako je neko i trebalo nešto da kaže, to su bili Žeravica i ljudi koji su u to vreme bili odgovorni za jugoslovensku košarku.“

Da li su tada neki političari uticali na izbor pojedinih reprezentativaca?

„Teško je to reći, jer i da jesu, pokraj mene su bili mnogo bliži, „jači“ i odgovorniji za moj izbor u seniorsku selekciju Jugoslavije, poput Žeravice, Borislava Stankovića ili Radomira Šapera. Kada oni nisu reagovali, a ko je onda drugi mogao“.

Deo evropske, jugoslovenske, srpske istorije igre pod obručima, ali nekada igračke svakodnevnice Kotarca, uz bezgranično drugarstvo, bio je i neponovljivi Korać.

Košarka i građevina

„Još kao srednjoškolac, davne 1961. izabrao sam životnu profesiju, građevinarstvo. Sa tom namerom sam i došao u Beograd na studije. A košarka se nekako ušunjala, da bude jedno vreme i „glavna“ u mom studentskom životarenju. Na kraju je bilo onako kako sam zamišljao – kada sam okačio patike, nastavio sam da radim do penzije, pa i danas, kao građevinski inženjer. Normalno, radio sam nešto i u košarci, ali zna se šta je bilo primarno. Jedino sada, kada su stegle godine i poneka bolest, imam vremena da razmišljam…Pa, isto ne bih ponovio, izabrao bih košarku ili građevinu. Mnogo je bilo naporno, dugi niz godina, na dva koloseka.“

„Dolaskom u Beograd na studije, imao sam privilegiju da treniram i, igram sa elitom, plavim „klonferima“. Sjajno su me prihvatili, kao i najveći među njima, legendarni Žućko. Ipak, naš odnos bio je nešto posebno, do poslednjeg trenutka i njegove rane pogibije. Druženje sa njim nije bilo samo u OKK Beogradu, već i kada je otišao da igra u Belgiju, a kasnije u Italiju. Kada god se vraćao u rodni Beograd, redovno mi je poklanjao garderobu, donosio gramofonske ploče, longplejke, singlice i razne druge stvari. Po poslednjoj modi, a za mene, koji sam skromno živeo i učio u studentskom domu, sve je bilo veliko kao kuća. Više nego plemenito, takav je bio Žućko, osim nesporne igračke veličine,“ kaže Kotarac i nastavlja:

Privatna arhiva

„Život je namestio da poslednji put odigramo i družimo se u Sarajevu, dva dana pre njegove pogibije 2. juna 1969. Revijalna utakmica između reprezentacije Jugoslavije i selekcije BiH igrana je 1. juna povodom otvaranja SC „Skenderija“, on u ‘plavom’, a ja sa igračima poreklom iz Bosne i Hercegovine. Žule ubacio 33, a ja 31 poen, bili najefikasniji. Sve uz prijateljska dobacivanja, ne sluteći da se bliži kraj našeg druženja. Trebalo je njegovim ‘golfom’ da se zajedno vratimo za Beograd, ali sam ja iznenada odlučio da odem do Banjaluke, u posetu roditeljima. Tako sam ostavio Žućka da sam krene ka glavnom gradu, kada je i nastradao. I tada, ali i posle više od pet decenija, ništa se nije promenilo, osećao sam se nekako krivac što nismo zajedno krenuli ka Beogradu. Kao što ne mogu da zaboravim šta mi je, uz osmeh, rekao na rastanku, uz rukovanje našim ‘levicama’: ‘I, šta prijatelju Koki, ostavljaš me da sam idem za Beograd.’ Tako je i bilo, nikad se više nismo videli.“

Bio i ostao klupska legenda, koja je za OKK Beograd igrala punih 12 sezona, od 1965. do 1977. godine. Veza nije prekinuta ni završetkom sportske karijere, već je nastavljena, skoro do vremena sadašnjeg, kroz različite funkcije, od nekada trenerskog angažmana, preko koordiniranja stručnog rada u svim muškim i ženskim selekcijama, do odgovornih pozicija u upravi.

„Divlji“ kajak, fudbal, Zec…

„Banjaluka je u vreme moje mladosti, a i nešto kasnije, bila svetski, rukometni grad, ali moja ljubav su bila dva druga sporta. Kajak na divljim vodama, jer sam živeo na obali Vrbasa i, fudbal. Da me drugovi nisu ubedili da im se pridružim na košarci, siguran sam da bih ostao u vožnji kajaka. Taj sport je i dan, danas, za mene nešto veličanstveno. Iz rodnog grada je i nadimak Koki, sa Hiseta, više se i ne sećam povoda. U ranoj mladosti sam igrao i za pionire FK Borca, a početkom 70-ih, pokušao je i tadašnji trener OFK Beograda, Gojko Zec ozbiljno da me „animira“, ali bi mi tada bilo mnogo. Igrali smo i družili se sa drugarima fudbalerima (Slobodan Santrač, Ilija Petković, Kića Mitrović). Nama košarkašima, super je išlo…“

„Kada se osvrnem unazad, od trenutka kada sam obukao plavo-beli dres, iz sećanja najviše naviru legende sa kojima sam igrao ili koji su mi bili treneri. Od Radivoja Koraća, pa Trajka Rajkovića, Slobodana Gordića, Miodraga Sije Nikolića, Bruna Pavelića, Milorada Ivačkovića, Momčila Pazmana, Zorana Maroevića, Bogdana Tanjevića, Koste Grubora, Vlade Đurovića, Nenada Subotića, Žarka Kneževića…Kasnije, tokom sedamdesetih prošlog veka, to su bili Rajko Žižić, Milovan Simendić, Goran Ristanović… A tek predivne trenerske veličine poput Borislava Stnakovića, Slobodana Pive Ivkovića, Todora Lazića… ma, nema im kraja. I, što je najvažnije, po završetku igračkih karijera, ostali smo u prijateljskim odnosima, druženjima do dana današnjeg. Na žalost, mnogi su nas napustili, neki još davno, u mladosti, a kao sudbinska neminovnost, sve češće i češće.“

Nekadašnji levoruki strelac bez straha i mane, od genetski raritetnijih, za koje skoro niko nije znao kada i kako će da „udare“ po košu. A u jednom od prvih intervjua za JSl „Sport“ znao je i da kaže za desnicu „da ne zna šta bi sa njom, kao da mi smeta“.

Privatna arhiva

„Mislim da nisam bio lak za čuvanje, ali bi to bolje objasnili oni sa kojima sam godinama „ratovao“ kao Šolman (Jugoplastika), Kapičić (Crvena zvezda), Žorga (Olimpija) ili Mirko Drobnjak (Borac). Oni znaju kako im je bilo. Kao „levak“, sa nepravilnim šutem i nerezonskim kretanjima kroz reket, u neku ruku, bio sam enigma.“

Po završetku igračke karijere, pored različitih košarkaških angažmana, u klubu i Savezu, Kotarac je bio delegat početkom devedesetih godina uoči građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

Druženje sa poskocima

„Imao sam sreće da dosta putujem, uzduž i popreko po svetu, upoznam razne destinacije, dobre i loše, ali sam se vezao za rodni kraj po očevoj liniji, Orgušku Gradinu (zapisana kao Ilirska), u podnožju Kamešnice, Dinare, gde provodim slobodno vreme. Kada odem uživam u pecanju na jezerima, šetnji po kamenjarima, druženju sa „domaćim“ životinjama, poskocima i šarkama, a daleko negde u svojim mislima…“

„Tadašnju JUBA ligu je vodio Šaper, koji je bio i prvi čovek Tehničke komisije FIBA. Kao iskusnog, poslao me je u Šibenik na prvoligaški meč 9. marta 1991. godine, uz napomenu da je najvažnije da se sve završi u košarkaškim okvirima, bez prekida. Nazirao se početak raspada naše „Juge“, već je bilo nemira po celoj zemlji. A takva atmosfera se prenosila i na sportske terene. Kasnije me je delegirao na više takvih, potencijalno „vrelih“ mečeva, u Sarajevo, Zadar, Zagreb, Ljubljanu…“

Klubu u kome je postao veliko košarkaško ime, i te kako je pomogao da konačno ima „kutak“ u ulici Zdravka Čelara, mada…

„Dvorana na žalost nije završena u punom kapacitetu, ali je najvažnije da je u funkciji i da u njoj, u normalnim uslovima, mogu da treniraju neki novi, mladi naraštaji našeg OKK Beograda, pa i u nekoj vrsti dogovorno-ugovorne „simbioze“ sa Megom. Ako nismo mogli bolje kao klub, a mislim da nismo, ovo je u redu. Na prvom mestu je igranje i sazrevanje mladih igrača.“

Tanjević, Đurović, Kotarac, Subotić, Ivačković (stoje sleva), Maroević i Pazman, Foto: Privatna arhiva

Jednom košarkaš, obično bude zauvek, čak i u zasluženoj penziji.

„Poslednjih godina, sticajem okolnosti da mi je zet Dejan Burić igrao u Zemunu (bivša B liga), a, opet, kao doživotni član i navijač OKK Beograda, redovno sam pratio „dešavanja“ u srpskoj košarci. Na žalost, dolaskom pandemije, to je svedeno na prenose i snimke utakmica. Mislim da nas je virus korona mnogo poremetio, iako se ove sezone igra sa publikom. Epidemija i te kako utiče, to se oseća i u mojoj košarci, realno veže ruke.“

Teško da (svetska) zdravstvena situacija kreira već duže običaj da ovdašnji klubovi, od ABA ligaša, pa do nižih takmičarskih nivoa, angažuju sve veći broj stranih pojačanja?

Ponešto iz biografije

Kotarac je sa košarkom počeo u Borcu 1962. godine i do danas se smatra najboljim banjalučkim igračem. U OKK Beogradu je igrao od 1965. do 1977, čak šest sezona bio najbolji strelac, a na večitoj klupskoj listi, odmah je iza Koraća. Na 247 mečeva ubacio je 4545 poena. Od 1977. do 1979. bio je član turskog Tofaša iz Burse (52 utakmice, 1229 poena, prosečno 24). U dresu reprezentacije je osvojio tri zlata na tri uzastopne Balkanijade (1968, 1969, 1970).

Igračku karijeru je završio 1981, tamo gde je i započeo, u Borcu. U postigračkom periodu, bio je trener i direktor OKK Beograda, delegat Prve lige, koordinator ženskih reprezenatativnih selekcija KSJ, trener turskog drugoligaša Zejtinburna (1999-2000), direktor mlađih selekcija Fenerbahčea („znao sam da će turska košarka napraviti veliki iskorak, jer su svi imali veliku ljubav i fanatizam“).

Po struci je građevinski inženjer, koji se bavio i inovatorstvom.

Sin Milan je profesor fizičkog i diplomac Više trenerske škole, koji je bio asistent u više domaćih i stranih klubova. Ćerka Neda, supruga Milanka pripadaju svetu farmacije, kao i zet Dejan (Burić) koji je i bivši košarkaš.

„Iskreno, nikada nisam ni bio za igranje „polovičnih“ stranaca u regionalnoj ligi ili KLS. Najbolja evropska takmičenja su nešto drugo. A srpski klubovi, ako već iz finansijskih razloga nisu u mogućnosti da angažuju kvalitetne igrače, trebalo bi da se okrenu domaćim, mlađim talentima. Ja sam očigledno iz nekog prošlog košarkaškog vremena, pa se nadam da će ljudi shvatiti zašto zastupam takvo stanovište.“

Ni rad sa mlađim kategorijama u Srbiji nije više za pohvalu, posebno u uslovima primarne članarine u prekobrojnim školama košarke odnosno jurenja rezultata po svaku cenu u mnogim klupskim sredinama. A tek prerana lutanja tinejdžera u potrazi za inostranim angažmanom…

„Da mlađi sa potencijalom dobijaju šansu, verovatno ne bi imali toliki odliv. Mada, da budem precizniji, nisam više toliko u temi, iz opravdano, penzionersko-zdravstvenig razloga, pa i neučestvovanja u radu zvaničnih organa Saveza, vezanim za rad sa mladim igračima. Kada sam okačio patike o klin, davne 1980, duži (decenijski) period, i te kako sam bio u toj „priči“, pri KSS. Možda će nešto što ću reći zvučati na neki način utopijski, ali bi ovu pandemiju, ali i razna „dogadjanja“ na ulici, mogli da iskoristimo za košarkašku stvar. Da još više pažnje posvetimo najmlađima, privučemo ih u sale, da ih „drogiramo“ loptom. Iako rizikujem da me etiketiraju sintagmom „vreme ga pregazilo“, podsetio bih da se šezdesetih, sedamdesetih, pa i osamdesetih, teško prelazilo iz kluba u klub, vodilo se računa da se jedan ne uništi, a u drugom, koncentriše kvalitet. Da ne govorim o odlasku u inostranstvo, starosnoj granici od 28 za reprezentativce odnosno 30 za one ostale. Plus tadašnje služenje vojnog roka. Znam da odavno tako više ne može, ali bi oni koji vode košarkašku politiku, morali da probaju da smisle višu starosnu granicu uprkos FIBA pravilima, otvaranju granica…“

Privatna arhiva

 

 

Komentari

Vaš komentar